Српска Православна Црква чека своју писану историју

[Ромејац]

Вељко Ђурић Мишина о разлозима због којих СПЦ још нема написану сопствену историју и о истраживачким пројектима и филмовима на којима ради

Вељко Ђурић Мишина (Фото Р. Крстинић)

 

Српска православна црква нема написану сопствену историју, мада је објављено много радова из те области, различитог квалитета и квантитета. Вишетомно дело које би било резултат истраживања теолога, политиколога, историчара, историчара уметности, правника, економиста и других стручњака, било би од капиталног значаја за српску науку и културу, каже у разговору за „Политику” историчар др Вељко Ђурић Мишина, припадник мале групе познавалаца историје Српске православне цркве (СПЦ).

Уз часне изузетке, каже Ђурић, у СПЦ нема личности које би изнеле од почетка до краја такав пројекат, што се препознаје и у чињеници да се историјом СПЦ више баве истраживачи који нису у свештеном чину, него припадници јерархије. Наш саговорник подсећа да не постоји институт за историју СПЦ, да СПЦ нема свој архив и базе података.

Отуда и нема одговора на многа питања из историје СПЦ, на пример, да ли је патријарх Варнава умро 1937. насилном смрћу или после вишегодишње болести.

Зато ће се на пролеће, открива нам Ђурић, група угледних личности обратити Синоду с молбом да покрене поступак преноса Варнавиних посмртних остатака из Малог храма Светог Саве у Спомен-храм у коме су радови у крипти при крају.

„Тиме би”, каже Ђурић, „била испуњена патријархова жеља да почива у храму чију је градњу започео и освештао његове темеље. Била би то и прилика да се испитивањем узрока коначно утврди стварни узрок његове смрти.”

После вишегодишњих истраживања, Ђурић је недавно објавио двотомну књигу „Герман Ђорић: патријарх у обезбоженом времену”. Уз ослонац на изворну, до сада непознату, архивску грађу свестрано је осветлио деловање патријарха Германа у веома тешким временима, у којима је он ,,знао за црту коју није смео да пређе” и ,,играо на жици”.

„Постоје докази да је власт помишљала да 1963. раздели СПЦ у шест делова, по мери тадашњег поимања националног питања. У свакој од шест република била би по једна целина састављена од епархија у степену митрополије – са заједничким патријархом. Започело је одвајањем делова СПЦ у Македонији, а настављено у Црној Гори”, подсећа Ђурић и наглашава да патријарх Герман (1899–1991) није одговоран за одвајање у Македонији.

Знао је да је то државни пројекат, а одлука Сабора о додели аутономије Македонској православној цркви 1959. није спорна.

„Спорно је самопроглашење аутокефалности 1967. јер је учињено изван свих канона и правила Православне цркве”, каже др Ђурић.

„Патријарх Герман није одговоран ни за такозвани амерички раскол. Он није последица одлука Сабора из 1963. и 1964. већ је тињао годинама. Данас постоји довољно доказа да су на стварању услова и јачању раскола радиле истовремено америчка обавештајна служба и југословенска Удба”, указује Ђури и подсећа да је раскол превладан годину дана после смрти патријарха Германа, који је сачувао СПЦ за боља времена.

Утицао је на повећање броја богословија, на обнову градитељства и наставио изградњу Храма Светог Саве (дозволу је формално добио 1984. од Душана Чкребића, председника Председништва Србије, коме је, као Хранислав Ђорић, предавао 1934. веронауку у основној школи у Врњачкој Бањи).

Свестан чињенице да знатан део нових генерација слабо чита историјско штиво, Ђурић је својевремено одлучио да своја сазнања из историјата СПЦ и живота и рада њених првосвештеника преточи у документаристичку филмску форму.

„На филму о патријарху Герману радим већ три године, пошто је то сложен пројекат. У њему комбинујем разне сегменте, покретне слике, фотографије, архивски материјал и казивања историчара, теолога, правника, министара, епископа, познаника патријарха Германа. Сведочи и патријарх Иринеј кога је замонашио Герман, а он му је касније био викарни епископ”, појашњава Ђурић, који је прво снимио филм о патријарху Варнави (Росићу) (1930–1937), поводом 75-годишњице његовог упокојења.

Филм има благослов патријарха Иринеја а премијерно је приказан 24. јуна 2012. у парохијском храму Светог Саве у Београду, после помена код гроба патријарха Варнаве.

Паралелно, на основу књиге коју је написао, Ђурић припрема сценарио за документарни филм о патријарху Викентију (Проданову) (1950–1958). Ангажован је и као члан екипе на телевизијској серији чији о Српској православној цркви у Југославији 1918–1991. године.

„Замислили смо да серија има осам епизода, а њено приказивање на РТС-у очекујемо крајем године. Серија ће бити рађена не под окриљем Патријаршије већ једне епархије”, открива др Ђурић за читаоце нашег листа.

Знајући за похвале које с разних страна прате његов рад, питамо га на какав одјек то прегнуће наилази у јерархији СПЦ.

„Доживео сам од појединих архијереја да ми кажу: ’Добар ти је онај филм о патријарху Варнави, али зашто си га ти радио’?”

На наше питање шта у таквим приликама каже, др Вељко Ђурић Мишина ускратио нам је одговор.

 

Слободан Кљакић

 

Извор