Српска православна црква у Османском царству (16-18. век)

[Manolis]

"ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА"

 

(према предавањима проф др Војина Дабића, професора на Филозофском факултету у Београду)

 

 

Периодизација историје српске цркве под турском влашћу могла би да се направи на више начина. Једна од могућих периодизација је и следећа:

 

 

период: (с.1463-1557) 

 

Карактеристике овог периода тешко је дефинисати, јер сачуваних извора има веома мало. После смрти Арсенија II (с.1463), све до 1557. године није постављан пећки архиепископ. Познато је да се око 1527. барем један део српских епархија налазио под јурисдикцијом Охридске архиепископије, јер је те године смедеревски епископ Павле започео борбу против охридског архиепископа Прохора, с првобитном намером да обнови самосталност српске цркве. Општа стабилност економских прилика у османској држави утицала је и на релативну економску стабилност српске цркве у првој половини 16. века, што се може приметити у развоју штампарске делатности и изградњи црквене инфраструктуре.

 

 

период: (1557- крај 16. века)

 

Под још увек непознатим околностима, пре 4. 11. 1557. године (тачан датум није познат) османске власти, на челу са султаном Сулејманом I и великим везиром Рустем-пашом, створиле су нову фискалну јединицу (црквену мукату) – Пећка патријаршија, што је уједно значило и обнову самосталности српске цркве. Одређене су њене границе, које су биле битно другачије, него у средњем веку, јер су дефинисане према етничком, а не према историјском принципу. Дефинисане су и фискалне обавезе „пећког“, тј. српског патријарха: годишњи одсек (кесим) или „закупнина“ у износу од 100.000 аспри (у то време око 2.000 млетачких дуката) и пешкеш (такса за куповину берата), такође у износу од 100.000 аспри. Српски патријарси, као и сви њихови епископи били су обавезни да од султана купе берат (акт о наименовању) приликом ступања на дужност, али и приликом сваке смене на престолу османске државе. Пешкеш за берат епископа био је много мањи него за берат патријарха, а износ је за сваку епархију био посебно одређен. И у наредним деценијама уочљива су улагања у развој црквене инфраструктуре (изградња цркава и манастира), али је убрзо по доласку Мехмед-паше Соколовића на положај великог везира, око 1568. године, донет указ о „конфисковању црквене имовине“ у османској држави. Цркви су одузете старе повластице и њено пуно својинско право над некретнинама (верски храмови и земљишта), замењено је користовним правом, какво је имала раја. Али и то само под условом да свештеници појединих цркава и манастира те некретнине „откупе“, односно да од представника државе купе „тапије“ и да, ако су приходи с тих некретнина били одређени као тимар неког турског спахије, прихвате одређене рајинске обавезе. Непосредна последица ова мере била је задуживање већих и гашење бројних мањих манастирских заједница, а посредна – постепено замирање штампарске делатности, све мања доступност књиге, опадање образовног нивоа свештенства итд. Другу половину 16. века карактерише све осетнија економска криза у османској држави, што се, такође, негативно одразило на прилике у српској цркви и довело до тога да улагања у развој и одржавање инфраструктуре постану скромнија него пре. Упркос томе, све до пред крај 16. века патријарси и виши клер српске цркве углавном су били лојални према османској држави. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Макарије, Антоније, Герасим, Саватије, Никанор, Јеротеј, Филип).    

 

 

а) Макарије (Соколовић), архиепископ пећки и патријарх српски (?,.- Пећ, пре 23. 10. 1574) 

 

био је једна од најзначајнијих личности у  новијој историји српског народа и цркве, али је о његовом пореклу и животу сачувано врло мало поузданих података. Први пут помиње се у поговору Псалтира штампаног у Милешеви 4. новембра 1557. у коме је, између осталог, написано да „тада обнови и држаше претстол светог Саве ...  преосвештени архиепископ све српске земље и пoморске и северних страна и других кир Макарије“. Ова белешка је и прва вест о обновљеној  самосталности Српске патријаршије,  али се на основу ње не може поуздано утврдити када је Макарије постао архиепископ пећки и патријарх српски, нити када је обновљена Српска патријаршија. Опште је прихваћено, али није поуздано доказано, да је то било непосредно пре штампања поменуте књиге. Пре него што је дошао на чело обновљене Српске патријаршије морао је да буде на високом положају у црквеној јерархији, вероватно старешина неке од српских епископија. Како се непосредно пре тога у два записа помиње смедеревски митрополит Макарије, нeки истраживачи наше прошлости указали су на  могућност да је можда реч о каснијем патријарху. Међутим, то се на основу досад познатих извора не може доказати, премда се чини много уверљивијим од легенде да је на чело Српске патријаршије дошао као архимандрит манастира Хиландара. У историографија је већи простор посвећен питању његовог порекла, него његовој делатности. Упркос томе, није поуздано решено питање његовог сродства са Мехмед – пашом Соколовићем. Доста обавештени турски хроничари не остваљају простора за претпоставке да је био брат или синовац великог везира, како се обично сматра. Једини поуздани извор који упућује на његове родбинске везе са врло бројним Соколовићима, који су у XVI веку држали значајне положаје у турској државној управи и нису увек били блиски рођаци, каже да је био сродник  санџакбега босанског Мустафа паше Соколовића (1564-1566). 

Његово постављење за патријарха неспорно је извршено уз пуну сагласност турских државних власти, али то није учињено као уступак Србима, већ првенствено из фискалних разлога. Наиме, турске власти су држале да су хришћанске црквене организације државна добра (мукате), која су, уз уважавање њихове посебности у односу на друге мукате, давана у закуп уз фиксирани износ годишње закупнине - одсека (кесим, мирија, харач). Српски патријарси су на име одсека били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, а исто толико и на име таксе (пешкеш) за издавање берата (указа) приликом свог постављења и код смене султана. То значи да је патријарх Макарије само у првој години своје управе морао да уплати у државну благајну око 3.350 венецијанских златних дуката, рачунајући по тадашњем курсу дуката у односу на аспре.  Евиденција уплата на име одсека,  као и издавање берата, било је у надлежности Канцеларије црквених муката у Цариграду, која је била подређена великом везиру. У  време обнове Српске патријаршије  велики везир  био је Рустем паша (1555-1561), па се може рачунати као поуздано да је, како је забележено у једном дефтеру Канцеларије црквених муката из половине XVII века,  „споменута патријаршија постала ... од стране његове екселенције великог везира“. Ова околност, као и новија сазнања о фискалним обавезама и статусу Српске патријаршије за време турске власти, неминовно доводе у питање утемељеност  дубоко укорењене традиције о улози Мехмед паше Соколовића у њеној обнови.

Права и обавезе патријараха били су уређени указима о њиховом именовању, јер турске државне власти нису издале неки закон опште важности којим би ова питања била прописана. Њима је, пре свега, загарантовано право да обављају своју верску службу, постављају епископе и, што је са становишта државних интереса било посебно важно, несметано прикупљају одређене дажбине од подређеног свештенства и верника, пошто није било другог начина да се измире  огромне новчане обавезе према држави. Њих је прикупљао уз помоћ својих овлашћених службеника (егзарха) или лично обилазећи поједине епархије, при чему је имао право да ради своје безбедности има наоружану пратњу.  Поред тога патријарх Макарије, а исто и његови наследници, био је уписан у турским пореским пописаима као корисник скромних поседа манастира Пећка патријаршија (неколико њива, воћњака и ливада), који једва да су били довољни за издржавање манастирског братства. Његове обавезе на име њиховог држања биле су уређене посебним актом - соколарским бератом, пошто од њих није давао новчане и натуралне дажбине, већ је био дужан да врши соколарску службу, која је подразумевала прибављање одређеног  броја соколова за потребе султановог двора.   

Приликом утврђивања подручја своје јурисдикције, што је претходило издавању указа о именовању и одређивању висине одсека, држао се етничког начела, па су  се границе обновљене Српске патријаршије поклапале са тадашњим границама српског етничког простора. То значи да у њен састав нису укључене неке од епископија првобитне патријаршије. Како је српски етнички простор у XV и XVI веку измењен снажним миграционим кретањима, један од његових првих и најважнијих задатака био је да стварањем нових епископија саобрази црквену организацију овим променама. Највише нових епархија створено је тада северно од Саве и Дунава,  што је било попраћено градњом парохијалних цркава  и стварањем нових манастира. Посветио је велику пажњу и обнови свог седишта, манастира Пећка патријаршија, јер је он, ако се суди на основу забелешке у турском пореском попису из 1570/71, био неко време запустео, па је на његовом земљишту изграђена једна од пећких махала. Сачувани записи, као и познија научна истраживања, сведоче да је за време његове управе највише рађено на манастирској припрати. Том приликом су из конструктивних разлога, као и због њене дотрајалости,  морали да буду затворени лучни отвори на спољашњим фасадама, што је припрату спасило од рушења. Њена унутрашњост тада је и живописана, а на чеоној страни једног пиластра на источном зиду насликан је његов ктиторски портрет. Радови на реконструкцији и осликавању припрате довршени су 1565.  Старао се и о обнови манастирске библиотеке, а један запис сведочи да је сам пронашао и откупио неку отуђену манастирску књигу.

Његов допринос обнови пећких манастира, која је настављена три деценије касније за време патријарха Јована (1592-1614), био би, сасвим сигурно, неупоредиво већи да турске државне власти на самом почетку владавине Селима II (1566-1574), а у време највеће моћи великог везира Мехмед – паше Соколовића, нису донеле одлуку да конфискују и продају сва црквена и манастирска имања, остављајући при томе могућност њиховим ранијим држаоцима да их откупе уз плаћање врло високе накнаде. Последице ове мере, која је у савременим записима називана „продаја цркава и манастира“, наша историографија је у новије време само делимично проучила, али и то је довољно да се сагледа њен велики утицај на погоршање прилика у Српској патријаршији, замирање многих манастира и штампарске делатности. Само мали број манастира могао је да сакупи потребна средства за откуп, јер су откупне суме, судећи на основу досад пронађених извора биле високе. Откупнина за неколико фрушкогорских манастира (Крушедол, Шишатовац, Ново Хопово, Петковица и Кувеждин), на пример, износила је 108.000 аспри или 1.800 венецијанских златника. Погоршање материјалног положаја Српске патријаршије, што је неминовно довело и до тешкоћа у редовном плаћању годишњег одсека, вероватно је допринело томе да се патријарх Макарије повуче са патријаршијског престола пре 17. децембра 1571, када је један светогорски монах забележио „уви мње, и два патријарха српскују земљу сдржаху“. Фреска у припрати манастира Св. Николе у Бањи, која приказује Макарија како предаје патријаршијске инсигније новом патријарху Антонију, сугерише добровољност тог чина. Није познато када је тачно умро, али је сигурно да је то било нешто пре довршетка радова на обнови манастира Мораче (23. октобар 1574), јер је том приликом забележено да „ ва тожде лето престави се србски патријарх Макарије“. Сахрањен је у припрати Пећке патријаршије. Његовим повлачењем и смрћу започео je период нестабилности руковођења Српском патријаршијијом, па још увек нема поуздане хронологије смена на патријаршијском престолу до све до патријарха Јована.  

 

 

период: (крај XVI века – 1691)

 

Од Дугог рата (1593-1606) и времена управе патријарха Јована Кантула (1592-1614), српски патријарси и остали архијереји почињу повремено да се укључују у акције већег и мањег обима усмерене против турске власти. Пошто је у папа Гргур XV основао 1622. године Конгрегацију за пропаганду вере, присуство римокатоличких мисионара на Балкану постаје видније, а њихова пропаганда је агресивнија. Ипак, патријарси Пајсије и Гаврило јасно изражавају одбојан став по питању уније. Због појачавања економске кризе у османској држави, све су уочљивије потешкоће појединих патријараха да уредно измирују своје фискалне обавезе, а римокатолици на Балкану се организованије и с више успеха него раније опиру плаћању дажбина српском свештенству, што је према турским законима била њихова обавеза. Српски архијереји интензивирају контакте с Русијом, која их материјално помаже. У овом периоду на челу српске цркве налазила су се укупно петорица патријараха, од којих су двојица погубљена по наредби турских власти (Јован и Гаврило I), док је један (Арсеније III) пребегао на територију Хабзбуршке монархије 1690. године. Овај период завршен је распадом Српске патријаршије, која је већ током Бечког рата подељена на подручје под влашћу Хабзбурга, Венеције и Турака. Рат је довео до катастрофалног разарања црквене инфраструктуре, али и до осиромашења, миграционих покрета и до геноцида над српским становништвом, што је битно утицало на даљи ток његове историје. Док је велики везир Мустафа-паша Ћуприлић 1691. године уз много напора покушавао да заустави погроме над српским становништвом, на подручју Патријаршије под контролом турске војске није било готово ниједног српског епископа. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Јован, Пајсије I, Гаврило I, Максим, Арсеније III).

 

 

 

 

период: (1691-1739)

 

Полазећи у војни поход 1691. године, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић поставио је на упражњени престо Патријаршије скопског свештеника Калиника. Свестан огромних жртава које је српско становништво претрпело током татарских и арнаутских погрома над Србима и настојећи да колико је могуће исправи штету која је на тај начин нанесена интересима османске државе, велики везир је смањио годишњи одсек српске цркве на 70.000 аспри. Упркос томе, патријарх Калиник I (1691-1710) имао је велике потешкоће у организовању разорене црквене организације, што је у српској историографији названо „Дугом обновом“ Српске патријаршије. Трпео је бројна понижења и физичка насиља од представника локалних турских власти док је покушавао да заштити узурпирану имовину цркве, а настојећи да наговори неке српске владике да се с млетачке територије врате у своје епархије, изазвао је подозрење млетачких власти, које су шириле смишљену пропаганду против њега, називајући га „Грком“ и рођаком у то време међу Турцима веома утицајног Александра Маврокордата. Ослоњен на материјалну помоћ преосталог осиромашеног и тешко пострадалог становништва, Калиник I је углавном успевао да испуни своје фискалне обавезе према османској држави. Међутим, обнова уништених цркава и манастира текла је веома споро, па су храмови као што су Раваница, Пећка Патријаршија, Ђурђеви Ступови и др, лежали у рушевинама још и у првим годинама управе патријарха Мојсија Рајовића (1712-1725).  и Арсенија IV Јовановића (1725-1739). Карактеристике овог периода су нешто већи утицај кнезова из старовлашке области, који се понекад називају Рашковићима, на унутрашње прилике у цркви и јачање веза између Пећке архиепископије и Карловачке митрополије, која, нажалост, није резултирала неком трајном коришћу за српску цркву у целини. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Калиник I, Атанасије I, Мојсије Рајовић, Арсеније IV Јовановић).

 

 

период: (1739-1766)

 

Период од бекства патријарха Арсенија IV у Хабзбуршку монархију (1739) и укидања Пећке патријаршије (1766). Карактерише га дубока криза црквене организације. После релативно стабилне управе патријарха Јоаникија Караџе (1739-1747) и његовог наследника Атанасија II (1747-1752), током наредних 14 година догодило се најмање 9 промена на челу Патријаршије. (Архиепископи пећки и патријарси српски у овом периоду: Јоаникије Караџа, Атанасије II, Гаврило II, Гаврило III, Вићентије Стефановић, Пајсије II Димитријевић, Гаврило III (други пут), Кирил, Василије Бркић, Калиник II).

 

[Manolis]

УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1766)

 

Пропадање Српске патријаршије било је дуготрајан процес, који би могао да се опише и као неуспешна борба српског свештенства да се прилагоди измењеним економским, демографским и политичким околностима у којима је српска црква под турском влашћу деловала током прве половине 18. века. Посматрано у целини, ове околности биле су веома неповољне и условиле су корените промене у верској пракси српске цркве. Битна обележја те праксе током 17. века била су, између осталог: 

 

- избор епископа међу истакнутим монасима угледнијих српских манастира; 

- висок степен самоуправе локалних заједница приликом избора епископа и свештеника, што је имало за последицу да су архијереји и јереји неретко били људи из локалне средине; 

- слабо развијен систем „црквених дажбина“ и ослањање на финансијску подршку домаће „елите“ и  милостињу верника као основни извор прихода цркве (за разлику од нпр. Цариградске патријаршије, где је „систем црквених дажбина“ био знатно развијенији); 

- донације православних великаша из Русије, Влашке, Молдавије и др, као важан извор додатних прихода итд. 

 

Од времена када је на чело Српске патријаршије постављен Калиник I (1691-1710), до формалног укидања Пећке патријаршије (1766), функционисање српске цркве на начин какав је био карактеристичан за 17. век није било могуће из више разлога. 

 

 

Депопулација и осиромашење становништва

 

Највећи проблем с којим се суочавао српски клер у току и после Бечког рата, била је депопулација простора на којем је деловала Српска патријаршија. То је била директна последица ратних разарања и појава које су је пратиле: спонтаних или организованих миграционих покрета становништва, геноцида који је над Србима спроводила турска војска (нарочито одреди Татара и Арнаута током 1689-1690), епидемија заразних болести (нпр. куга) итд. Уз то, због учесталих пљачки, отимања стоке и хране за потребе било хабзбуршке, било турске војске, као и због немогућности да се под нормалним условима обављају пољски радови, српски живаљ који се налазио на територији под контролом турске војске, запао је у крајње сиромаштво и налазио се у сталној опасности да буде уништен од глади, болести, а барем до пред крај 1691. године физичко уништење претило му је и од турске војске, због чега је у време када је на чело цркве постављен патријарх Калиник, још увек добрим делом живео у збеговима.

 

Описујући догађај, који је у традицији и историографији познат као „Велика сеоба“, један од људи из врха Патријаршије (можда и патријарх Арсеније IV) крајем треће деценије 18. века оставио је следећи запис: „Блаженопочивши Арсеније Црнојевић […]на подстицај царско-краљевског величанства Леополда Првог, који је тада владао, са својим славено-српским народом устао је против османске порте. Да ли по нејасном Божјем промислу или због наших великих грехова, отоманска рука је надвладала и уништила је велику немачку војску. Тада је блаженопочивши патријарх Арсеније Трећи, са свим богатијим људима и првацима из свога народа који су могли поћи, побегао у угарску земљу под власт римског цара Леополда Првог. […] Од народа који је остао у земљи током рата, мало ко се спасао, већ су Татари, предвођени Махмуд-бегом Пећким посекли мушкарце, а жене и децу су поробили. Огорчен због страдања свога дома и имања он је пљачкао, убијао и палио у Тетовској нахији, Призрену, Ђаковици, Пећи, Плаву, Бијелом Пољу, Вучитрну, Косову и Морави, све до Новог Пазара. Све су ове земље опустеле, цркве Божје у су њима попаљене, манастири опљачкани и потпуно разорени, мушкарци побијени, жене и деца поробљени. Десила се страшнија похара и разарање, него у време царева Мурата и зверообразног Селима. Била је то највећа жалост и страдање српскога народа, и нико се није могао спасити, осим ако се није сакрио у дубоку пустош или отишао у немачку земљу. Такво је разарање било тада и није се обновила српска земља до данас.“ 

 

Премда је „Велика сеоба“, односно геноцид почињен на широком простору између Дунава и Саве на северу и Скопља на југу, оставио најдубљи траг у српској традицији, она није била ни једини, ни последњи значајан догађај у демографској историји Срба током Бечког рата. Најмасовнија исељавања Срба из Херцеговине на млетачке територије у Боки догодила су се после 1692. године, а пред крај рата, после битке код Сенте (1697), принц Еуген Савојски извео је војни поход у Босну, по свему судећи, с главним циљем да ослаби турски одбрамбени систем у овој области и да тамошње хришћанско становништво присилно насели на хабзбуршке поседе.

 

Иако демографски губици које је Бечки рат нанео Српској патријаршији још увек нису утврђени, могуће је грубом проценом претпоставити да се с простора западне Босне у млетачку Далмацију и хабзбуршку Војну крајину, из Херцеговине у млетачки Херцег-Нови и у Боку, из северне и централне Босне у хабзбуршку Славонију, Срем и у Бачку и из Смедеревског, Крушевачког, Призренског и др. турских санџака у разне крајеве Угарске под хабзбуршком влашћу иселило најмање око 100.000 људи, док је број умрлих и убијених током рата несумњиво био знатно већи. Када се томе дода чињеница да је сав простор северно од Саве и Дунава и источно од Тисе са становништвом које је тамо живело после закључења Карловачког мира (1699) практично изузет из састава Патријаршије и ако се узме у обзир да се преостали десетковани народ под Турцима налазио у стању крајње физичке и материјалне исцрпљености, намеће се закључак да су последице Бечког рата за Српску патријаршију биле катастрофалне.

 

Међутим, окончање демографских и територијалних губитака Српској патријаршији није донео ни Карловачки мир, пошто су после окончања Аустро-турског рата (1716-1718) и закључења Пожаревачког мира (1718) из њене јурисдикције изузете још четири епархије (Темишварска, Вршачка, Београдска и Ваљевска), од којих су се две налазиле у Банату, који је због бржег економског и демографског опоравка био посебно значајан за стабилно функционисање српске цркве под османском влашћу. Аустро-турски рат (1737-1739) није имао озбиљне последице по српску цркву у демографском смислу, упркос увреженом мишљењу да је био праћен тзв. „Другом сеобом Срба“. Извори јасно показују да већих миграционих кретања организованог карактера током овог рата није било.

 

 

Пропадање већих манастирских заједница и проблеми црквене организације

 

С обзиром на специфичности положаја православне цркве под османском влашћу, може се констатовати да је за одржање стабилности њене организације било потребно да се задовоље два основна услова. Први, да постоји довољно широка база за избор људи достојних тог звања и други, да постоји довољно јака финансијска база да им се омогући куповина берата, али и вођење скупих спорова на Порти у случају узурпације положаја. 

 

Током рата порушени су и опљачкани скоро сви већи храмови српске цркве у подручју на којем су извођена ратна дејства. Такође, спаљене су и многе парохијалне цркве, које су често биле грађене од мање постојаних материјала. Иако се у литератури често наводи да је велики везир Мустафа-паша Ћуприлић већ у време постављења патријарха Калиника на чело српске цркве почео да издаје фермане којима је дозвољавао обнову порушених цркава и манастира, услови у земљи били су такви да су после рата обнављани углавном мањи објекти, који су били неопходни за нормално функционисање духовног живота, док су већи храмови, грађени од камена, лежали у рушевинама и по неколико деценија. Раваница је, например, обновљена тек пошто је 1718. године доспела под хабзбуршку власт. Последњи преживели монах из братства овог манастира, које је 1690. избегло у Угарску, Стефан Даскал, упечатљиво је описао изглед манастира 1718. године:

 

„Тада сам ја, Стефан Даскал јеромонах, једини од старих Раваничана који се налазио у животу, пожелео да видим Раваницу. Још није био утврђен мир када сам пошао и затекао је пусту, сасвим порушену и обраслу у шуму. Нису се познавала ни врата ни припрата, јер су били порушени до темеља. А насред цркве су израсла велика стабла. И једва сачекасмо да прође та зима, а на пролеће дозвасмо мајсторе и уз Божју помоћ почесмо цркву поправљати. До јесени покрисмо цркву, а на треће и четврто лето подигосмо и припрату и неколико келија. Шта смо могли обновили смо уз помоћ Бога и милостивих хришћана, који су дали милостињу. Те године када смо почели да обнављамо манастир, била је толика глад да се у нашем пределу нигде није могло наћи жита, осим проје, а и ње је било сасвим мало.“

 

Пошто је као патријарашка резиденција спадала међу објекте од приоритетног значаја за српску цркву, манастир Пећку Патријаршију делимично је обновио Мојсије Рајовић, али тек почетком 20-их година 18. века. Он је у исто време уз много напора успео да заштити грађу с рушевина манастира Ђурђеви Ступови, коју су локални Турци желели да узидају у бедеме новопазарске тврђаве.

 

Уништавање старих манастира имало је озбиљне последице на даљи ток историје српске цркве, јер је замирање монашког живота у њима, умањило могућност да патријарси приликом избора нових епископа, кандидате потраже међу угледним монасима, који су своје врлине доказали узорним животом у монаштву. Недостатак ваљаних кандидата, с друге стране, отварао је простор за лошије.

 

Пошто се, посматрано са становишта државних власти звање епископа или патријарха стицало куповином берата, разни авантуристи увек су имали могућност да мимо воље патријарха узурпирају архијерејске положаје. Такви случајеви у српској цркви забележени су још средином 17. века. Међутим, до Бечког рата српска црква се углавном успешно носила с оваквим проблемима, чак знатно успешније него Цариградска патријаршија, у којој су и патријарси смењивани у просеку сваке треће или четврте године. Бечки рат је Патријаршију ослабио на оба поља. Разарање манастира и физичко уништавање бројних монашких заједница, драстично је смањило базу за избор нових епископа, што је скупа с економским пропадањем становништва и народне „елите“ утицало је на то да су се лица сумњивих моралних вредности наметала на архијерејске положаје знатно чешће него раније. У том смислу веома је карактеристична појава „намет-патријарха“ Тимотеја 1718. године, који је уз помоћ кадије Скопља успео да купи патријарашки берат и да привремено збаци с престола Српске патријаршије Мојсија Рајовића (1712-1725). Била је то најава једне појаве, која је после 1739. године постала уобичајена у српској цркви под османском влашћу. Владике и патријарси који су међу Србе долазиле с разних страна, углавном из грчких средина, позајмљујући новац од разних поверилаца, често од угледних грчких трговаца из цариградске четврти – Фанар (отуда израз Фанариоти), куповали су берате, обавезујући се да ће током своје „управе“ од новца прикупљеног од становништва вратити свој дуг с договореном каматом. Дуг који владика (или патријарх) током своје управе не би успео да исплати није био поништаван већ је потраживан од новопостављеног владике, с каматом која је временом нарастала. Због ове праксе српска црква је, нарочито после 1739. године, све дубље економски пропадала, а владике и „намет-владике“ били су све неумољивији приликом убирања „дажбина“. 

 

 

Страни ктитори

 

После Бечког рата донација страних великаша српској цркви скоро да више није било. На то су свакако утицале и фискалне реформе, које су у османској држави спроведене око 1691. године. Да би становништво у пограничним санџацима лакше прихватило укидање повластица у вези с плаћањем харача (тамо се раније харач углавном плаћао по домаћинству, уместо по глави), Турци су у његово прикупљање почели чешће да укључују српске владике. Сакупљени харач најчешће се није носио у Цариград, већ је непосредно предаван турским војницима и чиновницима као плата за њихову службу. Реформе су се дотакле и система црквених муката, па ни српски патријарси више нису годишњи одсек (кесим) носили у Цариград, већ у тврђаве, где се тај новац предавао турским војницима у виду војничких плата. Свест о томе да свака помоћ српским монасима који су долазили по милостињу представља директну помоћ турској војсци, довело је то тога да су они сада игнорисани, чак и од православних великаша у Русији. Карактеристично је, да је чак и у време Руско-турског рата (1710-1711) руски цар Петар Велики позив Србима на општи устанак против Турака упутио преко цетињског епископа Данила, који је у то време још увек тврдио да је покојни Арсеније III једини „прави патријарх“, док српски патријарх Атанасије I, који је у исто време молио помоћ од руског двора, није удостојен одговора. И Бечки двор, на сличан начин, није благонаклоно гледао на могућност да Срби из Карловачке митрополије материјално помажу своју Патријаршију. 

 

 

Калиник I и „Друга обнова“ Српске патријаршије

 

После бекства Арсенија III у Угарску, велики везир Мустафа-паша Ћуприлић у априлу 1691. године поставио је на чело српске цркве мирског свештеник из Скопља – Калиника. Чињеница да је том приликом одсек (кесим) Пећке патријаршије смањен на 70.000 аспри, јасно показује да је и велики везир био свестан у којој мери је пострадало српско становништво током турске офанзиве 1690. Тим пре што у историји османске државе, ни пре, нити касније, није забележено смањење одсека за неку црквену мукату. 

 

Калиник је у нашој историографији углавном представљан као негативна личност и сарадник турских власти, што је последица, с једне стране романтичних представа о патријарху Арсенију и његовој улози у борби Срба за ослобођење од турске власти, а с друге стране некритичког коришћења извора млетачког порекла, за које је у новије време историчарка Радмила Тричковић утврдила да представљају тенденциозно пласирану пропаганду, која је имала за циљ да онемогући патријарха Калиника да наговори српске епископе да се с млетачке територије врате у своје епархије. О Калинику су лоше мишљење ширили и српски епископи који су остали лојални патријарху Арсенију и који су још увек били зависни од њега, будући да се Арсеније није мирио с чињеницом да више није духовни поглавар Срба под турском влашћу. Међутим, свештенство које је остало под Турцима, и то како савременици, тако и каснија покољења, веома су ценили жртве које је Калиник поднео борећи се за интересе српског народа и цркве. У једном зборнику који је припадао манастиру Пећка Патријаршија („Обшти лист“) о доласку Калиника на чело српске цркве забележено је следеће: „Калиник је достојан вечне успомене. […] Пошто је патријарх [Арсеније] са свим архијерејима избегао из Турске, он је био довољно мудар да добије титулу и да буде потврђен за патријарха од тадашњег везира Ћуприлића. Ово је учинио да спасе преостали народ, па је молио да се изда наређење да се народ не роби и да се не убија. Тако је и било.“

 

Доказа да су дезинформације о Калинику ширене с млетачког приморја има много, а пропаганда је нарочито интензивирана 1692. године, када је нови патријарх допутовао у Босну. Пошто се из Сарајева писмом обратио бившем београдском митрополиту Хаџи-Симеону Љубибратићу, које се тада налазио у Новом и молио га да се с осталом „братијом“ врати у Турску, млетачке власти су, у страху да би њихов рад на пресељавању херцеговачких Срба могао да буде доведен у питање, послале више јасних упутстава својим чиновницима у Далмацији. У упутству упућеном которском провидуру Николи Ерицу 8. септембра 1692. између осталог стајало је и следеће: „Не само да ћете дискредитовати његову личност, као и сам избор, него ћете се добро старати да православне митрополите одвојите од њега, да му нису покорни и да их што више учврстите и орасположите на корист државног интереса.“ Гласине које су ширене и посредством представника римокатоличке цркве, међу којима се истицао барски надбискуп и примас Србије – Вићентије Змајевић, углавном су се сводиле на тврдње да Калиник није Србин, него Грк, да је био постављен на чело Патријаршије супротно канонима цркве, да је био близак сарадник турских власти и рођак свемоћног тумача при Порти Александра Маврокордата и сл. 

 

Такви ставови били су прихваћени и у српској историографији, при чему је пренебрегавана чињеница да су сви архијереји под турском влашћу на положај долазили наименовањем од турских власти, те да на подручју тадашње Патријаршије није било ниједног владике који је могао да преузме на себе одговорност за спасавање угроженог становништва и црквене имовине, коју су почели да узурпирају многи турски локални моћници. У тешкој борби да заштити узурпирану имовину цркве, Калиник је водио много судских спорова, а много пута био је подвргаван физичком злостављању од локалних силеџија, па и од лица која су сматрана представницима власти. Да није био у тако великој милости државних власти и „свемоћног“ Александра Маврокордата сведочи и изричита забрана да убира дажбине од римокатоличког становништва, мада је према берату на то имао право. Не обазирући се на тежак материјални положај српске цркве, велики везир је подлегао притисцима посланика римокатоличких држава на Порти, који су после Бечког рата почели интензивније да се залажу на Порти за интересе римокатоличке цркве, тим пре што су ове молбе биле поткрепљене вредним поклонима. Иако тиме ово питање није дефинитивно решено, јер су турске власти и даље издавале контрадикторна наређења у вези с правима и обавезама римокатолика према Српској патријаршији, третман патријарха у Истанбулу било је много лошији него што би могло да се очекује за Маврокордатовог „рођака“.

Што се тиче питања његове етничке припадности или барем његове националне свести, њу је прилично јасно исказао Калиник у поменутом писму Хаџи-Симеону Љубибратићу. Из садржаја документа може да се запази да је Калиник живео у традицијама српске цркве, што посредно доказује и његова жеља да повратком старих епископа у Патријаршију сачува њен континуитет: „Калиник милошћу Божјом патријарх свих Срба и Бугара и др. Наша смерност пише владици, господину и служитељу наше смерности, господину Хаџи-Симеону. Нека ти је знано владико како дођосмо у ове босанске стране, богате једино камењем, а у ова тешка времена велика туга је легла на хришћане у свој српској земљи. Због тога смо дошли да посетимо христоимене људе, који су, како сами знате, остали као овце без пастира.

Вољом премилостивог владике Христа дошао сам на престо српски и нашао сам га разголићеног од свих украса, порушен и опљачкан од агаренских немилостивих синова. Ипак, уз Божју помоћ и захваљујући молитвама пречисте Богородице и светих великих просветитеља српских Симеона и светитеља Саве и Арсенија, опет је велика Црква украшена појањем, духовним песмама и правилима, као што нам налажу предања наших отаца. Ми не штедесмо нашега труда ни имања, јер не могох тако да видим. Поставио сам попове и ђаконе и сада је ноћ црквена украшена као небо звездама. Владико, ако хоћеш дођи овамо к нама, да се очима видимо и не бој се никога осим Бога јединога, а од господе се не бој ништа. Ја ћу ти извадити исправе од цара, па ако ти је воља моћи ћеш да седиш у манастиру или већ како ти је воља. Писано године 1692, месеца јула 6, у Сарајеву. (Са стране додато) Ако желиш поново да узмеш своју епархију или шта друго, дођи у Пиву да се састанемо. Молим Вас дођите и сва та братија нека дође с тобом.“

 

Пошто није успео да наговори избегле владике да се врате у своје епархије, Калиник је до краја своје управе обновио архијерејски сабор постављањем низа нових епископа, углавном из домаће средине. Упркос бројним потешкоћама, током своје управе углавном је успевао уредно да испуњава фискалне обавезе према држави. После његове смрти на чело цркве дошао је дотадашњи скопски митрополит, патријарх Атанасије I (1711-1712), кога је наследио дотадашњи рашки митрополит Мојсије Рајовић (1712-1725). По доласку на патријарашки наследио он је наследио дуг од око сто хиљада аспри, али му је послератни екомонски опоравак становништва, иако спор и неуједначен, Мојсију Рајовићу да се избори са фискалним обавезама, па чак и да обнови разрушени манастир Пећку Патријаршију. Највећи ослонац у томе, по свему судећи, били су му хришћани из Баната, области која се из више разлога економски и демографски опорављала брже од јужних српских земаља, као и кнезови из његовог родног краја – старовлашке области, који су вероватно и материјално помогли његов избор за патријарха. Нажалост, стварна улога старовлашких кнезова, који се у ово време називају заједничким именом Рашковићи (иако нису сви били у крвном сродству) још увек није изучена.

 

Прве године управе Мојсија Рајовића чини се да су текле релативно мирно, све док Аустро-турски рат (1716-1718) није донео нова искушења од којих се Српска патријаршија никада више није опоравила.   

 

 

1718. година

 

Због посебне улоге коју је за Српску патријаршију у годинама после Бечког рата добио Банат, губитак четирију епархија (Београдске, Ваљевске, Вршачке и Темишварске), од којих је у наредним годинама формирана аутономна Београдска митрополија-архиепископија, представљао је изузетно тежак ударац. Од тада патријарх Мојсије упућује све чешће и снажније апеле Карловачком митрополиту Вићентију Поповићу у којима моли да Срби из Хабзбуршке монархије помогну „светој великој цркви“. Описујући тешко стање у Српској патријаршији после Пожаревачког мира и указујући на једини начин на који би то стање могло да се поправи писао је: „Немамо се где овуд бавити. Где бисмо се бавили и коју фајду имали то тамо оста. Знате с чим смо овамо остали. Само то једино опште знамење рода српскога, света велика црква што је остала овамо, а друго се све умали. Због тога смо писали Вашем братсву и свима вама у прошлом писму, да поразмислите и да се договорите шта можете да учините за ову цркву. Да ли ћете дозволити да још за нашега живота остане пуста и да нам се други народи подсмевају или нећете? Знајте да је ми сами са ово мало људи што је остало не можемо одржати, јер немамо с чим. […] Оно што сад договорите, помоћ коју сада будете одредили за свету велику цркву, док смо нас двојица живи, то ће бити до послетка и нашој братији и народу. И помозите колико год можете, јер сте рођени синови ове цркве.“. Време је показало да су речи патријарха Мојсија биле у много чему „пророчке“. Пошто за његовог живота у Карловачкој митрополији, осим повременог сакупљања милостиње у тзв. „пећким кутијама“, које су биле постављене у парохијалним црквама, није донета никаква одлука о трајној и институционалној помоћи Патријаршији, таква ситуација остала је све до укидања Пећке патријаршије. Помоћ српској цркви под турском влашћу од стране сународника из Хабзбуршке монархије временом је постајала све оскуднија и сводила се углавном на појединачна завештања и дарове, да би после Аустро-турског рата (1737-1739) готово сасвим усахнула.  

 

Година 1718. била је „зла година“ с за Српску патријаршију, још из једног разлога. У пролеће те године, вероватно с простора Охридске архиепископије, коју је потресала озбиљна организациона криза, допутовао је један светогорски калуђер, по имену Тимотеј. Он је, по свој прилици, пар година раније напустио свој манастир (Ивирон) и кренуо у писанију (сакупљање милостиње). Тиме би се могла објаснити чињеница да је код себе имао већу своту новца, којом је корумпирао скопског кадију. Уз његову помоћ купио је патријарашки берат и свргнуо Мојсија Рајовића с његовог положаја. Иницијативу је тада преузео васељенски патријарх Јеремија, који је на сабору одржаном у Цариграду 21. јула 1718. године осудио ову узурпацију, бацио на Тимотеја црквено проклетство и охрабрио српског патријарха да поведе спор против њега у Истанбулу. Порта је пристала да повуче своју одлуку и Мојсија Рајовића врати на његов положај, али трошкови које је Мојсије имао у судском спору против Тимотеја били су велики. 

 

Ова акција васељенског патријарха, отвара још једно питање од великог значаја за разумевање проблема, који су довели до коначног укидања Пећке патријаршије. То питање је улога Васељенске патријаршије и тзв. „фанариот-ских“ кругова у историји српске цркве средином 18. века. У литератури се, не без разлога, често наглашава да су „фанариоти“ и клер Цариградске патријар-шије имали кључну улогу у укидању самосталности српске цркве, па чак и да је то био њихов пажљиво осмишљен „план“ на којем се радило деценијама. Извора који показују да је између српског и грчког православног свештенства постојао одређени анимозитет има много, али стварна природа те „нетрпељивости“ није била предмет изучавања. Сва је прилика да је у науци негативна оцена њихових односа пренаглашена. Мојсије Рајовић је, например, пишући о поменутој узурацији тврдио да се Тимотеј није подигао само против њега, већ да је желео „ да се никада више не помене ни име архипастира пећког трона српскога рода, па да Грци овладају светим патријаршијским престолом“. То је потпуно у нескладу с чињеницом да архијереји Цариградске патријаршије, не само да нису желели да подрже Тимотеја у његовим настојањима, већ су га изопштили из цркве. С друге стране, Тимотеј је био човек, којем очито није било битно да ли ће постати архиепископ на законит или незаконит начин, тим пре што се у борби против патријарха Мојсија служио сплеткама недостојним свештеника. Самим тим чини се да је на његову делатност и „планове“ далеко већи утицај од етничке припадности имао његов лош карактер и специфично схватање морала. Основни проблем Српске патријаршије у периоду после Аустро-турског рата (1737-1739) био је тај, што су њени верници више нису били у стању да истакну и материјално помогну архијереје из своје средине, који су, сасвим природно, били савеснији пастири људима из чије средине потекли, од странаца, који су све више сличили Тимотеју.   

 

 

Од Аустро-турског рата (1737-1739) до укидања Пећке патријаршије (1766)

 

Мојсије Рајовић је умро 1726. године пошто је претходне године предао престо дотадашњем рашком епископу, сада патријарху Арсенију IV Јовановићу (1725-1737), који је, по свему судећи, потицао из једне од кнезовских породица из Старога Влаха. На то указује чињеница да се 20-их година 18. века, у време док је био рашки владика, Арсеније неколико пута потписао као Рашковић. После десетак године релативно мирне управе патријарха Арсенија српском црквом, избио је Аустро-турски рат (1737-1739). Иако овај рат није довео до значајних миграционих померања, бекство патријарха Арсенија IV, нишког епископа Георгија Поповића, рашког митрополита Јевтимија Димитријевића и ужичког митрополита Алексија Андрејевића у Угарску, као и трагична смрт самоковског епископа Симеона Поповића, којега су Турци на свиреп начин погубили, означила је нови организациони слом Српске патријаршије. Последице овог слома показују колико је велику улогу патријарх Калиник одиграо у годинама Бечког рата. Овога пута нико од Срба није успео да преузме Патријаршију, већ велики везир, на предлог цариградског патријарха, повео са собом Јоаникија Караџу (1739-1747), из угледне грчке породице у Фанару и двојицу кандидата за обудовеле епископске столице у Београду и Нишу. Јоаникије Караџа је претходно рукоположен у Цариграду за Пећког архиепископа, пошто се знало да је то, услед нередовних прилика, немогуће обавити у Пећи. У „Споменици“ о његовом постављењу стоји да је то учињено „по повластицама које васељенски престо ужива да прихвати и штити аутономне столице које се у оваквим приликама налазе, и да их заступа по могућству у несрећама њиховим“. После Јоаникија Караџе на чело српске цркве постављен дотадашњи скопски митрополит Атанасије Гавриловић, тј.  патријарх Атанасије II (1747-1752). Патријарх Атанасије био је Србин, што показује да васељенска патријаршије није систематски удаљавала српске архијереје из црквене управе. После релативно стабилне управе ове двојице патријараха, током наредних 14 година догодило се најмање 9 промена на челу Патријаршије, што се тешко може приписати утицају Васељенске патријаршије. Већ је било речи о томе да су током ових деценија разне владике и „намет-владике“, али и патријарси и „намет-патријарси“ узимали велике зајмове код богатих јеврејских и „фанариотских“ поверилаца, обећавајући им у случају да се домогну архијерејске столице враћање дуга уз велике камате. Због ширења ове појаве дошло је до међусобне отимачине епархија и честих смена владика, због чега је највише трпело становништво. У Обштем листу Пећке патријаршије забележено је у последњим годинама постојања самосталне српске цркве било „великоје паданије и раздор“ и да је Патријаршија доспела „в последњеје запушченије“. Међу тадашњим патријарсима, по својим сплеткама је нарочито познат патријарх Гаврило III, који је чак два или три пута куповао патријарашки берат. За време његове управе одсек (кесим) Српске патријаршије повећан је на 90.000 аспри. Судећи према турским изворима из тог периода, патријарашке жалбе и молбе упућиване Порти најчешће су садржале захтеве да се хапсе непослушна лица, заштиту од турских војника који су присиљавали патријарха и владике да их, због личне финансијске користи, прате приликом убирања дажбина од становништва и сл. 

 

Два наређења која је централна власт на молбу патријарха Гаврила III издала 1753. године веома сликовито описују прилике у Патријаршији средином 18. веку, које се много разликују чак и од стања у првим деценијама тог столећа. У првом наређењу каже се: „Сада је патријарх Пећи и подручних места, монах Гаврило Други, послао својим печатом оверену представку моме царском дивану о томе да је према условима мога узвишеног берата, ради сакупљања миријског прихода и осталих дажбина од неверничке раје настањене у вучитрнском санџаку на подручју његове патријаршије, у складу с уобичајеном праксом, као јасакчија одређен јаничар по имену Мусли, алемдар 51. буљука, с чиме су и он и сиротиња раја били задовољни и сагласни. Противећи се томе без икаквог разлога, неке особе са стране насилно се уплићу поменутом Муслију у његову јасакчијску службу и мешају му се супротно условима узвишеног берата, говорећи: "Ми ћемо силом постати јасакчије!" Молио је за моју часну заповест како би се поступало према условима мог узвишеног берата и онемогућило да се ико са стране уплиће у јасакчијске послове поменутог алемдара Муслија.“

 

Из другог наређења види се с којом бруталношћу су убиране дажбине од становништва: „Сада је грчки патријарх Пећи и подручних места, патријарх Гаврило Други, послао печатом оверену представку мом царском дивану о томе да према условима узвишеног берата који има у рукама монах Константин, митрополит кадилука Скопља, Врања, Криве Паланке и Тетова са подручним местима а који се налазе у саставу његове патријаршије, у складу са старом праксом и обичајем, од раје сакупља и убира годишњу мирију и остале дажбине. Али, од пре извесног времена, раја неких села у недостатку новца у акчама, према сопственој жељи, на име миријског прихода за период од једне године, давала је у залог извесне предмете и бакарно посуђе а, уколико до навршене године не би могла да изврши уплату, оно што је дала у залог продавало се и на тај начин су се измиривале миријске и друге обавезе. Међутим, тамошње кадије, мутеселими, мутевелије, војводе и субаше, само зато да би за себе приграбили иметак, угњетавају их и врше принуду говорећи: „Уместо миријске дажбине, узми од раје залог и продај га.“ Извештено је да ометају сакупљање и убирање миријских дажбина и да су склони разним неправдама и тражена је моја часна заповест да у случају кад истекне рок на који је раја дала у залог извесне предмете, бакарно посуђе, или било шта друго, продаја буде извршена судским путем а мутевелије, назири, војводе, субаше и остали томе да се не супротстављају и не спречавају сакупљање и убирање мирије.“

 

После краткотрајне управе последњег Србина на престолу Српске патријаршије Василија Јовановића-Бркића (1763-1765), на чело српске цркве постављен је патријарх Калиник II. Ради куповине берата и отплате старих дугова, Калиник II позајмио је новац од извесног Георгија Спатарија. Спатарије је у то време као Портин повереник за Влашку, био веома угледна и моћна личност у Цариграду, од кога је зазирао чак и тадашњи цариградски патријарх Самуило. Када је под оптужбом да је издао неку државну тајну, Спатарије пао у немилост Порте, држава је конфисковала сву његову имовину. Сви Спатаријеви дужници по наредби власти, били су дужни да одмах исплате своје дугове с уговореним каматама држави. Пошто је један од дужника био и пећки патријарх Калиник II, Српска патријаршија нашла се у безизлазном положају. Пошто није био у стању да исплати свој дуг, Калиник II је поднео оставку. У име српске цркве овај дуг исплатила је Васељенска патријаршија, али је истовремено и преузела непосредну управу над свим епархијама српске цркве, јер је Пећка патријаршија одлуком државних власти званично укинута. Наредне 1767. укинута је Охридска архиепископија, у којој је владало расуло, као и у Пећкој.  

Иако се овај догађај у литератури приказује као коначно остварење амбиција клера Цариградске патријаршије, тешко је не уочити чињеницу да су на овакав ток догађаја ипак пресудно утицале турске власти. После укидања Српске патријаршије, као једина српска национална установа, опстала је Карловачка митрополија.  

 

 

[Manolis]

ИЗВОРИ:

 

Обновљени берат Српског патријарха Арсенија IV 

 

 Цариград, 2. октобар 1730. године

 

Поводом ступања на престо, султан Махмуд, син султана Мустафе, на молбу пећког патријарха Арсенија, издао му је обновљени берат након што је извршен увид у дефтере епископских муката чуваних у царској ризници и утврђено да је уплаћен прописани износ годишњег одсека од стране Пећке патријаршије у износу од 70000 акчи и на име таксе за добијање берата уплаћено 100000 акчи.

 

Овом повељом патријарху Арсенију потврђено је раније дато право да буде верски поглавар свих "неверника", световних и духовних лица и црквених великодостојника настањених у градовима и подручним местима: Пећи, Новог Брда, Јањева, Ћустендила, Дупнице, Разлога, Ихтимана, Самокова, Херцеговачког санџака, Скопља, Врања, Криворечке Паланке, Тетова, Ниша, Радомира, Новог Пазара, Нове Вароши, Трговишта, Брвеника, Митровице, Пријепоља, Пљевља, кадилука у Босни, цркве латинских духовника, Ужица и Оршаве.

Берат садржи наређење свим хришћанским житељима назначених области да признају патријарха Арсенија на његовом положају и да му се не супротстављају ни у чему што је од старина спадало у домен његових ингеренција.

 

Такође се потврђују раније прописане обавезе хришћанског становништва и свештених лица према црквеним властима под јурисдикцијом Пећке патријаршије, као и обавезе Патријаршије и њених митрополија и осталих црквених установа према држави.

 

У том смислу, наводи се следеће:

 

1. Обавеза редовног плаћања годишњег одсека од 70 000 акчи од стране Патријаршије.

 

2. Да нико са стране не досађује Патријаршији и самом патријарху.

 

3. Да се никоме са стране не дозволи да се меша и омета прикупљање дажбина које су дужни да плаћају немуслимани а убирају патријарх, митрополити и владике постављени царским бератом или њихови заступници од милостиње, панађура, ајазми, од такси за венчање у првом, другом и трећем браку, коју су плаћали од давнина, по 12 акчи годишње колико даје свака хришћанска кућа и по један златник од сваког попа за Патријаршију и исто толико од сваке куће и од сваког попа за митрополију, као и „банку“ за њихове цркве и остале дажбине, појединачно и у целини, које су се плаћале од старина.

 

4. Забрањује се неким заимима и тимарницима на подручју Пећке патријаршије да ослобађају дажбина хришћане на својим чифлуцима, зимским стаништима и у селима, под изговором да су они њихови момци, баштовани и слуге.

 

5. Патријарху се даје право да располаже имовином преминулих свештеника, калуђера, владика и митрополита и забрањује се да се у то мешају представници фискалних и извршних власти.

 

6. Додељивање митрополитских звања треба да се врши само на основу предлога овереног печатом од стране поменутог патријарха, а никако на основу предлога кадија.

 

7. Пред законом се признају и уважавају завештања духовних лица након њихове смрти намењена сиротињи која припада њиховој конфесији и у том смислу, сведочења „неверника“ треба сматрати пуноважним.

 

8. Нека се нико сем патријарха или митрополита и владика постављених царским бератима не меша у брачне спорове немуслимана.

 

9. Да се спречи склапање недоличних бракова међу неверницима од стране сеоских попова који то чине мимо прописа њихове вере.

 

10. У местима која потпадају под надлежност Пећке патријаршије не дозволити власницима зеамета и тимара, спахијама, јаничарима и осталим представницима локалних власти да се патријарху мешају у послове око намештења свештеника и склапања бракова међу хришћанима.

 

11. Уколико нека свештена лица која су у надлежности Патријаршије одбију да плаћају мирију и због тога изгубе службу, а на њихова места буду   постављена друга лица, треба Порту о томе известити печатом овереном представком, како би према патријарховом предлогу први били царским ферманом опозвани, а други, након измирења обавеза према држави, бератом постављени на упражњена места.

 

12. Нека се нико са стране не меша приликом рашчињавања свештених лица која су се огрешила о законе њихове вере.

 

13. Уколико патријарх не буде успео да намири своја потраживања од владика, епископа, попова, калуђера и осталих верника, на основу његове претставке и султанске заповести, наплата ће се извршити у присуству његових опуномоћеника и нико од службеника извршне власти нека се не меша у то.

 

14. Када патријарх, митрополити и њихови људи, ради сакупљања патријаршијске мирије буду ишли преобучени и наоружани ради безбеднијег пролаза кроз опасна места, не дозволити да их супротно часном шеријату ометају и злостављају миримирани, мириливе, мутеселими, војводе, субаше, заими, тимарници, спахије, јаничари и службеници извршних власти и да тако наносе штету патријаршијској мирији.

 

15. Када поменути патријарх и митрополити постављени султанским бератима дођу у касабе и села која спадају под закуп поменутог патријарха да би прикупили миријске дажбине, нико од државних службеника, емина, кадија и наиба нека им не додијава тражећи одређени новчани износ под претњом да их у противном неће пустити у своја села и омогућити да убирају мирију.

 

16. Нико са стране нека се не меша приликом изрицања казне зване афорос немуслиманима турским поданицима, према прописима њихове ништавне вере.

 

17. Када поменути монах обавља венчање или развод или по њиховој вољи мири двоје немуслимана који су у спору и према обичајима њихове вере изриче клетву и задржаније, кадије и наиби нека се не мешају окривљујући их и тражећи новчане накнаде, јер је то супротно обичају од старина.

 

 

Три акта исписана из кодекса (синодалног протокола) Велике Цркве:

 

 

АКТ А: Оставка Архиепископа пећског Калиника. 

 

Овом својом добровољном и неизнуђеном оставком изјављујем да, јер не могу даље водити архијерејски надзор над престолом свете Архиепископије пећске због неподношљивог и превеликог терета дугова, који су на њој, а и што жудим за мирним и спокојним животом, — хтевши то учинити одавно — пошто се сада пружа згодна прилика, поднашам по свом добровољном и неизнуђеном нахођењу и вољи оставку на тај престо Светом и Најчаснијем Господару и Владици, васељенском Патријарху Господину, Господину Самуилу, божаственом и светом око Његове Светости Синоду светих Архијереја као и Архијерејима подвласним престолу свете ове Архиепископије пећске, који се нађоше ту у Цариграду, како би се поставило на њ друго лице достојно и подобно. У потврду тога начињена је и ова добровољна оставка, утврђена и мојим властитим потписом и печатом.

 

(М. П.) Бивши пећски Калиник тврдим.

 

 

 

 

АКТ Б: Изложење узрока и начина укидања пећске Архиепископије. 

 

Године Спасове 1765. када је на јадну смрт осуђен бедни Јоргаћи спатари, син хирурга Ставраћа, а добра његова покретна и непокретна, и што jе имао у готову и у писменима узапћена, као таког који је по заслузи кажњен за почињена дела, и када je од стране власти провађана истрага у сврху што потпунијег и тачнијег ислеђења о имању његовом и имало све бити без одлагања исплаћено и попуњено, напослетку, после без мало године дана, дугови неки Архиепископије пећске, који се појавише на основу обвезница, а које је она наводно дуговала реченом Јopгaћу спатарију, пружише високој влади не малу згоду а нас доведоше у велику неприлику с обзиром на њихову неизбежну и неодложну исплату, тако да смо и у недоумици били ми, који caда управљамо васељенским престолом, како да и дуг поднесемо и од не мале се штете сачувамо, с обзиром на то, што Архијереји, подвласни пећској Архиепископији, ни паре не могу плаћати тако су сиромашни и у оскудици а државна благајница тражи свом силом (исплату). И ето зато побуђени божанском ревношћу и испуњени братском љубављу поднесосмо хоћеш нећеш сву тежину тога терета и ако ником ништа не дугујемо и спремисмо се на исплату. Тако дакле у означене дане исплатисмо све што се од нас тражило без оклевања и потпуно, као што се то јасно види из кредитних докумената и признаница, које нам је дао Тарапхана Емин... на кога смо и били упућени са давањем.

 

Због тога смо и ми у име отштете за наше труде и подвиге награђени од високе владе присаједињењем и потчињењем пећске области нашем светом, апостолском, васељенском престолу и путем заједнички потписане и печатима провиђене  молбе архијереја области пећске, који су се тада нашли у престоници, нишког господина Гаврила (који је имао пристанак београдског Јеремије и ужичког господина Митрофана) скопског Константина (који је имао пристанак новопазарског господина Гаврила и босанског господина Серафима) самоковског господина Неофита, ћустендилског Гаврила, херцеговачког Антима и призренског Гаврила као и са царским високохваљеним решењем утврђен је илхаки (присаједињење) области те нашој Христовој великој цркви, тако да су и да се називају од сада и за сва времена сви Архијереји, подвласни некада Архиепископији пећској, подвласнима у свему нашем васељенском престолу с тиме да се ни у чему ни један не разликује од остале браће, него да се хиротонишу и управљају и у свему одређују као и остали архијереји подвласни васељенском престолу и да плаћају годишње уобичајену царску мирију, спомињући у свима својим парохијама наше патријарашко канонско име, да се покоравају и потчињавају, као јединој глави ником другом него свагдашњем васељенском патријарху цариградском, пошто је коначно избрисано из званичних царских таблица достојанство негдашње архиепископије пећске.

 

Изборни чин новог митрополита призренског после укинућа Архиепископије пећске

 

Пошто је најсветија Архиепископија некад пећска заједно са подвласним јој митрополијама скопском, призренском, новопазарском, босанском, ужичком, херцеговачком, београдском, нишком, самоковском и ћустендилском сједињена сада са најсветијим апостолским и васељенским Престолом због непрестаних и наизменичних навала и упада оних, који су се према приликама (које су владале), разбојничким начином увлачили у њу и, противно божанским и светим канонима св. наше цркве без пристанка, гласања и воље светих њезиних митрополита, давањем силног новца, поткупом и великим трошком отимали ту Архиепископију, са чега се догађало, да је не само био пљачкан и из дана у дан напаствован, сам начеоник зала и заједно с њим и невини, трошио се и пропадао, него и цео њезин хришћански народ, јер једни су неразложно стављали захтеве а други недостојно и лудо плаћали, тако да је у неподношљиву и неутешну невољу пала цела тамошња област, јер никог не беше, ко би стао на чело и старао се, спасавао и чувао, него је потпун хаос  настао у пословима  тамошње цркве и напослетку претила је опасност, да коначно опусте тамошње митрополије и да се и траг утре и пастирима и стаду а све једино због оних који су лудо чезнули за архиепископским именом.

 

Из истих тих разлога искупили су се овде у престоницу садашњи пећски, који је своје воље дао оставку и бивши архиепископ њезин, а сада нишки, господин Гаврил, (који има и пристанак београдског господина Јеремије и ужичког господина Митрофана) са митрополитима оне области скопским господином Константином (који има и пристанак босанског Герасима) самоковским господином Неофитом и ћустендилским господином Гаврилом, и у заједничкој својој и подвласних им Хришћана печатима провиђеној молби изнели све своје жалбе Његовом Величанству најмоћнијем нашем Господару, тражећи и опћи спас Хришћана и свој рођени у потчињењу патријарашком и васељенском нашем Престолу и пошто је њихова молба саслушана и на тај начин некадашња Архиепископија пећска са горе поменутим свештеним градовима утеловљена у једно тело цркве, тако да су и и да се зову од сада за сва времена митрополијама подвласним васељенском Престолу и осталом скупу браће као и од вајкада истом том васељенском Престолу подвласни свештени градови у Азији и Европи и да се уброје у ред осталих митрополија цариградских; да заседавају у св. Синоду и заједно гласају са осталом браћом; да имају глас и исказују своје мишљење о сваком и каквом му драго предмету; напослетку да беру и уживају као и остали митрополити уобичајене приходе и награде, а назив Архиепископија пећска да се избрише из царских таблица и да се сматра као да га никад није ни било.

Како је стога остала без чувара пећска некад област, јер никог нема у њој, ко би стајао на челу трговишта и општина призренске, новобрдске, приштевске, вучитрнске, ђаковичке и пећске које су биле специјално подвлашћене некад тзв. пећском Архиепископу, а пошто је сад из њих на ново успостављена једна епархија и митрополија призренска, ми у Цариграду присутни архијереји иницијативом и дозволом нашег господара и Владике Васељенског Патријарха Господина Господина Самујила саставши се у најчаснијем патријарашком храму св. великомученика Георгија победоносца, метнусмо преда се каноничне изборне листиће да изнађемо и изаберемо достојно и подобно лице, које има да наследи архијерејско старешинство те епархије и на прво место стависмо преосвештеног бившег амасијског господина Гаврила, на друго јеромонаха ..., и на треће јеромонаха Данила, чија су имена и унесена у овај свети кодекс Христове Велике Цркве. 

 

1766. г. Инд. 15. Септембра 11.

 

 

Кесаријски Макарије, који има и пристанак светог кизичког господина Герасима; светог халкидиског господина Јоаникија; светог дебарског господина Мелетија.

Солунски  Теодосије, који има и пристанак светог никомидијског господина Никифора; светог критског господина Антима и светог месимвријског господина Антима.

Санторински Дионисије који има и пристанак светог видинског господина Јосифа; светог науплијског господина Венедикта и светог фарсалског господина Никодима.

Скопски Константин који има и пристанак нишког бившег архиепископа, господина Гаврила.

Самоковски Неофит.

Ћустендилски Гаврил.