У НЕДЈЕЉУ МАТЕРИЦА-Епископ ГРИГОРИЈЕ

[Православна Вјеронаука]

извор: Глас Српске: 27.12.2008.

Аутор: Епископ ГРИГОРИЈЕ

Дани у претпразништву Божића и обичаји у њима сачувани, на најљепши могући начин пројављују и позивају на њежност и топлину, мир и добру вољу, љубав и кротост, заједништво и праштање. Ови дани собом свједоче да нисмо сами, да припадамо некоме и нечему, да смо вољени и позвани на љубав. Слиједећи древни обичај и везујући једни друге у те дане, показујемо и себи и другима да једни без других не можемо. Дарујући пак једни друге, свједочимо љубав која само кад се пружа, даје расте и умножава се.

У ову недјељу, другу пред Божић, прослављамо Материце, које бисмо могли назвати хришћанским, дубоко православним даном жена и мајки. Овај празник смјештен је између Дјетињаца и празника Отаца, јер је и мајка у породици она која повезује и спаја, она која - као квочка пилиће - све око себе сабира. Она је матица и врело, она је истински украс дома. Захваљујући њој кућа и постаје дом, свето мјесто и тихо пристаниште у животу сваког човјека.

Нарочито у ове дане, празничне, мајка је та која дому даје свечани тон и ведрину. Јер, празнујемо и украшавањем дома, и свечаношћу трпезе, и топлом ријечју. Много је празника наше Цркве, но ниједан - бар у нашем народу - није толико везан за породицу и дом као Божић. Зато има јако много смисла у нашем народном вјеровању да ће онај ко је тужан на Божић, бити тужан цијеле године.

Aли, шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Чиме је то она, више него други, заслужна за то што Божић у животу свакога од нас представља незаборавно и драго вријеме радости и утјехе? То је управо њена топла, крајње смирена мајчинска љубав, слична оној љубави која се видљиво открила пред нама у Витлејемској пећини. У оној ноћи свјетлијој од сваког сунчаног дана у којој земља, везана за Небо невидљивим али нераскидивим свезама, добија од њега у знак вјечне љубави највреднији Дар: Богомладенца Који се рађа.

Створена тако, да себе остварује кроз свецијело предавање другоме и сталну жртву, мајка воли! Она срцем поима да је љубав радост чија је цијена жртва, чија је награда живот. Зато она из своје љубави црпи и радост и живот, остајући у њој увијек спремна на жртву и умирање зарад бића које воли. A та жртва и умирање огледају се у сталном излажењу из себе и окренутости другоме, у отворености за вољу другога која иде до самозаборава.

У томе је њена љубав налик Христовој. Јер и Његова је љубав сва од жртве и смирења. Предвјечни Бог, Један од Свете Тројице, Онај кроз Кога је сав свијет створен - смирено се јавља као Човјек у тијелу и то онако како се само велика љубав не стиди да се јави: у понижењу, служењу и страдању. Зато у празнику Материца ми прослављамо и поклањамо се пред оним задивљујућим у мајци што је чини сличном Христу, припремајући се тако за велики и несхватљиви Празник Христовог Рођења, тај празник крајњег смирења.

Овај празник, дакле, требало би да буде подсјећање нашем времену на оно што смо као народ почели да заборављамо: да мајку треба поштовати као светињу. На мајку, жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот и које стога заслужује сву нашу љубав, и зато је и жена данас све мање жена, и мајка све мање мајка у оном смислу о коме смо говорили. A да би могла да пружи љубав и њежност као мајка, жена је и сама мора осјетити и примити од оних које воли. Да би била ослонац и заштита своје породице, мора осјетити да је тој породици уистину потребна.

Постоји, међутим, једна ствар коју не бисмо смјели заборављати: мајка остаје мајка и онда када више није у стању да пружа, и онда када је старост и немоћ учине беспомоћном попут дјетета. То је вријеме када сјеме, које је она читавог живота са ревношћу и трудом сијала у наше животе, треба да да свој плод. То је вријеме провјере наше љубави која би требала бити одговор на примљену љубав, вријеме када наша брига и пажња морају постати њен ослонац. Aко не изгубимо свијест о томе да је старост круна часног живота, само њено присуство постаће за нас благослов.

У ову недјељу, Црква кроз своја богослужења прославља све Праоце и Праматере од стварања свијета до данас. Уз све Свете људе, началнике племена, прославља она дакле и њихове Свете жене, које су својом вјером, кротошћу, истрајношћу, трпљењем заслужиле да њихова имена буду кроз вјекове прослављана заједно са њиховим Светим мужевима.

ДЂ