проф. др Милош Ковачевић: Хрвати „пригрлили српски језик”

[Anti Palma Crew]

ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ, лингвиста

 

Хрвати „пригрлили српски језик”

 

За промену стања, неопходна је промена српске филолошке свести која мора постати српска

 

 

Српска књижевна задруга, о 120. годишњици, у јубиларном „Колу”, објавила је књигу есеја Милоша Ковачевића „Лингвостилистика књижевног текста”, у којој аутор анализира дела: Алексе Шантића, Лазе Костића, Рајка Петрова Нога, Слободана Ракитића, Зорана Костића, Момира Војводића, Петра Пајића, Видосава Стевановића, Тиодора Росића, Владимира Кецмановића, Тихомира Левајца, Петра Сарића, Меше Селимовића и Скендера Куленовића.

 

Милош Ковачевић (1953), доктор лингвистичких наука, један је од водећих српских лингвиста данас. На факултетима у Београду, Крагујевцу и Источном Сарајеву, предаје савремени српски језик, стилистику, семантику и општу лингвистику.

 

У првом делу књиге анализирате песничка дела. Шта сте ново открили у српској поезији савремених песника?

 

Поезија је посебно изазовна за лингвостилистичку анализу. Свако одмах уочи да је њен језик најчешће неподударан са свакодневним језиком, а и да се по облику песма разликује од „непесничких” уметничких и неуметничких текстова. Анализа је показала да, према тако ретко примењиваном језичкостилском као основном критеријуму, српска модерна поезија има високу и лако проверљиву језичку уметничко-естетску вредност.

 

На размеђи, између песничких и прозних књига, налази се стваралаштво Петра Пајића. Које су карактеристике његовог стила и језика?

 

У мојој књизи једино је Петар Пајић заступљен трима жанровима: прозом, есејистиком и поезијом. Циљ је био да се докаже како у различитим жанровским остварењима великог писца, једна те иста језичка доминанта, у својим различитим структурним реализацијама, на различит начин, производи естетско-уметничке ефекте.

 

Шта је показала лингвостилистичка анализа дела наших прозних писаца?

 

Анализа је прво показала колико се критеријуми лингвостилистике у примени на прозне текстове морају, готово, свакодневно усложњавати и проширивати. Колико год је у прози теже него у поезији језичким критеријумима одредити статус уметничког, толико се реализација тог уметничког показује много разноврснијом у прози, неголи у поезији. Анализе модерних српских прозних писаца показале су да су на стилско-језичком плану поетске могућности српскога језика готово неисцрпне.

 

Ових дана се поново распламсава полемика око језика и писма. Хрвати су се одрекли свог језика, прихватили српски, звали га једно време хрватско-српски, а сада хрватски. Да ли се нешто слично догодило негде у свету?

 

Одавно није спорно да су Хрвати, како је сам Људевит Гај наглашавао, „пригрлили српски језик”. И да су га својим „новоговором” одвојили од српскога језика, стварајући посебну варијанту. Данас сваки иоле упућенији лингвиста и филолог зна да такав језик (као ни други „језици” настали преименовањем српског, какав је на пример јуче био „српскохрватски”, а данас такозвани босански/бошњачки и црногорски језик) немају упоришта у научним критеријумима језичког идентитета, него представљају „политичке језике”. И нико више те – само именом језике – не сматра „лингвистичким језицима”, сем можда покоји српски филолог лојалан хрватској језичкој политици. Примера да се било који  језик, као српски, толико „множи дељењем” (како би рекао Р. П. Ного) свет није запамтио. Српски је по томе уникатан на кугли земаљској.

 

Недавно су „присвојили” и српску ћирилицу, проглашавајући је „хрватском баштином”. Како спречити фалсификовање лингвистичке истине?

 

Хрватима је очито било мало што су „присвојили” српски вуков(ски) језик, него су сада посегли и за српском ћириличком баштином.To звучи невероватно, ако се зна да су Хрвати од памтивека ћирилицу сматрали искључиво српским, то јест антихрватским, обележјем. Присетимо се само закона о забрани ћирилице за време Независне државе Хрватске или ћириличког „књигоцида” при осамостаљењу садашње Хрватске. А сад одједном ћирилица њихова, зато што су срачунали да без ћирилице не могу да полажу „повијесно право” на Дубровник и богату баштину писану српском ћирилицом. Јер ћирилички споменик, којем славе 500-годишњицу, јесте „Српски молитвеник” из Дубровника, из 1512. године, а и први писани спис на српском народном језику јесте „Повеља Кулина бана”, из 1189. године, ту је и књижевност Славоније, па босанских фрањеваца, а све је писано српском ћирилицом.

За све то сад Хрвати кажу да је писано „хрватском ћирилицом” која је, у њиховој накнадној памети – „примарно хрватско писмо”, све до 15. века. И ниједан српска институција на то не реагује. Скуп организује ХАЗУ, а не оглашава се САНУ (да о другим институцијама и не говорим), значи ли то да се слаже с хрватским чином присвајања ћирилице?

 

Тако није било у Хрватској, када је Матица српска објавила књигу дубровачких песника?

 

Да, кад је Матица српска, у „Десет векова српске књижевности”, објавила и књигу песама дубровачких песника, сва се Хрватска дигла на ноге, све институције, велики број филолога, мада сви знају да је Дубровник тек 1939. ушао у састав Хрватске, и да је у Дубровнику, како је то најзнаменитији Дубровчанин и српски академик Милан Решетар утврдио, „језик увијек био српски”.

 

„Мирослављево јеванђеље”, најзначајнију српску рукописну књигу из 12.века, сада својатају и Хрвати и Црногорци, тврдећи да је писана „хрватском ћирилицом”, односно „зетским правописом”. Докле могу да иду те крађе и прекрађе?

 

Сад се и Црногорци удружују с Хрватима у преотимању српске културне баштине. И то онда још проглашавају српским присвајањем њихове баштине. Невероватно, али истинито. Хрватски филолози тако устврдише на скупу о „хрватској ћирилици” да је и најпознатији српски ћирилички споменик „Мирослављево јеванђеље”, из 12. века, „писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”. Црногорци, пак, наводе да оно припада „црногорској писмености”, јер је писано „зетским правописом”. Све док српске научне и културне националне институције и српски филолози не буду реаговали на сваку „крађу и прекрађу” српскога језика, српских писаца, српских историјских споменика, на фалсификовање научних чињеница, не можемо се надати да ће се стање променити. А за промену стања, неопходна је промена српске филолошке свести, која мора, једноставно мора, постати српска.

 

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Hrvati-prigrlili-srpski-jezik.sr.html

[Баба]

Младен Шварц: Хрватска и српска ћирилица четвртак, 10. јануар 2013.

Младен Шварц

Хрватска браћо и сестре!

Што је то – ћирилица?

Она је писмо којим пишу неки славенски народи, а уз њих и Монголци, који су га попримили од Совјетског Савеза као друга по повијесном редосљеду комунистчка земља.

Ауторство се ћирилице приписивало светом Ћирилу, с којим она, осим имена, нема никакве везе, баш као нити глагољица. Ћирилица није само писмо које поистовјећујемо с нашим сусједима Србима. Има и хрватске ћирилице, босанчице. Срби не признају њезино хрватство, него ју својатају, оптужујући Хрвате за својатање, као што нас оптужују и да смо им присвојили Руђера Бошковића, Теслу и Андрића, језик и дубровачку књижевност, Босну, Славонију и Далмацију, и не знам што све још не.

У Хрватској ћирилица, опћенито гледајући, подсјећа на Србе и њихову Велесрбију, обје југовине и српску доминацију. И да нема другог разлога, тиме би се могла објаснити и оправдати хрватска антипатија према иначе врло лијепом, политички, па и национално, неутралном ћирилском писму. У првој југославији ћирилица је Хрватима била наметана, а једнако тако и у другој. У Хрватској под српским југославијама било је два службена писма, како се не би вријеђали домаћи Срби, а да би они извана сачували своју хегемонију. Али зато су ћирилицом српска мањина, те војска и полиција у српским рукама, итекако вријеђале домицилни народ Хрвата. Независна Држава Хрватска ћирилицу је забранила, а Република Хрватска, док је још била на висини својега државно-националног достојанства, части и послања, сабила ју је углавном у сферу приватности. У вријеме Хрватскога Рата неријетко су уништаване књиге тискане ћирилицом, навластито оне српске. Лако је било Србима и србољубима због  те чињенице зановијетати о културоциду и сличним сабластима. Дође вријеме када оправдана мржња на крволочног непријатеља одгурне у трећи план и његову можебитно хвале вриједну културу.

Данас, с посвемашњом рестаурацијом хрватског југославизма, титокрације, српске државе у држави, национал-мазохизма те подгријанога братства & јединства, данас дакле, опет се окреће нова страница несретне нам повијести. У досад невиђеном неподношљивом подилажењу српској националној мањини, која је све ближа привремено изгубљеном статусу паралелног народа, велеиздајнички изроди, темељем наводних резултата пописа пучанства, по којима су Срби у вуковарском подручју опет већина, спремају за Вуковар двојезичне натписе, заправо латиницом и ћирилицом, у јавној упораби. И све то има уставну и законску подлогу, наиме да се уз службену латиницу може користити и мањинско писмо и језик, особито у школској упораби. Тако се ненародна власт изругује јуначким бранитељима, погинулим ратницима и жртвама дивљачке српске инвазије. Тек успут подсјећам да је за ову вуковарску ћирилицу још одавна свој глас дала и странка криво названа по Оцу Домовине Анти Старчевићу, странка тете Руже Томашић, која се сада коначно и једнозначно сврстала у блок Хрватске демократске заједнице, а баш због Ђапићевог шуровања с Хадезеом напустила је била изворну странку права.

И тако нам се враћа паралелно ћирилићно писмо, враћа нам се двојезичност (као да Срби одувијек не тврде да су српски и хрватски један језик, заправо српски!), враћа нам се српска држава у држави као петоколонашка потпора пресизањима што нам непрекинуто долазе из њиховога Биограда на Дунаву. А ћирилица се ево управо смијеши и великом броју других хрватских опћина с православним или српским житељима, а о двописмености у братској нам Босни и Херцеговини, па и усред чисто католичких, хрватских крајева, да и не говорим. Отпор је најављен у Вуковару, и очекује се, и надајмо се да ће исхитрену одлуку страних слугана барем на неко вријеме одгодити.

И још мали поглед у пожељну и ваљда не посве немогућу, неоствариву будућност. У Држави Хрватској латиница има бити једино писмо у службеној упораби. Особита скрб мора се посветити ушчувању и његовању глагољице и босанчице. Српска ћирилица може се толерирати као културална баштина Хрвата српског етничког подријетла, и може се одобрити њезина упораба у склопу дјелатности културних и фолклорних удруга, под увјетом да се не злораби ради присвајања политичких права и вријеђања части и достојанства хрватске нације. Када будемо обновили Државу Хрватску, моћи ћемо неоптерећено, опуштено и мудро, а надасве суверено, рјешавати и таква питања. У међувремену, одупримо се поновном наметању двојезичности с јединим, прозирним циљем да се Србима у Хрватској врати негдашњи титовски статус народа уз народ, државе у држави, петоколонашке велеиздајничке клике у служби империјалног, агресивног и хегемонистичког непријатељског иноземства. Зато здушно подупиремо све најављене просвједе против службеног увођења ћирилице у Вуковар те друга хрватска подручја, подупиремо све легитимне мјере заштите овога што нам је још преостало од хрватског идентитета и суверенитета и не мислимо у томе поклекнути, не мислимо ни за педаљ устукнути! Све смо ближи рестаурацији стања због којега смо водили рат! Још и прије еуроуније, ужурбано срљамо у србохрватску. Значи ли то да морамо на поправни испит? Да се рат мора поновити?

Борба се наставља!

За Дом Спремни!

(Хрватски круговал - Торонто, 6. сијечња 2013)

[Anti Palma Crew]

Бошњачки, хрватски, црногорски = српски језик

 

Лингвиста Милош Ковачевић објавио дело "Српски језик и српски језици"

 

Босански језик - фикција политике

Аутор: Санда Десница

 

 

 

 

Дело  „Српски језик и српски језици" проф. Др Милоша Ковачевића доживело је велики успех.
 
 

Да су читаоци жељни огољене и  „без увијања" истине о српском језику, потврђује чињеница да је за 20 дана продато 1. 000 примерака овог дела. Ковачевић, један од најцењенијих лингвиста српског језика, за наш лист говори о судбини српског језика.

Ко све данас говори српским језиком и каква је његова будућност? – Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик, он је наглашавао да је то језик свих Срба, сматрајући Србима управо све оне које обједињује српски језик. А то су, по Вуку, Срби трију (веро) закона:  „закона грчкога, закона римскога и закона мухамеданскога", тј. Православци, католици и муслимани који говоре штокавским дијалектом. Временом су се језички јединствени Срби разделили у три нације према вери, али нису променили језик. Сви они и даље говоре српским језиком, али сви неће да га зову српским. Хрвати су га преименовали у  „хрватски", Црногорци у  „црногорски", а муслимани Бошњаци у  „босански". Научно гледано, српским језиком данас осим Срба говоре и сви они који језик који употребљавају  „хрватски стандардни језик",  „босански стандардни језик" и  „црногорски стандардни језик".

Да ли изменом имена српскога језика у хрватски, бошњачки или црногорски, српски језик постаје мање свој? – Лингвистика има јасне критеријуме шта се може, а шта се не може сматрати посебним језиком. Међу те критеријуме спадају подударност у граматичкој структури језика (да ли нпр. Има исти број падежа, глаголских облика и сл.) , затим да ли је порекло језика исто (да ли им је основица иста) и колика је разумљивост међу говорницима разматраних језика. Према свим тим критеријумима, ни  „хрватски", ни  „босански" ни  „црногорски" не могу бити посебни језици различити од српског. Они представљају само преименовани вуков (ски) српски књижевни језик. Ако се, дакле, примене научни лингвистички критеријуми, преименовањем српског језика, без обзира на њихов број, српски језик не постаје мање српски. Он и даље остаје целином српски језик, само сад под различитим политичким именима.

Чињеница је да су Хрвати, Бошњаци и Црногорци преузели српски језик. Зашто га зову својим именом? – Национална  „неиживљеност" и научна  „незрелост" једини су разлози зашто Хрвати, Бошњаци и Црногорци неће да употребљавају српско име за српски књижевни језик, него га хоће под несрпским именима. Они, очигледно, сматрају да је довољно српски језик преименовати па да он више не буде српски, него некакав  „босански" или  „црногорски". Они такође сматрају да свака нација, па и она која се формира средином или крајем 20. Века мора имати свој посебан језик. Значи ли то да те нације пре тога нису имале никаквог стандардног или књижевног језика, да су биле књижевно  „неписмене"?! А познато је и ономе ко је у школу ишао није да толике велике нације немају свог имена у називу језика, као нпр. Американци, Мексиканци, Бразилци, Аустралијанци и многи други. Јесу ли ти народи мање народи од Црногораца, Хрвата или Бошњака зато што језик којим се служе нису национално именовали?

Да ли постоји бошњачки језик и шта га одликује? -  „Бошњачки/босански" језик не постоји ни према једном научном критеријуму. Он постоји само као фикција на нивоу политичке етикете. Они који сматрају да он постоји морали би подастрети бар један релевантан критеријум који би потврдио његов идентитет. Лингвистика, изузмемо ли ону политикантску, ниједан такав критеријум до сада није изнедрила. Сви који мисле да бошњачки језик постоји, према истом критеријуму могу тврдити да постоји и  „коњички",  „мостарски",  „фојнички",  „зенички" и многи други  „језици", који су истовредни са бошњачким/босанским језиком према било ком критеријуму језичког идентитета.

Како коментаришете чињеницу да ће у црногор ски језик бити уведена два нова слова? – Умекшано  „ш" и умекшано  „ж" јесу гласови српског језика који нису фонеме. Још је Вук Караџић приметио и у свом  „Српском рјечнику" из 1818. Записао да у говору има више гласова него у књижевном српском језику, и ту је поменуо и умекшано  „ш" и умекшано  „ж", сматрајући да они не могу добити статус  „књижевних гласова" јер немају разликовну функцију. То ће рећи да нигде замена  „ш и ж" с умекшаним  „ш или ж" не доводи до промене значења речи. Увођењем тих гласова у тзв. Црногорски језик црногорски лингвисти показују да не знају ни елементарне појмове из фонологије и стандардологије. Зато тај њихов потез и изазива само научно поспрдне коментаре, и служи за прављење вицева, и формирање неке  „монтенегристике" насупрот елементарним лингвистичким начелима. Уза све то, не треба заборавити да дати умекшани гласови нису црногорска ексклузивност, њих имају и херцеговачки говори, тако да су и њих Црногорци узели из српског народног језика.

Хрватски језик Хрвати свакако имају свој језик, али он није онај који они називају  „хрватски књижевни језик". За разлику од тога вуков (ск) ог језика који су преузели од Срба, Хрвати имају само свој језик, а то је чакавски језик. Сви чакавци су увек били Хрвати, као што су језички сви штокавци били Срби. Хрвати, међутим, свој чакавски језик нису унапредили у ранг стандардног језика, иако су на њему стварали литературу. Они су за свој књижевни језик одабрали вуков (ск) и српски језик, који и данас употребљавају, али који не желе називати српским именом. Хрватски чакавски језик стар је таман колико и српски штокавски. Није, дакле, проблем у старости, него је проблем у друштвеном статусу њиховог чакавског и српског штокавског: чакавски никад није стандардизован, а штокавском је Вук обезбедио статус стандардног/књижевног језика.

 -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -

Др Милош Ковачевић (1953) , професор лингвистике на више српских универзитета, стручњак за синтаксу, семантику, стилистику и историју српског књижевног језика, професор на факултетима у Бохуму (Немачка) , Београду, Сарајеву, Никшићу, Нишу, Косовској Митровици, Бањалуци и Српском Сарајеву, аутор је четрнаест стручних и научних књига, међу којима су и  „У одбрану језика српског - и даље",  „Српски језик и српски језици" и  „Српски писци о српском језику".