Žoze Saramago - Smrt i njeni hirovi

[Odahviing]

U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.

Saramagova proza je glas koji obuhvata sve glasove, kao univerzalni unutrašnji žamor. Oni koji nisu čitali Saramaga ranije biće zaprepašćeni već od prve stranice romana, čim pripovest otpočne rečima: „Sledećeg dana niko nije umro.“ 
Stiven Pul, Guardian

Na početku romana, kada smrt prestane da ubija, obični ljudi su ushićeni. Shvataju da su se domogli „najvećeg sna čovečanstva od njegovog prapočetka”. S vremenom, za trezvenije umove, kraj umiranja pretvara se u pretnju: „Ako ne počnemo ponovo da umiremo, za nas nema budućnosti!“ 
D. T. Maks, The New York Times

Saramago preobraća smrt u ljudsko biće, ona postaje žena, i to, prema pišćevoj zamisli, dama tridesetih godina, dezorijentisana, prelepa, pomalo sita svog drevnog zanata, štaviše, ako se tako može reći, pomalo tužna.
La Revelacion

Smrt i njeni hirovi preispituje niz teoloških i metafizičkih pitanja o poželjnosti utopije, mogućnosti raja i pravih osnova religije. 
Džejms Vud, The New Yorker

Briljantna satira koja zadire u prirodu smrtnosti.
Ben Bolig, The Observer

 

 

Evo još jedne fenomenalne knjige. Pročitao sam je 

[Odahviing]

Evo da vam predstavim još jednu knjigu. Knjiga je fenomenalna, sasvim slučajno sam je pročitao, doksam u selu bio pa nisam imao ništa drugo. Kako sam pročitao  prvih nekoliko stranica nisam mogao da prestanem da je čitam.

I nakon čitanja dugo sam razmišlljao o njoj i o temi. Zamislite odjednom nema smrti...

Svima toplo preporučujem da je pročitaju

[obi-wan]

Zamislite odjednom nema smrti...

 

Nema sta da zamisljamo, ka tome se krecemo...

[Odahviing]

Nema sta da zamisljamo, ka tome se krecemo...

 

E a problem je vamo bilo što se nastavilo sa starenjem. Niko ne umire, ali ljudi nastavljaju da stare. Takođe se i kriminal povećao jer nemožeš da umreš niko ti ništa ne može, što ne bi radio šta got poželiš. 

[Odahviing]

„Smrt i njeni hirovi“ Žoze Saramago je sastavio od dva dijela. U prvom konstruiše u realnim okolnostima nezamislivu situaciju i istražuje njene implikacije. U ponoć, 31. decembra, u neimenovanoj zemlji (koja bi prepoznatljivom elementima istorijskog mogla biti Portugalija, a čija nas geografija upućuje na prostor Južne Amerike) na misteriozan način zavladala je vječnost. Od tog trenutka niko više ne umire. Ljudi su oduševljeni. Stiglo je doba koje ne poznaje smrt. Zlatno doba!

Zemlja bez budućnosti

Ali, đavo se krije u sitnicama. Brzo se ispostavi da  kraj „tiranije smrti“ donosi mnoštvo nevolja. To što niko ne umire ne znači da svi neće ostarati. Ljudi staraju i slabe, a niko ne umire. Niko ne zna zašto. Odgovor na ovu nevjerovatnu pojavu nijesu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Vladini činovnici, fratri, filozofi, psiholozi i svekolika pamet udružila se u borbi protiv problema koje je donijelo „zlatno doba“. Šta da, dođavola, rade sa svim beznadno nesposobnim starim ljudima kojih je svakim danom sve više? I zaključili su: ako ljudi ponovo ne počnu umirati, ova zemlja nema budućnosti.

Preko noći propadaju osiguravajuća društva, prijeti bankrot penzijskog sistema. Crkva prolazi kroz krizu identiteta jer je hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno dovedeno u pitanje… Bez smrti nema vaskrsnuća. A ako nema vaskrsnuća, onda je vjera bila uzaludna. Ljudi ostarale srodnike odnose u inostranstvo, gdje na miru mogu umrijeti. Tu svoju šansu pronalazi organizovani kriminal. Taj galimatijas dobar je okvir za mnoštvo tragikomičnih scena…

Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripovijeda se u romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj alegoriji koja dotiče vječna pitanja čovjekovog postojanja i njegove sudbine.

Saramago je roman pisao u poznom dobu života, kao čovjek koji nikom više ništa ne duguje. Zato roman „Smrt i njeni hirovi“ krije mnogo užitaka. Mudar i ironičan glas autora –  prvenstveno. Zato se prvi dio romana čita kao lucidna satira na račun licemjerja s kojim se ljudi i institucije ophode prema starim i nemoćnim bližnjima svojima.

Budućnost pripada Bogu

U drugom dijelu, nakon iscrpljujuće „sezone bez umiranja“ jedna koverta našla se na stolu jednog od čelnih ljudi televizije. Smrt obavještava ljude da je moratorijum koji je uvela neuspio eksperiment i da će ponovo dolaziti po ljude. Žrtvama će, pred  dolazak, slati upozorenja putem pošte, stavljajući im na znanje da imaju pred sobom još sedmicu dana života.

Smrt je tradicionalista  i izbjegava e-mail. Obavijesti do budućih mrtvaca teleportuje hitrim trzajima ruke. Stanje se stabilizuje. Fratri otvaraju šampanjac jer budućnost pripada Bogu. Slabi pritisak na staračke domove i bolnice. Pogrebnici slave…A onda smrt, iz tri pokušaja ne uspijeva da uruči obavještenje o smrti pedesetogodišnjem violončelisti. Riješi da izađe vani i učini to lično. Uzima oblik dobrodržeće gospođe, ali prihvatajući ljudski oblik prihvata ljudski karakter. Osvojiće je jedan rezignirani sanjar u čijoj će samoći prepoznati svoj usud. Uživaće u probama njegovog orkestra. Krišom će boraviti u njegovom domu. Saramago u roman majstorski ubrizgava element ljubavi. Smrt postepeno otkriva strast. Na kraju, jedan čovjek biće srećan s pogrešnom djevojkom i narednog dana niko neće biti mrtav… Saramago zatvara krug i roman. Istovremeno, perpeturira startnu poziciju. Briljantno!

[obi-wan]

E a problem je vamo bilo što se nastavilo sa starenjem. Niko ne umire, ali ljudi nastavljaju da stare. Takođe se i kriminal povećao jer nemožeš da umreš niko ti ništa ne može, što ne bi radio šta got poželiš. 

 

Da, kapiram. To iz opisa u knjizi nije "zivot buduceg veka" koga poznajemo u Crkvi...