Тумачење ОТКРОВЕЊА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

[Vizantiona]

МЕСТО, ВРЕМЕ И ЦИЉ ПИСАЊА КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Откривење (или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига (Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света. човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света.

И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај.

У сваком случају, скоро сви хришћански писци 2. и 3. века, који су тумачили или помињали ову књигу, тврде да је њу написао апостол и евангелист Јован Богослов. Крајем четвртог века цела Хришћанска Црква је прихватила Откривење као богонадахнуту књигу апостолског порекла.

Откривење је написано или на егејском острву Патмос, где је апостол Јован био у прогонству, или у Ефесу, тада главном граду Мале Азије, у ком је живео апостол Јован после заточења на острву Патмос. Време писања Откривења је веома спорно питање. Изгледа да је апостол Јован био у заточењу на Патмосу за време римског цара Нерона (од 54. до 68. године) који је покренуо прво страшно гоњење против хришћана. За време тога прогона мученички су завршили у Риму свети апостоли Петар и Павле. Највероватније је да је Откривење написано око 68. године после Христа, тј. две године пре разорења Јерусалима од стране римског цара Тита Флавија.

Откривење Јована Богослова је посебна књига међу књигама Светог Писма Новог Завета. У њој су осликане судбине Цркве и човечанства од првог до Другог доласка Христовог. Али то осликавање није у њој дато описно, него у светлости деловања Божјег Суда. Зато је природни закључак Откривење опис великих завршних чинова Божије правде: васкрсења мртвих, свеопштег суда Божијег над човечанством и процвата вечнога Царства славе Божије.

Све књиге Светог Писма могу се поделити на четири групе:

1. књиге Старог Завета које претежно говоре о Богу као Творцу и Промислитељу о свету и човечанству, тј. - о премудрости и свемоћи Божјој.

2. четири Евангелија која говоре о Богу-Спаситељу, тј. о Његовој љубави и милости према људима.

3. Апостолске посланице о Богу-Осветитељу, тј. о светости Божјој.

4. Откривење Св. Јована Богослова, које говори о Богу као Судији васеене, тј. о правди и праведности Божјој.

Овај низ нам објашњава цео поредак канонских књига у Библији и, посебно, зашто је Откривење последња књига: у њој се описује завршетак историје целе творевине судом Божијим над човечанством и светом. Сам Господ у почетку Откривења неколико пута наглашава управо такво значење садржаја ове књиге:

"Ја сам Алфа и Омега (почетак и крај), говори Господ Бог" (Откр. 1, 8).

"Чух глас иза себе, силан као труба, који говораше. не бој се, ја сам Први и Последњи" (Откр. 1, 10-17).

На овај начин је објашњено да Господ, у ствари, говори

- "Ја сам Творац и Завршитељ света". Стога је природно, да приликом описивања историје Цркве и света, Откривење подробније слика догађаје који непосредно предстоје, блиски су Другом доласку Христа Господа.

Што се тиче светске историје од првог доласка Христовог до ових последњих догађаја пред крај времена, Откривење их описује само летимично.

Ако је Откривење књига о судбинама света и људи у светлости правде Божије, онда пре читања Откривења треба обавезно споменути облике суда Божијег над људима и оне награде и карања о којима се говори на другим местима Светог Писма.

Облици суда Божијег су:

1. над појединим људима још за живота на земљи.

2. над народима и над целим човечанством на земљи.

3. над појединцима одмах после њихове смрти (појединачан суд).

4. над читавим човечанским родом после општег васкрсења мртвих (последњи суд).

Веома много олакшава разумевање појединих места Откривења претходно набрајање оних карања којима, по суду Божијем, подлежу овде на земљи - за њихове грехе и безакоња, како појединци тако и читаве људске заједнице. Те казне (боље рећи - та карања) степеноване су према својој тежини и могу се разврстати у следећи поредак:

1. елементарне непогоде (избијање вулкана, пожари, урагани, земљотреси).

2. Слаба летина и глад.

3. Болести и епидемије.

4. Економске кризе.

5. Ратови споља.

6. Револуције и братоубилачки ратови.

7. Сурова власт.

8. У Евангелију, а посебно у Откривењу, предсказане су невоље на земљи, које ће бити последица космичких катастрофа у свемиру, и то невоље какве, до тада, није забележила историја планете.

Што се тиче награда и казни после посебног суда Божијег над појединцима и Последњег суда над целим човечанством, не само Откривење, него и друге књиге Светог Писма описују те награде и казне обично символички: на пример, награде као славословје Богу, а казне као таму, огањ, шкргут зуба итд. У ствари други начин описивања и није могућ јер је нама недоступан.

Посебност идеје и садржаја Откривења неизбежно повлачи и посебност распореда ове књиге, а он се састоји у томе да је ова књига написана тајанственим, символичким (живописним) језиком. Будуће судбине Цркве и човечанства, као и суд Божији над њима, описани су у њој у виду различитих тајанствених ликова, што чини књигу тешком за разумевање и проузрокује опречна тумачења не само појединих њених символа и делова, него чак и целе књиге.

Намеће се питање - како се може објаснити, на први поглед, чудна појава. књига која треба да опише будуће судбине овога света и Цркве, изложена је на такав нејасан начин да наводи на опречна тумачења? Ту појаву морамо тумачити и објаснити следећим околностима:

Прва околност. на који се други начин, до символима и сликама може говорити људима на земљи о величију и слави Царства Небеског, о стању грешника и праведника после њихове смрти, о Промислу Божјем о овом свету, о Последњем суду итд.?

Друга околност: треба да имамо у виду да је апостол Јован имао да опише појаве које ће се догодити кроз две или више хиљада година после писања књиге. Дакле, требало је описати те појаве тако да би о њима могли да имају приближну представу људи који ће живети током свих тих хиљада година. Једини прикладан начин излагања пророчанстава био је за апостола Јована управо тај и такав сликовити тајанствени језик којим су пророчанства и изложена.

Трећа околност: Откривење је, свакако, написано за људе свих векова, али првенствено за људе последњих времена да би упозорило, нагнало да се замисле над знацима свога времемена, да схвате чему све то води.

Међутим, људи последњих времена удаљиће се од истините. вере,оиће тако безбрижни, занесени својим земаљским пословима, пуни порока и злонаравни, да ако им неко и понуди реч обичним језиком, макар и у најмоћнијем и најлепшем изразу,

то на њих неће имати никаквог дејства. Зато је апостол Јован намерно изложио своју књигу у сликама и символима, (слике и символи делују не само на ум, него и на уобразиљу), јер заједно могу да продрмају душу, доводећи је у страх и забуну, а све то привлачи пажњу људи ка тој књизи и нагони их на размишљање о њој.

Као књига о Божјим судовима над светом и Црквом, Откровење је природно изазвало радозналост хришћана још од саме свје појаве. Но нарочито би се повећало интересовање за

ту књигу у тешким временима за Цркву: у доба спољних гоњења, унутрашњих саблазни од јеретика и расколника или у време оштрих друштвених криза. У таквим околностима верници би у тој књизи тражили утеху и ободрење, са надом да ће у њој наћи објашњење тешких времена која преживљавају, као и њихов смисао у општем току историје света.

За прошлих деветнаест векова од настанка "Откривења било је много тумачења његовог садржаја у целини, као и појединих његових ликова. Апологети Хришћанства 2. и 3. века, свети оци Цркве 4. до 5. столећа, учитељи Цркве потоњих векова, научници, богослови, обични верујући публицисти 17. - 19. века трудили су се да схвате и објасне садржај Откривења. Тако је већ крајем деветнаестог столећа било око деведесет таквих тумачења.

Сам стил Откривења неизбежно збуњује: његова сликовитост и сложеност изазивају у нама понекад чак и јед, јер смо доведени до утиска да је ову књигу немогуће разумети. Међутим, ми морамо имати у виду да је велики део Откривења посвећен описивању претпоследњег и последњег времена света. Зато, што даље одмичемо, ликови и символи Откривења биће све разумњивији и препознативији, јер ће људи последњих времена моћи да у тајанственим речима и символима Откривења одгонетну давно описане појаве, под условом да имају макар најмање интересовање за ову књигу. Значи сам настанак апокалиптичких догађаја биће најбољи коментар Откривења.

Не треба се чудити да је било и има и данас хришћана, нарочито у време друштвених криза и државних поремећаја, који у појединим ликовима откривења желе да виде пророчански опис својих савременика и свога доба. Такав приступ тумачењу тајанствених ликова у Откривења може се у извесном смислу, али само делимично, признати за правилан.

У ствари, такав приступ је неправилан зато што свети Јован Богослов својим тајанственим пророчанским виђењима није имао намеру да опише посебне одређене догађаје и личности, него историјске токове и појаве општег карактера. Тако, на пример, излажући Христово предказање о великим ратовима до којих ће доћи у последњим временима, свети Јован Богослов стално описује рат као земљотрес.

Зато је потпуно узалудно у појединим земљотресима, споменутим у Откривењу видети предказање о рату 1914-18. године или о Другом светском рату од 1939-45. године или о неком следећем светском рату. У Откривењу није описан овај или онај рат под видом земљотреса, него рат уопште, као појава карактеристична за почетак краја света.

Али, са друге стране, историјске појаве општега карактера збивају се у току историје као појединачни догађаји. Стога, када је свети Јован Богослов говорио о земљотресу, као о карактеристичној појави за крај историје, он је имао у виду како Први светски рат тако и Други светски рат, па и следећи светски рат или ратове. Из овога следи: ако неко под земљотресом 6. главе Откривења види опис рата 1914-18. године, он је само делимично у праву, исто тако ако неко под тим земљотресом подразумева рат 1939-45. године и тај ће, такође, бити у праву.

Даље: сваки велики историјски процес, испољавајући се кроз цео низ појединих догађаја, налази, на крају, свој најјачи израз и завршава се као најкрупнији и одлучујући догађај своје врсте. Узевши то у обзир, можемо онда поједине ликове Откривења схватити као најаву појединих историјских догађаја и лич. Међутим, морамо бити веома обазриви и благоразумни у својим судовима пре него закључимо о томе да ли је разматрани догађај заиста пресудан и завршни у ланцу догађаја.

Основни задатак Откривења је опис историје Цркве и човечанства у светлости Божије правде, па се тиме и објашњава посебност његовог изложења, јер апостол Јован наизменце слика, призоре – час Небеског Царства, час овај живот на земљи. Понекад Апостол то чини у суседним главама, а некад, ради јачег ска – чак и унутар једне исте главе књиге. У првим описима н слика стање и удео Светих, Праведника и Мученика после њихове смрти - са циљем да подигне дух, укрепи и ободри подвижнике и прогоњене Христа ради, који још живе на земљи. На ом месту апостол описује стање и удео грешника - да би застрашио и уразумио. То је разлог да морамо приступити читању Откривиња не једино са жељом да у њему нађемо објашњење ових или оних историјских догађаја, из прошлости и савремености, него са циљем да будемо поучени - да сазнамо и проникнемо у судбину праведних и грешних људи, како у њиховом земном, тако и у будућем животу вечном.

Из до сада изложеног морамо доћи до следећег важног питања: да ли при читању Откривења ми обавезно морамо тачно разумети сваки лик, сваки символ ове књиге? Чини ми се да не морамо. Да ли је баш важно да тачно знамо шта је Апостол подразумевао под "палмовим гранама у рукама Светих" (Откр, 7, 9)? Нама је доста да знамо да те палмове гране означавају блаженство и радост праведника на небу. А у чему се састоји то блаженство - да конкретно то појмимо није тако ни важно, А зар је уопште могуће да то конкретно схватимо? Нисам ја једини који тако мисли. Чувени тумач Откривења свети Андреј, архиепископ Кесаријски, у својим тумачењима често пише да се поједини символ може схватити и овако и онако. На пример. "Под седам духова Божијих треба разумети (Откр. 4, 5) или седам најузвишенијих Ангела, како објашњава свети Иринеј, или седам дарова Божанскога Духа, о којима говори Исаија (11, 2). И једно и друго, мислим, да је веродостојно... Ако неко умишља да може тачно да објасни недокучиве ствари, он испада смешан".

Наизменично описивање у Откривењу час Небескога Царства, час људског живота на земљи има за нас још једно веома поучно значење. Сваки верник је, свакако, убеђен да се све на земљи дешава по вољи и по Промислу Божијем. Но ипак сва наша пажња и све наше мисли увек су заокупљене догађајима земаљског живота јер ми ретко дижемо свој поглед и своје мисли са догађаја на земљи ка Богу који њима управља из Небеског Царства. Без обзира на нашу јаку веру, ми на земаљске догађаје обично гледамо независно од неба: чини нам се да се они збивају сами од себе.

Насупрот овоме, свети Јован Богослов слика нам истовремено земаљске догађаје повезане са Небеским Царством, из којег њима управља Бог. Ако допустимо једно поједностављено упоређење, онда можемо рећи да се у Откривењу пружа слика будућих догађаја из живота света и Цркве на два спрата - земаљском и небеском. Та слика нам даје јасну представу о улози ангела као посебних посредника између Божанске воље и човечанске историје, јер све што се збива на земљи дешава се увек по одлуци Неба. Зато нас апостол Јован, скоро у свакој глави, позива да подигнемо поглед ка небу где се припрема одређени низ земаљских догађаја, а затим, заједно са ангелима, којима је дано да управљају тим догађајима, низводи нас на земљу да бисмо видели те догађаје на делу.

Кроз целу књигу апостол Јован често употребљава количинске (бројчане) ознаке, на пример, за време, за неку област или за људе на земљи. Али не смемо заборавити да све те ознаке имају само символичко, тј. условно значење, па се дакле не смеју тумачити или разумети као тачно аритметичко израчунавање.

Неки црквени писци, међу њима и митрополит Антоније Храповицки били су мнења да се у Откривењу не предказују будући догађаји и расплети светске историје, него се ту описује, кроз козмичке символе, унутарња борба у души појединог хришћанина између Добра и Зла, између Бога и сатане. Међутим, ово мнење пре свега није логично јер, борба између добра и зла не одвија се само у души хришћанина као појединца, него и у душама свих хришћана заједно. Тако масовна заједничка, иако унутарња, преживљавања многих хришћана природно и неизбежно избијају ван њих и претварају се у историјске догађаје. А најглавније, ово мишљење противречи самом тексту Откривења: "Треба опет да пророкујеш пред народима и племенима и језицима и царевима многима".

Међу неким епископима Православне Цркве био је распрострањен став да обични верници не треба да читају "От-кривење". Овакав обазрив став не може се сматрати правилним. Пре свега, ово подсећа на римокатолички став којим се забрањивало да лаици читају Библију. По правилима Православне Цркве не сме се забрањивати верницима да читају Свето Писмо, него их треба поучити како га треба читати под руководством пастира саобразно са тумачењима светих Отаца и учитеља Цркве. Најглавнији доказ против овога става налазимо у самом тексту Откривења, где стоји: "Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства и чувају оно што је написано у њему" (1, 3). А то су речи Светог Писма, према томе, за православног верника речи највећег ауторитета.

Из ових побуда ми издајемо ову књижицу да би обични верници могли без вртоглавице читати и разумети тајновиту књигу светог Јована Богослова. Она нема циљ да пружи потпуно тумачење целог Откривења. За такав подухват потребно је имати много јачу веру, много светлији ум, много шира знања и чистији живот него што има састављач ове књижице.

Мој задатак је много скромнији - да укажем на пут којим би требало приступити, ако желимо да правилно разумемо Откривење. А тумачења појединих места у Откривењу која се могу наћи у овој књижици, само су примери и докази плодности указаног пута. Сада, са Божјом помоћи, ми прелазимо на опис тога пута.

[Vizantiona]

ЕВАНГЕЛСКИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Како је већ речено, свети Јован Богослов је тајанственим сликама описао будућу судбину света и Цркве. Ти тајанствени описи тешки су за разумевање и изазвали су веома различита тумачења. Међутим, зна се да је једном приликом Господ наш Исус Христос у разговору са ученицима на Маслиновој гори, три дана пре Свога великог страдања, доста подробно говорио о будућим судбинама света и Цркве. Та Његова беседа била је као последње упозоравајуће завештање ученицима и следбеницима о будућим саблазнима и опасностима које им прете. Ту у тој Својој беседи на гори Елеонској Господ је предказао одвијање будућности света мада много сажетије него у Откривењу светог Јована, и много једноставнијим језиком.

Христос у тој Својој беседи и апостол Јован Богослов у Откривењу, говорећи о будућој судбини света и Цркве, нису могли противречити један другом. У основном, они су говорили једно исто. Управо зато што Христос говори о тој будућности једноставнијим језиком, сам садржај те Његове беседе је најдрагоценији кључ за разумевање или поимање тајанствених ликова у Откривењу. Дакле, за њихово тачно тумачење, морамо најпре проникнути у садржај Христове беседе (Мт. гл. 24).

Међутим, постоји једна тешкоћа око правилног разумевања ове беседе: у њој Христос описује будуће догађаје не у оном поретку како ће се они одвијати у стварности, него по реду питања која су Апостоли поставили свом Божанском Учитељу. Од свих тих питања евангелисти нам наводе само прва два. Зато, да бисмо појмили Христову беседу на Маслиновој гори, морамо логички повезати њене поједине делове. Тада ће Христова беседа имати следећи садржај:

Христос је са својим ученицима изишао из Јерусалим-лог храма после коначног раскида са свима утицајним јеврејским странкама. Апостоли као да осећају да је Њихов Учитељ последњи пут посетио Храм. Обузела их је туга, па гледајући наса дивљењем говоре Му: "Учитељу! Погледај ове грађевине ад камена!", А Исус им рече: "Не видите ли све ово? Заиста вам хажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће ушити" (Мт. 24, 2).

Апостоли, очекујући из дана у дан зацарење свога Учитеља над јеврејским народом и, предвиђајући могућност разних катастрофа у тренутку зацарења, очигледно су мислили да ће једна од тих катастрофа бити и разорење Храма. Горели су од жеље да сазнају час тих страшних догађаја, па су запитали Господа: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?" (Мт. 24, 3). Апостоли су мислили да су Му поставили једно питање, јер су мислили да Његово зацарење и рушење Храма има да се догоди у исто време. У ствари, они су поставили Господу два питања:

1. Када и како ће бити разрушен Јерусалимски Храм, и

2. Када и како ће се јавити Христос на земљи у сили и слави на свршетку историје.

Христос у Својој беседи управо даје одговоре на ова два бритања, указујући Апостолима на велику временску раздаљину тих двају догађаја.

Одговор на прво питање налази се у почетку, у средини а на крају беседе. Ево како је Господ одговорио на прво питање: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде (Мт. 24, 4-6). Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом - који чита да разуме, - тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући, и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. Авај трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се ови дани (Мт. 24, 15-22)... А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада, који буду у самоме Граду нека излазе напоље, и који су у пољу да не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано... И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свима народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не наврше времена незнабожаца (Лк. 21, 20-24). Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи (тј. неће изумрети ово поколење), док се све ово не збуде (Мт. 24, 34).. Али још није крај" (овога света) (Мт. 24, 6).

Овим речима Господ је одговорио на прво питање које су му поставили Апостоли, питање о времену разорења Јерусалимског храма. Ми сада знамо да су се ове речи Христа дословно испуниле над јеврејским народом. Није прошло ни четрдесет година после те Христове беседе, а у јеврејском народу, који се одрекао правога Христа, напрегнутост ишчекивања појаве Месије достигла је врхунац. Тада су се појавили и лажни христоси и лажни пророци. То напето стање користили су демагози и авантуристи. Они су узбунили народ до крајности, прво су одгурнули на задњи план умерене и поштене представнике нације, а затим, свргнувши законите власти свога народа, подигли су општи устанак и против власти римске империје у Јудеји. Истовремено у самом Јерусалиму избила је социјална револуција, братоубилачки рат. Самозване народне вође наоружале су руљу са дна друштва и започеле пљачку знатнијих и имућнијих људе. Све се то радило под маском остварења јеврејске народне слободе и заштите народне светиње.

Римске легије под командом сина римског цара Веспазијана - Тита Флавија - опселе су Јерусалим. Опсада је трајала жоро две године. Невоље које су у то време рата преживели становници Јудеје и нарочито грађани Јерусалима током опсаде, не могу се описати. На њих су се сручили истовремено и ужаси војне опсаде (глад, жеђ, погибија од оружја) и ужаси социјалне револуције (самовоља, грабеж, убиства). Вође побуне оскрнавили су и сам Храм. Најзад, седамдесете године после Христа Јерусалим љ заузеле римске војске. Храм је изгорео до темеља. Много Јевреја је било убијено, а преживели су били оковани и продани у ропство широм царства.

Завршивши најаву тих догађаја у блиској будућности ј:п су имали да се збуду у Јудеји и Јерусалиму, Господ као да преноси свој поглед са ових блиских догађаја на догађаје далеке будућности светске историје и даје одговор на друго питање аполима - "о знацима Његовог доласка и свршетку века".

Тај део своје беседе Он почиње као да хоће да каже: - Ви ћете делимично бити у праву, када, угледавши раи друге невоље над Јерусалимом, будете очекивали крај света. Ја сам вам тако подробно испричао о њима, јер догађаји овог времена биће веома слични са знацима који ће најавити Други ки долазак Мој. У последња времена устаће народ на народ, » царство на царство, и биће глад, помор и земљотреси по местима.

Све ће то бити тек почетак болестима (Мт. 24, 7-8), тј. е ужасни ратови и друге тегобе наступиће као знаци и показатељи измицања последњих времена.

Међутим, пре свега овога" (Лк. 21, 12) - "тада ће вас дати на муке, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омре друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја тај ће бити спасен" (Мт. :4, 9-13).

1. владаће свеоишиа иомама за материјалним добрима ("као у дане Ноја"),

2. готово ће сасвим нестати истинита вера на земљи (истинско Хришћанство),

3. истовремено, лажне вере захватиће већи део човечанства кроз ироповед лажних иророка, чак и лажних христоса. Из овога се може закључити да раширеност атеизма није последња фаза у религиозној историји човечанства, него претпоследња. Атеизам ће бити само оруђе у борби против истините хришћанске вере да би се помоћу њега срушила и разорила истинска Црква Христова. Али човечанство не може да живи без религије. И у тој атмосфери атеистичке празнине развиће се лажне религије и биће основане лажне цркве.

Верско и морално стање људи биће тако безумно да ће се узбунити цела васелена, и сручиће се чак и космичке катастрофе са последицама на земљи. "И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и Месец своју светлост изгубити, и звезде са неба пасти" (Мт. 24, 29). Због свих тих знамења на сунцу, месецу и звездама притиснуће све народе на земљи туга и недоумица, море ће се узбуркати; људи ће умирати од страха и од очекивања ужасних невоља које прете васелени, јер ће се силе небеске усколебати (Лк. 21, 25-26).

Сасвим другачије ће се тада понашати верници. - "А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше" (Лк. 21, 28), јер, коначно наступа Други долазак Христов. "Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (свети Крст), и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31).

"А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац мој једини" (Мт. 24, 36). Зато, као да нам Господ саветује, не бавите се гатањем и израчунавањем тачног дана мога доласка и свршетка света, него препознајте последње време по знацима на које сам вам указао, - "тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима" (Мт. 24, 33). Расуђујте исто као кад видите да су олистале гране смоквине, знате да је близу лето (Мт. 24, 32). Из овога је очигледно да ће долазак Сина Човечијега бити, мада неочекиван за већину људи, ипак јасно наговештен свима. Стога, стражите, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42).

"Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наић: на вас изненада" (Лк. 21, 34). "Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи" (Мт. 24, 35). После тога долази Христос да би извршио Последњи суд над човечанством и успоставио Царства славе: "Тада ће сести на престо Славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и разлучиће их као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарце с леве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и онима што Му стоје с леве стране. Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу у ангелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25, 31-34, 41, 46).

Из ових упоређених одговора које је Господ дао на оба питања својих Апостола да се закључити да ће догађаји у Јудеји за време пропасти Јерусалима и рушења Храма бити веома слични догађајима последњих времена, пред Други долазак Христа: ужасни ратови, друштвени нереди, страховлада лажних учитеља и антихришћанских вођа, која ће довести људе до великих невоља - глади, епидемије, стихијне катастрофе у природи као што; земљотреси и суше... а разлика између тих двају догађаја је количинска: невоља прве епохе задесиће само Јеврејски народ, кој се одрекао Христа и почео да гони апостолску Цркву, док ће невоље друге епохе обухватити цео свет, пошто ће се тада сви народи окренути од Христа, а из општег неморала појавиће се фанатични мрзитељи Цркве и она ће бити од њих прогоњена у целом свету. Зато, ако неко хоће да стекне представу о узроцима и току догађаја последњих времена – тај би морао да се упозна са историјом јудејског рата 68-70. године.

Запањујуће је да су идеје и догађаји тог времена тако слични по својој суштини са идејама и догађајима нашега времена... Спољашност је донекле другачија, али суштина је иста!

Значи, догађаји на измаку времена овога света, по речима Христа, одвијаће се следећим редом:

1. ратови и друге социјалне и геофизичке невоље,

2. завршено проповедање Евангелија свима народима,

3. прогон Цркве,

4. превласт лажних пророка и зацарење антихриста,

5. космичке катастрофе у свемиру,

6. Други долазак Христа,

7. Последњи Суд.

Свети Дух би увео вернике у велику недоумицу ако не би јасно указивао у Светом Писму основни узрок духовног пада човечијег рода, због којега свет мора да пропадне. То објашњење се налази у Евангелију по Матеју (4, 1-11) и у Евангелију по Луки (4, 1-13).

Узрок пропасти света је успех Сатане да овлада светом и човечанством. То Сатанино стремљење да овлада целим светом описано је још у Старом Завету. "Како паде са неба, о Даница, сине зоре?... А говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори богова, на страни северној. Попећу се у висине над облаке, изједначићу се са Вишним. А ти си се у пакао суновратио у дубину преисподњу" (Иса. 14, 12-15).

Међутим, Сатана је и после свога суноврата увек стремио да овлада светом.

Евангелије нам сведочи да он све време покушава да се наметне. Ти његови покушаји се састоје у следећем.

1. Прави Христос, Син Божији, дошао је на земљу да оснује на земљи Царство Божије - Царство духовно. Позвавши људе да уђу у Царство Божије, Христос им је указао пут ка Царству, али Он уважава слободу људи - њихову слободну вољу. Биће сваком према његовом слободном извору. Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио.

2. Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана.

То све ми дознајемо из евангелског описа Христових искушења у пустињи. "И изведе Га ђаво на гору високу и показа Му сва царства овога света за трен ока. И рече Му ђаво: "Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће све твоје" (Лк. 4, 5-7).

Тада је ђаво лагао да су му већ потчињена сва царства земаљска. Међутим, ђаво је овде одао своје замисли: да себи пот-чини све државе света и да нађе човека који би се наметнуо за владара свим државама света, а сам би се потчинио Сатани. Прави Христос је одбио да то учини. Но Евангелије нам указује на будућег самозванца који ће, навукав личину (маску) Христа, прихватити понуду ђавола да узме сва царства земаљска. И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи.

Зато је Христос рекао: "Ја сам дошао у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете прим-ити" (Јн. 5, 43).

Пред нама искрсава питање које се природно намеће. а који циљ жели Сатана да постигне када овлада свима државама, на чијем челу има да буде његов човек? Евангелије нам открива тај његов циљ. Он је заиста ђаволски: да обмане и уништи човечански род.

У том смислу је Христос рекао маловерним Јеврејима: "Вама је отац ђаво... он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори; јер је он лажов и отац лажи" (Јн. 8, 44).

Ово су главна места из Евангелија које мора проучити сваки пре него почне да чита Откривење. Без размишљања о овим евангелским местима, читање Откривења, као грлом у јагоде, неспремног човека може да одведе у празноверна нагађања и опасна фантазирања.

[Vizantiona]

АПОСТОЛСКЕ ПОСЛАНИЦЕ - ДРУГИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Мада кратко и узгред, Апостоли су се у својим посланицама дотакли питања које су ученици поставили Господу о знацима Његовог доласка и свршетку света. Зато су одређена места у апостолским посланицама други кључ за разумевање Откривења.

Апостол Петар у својој другој посланици упозорава ширење неверја у временима пред Други долазак Христа. х исмевања Његових предказања о том догађају:

"Знајући прво ово да ће у последње дане доћи ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је са обећањем Доласка Његова? Јер откако оци помреше стоји тако од почетка творевине, јер хотимице губе из вида да небеса беху одавно, и да је земља из воде и од воде саздана речу Божјом. Од којих тадањи свет, водом потопљен, погибе. А садања небеса и земља остављени су његовом речју за огањ и чувају се за дан суда и погибли безбожних људи. Али ово јсдно немојте превиђати, вољени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан. Не касни Господ са обећањем, као што неки мисле да касни, него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају" (2. Петр. 3,:3-9).

Морално стање поколења последњих времена апостол Павле описује у својим посланицама Тимотеју:

"Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, горди, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомириви, клеветници, неуздрживи, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви. Они имају изглед побожности а силе његове су се одрекли. И клони се ових" (2. Тимот. 3, 1-5). У првој посланици Тимотеју свети апостол Павле упозорава да ће се у последње време појавити лажна учења о вери и нарави и чак је указао на нека од њих:

"А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске, у лицемерју лаживаца, чија је савест спаљена, који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни и они који су познали истину". (1. Тимот. 4, 1-3).

Када читамо ове редове апостола Павла, одмах нам пада на памет текућа пропаганда из наших безбожних дана. Ту је проповедање секте ушкопљеника против брака, исмевање брака у савременој књижевности, пропагирање безбрачних полних односа, Толстојево проповедање вегетаријанства и његово одрицање брака... Када све то видиш, и нехотице закључиш да наше време веома личи на оно последње време о коме овде говори апостол Павле. Свети Павле указује као на посебан знак којим ће се препознати последње време у својој посланици Солуњанима:

"А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише; јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер када говоре: Мир је и безбедност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи", (1. Солуњ. 5, 1-3). Ове речи светога Павла треба, очигледно, овако разумети: Христос је предказао, да ће на почетку последњег времена бити ужасни ратови и друге невоље. Људима ће дојадити ти ратови, па ће се ујединити, али под руководством богопротивних сила, Када се то збуде, они ће гордо и самоуверено рећи: "Ето, сад има да буде мир и безбедност". Међутим, пошто то неће бити учињено из љубави према Богу и Његовим заповестима, људи тог поколења погрешиће у својој самоуверености"јер управо ће тада "доћи на њих погибија", то јест наступиће последњи, најужаснији дани света. Какви ће они бити?

На то питање апостол Павле даје одговор у својој Другој посланици Солуњанима:

"Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом - тобоже нашом - као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадија и не појави се човек безакоња, син погибли, кг се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам би код вас? И сада знате шта га задржа да се не јави до у своје време. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сада задржава. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства. Онога је долазак по дејству сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним. И са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане. верују лажи" (2. Солуњ. 2, 1-11).

Овде апостол Павле говори о истој ствари о којој . ори и свети Јован Богослов у својој Првој саборној посланици: "Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази. сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час... А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте . да долази и сад је већ у свету" (1. Јован. 2, 18; 4,3).

Ове речи апостол Јован је надисао на основу Христових речи, наведених у Евангелију тог истог апостола Јована, где Христос говори: "Ја сам дошао,у име Оца мојега и не примате ме. ' ако други дође у име своје, њега ћете примити" (1. Јован. 5, 43).

Замислимо се над овим наведеним речима светих апостола Павла и Јована. Апостол Павле говори да ће Дан Христов наступити тек после отпадања од хришћанске вере. Овде свети Павле понавља речи Христа: "Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 18, 8). Крајњи израз удаљавања од Бога биће појава човека греха, сина погибли или Антихриста, како њега назива апостол Јован. Његово одступништво од Бога показаће се у томе да ће он отворено иступити против истинитог Бога и тражиће од људи да му се клањају као Богу. Он ће чинити велике знаке и лажна чудеса. Он ће завести све, сем ону мањину верних који не одступају од Божанске истине. Због те поводивости већине за Антихристом, Бог ће допустити да људи тада више верују лажи него истини.

Међутим, у то време ће се збити велики и радостан догађај: обраћење у хришћанство јеврејскога народа о чему је такође говорио свети Павле:

"Кажем, дакле, зар Бог одбаци народ Свој? Никако! Јер и ја сам Израилац, од семена Авраамова, од племена Венијамина. Не одбаци Бог народ свој, који унапред позна... Оставих себи седам хиљада људи, тако, дакле, и у садање време постоји један остатак по избору благодати... Јер нећу, браћо, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: део Израила отврдnu, док не уђе пун број незнабожаца" (Римљ. 11, 1-2; 25). Овај догађај треба да се збуде у последње време света.

Вратимо се горе наведеним речима апостола Павла. – ' Tајна безакоња већ дејствује", то јест Сатана се стално бори и упиње да изведе Антихриста у свет, а његови претходници долазе в пролазе на сцени историје.

Међутим, онај највећи и коначни Антихрист неће се јавити пре него се уклони онај који сада задржава. Речи – "који сада задржава" (Солуњ. 2, 7) биле су тумачене у црквеној књижевности на разне начине. Древни учитељи Цркве објашњавају те речи као власт римских царева. Неки руски богослови у тим речима апостола Павла виде претказање о власти руских царева, као последњих заштитника Хришћанства, пред сам долазак Антихриста, када ће се човечанство, бивајући без заштите хришћанске власти сурвати у бездан заблуда, зала и катастрофа.

Нама се чини, да под тим речима апостола Павла треба подразумевати сваку нормалну државну власт, која признаје изнад себе истинитог Бога и има за циљ служење добру, борбу против зла у човечанским односима, као и заштиту добрих људи и њиховог нормалног, мирног живота. Чим народи света буду лишени те нормалне државне власти - одмах ће се отворити пут за последње и одлучно отпадништво од Бога и за долазак Антихриста.

То ће бити последњи чин историје човечанства на земљи, јер ће Антихрист бити уништен "Другим доласком овим".

"А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса са хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела која су на њој изгореће (2. Петр. 3, 10).

А шта ће бити са људима? На то свети Павле одговара овако.

"Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помрети, но сви ћемо се променити. Одједном, у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нетрулежни, и ми ћемо се променити" (1. Коринћ. 15, 51-52). А на другом месту каже: " .. Ми, који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули, јер ће сам Господ... сићи са неба и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који остајемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу, у ваздуху, и тако ћемо свагда са Господом бити (Солуњ. 4, 15-17).

[Vizantiona]

САДРЖАЈ КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА

(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)

протојереј Александар Колесников

Горе смо навели преглед главних историјских токова, који, по речима Христа на Маслиновој гори, сачињавају историју света од Првог до Другог Његовог доласка, почев од разорења Јерусалима и расејања јеврејског народа до Васкрсења мртвих и Последњег суда Божијег над човечанством. У основи и апостол Јован Богослов је изложио Откривење по тим истим темама и у истом поретку (као Христос), описујући те историјске токове у облику тајанствених символа, Понекад описивању једног историјског тока он посвећује једну главу, а понекад две главе. Неке токове он описује од почетка до краја (од Првог до Другог доласка Христовог). Но у изложењу сваке следеће теме садржај као да на-раста у времену,то јест на крају сваког следећег раздела књиге апостол Јован све више нас приближава катастрофи света и Другом доласку овом. Садржај Откривења се састоји из следећих делова:

1. Јављање апостолу Јовану Христа као првосвештеника - глава 1.

2. Пророчанство о историји Христове Цркве на земљи -главе 2 и 3.

3. Царство Небеско у тренутку почетка нове историје човечанства, која је омогућена искупитељском жртвом Христа главе 4 и 5.

4. Општи преглед најглавнијих догађаја у историји човечанства од Првог до Другог доласка Христа - глава 6.

5. Увид у Царство Небеско пре него наступи последње време света- глава 7.

6. "Почетак болести" (последње време света) - главе 8. и 9.

7. Појава пророка који упозорава људе да долази последње време света - глава 10.

8. Завршетак проповедања Евангелија по целом свету и обраћење Хришћанство јеврејског народа - глава 11.

9. Гоњење Цркве од апостолских времена до времена Антихриста -глава 12.

10. Зацарење Антихриста - глава 13.

11. Бог даје упозорења људима о блиским и страшним последицама зацарења Антихриста - глава 14.

12. Невоље у царству Антихриста - главе 15, 16, 17. и 18.

13. Други долазак Христа - глава 19.

14. Васкрсење мртвих и суд Божији над човечанством - глава 20.

15. Царство славе - глава 21.

16. Закључак - глава 22.

[karadjordje]

Већ постоји тема.