Тражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело

[мирођија]

Тражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело

 

26. јануар 2013.

Драгомир Антонић - Тражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело које сам учинио

„Његова

светост патријарх српски господин Иринеј позвао ме је да будем присутан

током пријема који је затражио један високи официр, генерал војске из

државе која је чланица НАТО-а.Генерал је два месеца пре тога замолио да

га патријарх прими, али не наводећи детаљно разлог посете“, почео је

своју причу владика ремезијански Андреј…

На Јовањдан одох у Шабац

да владици Лаврентију честитам Крсну славу. На славском ручку окупило

се тридесетак гостију. Све знана и драга лица. Разговор тих и одмерен.

Саговорник

се без прекидања слуша, а он опет гледа да са што мање речи каже оно

што жели. Негде око половине ручка, уз другу чашу вина, придиже се

владика ремезијански Андреј и бираним речима обрати се домаћину и

гостима.

Током здравице он се извини присутнима и домаћину што ће

нам препричати један догађај који се одиграо у децембру месецу 2012.

године.

Прича гласи:

„Његова светост патријарх српски господин

Иринеј позвао ме је да будем присутан током пријема који је затражио

један високи официр, генерал војске из државе која је чланица НАТО-а.

Генерал

је два месеца пре тога замолио да га патријарх прими, али не наводећи

детаљно разлог посете. На разговор генерал је дошао у пратњи војног

изасланика из амбасаде државе чији је држављанин био и још двоје

службених лица.

Током разговора који је био протоколарне природе и

трајао једва двадесетак минута, патријарх се поздрави са гостима, а

мене замоли да им покажем унутрашњост Патријаршијског двора. Госте

поведох до капеле Светог Симеона и кренух да им причам о Житију оца

Светог Саве, кад ме генерал извињавајући се прекину и рече осталима из

пратње да напусте капеле и ми остадосмо сами.

Тад из унутрашњег

џепа од одела извади једну малу фотографију, величине као за пасош, и

упита ме да ли познајем лице са слике. Пажљиво погледах, видех да је у

питању мушкарац, али мени непознат, што и рекох.

На то генерал

рече: ‚Због овог човека ме и дању и ноћу мучи савест, и ја сам морао да

дођем у Београд да видим патријарха и да изразим кајање због свега што

сам урадио. Наиме кад су НАТО снаге ушле по Кумановском споразуму у

Приштину, ја сам затекао овог човека који се звао Андреја Томановић и

који је радио као лекар у приштинској болници како се пакује и спрема да

напусти град.

Ја сам га од тога одговорио и рекао да су нам сад

лекари најпотребнији и дао му чврсту официрску реч да му се ништа неће

десити, и да му ја гарантујем безбедност.

Он ме је послушао и

остао. Сутрадан кад сам дошао у болницу њега није било. Својим официрима

обавештајцима сам наредио да га пронађу. После неколико дана потраге

добио сам извештај да су Албанци доктора масакрирали, извадили му све

унутрашње органе, а остатке тела бацили.

Од тад моја мука не престаје јер сам се осећао кривим за његову смрт, што уистину и јесам био, и што сам погазио официрску реч.

Имао сам потребу неком да ово испричам и затражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело које сам учинио.‘

Саслушао сам га без речи, настави владика Андреј причу и очитао му молебан за спас душе.

Кад

сам га испратио одмах само отишао до своје канцеларије, сео за

компјутер и пронашао да је др Андреја Томановић био један од

најчувенијих хирурга на Косову и Метохији, да је рођен у Дубровнику и да

је имао шездесет година кад су га зликовци убили. Епископ Андреј је

завршио своју причу и заједно са свима нама пожелео многаја љета владици

Лаврентију.“

Ручак се наставио у потпуној тишини. Свако од нас

је био заокупљен сопственим мислима и утиском који је на њега прича

оставила. Полазећи са славе затражио сам од владике Андреја благослов и

добио га да његову причу саопштим и читаоцима „Печата“.

Ако сте

причу већ чули – не замерите. Не умем ишта паметно рећи, зато ћу вам

подарити неколико стихова Петра Петровића Његоша који се тачно пре

двеста година, 1813. родио.

„С точке сваке погледај човјека

Како хоћеш суди о човјеку –

Тајна чојку човјек је највиша!

Твар је Творца човјек изабрана;

Ако исток сунце свјетло рађа,

Ако биће ври у луче сјајне,

Ако земља привиђење није,

Душа људска јесте бесмртна;

Ми смо искра у смртну прашину,

Ми смо луча тамом обузета.“

Печат

 

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=8&t=16328#wrapheader

[antics]

Ух! ... 

 

Бог да прости....

[Јадранка-Дервента]

Добио је опроштај.

Сад нека изађе у свијет са истином.

[Batman]

Ne treba da izadje u svet. Ovo je dovoljno,

 

Govorenje svetu (u ovom slučaju) je ekscentričnost a ne sveta Tajna