Ходочашће светињама Грчке

[Guest Светлана]

Ходочашће светињама Грчке – 1. део

Напитак бесмртника

Аутор: Ивана Радовановић, Број 1001, Рубрика Духовна ризница

У изузетној организацији поклоничке агенције СПЦ, „Доброчинство“, група од 30 ходочасника посетила је највеће светиње православне Грчке.

Ово богато и Духом преиспуњено поклоничко путовање започело је међу стеновитим и Божијом руком вајаним пејсажима Метеора, наставило се на острву Патмос – Синају Егејског мора, где се Св. апостолу Јовану јавио Бог и где је написао Откровење, осењено је, затим, благодаћу најстаријих и чудотворних икона Мајке Божије у манастирима Мега Спилеон, Неа Панагија Сумела, Св. Лавра и свеправославном светилишту на острву Тинос, све до поклоњења моштима Св. Андреја Првозваног, Св. Димитрија и посете Српском војничком гробљу на Зејтинлику. Групу је предводио Драган Вукић, директор „Доброчинства“. Са нама су били и јеромонах Филимон из манастира Радовашница и прота Радован Чанчаревић из Крагујевца, а успут су нам се придружили и руски свештеници са Кавказа. Походећи највећа светилишта Грчке, откривали смо светилишта и у себи.На овој житници Православља, где је све натопљено Јеванђељем, као одјек Јерусалима, нашло се и острво Егина, које чува свете мошти и спомен на једно од најсјајнијих светила православног неба – Св. Нектарија Егинског.

Рођен је у граду Силиврији као Анастасије Кефалас, на празник Покрова Пресвете Богородице, којој се целог живота молио и спевао јој најлепше химне. Показујући рано велику богочежњивост, са 13 година је отишао у Цариград на школовање. Тамо је даноноћно радио тешке физичке послове у дуванџиници, добијајући од газде батине уместо плате. Записивао је изреке Св. Отаца на етикете кутија у које је паковао дуван, како би људима приближио лепоту Речи Божије. У тешкој немаштини, детиње искрено, написао је писмо – Господу Исусу, молећи Га за помоћ, која му је стигла од суседа, који је прочитао писмо, ганут.

Постаје млађи васпитач школе-метоха Цркве Христовог Гроба. У манастиру Неа Мони на острву Хиос, где је 10 година радио као учитељ, прима монашки постриг. У чин ђакона бива рукоположен у цркви Св. Мине, добивши име Нектарије, што значи „напитак бесмртника“. Уз помоћ добротвора, завршава теологију у Атини.

Патријарх Александријски Софроније га рукополаже за свештеника у Александријској Патријаршији. Уследила су звања епископа, архимандрита и, напослетку, Митрополита пентапољског. Народ га јако волео, али је, због зависти архијереја и црквеног клира, оклеветан код Патријарха. Добија решење о отпусту са свих дужности администратора Патријаршијске канцеларије и члана црквеног Синода, те скрхан одлази у Грчку. Живећи у највећој беди, праћен клеветама, показао се, кроз патњу и страдање, као пример изузетне трпељивости и непоколебљиве вере у Господа. Проповеда у Халкиди, увек на почецима под великим искушењима, да би се, на крају, народ увек са сузама опраштао од њега. Често побољева, али и бива укрепљиван виђењима Богородице.

Управља богословском школом Ризарион у Атини 15 година, радећи на одржању православне традиције, изазивајући тиме гнев школског одбора, који је хтео европеизацију школства. Уређивао је школску башту и радио физичке послове, чак и прао тоалете у време болести домара, говорећи да су најбеднији послови највећи у Божијим очима. Посетио је Свету Гору, где су га прозорљиви старци упућивали у тајинства вере. Много верних је долазило по његове духовне савете.

Око слепе девојке Хрисанте, касније игуманије Ксеније, формирало се сестринство, под његовим духовним руковођењем, и започело обнову манастира Живоносни Источник на Егини, 1904. године. Егина је острво у Саронском заливу, била је престоница Грчке 1828/9, имала је и своју флоту. Од 365 цркава, колико их је било овде, данас је остало 40. Св. Нектарије је освештао темеље цркве 1906. године, посветио је Св. Тројици, а подигнута је захваљујући прилозима добротвора. На Егини је творио бројна чуда, исцељивао ђавоимане и болесне, измолио више пута од Господа кишу, услед великих суша.

Увек је много радио, писао, молио се, градио, проповедао, читао, саветовао. Детиње срећан је гледао лепоту природе на Егини. Имао је више пута виђења светих мученица, Мајке Божије и ангела током богослужења, а верни су га, током Свете Литургије, виђали како лебди изнад тла јер је снага његовог духа надјачавала природне законе тела. Понирао је у тајне људске душе, очима дубоким и крупним, чији је ватрени поглед отварао двери свачијег срца.

Искушења и клевете су га пратили и на овом острву молитве и лепоте. Разболео се од рака простате, не објављујући то никоме, живећи у тешким боловима. Пребачен је у атинску болницу Аретео, где је, након два месеца угледао отварање небеских врата, чуо песму ангела и проговорио са Господом, кога је прослављао 74 године. Од његовог тела почело је да се шири благоуханије. Сестре су му, по упокојењу, скинуле поткошуљу и спустиле је на кревет где је лежао одузет човек, који је, на очиглед присутног особља – проходао. Док су тело Св. Нектарија преносили на Егину, почело је да мироточи. На Егини су звонила сва звона и ширио се мирис тамјана, опраштала се од њега цела Грчка. Црквена школа Ризарион је поклонила надгробну плочу за његов гроб. Сахрањен је у капели испод свог омиљеног бора, који и данас ту мирисно шири своје гране. Прислоњеном главом на кивот, могу се чути откуцаји срца или ударци његовог жезла. За 20 година, његово тело је три пута обретено нетрулежно, четврти пут је нађено делом враћено земљи, а делом очувано да би се разделило по свету. Св. Нектарије је канонизован 1961. године, одлуком Васељенског патријарха и Светог Синода Велике Христове Цркве. Његов спомен обележава се 22. новембра.

Због мноштва ходочасника, подигнута му је и велелепна црква у подножју старе, освећена 1994. године, а у изградњи је учествовала цела Грчка. У њој се чувају његове мошти, док се глава чува у горњој цркви. Иза њега је остало 35 књига.

Крај његових моштију, о. Филимон и о. Радован читали су му предиван акатист. Омогућено нам је и да у тишини проведемо молитвене тренутке у келији Светитеља, крај његовог кревета, где се, кроз откуцаје старог часовника, чује одјек векова и дамара срца које созерцава прослављење Божије кроз Његове Свете. Присуство Св. Нектарија је на овом острву заиста осетно, испуњено љубављу, топлином и спокојем, какав је био и сам Светитељ. Овде човек осећа васкршњу радост пред лепотом природе, која је сва обасјана молитвом. При повратку бродом, растајући се тешко или никако од сусрета са Св. Нектаријем, сунце својим сјајем просеца пут кроз море, као што Св. Нектарије молитвено просеца пут верних ка Господу.

Постоји књига лекара са исказима и чудима која су се дешавала са пацијентима које нису успели да излече, а исцелио их је Св. Нектарије. Исцељења су нашли оболели од малигних обољења, парализе, Паркинсонове болести, болести појединих органа, функционалних поремећаја организма, психичких проблема, неплодности... Забележено је преко 2.000 његових чуда. Многе здравствене установе га прослављају као свог заштитника, а Институт за онкологију и радиологију Србије обележава Св. Нектарија као своју славу. Честице његових моштију постоје широм православне васељене, а код нас се чувају у манастиру Раковица, где их је донео патријарх Герман. У виђењу једне од монахиња, Св. Нектарије је радосно поручио: „Присутан сам у свету својим моштима. Моје мошти су мој епитрахиљ.“ Наша земља, пролазећи већ дуго кроз тешка и страдална времена, вапи за храмом Св. Нектарија, где би болесни и безнадни нашли утеху и исцељење, а сви верни велику радост и укрепљење његовом благодаћу. Нека би Господ дао да једнога дана и у нашој земљи осване делић Егине и купола под којом ће се уздизати молитве Св. Нектарија за здравље свих нас.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1001/tekst/napitak-besmrtnika/

[Guest Светлана]

Ходочашће светињама Грчке – 2. део

На острву Апостола Љубави

Аутор: Ивана Радовановић, Број 1002, Рубрика Духовна ризница

При обиласку светиња православне Грчке, са поклоничком агенцијом СПЦ, "Доброчинство", једно од наших одредница било је и Свето острво, Патмос. На овом острву хришћанске уметности, традиције и историје, месту спокоја и тишине, небеса су се отворила и Бог се открио. То је, по речима Драгана Вукића, директора "Доброчинства", духовно око хришћанства, Синај Егеја. На острву живи 3000 становника, окружено стаблима смокава, крушака и маслињацима. Ово је једино место на европском континенту на коме се јавио Сам Бог.

СВЕТИ ЈОВАН

Јован, син Заведејев и Саломијин, рибар на Галилејском језеру, од ране младости имао је доживљаје духовних виђења. Често је мир и осаму тражио на  Галилејском језеру и у Јудејској пустињи, где је упознао Јована Крститеља и самог Исуса. Када га је Исус позвао, као једног од Својих првих ученика, Јован је оставио све и од тада остао Његов највернији и најприснији ученик. Био је сведок највећих Спаситељевих чуда и најзначајнијих догађаја Његовог земног живота: васкрсавања Јаирове кћери, Преображења, Тајне Вечере, молитве у Гетсиманском врту, Распећа – где је остао, уз Богомајку, да стоји под Голготским Крстом, као верна свећа. Сам Христос га је одредио Богородици за сина и утеху, јачајући тиме духовну и братску везу са њим, а Јован је о Њој бринуо све до Њеног представљења, које се збило у његовом дому. Био је и сведок Вазнесења и силаска Св. Духа на апостоле, први је ушао у Гроб Господњи и уверио се да је Христос васкрсао. Једини је наслонио главу на Христове груди, током Тајне Вечере, и чуо откуцаје Његовог срца. Једини је и апостол чији живот није окончан страдањем.

Проповедао је Јеванђеље широм Палестине, а остатак живота провео на Ефесу. У прогону хришћана за време цара Домицијана, био је, са учеником Прохором, протеран на Патмос. Ту је исцељивао, проповедао, преводио људе у хришћанство и радио у каменолому. Након 20 дана молитве у пећини, зачула се велика бука и одјекнуо Глас Божији: "Ја сам α и ω!" Од силине светотројичног јављања распукла се стена на три дела. Јован је пао од страха, као некада на Тавору, када је угледао Светлост Преображења. Господ га је дотакао и рекао да запише Откровење. Тиме се новозаветни круг симболично повезао. У витлејемској пећини зачуо се први плач Богомладенца, као почетак, а у патмоској пећини Његов снажан Глас о свршетку. Ко је посетио Витлејем и Патмос, разуме шта је α и ω.

Јован се вратио у Ефес, где је написао Јеванђеље и Посланице. Његово Јеванђеље је најдуховније; дубином своје обоготворене мисли винуо се у небо, попут орла, којим је симболично и приказан на живописима.

Својим ученицима је у Ефесу тражио да му ископају гроб у облику крста и живог га погребу. Тако је у смирај дана, са навршене 102 године, овај апостол љубави предао своју душу Господу. По отварању гроба, ученици нису му нашли тело. Његов спомен се прославља 9. октобра, а сваког 21. маја се пројављује чудо, када се са његовог гроба шири златна прашина и исцељује болесне.

ПЕЋИНА ОТКРОВЕЊА

Са десне стране пећине је место где је ученик Прохор записивао оно што је Јован гледао и чуо у Божијем Откривењу. Крај тог места, налази се удубљење у које је Јован стављао главу ради одмора, као и рукохват, за који се придржавао када би устајао са молитве. Иконостас из 1600. године приказује Св. Јована који, између седам свећњака, гледа Господа, окружен ангелима. Са леве стране пећине је дограђен олтарски простор посвећен Св. Ани. Овај манастир је потчињен манастиру Св. Јована Богослова, а овај Васељенској Патријаршији. Цео Патмос је под управом Васељенског Патријарха.

Јеромонах Исидор је служио Свету Литургију, где смо имали радост причешћивања на месту Богооткривења, заједно са нашом сабраћом, руским свештеницима са Кавказа, са којима смо свесрдно изговарали "Оче наш". И, као што у књизи "Свих жалосних радост" пише о Св. Јовану: "Можда ће једном Галилејско језеро заборавити рибаре са својих обала. И можда се маслине више неће сећати берача пуних умора и наде. Али моја душа никада, никада неће престати да памти те минуте које сам провео осећајући Његово срце под својим образом" – тако ни наше душе никада неће престати да памте ову скровиту пећину кроз у којој је одјекнуо Глас Божији.

МАНАСТИР СВ. ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Ово је једно од најпознатијих православних светилишта и највиша тачка на острву Патмос. Основан је у првим вековима хришћанства, рушен и запустео под најездама страних освајача. Монах Христодул је положио нове темеље манастира 1078. године и, задивљен лепотом, духовношћу и поруком Божијом на Патмосу, тражио од цара ово острво. Манастир је грађен у византијском стилу, а завршен 1090. године. Уз припрату је капела са моштима преподобног Христодула. Око манастира су бедеми високи 12м. Унутар њих је манастирска црква, трпезарија и монашке келије.

У спољашњој припрати је сачуван живопис из 19. века, са представама из живота Св. Јована. У унутрашњој припрати је икона Св. Јована из 12. века. Преко уништеног живописа, 1600. године је урађен нови слој. Други иконостас је настао 1820. године, у техници дубореза и раскошно позлаћен, са представама биљног и животињског света и библијским призорима. Уз јужни зид је капела са сачуваним живописом из 12. века. Верује се да је Леонтије, Патријарх цариградски, био ктитор живописа. У цркви је дрвени под велике уметничке вредности. Манастир поседује богату ризницу, са изузетним иконама из ранијих векова, а ту се чува и оригинална Ел Грекова икона – Пиета, из 16. века.

Били смо почаствовани пријемом код Његовог Преподобија Архимандрита Антипе Никиритиса, егзарха Васељенског патријарха и игумана овог манастира, добивши од њега благослов на српском, као некадашњег београдског студента теологије. Архимандрит Антипа је беседио о о. Амфилохију, оснивачу манастира Благовести и једном од игумана овог манастира, "који је садио много дрвећа, а свако дрво је благослов. Оно има корење, иде у висину, даје плода и обнавља се стално. Таква треба да је и наша вера. То је и начин да још боље схватимо наше јединство са природом. Сађење дрвећа је као подизање цркава. Манастир Св. Јована Богослова је потврда постојаности вере и уметнички, духовни и културни центар већ 1000 година. Поседује богату збирку одежди, која је, после светогорске, најдрагоценија у свету".

МАНАСТИР БЛАГОВЕСТИ

Манастир датира из 1613. године. Цркву је подигао монах Никифор Критски, а сам манастир је, као општежитељни, основао о. Амфилохије, по типику манастира Св. Јована Богослова. Покренуо је и тајну школу, у време када је био забрањен грчки језик због италијанизовања острва, па су монахиње тајно подучавале људе грчком језику. О. Амфилохије је био у духовној вези са о. Јустином Поповићем, који је по њему дао монашко име свом духовном чаду, данашњем Митрополиту црногорско-приморском.

Основао је иконописачку школу и школу веза при манастиру. Упокојио се 1970. године, са 80 година. После 10 година су му обретене мошти, уз присуство много архиепископа и свештеника, биле су нетрулежне и пренете су у манастир Благовести. Иако још није канонизован, Грци га поштују као Светог. Данашње сестринство броји око 30 монахиња. Дочекале су нас веома срдачно, уз послужење, присуствовали смо вечерњој служби, на којој су појале ангелски, испраћајући нас у сутон, који на овом чудесном острву својом лепотом и сам пројављује дух Божијег Откривења.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1002/tekst/na-ostrvu-apostola-ljubavi/

[Guest Светлана]

Ходочашће светињама Грчке – 3. део

Чудотворне иконе Богородице

Аутор: Ивана Радовановић, Број 1003-1004, Рубрика Духовна ризница

Када је Св. Лука, иконописац, јеванђелист, Христов ученик, лекар и апостол, насликао прву икону – Богородицу са Христом, и показао је Богомајци, Она је на њу спустила руку, изговоривши: „Благослов мој и преко мене Онога Који је од мене рођен, свима који буду са вером, љубављу и молитвом приступали иконама мојим.“ То је прва икона у историји, којом је благодат Богородице и Спаситеља потекла кроз све будуће иконе. Ова чудотворна икона, стара преко 2000 година, чува се данас у манастиру Мега Спилеон, 1000м изнад мора. До данас су сачуване три Богородичине иконе које су настале за Њеног живота. Друга се чува у манастиру Неа Панагиа Сумела, којој смо се, такође, поклонили на овом ходочасничком путовању, а трећа се налази на Кипру. Све три је сликао Св. Лука. Приписује му се још 70 икона.

МЕГА СПИЛЕОН

Црква манастира Мега Спилеон посвећена је Успењу Пресвете Богородице. Градњом веома подсећа на Острог, будући да је, уз конаке, узидана у високим стенама. Испод ње је пећина, тзв. Велика шпиља (Мега Спилеон), по којој је цео манастирски комплекс добио име. У овој пећини Св. апостол Лука је писао Јеванђеље и Дела апостолска. Икона је вековима лежала у пећини, скривена од многобожаца. По предању, монасима Теофану и Симеону, подвижницима на Олимпу, Св. Гори и Св. Земљи, јавила се Богородица, у пратњи Св. Луке, Св. Андреја и Св. Павла, рекавши им да оду у Ахају, где ће наћи ову икону, до које ће их довести чобаница Ефросинија. Исто виђење имала је и чобаница, која их је тако повела до назначеног места. Наиме, Ефросинија је, чувајући козе, приметила како се једна од њих издваја из стада и враћа се мокре браде. Пратећи је, открила је пећину са скровитим чудотворним извором воде, а у шипражју пронашла и саму икону. Монаси Теофан и Симеон су положили темеље цркве 362. године.

Чудотворну икону Богородице је Св. Лука радио на дрвету, преко њега је превукао платно, по коме је у дебљим слојевима сликао воском, тзв. техником енкаустике. Икона је рађена рељефно и богато бојена. Ипак, од чађи свећа и вековних трагова је потамнела. Зову је и Златоруком јер су по њој благодарни верници којима је помогла у болестима и невољама стављали златне заветне дарове. Пред њом су се дешавала небројена чуда. У скровитом делу цркве, где је велом тајинства обавијена икона и читав простор који она испуњава под куполама цркве и људских душа, осећа се њена божанска благодат. Целивати ову икону значи поклонити се оваплоћеној Речи Божијој, одјеку Свете Земље, најстаријем сведочанству благослова Благословене међу женама и васцелој Истини Спасења, које је дошло кроз Њено: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по Речи Божијој.“

У оквиру манастира је и богата ризница, са моштима Св. Теодора Тирона, Св. Георгија, Св. Пантелејмона, Св. Трифуна, Св. Серафима, Св. Мине, Св. Стефана, Св. Марине, Св. Нектарија. Међу њима је и рука Св. Харалампија, која је остала у благосиљајућем положају.

СВ. ЛАВРА

Поред овог манастира обишли смо и манастир Св. Лавра, као други крајеугаони камен на овој планини, познатој по историјски значајном граду Калаврита, где су Немци, током Другог светског рата, побили све мушкарце и спалили све куће, укључујући и 24 околна села. Ту су се одиграли неки од најважнијих историјских тренутака, црквени сабори, устанци, скупштине. Овде је подигнут устанак Грка за ослобођење, 1821. године, па је то и први грчки град који је ослобођен од Турака, после 400 година. Двојица монаха су основала манастире – један Велику Лавру на Св. Гори, други Свету Лавру на овом месту. У 16. веку је у Св. Лаври било 960 монаха, те су, због изузетне бројности, морали да прелазе у колибе широм планине. У оквиру манастирског комплекса је богата ризница, у којој се чува устаничка застава, оружје, Јеванђеља (једно од њих, украшено дијамантима, поклонила је царица Катарина Велика), одежде, велика библиотека са књигама из 16. века, прелепа икона Богородице са Христом. У манастирској цркви смо, пред још једном од чудотворних икона Богомајке, певали песму посвећену Њој, названу „Каталаста“, коју је на овом месту спевао Св. Јован Дамаскин.

ТИНОС

На острву Тинос се налази свегрчко и свеправославно светилиште у месту Хора, где се чува чудотворна икона Благовести, „Мегалохари“ или Усрећитељка. То је острво уметности и лепоте, лепих здања, палата и цркава, уметничких школа, вајара, тесара и сликара. Будући да су Млечани ту боравили 500 година, венецијански трагови су врло присутни у изгледу и духу острва.

До цркве води стрма поплочана улица, уз коју се, за велике празнике, постављају рукохвати и свеће. Поред 3000 становника града, Благовестима присуствује и 50.000 ходочасника из целог света, који се на коленима пењу до цркве специјално направљеном стазом.

Рану цркву су изградили Назарени и посветили је Св. Јовану Крститељу. Сарацени су је порушили, остала је само икона Благовести, вековима затрпана песком и шутом. У 19. веку се мати Пелагији јавила Богородица у сну, откривши јој где се икона налази. Митрополит тиноски је наложио да почну радови на ископавању иконе. Након дугих трагања, најпре је откривен извор свете водице, на Богојављење 1883. године. На Света три Јерарха, пронађена је и икона из два дела, стара десет векова, неоштећена упркос великој влази и салинитету, а сва су звона тада звонила. Данас је она опточена бисерима, дијамантима и драгим камењем.

Митрополит тиноски је дао да се направи читав град и посвети икони Благовести. Храм је завршен 1830. године. Првобитна црква је била посвећена Живоносном Источнику. Чим је стављена у храм, икона је почела да пројављује чуда. Спасавала је морнаре на олујном мору, исцељивала болесне и неплодне, по њену благодатну помоћ долазили су краљеви и владари, обични људи, па и припадници других конфесија. Сви су донирали златне заветне дарове, којима је црква данас окићена. Ту се налази и богата галерија слика са свих страна света, велика збирка скулптура и музеј који прича причу о Богородици.

Велике прославе су на Тиносу на Св. три Јерарха – када је икона пронађена, на Благовести, на дан када је мати Пелагија имала визију, као и на Успење Пресвете Богородице. Икона се тада проноси у литијама, а на празник Успења се обилази цео град и свештеници на бродовима служе парастос морнарима који су ту страдали.

Док смо присуствовали Акатисту Благовестима, који су читали јеромонах Филимон и прота Радован, стојећи у близини чудотворне иконе, у цркву је улетела бела голубица, шетајући међу нама мирно док је читан Акатист, након чега је одлетела. Тако се, овом дивном символичном сликом, пројавио стих из славословија Пресветој Богородици: „Теби се, Благодатна, радује сва твар“.

НЕА ПАНАГИА СУМЕЛА

Милион и по Грка је некада живело на просторима Мале Азије. У великим борбама са Турцима, Грци су морали да напусте ову територију и раскућили своја вековна огњишта. Префикс Неа у многим називима градова Грчке означава наставак градова из Мале Азије, подсетник на та огњишта. У Понту у Малој Азији се налазио манастир Панагиа Сумела, пљачкан и пустошен, из кога је, 1931. године, монах Амвросије узео иконе, Јеванђеље и крст са честицом Часног Крста, преневши их у Грчку, где је сазидана црква Неа Панагија Сумела. Међу иконама се налазила и чудотворна Богородичина икона, друга коју је радио Св. апостол Лука за Њеног живота.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1003-1004/tekst/cudotvorne-ikone-bogorodice/

[Guest Светлана]

Поклоничко путовање у Грчкој

Tagged: Извјештаји

Наслов: Poklonicko putovanje

Албум: izvjestaji

Година: 2009

Величина: 16:23 минута (2.81 МБ)

Формат: MP3 Mono 22kHz 24Kbps (CBR)

Недавно је група Никшићана, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско - никшићког Г. Јоаникија, била на поклоничком путовању у Грчкој. На овом поклоњењу светињама Солуна, Метеора и Свете Горе било је и неколико свештеника Епархије будимљанско - никшићке. О утисцима које носе из Грчке разговарали смо са јерејем Велимиром Јововићем, који нам је казао да је најснажнији осјећај, на све њих, оставио боравак у светом манастиру Хиландару. Прилог: Сенка Чоловић.

Преузмите аудио датотеку

http://www.svetigora.com/node/5248