Слово убија, а дух оживљује

[Guest]

Слово убија, а дух оживљује

            Аутор: академик Владета Јеротић,

        Број 1099-1100, Рубрика Библијске теме

        

        

        

        

         Апостол Павле, II Посланица Коринћанима 3, 6

Када

је немачки штампар Јоханес Гутенберг (1400–1468) пронашао штампање

покретним словима и штампао Библију 1455. године у Мајнцу, духовни људи

онога доба су говорили: Слово је убило Реч! У двадесет првом веку могли

бисмо мирно рећи да је слика убила и Реч, а човеку је за његов

душевно-духовни развој све троје неопходно: најпре Реч, која је и Логос и

Дух (Дух Свети у хришћанству), затим Слово (у светим књигама свих

великих религија света: у Библији, са Старим и Новим Заветом, у Курану, у

Ведама и Упанишадама, у Тибетанској и Египатској Књизи мртвих, у

сачуваним проповедима Гаутаме Буде, у Тао-те-кингу Лао-Цеа и у другим

светим књигама). Човеку је међутим, потребна и слика као услов за рад

његове имагинације, стваралачке маште. Дете дуго живи у сликама,

способно је да их поново изазове као слике сачуване у памћењу, слике и

остају духовна остварења у готово свакој (уметничкој или научној)

креативној имагинацији. Човек сања у сликама (некада у боји) које му

дочаравају његово конкретно мишљење карактеристично за доба детињства,

али и кaсниje, када је већ развио и апстрактно мишљење. Конкретно

мишљење у сликама карактеристика је магијског или анимистичко-архајског

мишљења које је дуго времена, у психологији и етнологији приписивано

тзв. примитивном мишљењу, тзв. примитивних народа. Већ током двадесетог

века значајни психолози, философи, етнолози, дакле антрополози,

кориговали су овакво схватање о народима, са правом се позивајући на

велике ствараоце у свим областима културе (религије, философије,

уметности) чије стваралаштво је незамисливо без тзв. анимистичког

мишљења (неки познати научници најпре су „видели“ своје откриће у сну

или на јави у сликама; Ниче је песник-философ, Гете је и песник и

научник, посебно обдарен имагинативном свешћу). Доста је људи и данас,

нарочито међу сликарима који су задржали сликовито мишљење (ејдетичари).

Апостол

Павле у II Посланици Коринћанима, пре скоро две хиљаде година, упозорио

је хришћане (и не само хришћане) да „слово убија, а Дух оживљава“. Шта

је овом значајном опоменом хтео да каже Апостол Павле? Не само то да

„слово“ може да изневери, већ и да намерно (онај који се њиме служи)

може да преокрене истину у лаж. Већ у време Апостола Павла било је

мноштво јеретичких учења која су, по убеђењу хришћанских апостола

изопачавала Христово учење, приказујући га другачије (пример су

гностичари, нарочито из I и II века после Христа, али и касније, све до X

века када су се појавили богумили, катари, албигензери, распростирући

се из Персије и Бугарске, преко Србије и Босне, све до Француске). Читав

Средњи век, затим Нови век, све до данас, пребогат је „словима“ која,

замењујући Слово (Божију Реч, Логос) „убијају Слово“, ширећи по целом

свету најразноврснија лажна учења, од којих су нека изразито

антихришћанска, заправо готово су сва псеудо хришћанска (нарочито је

такав марксизам, па и глобализам и мондијализам данас). Није било могуће

(а није било ни потребно) избећи оваква лажна учења која су мутила

„чисти ум“, али много горе, будила су у људима увек присутну клицу

фанатизма, па су, позивајући се на погрешна учења позивали читаве народе

на бунт и рат. Тако су и настајали најгори од свих ратова – верски и

грађански ратови; последњи paт на Балкану, грађански рат, како год га

социолози и политиколози називали, био је и верски рат, као кобно

упозорење на могуће верске ратове у будућности.

Живимо у времену

(на почетку XXI века) изузетно испуњеним рђавим словом и ружном сликом.

Како им се одупрети? Једино, препознајући их као такве (рђаве и ружне);

али, да би их препознали, неопходно је стално развијати и усавршавати

Дух Божији у себи и тако развити драгоцени дар, кога су хришћани давно

назвали „разликовање духова“. Човек који је у току живота био под

благословом Божијим, па је научио да разликује Слово од слова, Слику од

слике, брзо ће бити у стању да у току и неког дугог свог живота

разликује Слику– икону фра Анђелика на пример од слике неког умишљеног

савременог уметника који из сопствене рђаве празнине прави рђаве слике.

Слично је и са песницима. Када смо једном научили да ценимо и заволимо

Дантеа или Гетеа или Рилкеа, не може нам неки уображени песник подметати

„кукавичије јаје“. Узео сам за пример погрешна, рђава, често злонамерна

„слова“ и „слике“ из области уметности (нарочито савремене, мада је

рђавих слика било много и у даљој прошлости у свакој уметности). Сувишно

је (а било би и много тужно) позивати се на слово, реч или слику коју

нам данас представљају политичари, новине или медији. Њихова „рђава

бесконачност“ у све опаснијем преплављивању човековог, све неотпорнијег

ума и срца –разум и ум у присној су вези са срцем, па кварење ума

деловаће на срце и обратно – прети слабљењу или и губљењу мерила, шта је

добро, а шта зло, шта подстиче човека на индивидуацију и/или обожење, а

што га може коначно зауставити на једном таквом боготражитељском путу.

Дакле,

не треба се затварати у „кулу од слонове кости“ из страха пред

спољашњим опасностима (последње прибежиште мира све су мање у XXI веку и

хришћански манастири!); немогуће је, а није ни пожељно избегавати их;

остаје једино вредно колико смо добро наоружани умом и срцем да их

препознамо као опасности и претворимо њихову негативну енергију у

позитивну. Апостол Павле је добро знао и сам искусио, шта значи сусрет

са „словом које убије Дух“, и такво искуство исказао је (у I Посланици

Коринћанима 11, 19) овако: „Јер треба и подвајања (разномислија, у

једном преводу) да буду међу вама да се покаже који су постојани међу

вама“. Бити постојан (синоними су: истрајан, отпоран, издржљив) вазда је

било тешко и ретко у животу човека и човечанства; Нарочито је било

ретко бити постојан у религији, моралу и етици. Постојаност (останимо на

религији) се не наслеђује, она се стиче, и то постепено, мучно и

дуготрајно. Ова постојаност (сталност) стиче се зато тако мучно и

постепено јер jе човек ломљиво биће, бескрајно сугестибилно и веома

несигурно, па се најчешће (најрадије!) повија као „трска на ветру“

рђавим утицајима.

Не могу а да се опет не позовем на

незаобилазног Апостола Павла који у оном истом поглављу II Посланице

Коринћанима, у којој говори о „слову и Духу“, проговара још једну тешко

достижну мудрост, и то у 17. стиху, када убедљиво пише: „А где је Дух

Свети, онде је слобода“. Треба ли понављати да је проблем слободе један

од најтежих, ако не и најтежи проблем у религији, философији и науци.

Открића науке изгледа да су непобитно показала да насупрот детерминизму

постоји у живом свету, нарочито у животу човека и човечанства –

индетерминизам, насупрот каузалности – акаузалност, насупрот нужности –

случај, насупрот реду – хаос, и обратно (Платон је писао да „дух даје

форму хаосу, безличној материји“). Када је човек „дат“, он као да је под

„удесом“ (генетике, пренаталног доба и прве три године детињства) а

када је „задат“, то је његова лична историја, да ли слободна? Николај

Берђајев, мада религиозни философ, оспорио је телеолошки поглед на свет,

самим тим остала би нам трајно непозната Божија промисао у историји (не

и у појединачном човековом животу!). После свих страшних искустава

ратова у XX веку, данас се човеку чини да је он најмање слободно биће;

њиме као да управља „велики брат“, невидљив, а моћан, или су то неке

тамне небеске демонске силе, које владају човеком и историјом (да ли то

можда није заиста „кнез овога света“ о коме говори Исус Христос да га је

видео како је пао са неба на земљу и на њој остао?).

Уместо свих

ових и много других паметних, а сувишних спекулација о слободи и

нужности, које потичу од философа, научника и религиозних мислиоца,

Апостол Павле, конвертит и визионар, шаље нам једноставну поруку: тамо

где је Дух Свети, тамо је и слобода! Ако је тако, а биће да јесте, све

друге слободе које човек замишља и призива (нарочито оне политичке, али и

оне које нам доноси савремена наука) – химере су, самообмане су. Колико

времена или епоха треба још да протекне у историји човечанства да би

човек можда ипак увидео да је једина могућа слобода она у коју нас уводи

Дух Свети? Појединци у историји света већ су давно ову илузију о

слободи увидели и онда се окренули таквом подвигу личног живота који би

их могао отворити, за деловање Духа Светог. Да, појединци, али не и

народи, још мање цело човечанство.

Бог нам је послао, преко Исуса

Христа, Духа Утешитеља (Параклета), Духа Светог. На човеку појединцу

остаје да Га вером прими и тако (једино) постане слободан. Јер шта значи

слобода човеку без Бога, нека су пред нама и велики умови света

(останимо на XIX и XX веку): Маркс, Ниче, Фројд, Сиоран, Сартр и неки

познати физичари, биолози, астрономи! Није ли то слобода дављеника а

онда и очајника! Ничеу није помогла „Весела наука“, Марксу идеја

„диктатуре пролетаријата“, Фројду „тихи а продоран глас разума“, Сиорану

његове самоубилачке мисли и убедљива философија песимизма!

Остаје

величанствен и претежак задатак упућен човеку од Бога, човеку

„апсолутно слободном бићу“ (ову cинтагмy понављају и хришћани и

атеистички философ Жан-Пол Сартр!): Како спремити себе за долазак

Параклета, присутног већ две хиљаде година у свету (да ли само

хришћанском?). У XIX и XX веку најбоље су о томе говорили руски

светитељи: Свети Серафим Саровски и Свети Силуан Атонски (у нашој

српској средини Свети Владика Николај Велимировић и Преподобни Јустин

Поповић) како? „Благо чистима срцем јер ће Бога видети“, Христове су

речи. Изгледа да и нама данас, у XXI веку, нема другог пута: непрестано

чишћење срца и (ума) подвигом боготражења и молитвом, призивајући тако

Духа Светога који једини може да спасе свет и човека.

    

Извор: Православље