Свети преподобни исповједник Гаврило (Ургебадзе)

[Guest]

 

http://www.gogona.ge/es_sainteresoa/page/59/

[Срђан Ранђеловић]

 

Грузијска православна црква канонизовала је архимандрита Гаврила, чувеног подвижника и исповедника ХХ вијека. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.

Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.

 

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:

 

„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“

 

Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).

 

Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.

 

Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.

 

Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.

 

Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:

 

„Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“

 

Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.

 

Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:

 

„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.

 

Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“

 

Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/23/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D1%85%D1%80%D0%B8/

This post has been promoted to an article

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346436097/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%E2%80%93-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8-r960

[Guest]

@@Срђан Ранђеловић,

 

спојио сам ове две теме да би било све на једном месту јер нем шта пуно о светом старцу на форуму, а ово што си поставио - промовисао сам, поставио сам твоју тему на насловну са додатком још неколико фотографија!

 

Поставио сам горњи линк , можеш да видиш!

[Срђан Ранђеловић]

Ја сам чекао неких 50 минута од када сам видео вест преко свог блога да ти објавиш, али пошто ниси, помислих да ниси ту, па сам објавио, знајући да ћеш спојити .smesko.  Ја сам ишао преко претраге, да пронађем тему, али се нисам добро снашао .smesko.

[Guest]

хехехехе нисам био на форуму до пре десетак минута,

 

иначе када постављам нешто везано за Светитеље - као ову канонизацију, све стављам у под фпорум Светитељи , да би било све на једном месту, тако када нешто у вези светитеља тражиш, не мораш уз помоћ претраге (није тотално поуздан), него одмах уђи у пдф Светитељи и пронаћићеш.

 

Тако ти лакше него да се цимаш претрагом!

[Срђан Ранђеловић]

Аха. Нема проблема .smesko.  Обратићу пажњу за убудуће или ћу само сачеки да ти објавиш :0104cheesy:

[Guest]

хехехе ма нема везе, само ти слободно све објављуј,

 

па не дуплираш сваки пут хехехехехе

[Srdjan]

Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:

 

„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.

 

Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“

 

[Guest]

“ОТАЦ ГАВРИЛО”

A+ A-

 

 

 

Монах-исповједник Гаврило (Ургебадзе)

Старац Гаврило (Ургебадзе): Његово житије, чуда и служба након смрти

 

Мцхета: древни главни град Грузије. Овај мали град привлачи туристе и ходочаснике - и то не без разлога. Ту се налазе познати манастири Джвари, Зедазенски, Светицховели и Самтавро. Женски манастир Самтавро је тај који привлачи ријеке људи са патњама, које се стално слијевају. Они долазе на гроб старца Гаврила (Ургебадзе), који је уврштен у светитеље Грузијске цркве 20. децембра 2012. године. Ово се десило у невјероватно кратком времену након његовог упокојења - 17 година послије.

 

Године 2006, Светогорска издавачка кућа ("Свјатаја Гора") објавила је прелијепу књигу под називом "Диадема старца." Ту књигу не читате, гутате је - немогуће је да се отргнете од ње. Старца су звали "велика љубав двадесетог стољећа." Често је око врата носио таблу на којој је писало "Човјек без љубави је као крчаг без дна."

[Guest]

Човјек препун љубави

 

Алиис инсервиендо цонсумор

(Служећи другима трошим се)

Латинска изрека

 

Свети исповједник Гаврило (Ургебадзе) рођен је 26. августа 1929. године. Свјетовно име му је било Годердзи. Дуго се времена његова мајка борила против синовљеве жеље за монаштвом, међутим пред крај свог живота се помирила са његовим избором, да би се на крају и сама замонашила. И она је сахрањена у манастиру Самтавро.

 

Годердзи је вјеровао у Бога још као дијете. Једном су се његове комшије потукле, и један од њих је рекао, "Разапео си ме као Христа." Дјечак се почео питати шта то значи "разапети", и ко је био Христос. Одрасли су послали дјечака у цркву, гдје му је црквењак савјетовао да чита Јеванђеље. Уштедио је новац, купио Свето Писмо и за неколико година практично научио сав текст срцем.

 

Чежња за монаштвом јавила се у њему још од ране младости. Касније је старац уобичавао рећи, "Нема већег херојства од монаштва." И он је то доказао свим својим животом.

 

Монашки завјет узео је у својој 26 години, добивши име Гаврило, према преподобном Гаврилу са Свете Горе, старцу који је ходајући по води на обалу донио икону Иверонске Богородице која је на Свету Гору дошла плутајући морем. О. Гаврило је нарочито поштовао чудотворну копију иверонске иконе која се чува у манастиру Самтавро.

 

О. Гаврило је саградио цркву са неколико купола у дворишту свог дома у Улици Тетри Тскаро у Тбилисију. Саградио ју је својим властитим рукама и завршио негдје око 1962. године. О. Гаврило је иконе за своју цркву проналазио на градским депонијама, гдје су људи, у та безбожна времена, доносили и бацали заједно са смећем велике количине светих предмета. Понекад је данима лутао по депонијама. Имао је малу просторију у којој је чистио иконе, стављао их у оквире, украшавајући их различитим материјалима. Зидови његове цркве били су прекривени иконама. Чак је урамљивао фотографије и слике икона из часописа.

 

Дана 1. маја 1965. године, током демонстрација, јеромонах Гаврило спалио је 12-метарски Лењинов портрет који је био окачен на зграду у којој се налазио Врховни савјет Грузије, и почео је проповиједати о Христу људима који су се ту окупили. Због овога је био озбиљно претучен и стављен у самицу од стране грузијског КГБ-а. Током саслушања о. Гаврило је рекао да је то учинио зато што је "забрањено опходити се према човјеку као према Богу." Умјесто портрета Лењина требало је да се окачи Христово Распеће, и требало је да пише "Слава Господу Исусу Христу." Августа 1965. године о. Гаврило стављен је у психијатријску болницу на испитивање. Тамо су га прогласили лудим: "Психопатска особа која вјерује у Бога и анђеле." Дали су му "бијелу карту" ("бијела карта" је пропусница којом се неко изузима од служења војске). Међутим, након тога дешавале су му се чак и горе ствари. Како би удовољили властима, епископи Цркве нису му дозволили да уђе у цркву и нису му дозвољавали да врши служења - одстранили су га. Баћушка није имао могућност да прими Свето Причешће, које је свим срцем желио. Могао је данима бити без хране, могао је дуго бити без сна, али није могао живјети без Цркве. Старац је због тога често плакао немоћан, отварајући душу својим сестрама.

 

О. Гаврило се уселио у манастир 1980-тих година, и наредних година живио је у округлом торњу. Неко вријеме монахиње су се чудиле баћушкиним ескцентричностима, не видећи у њима још увијек никакав подвиг. Прво им је изгледало чудно што је неко вријеме живио у кокошињцу гдје су биле велике рупе у зидовима, и што је зими ходао бос... Старчево понашање се није уклапало у било какве оквире и није одговарало било каквим људским схватањима. Али касније су почеле осјећати изузетну љубав која је из њега избијала: он је свакога волио. Старац је често галамио на сестре, захтијевао послушност, давао им послушања, или их тјерао да једу са прљавих тањира. Али на њега се било немогуће наљутити - у његовим очима је сијала њежна љубав.

 

 

Прије него што је мати Теодора постала игуманија, о. Гаврило ју је повео са собом у Тбилиси и натјерао је да проси. Њих двоје су молили за милостињу, али све што би скупили давали су сиромашнима. Ако би у повратку узели такси, он би галамио на таксисту без да му уопште плати, или је платио неколико пута мање него што је била стварна цијена.

 

Током Страсне седмице из његове келије се могао чути стални плач. Док се молио неки људи су видјели да је издигнут 40 до 50 центиметара изнад земље и да из њега избија свјетлост. Вјерници су поштовали о. Гаврила као великог подвижника, и долазили су к њему као код живог светитеља. Када би старац примио велики број гостију, увијек би то посматрао као да је "професор" - то је био његов назив за црвено вино - био за столом. Великодушно се опходио према гостима док он сам готово ништа није јео. Отац је уобичавао рећи да се човјек мора хранити Божанском љубави а не само храном.

 

Отар Николаишвили био је баћушкино духовно чедо, и често је вријеме проводио у његовој келији. Једном му је о. Гаврило неочекивано рекао да морају истог тренутка кренути у манастир св. Антонија Марткопског - било је хитно. Отар није знао шта да каже: његов ауто је био неисправан и он је због тога био забринут. Пошто је баћушка инсистирао некако су кренули. Како је пут кренуо да се пење уз планину и ауто је почео да кашљуца и пуцкета, али је старац изненада рекао, "Не брини се сине, сам св. Антоније Марткопски сједи на задњем сједишту, само се не окрећи." Ауто је изненада кренуло тако брзо да је Отар морао да стане на кочнице. Чим су прошли кроз манастирску капију мотор се распао на лицу мјесту. Управо у то вријеме неколико наоружаних лица је дошло тражећи невољу. Старац је изашао напријед и рекао, "Пуцајте у мене." Ово је отријезнило и посрамило бандите, и они су напустили манастир.

 

Према старчевој вољи, његово тијело је умотано у простирку и предано земљи на мјесту гдје је боравила св. Нина. О. Гаврило се упокојио 2. новембра 1995. године од едема. Патио је од несносних болова, али то никад није показивао.

 

Безбројна исцјељења су се десила након његове смрти на његовом гробу. Цијела Грузија дубоко поштује старца.

 

Самтавроска Преображенска црква и манастир св. Нине имају веб страницу под називом "Старац Гаврило - Христов исповједник", која је посвећена архимандриту Гаврилу. Многи познати људи остављају своје коментаре о њему, а неки од њих су сљедећи:

 

Мати настојница Горњег манастира у Јерусалиму: "Имате истинског старца. Ви сте у Рају..."

 

Схиархимандрит Виталиј (Сидоренко): "Монах Гаврило је био велики монах."

[Guest]

 

 

Неке од старчевих изрека

 

Ко год научи да воли биће сретан. Само немојте мислити да је љубав урођени таленат. Вољети се може научити, и ми то морамо.

 

Без жртвовања зарад Господа и наших ближњих ништа неће произаћи од нашег духовног живота. Без жртвовања нећете научити вољети.

 

Бог неће прихватити празне ријечи. Бог воли дјела. Добра дјела су оно што јесте љубав.

 

Живите тако да вас не воли само Бог, већ да вас и људи воле - нема веће ствари од ове.
 

Посљедњи завјет архимандрита Гаврила

 

Слава Христу Богу!

 

Молим за опроштај и благослов његове светости и свеблаженог патријарха цијеле Грузије, Илије ИИ. Остављам свој благослов, опроштај и помирење свом свештеничком и монашком реду. Бог је љубав, али иако сам се веома трудио нисам успио задобити љубав према Богу и ближњима у складу са Божијим заповијестима. Сва човјекова стремљења у овом видљивом свијету требају бити на задобијању Царства Небеског и наслијеђа вјечности (вјечног живота) који се састоје од љубави. Сахраните ме без ковчега, у мојој мантији. Будите љубазни и понизни; Господ нас памти по нашој понизности, јер Он даје благодат скрушенима.

 

Буди понизан, љубазан и пун љубави према сваком човјеку рођеном на овом свијету од Бога. Ја са собом носим љубав према свима - како према православцима, тако и према сваком човјеку рођеном на овом свијету од Бога. Сврха живота и цјелокупног овог видљивог свијета јесте задобијање Божијег Царства, приближавање Богу и насљеђивање вјечног живота. Желим вам све ово. Остављам вас са благословом да нико не изгуби велику милост Божију, и да сви будете удостојени стицања Царства Небеског. Нема живог човјека који неће згријешити. Ја сам сам велики грешник, недостојан на сваки начин, и изузетно слаб. Свом својом љубављу вас молим: када будете пролазили поред мог гроба, молите опроштај за мене грешника. Прах бих, у прах се и вратих.

 

Молитва старца Гаврила

 

О Господе, преклињем те, чуј нас на Небесима, погледај милостиво на нас, даруј нам Твоју милост, допусти да одемо у миру како бисмо ходали на Твој начин, испуни заповијести Твоје и ослободи нас гријеха. Научи нас, о Господе, да Ти се молимо и да држимо Твоје свете заповијести, и даруј нам да сви живимо у складу са законом Твојим светим.

 

* * *

[Guest]

На гробу старца Гаврила

 

Сивозелени мермерни споменик са крстом на врху, и постељом од цвијећа. Мноштво малих икона. Стално-горуће кандило. Бочице са уљем. С времена на вријеме неки младић или дјевојка узимају бочице са уљем из руку оних који су већ дошли на гроб досипајући уље у кандило, и пажљиво бришући просуте капљице.

 

Служење о. Давида на гробу

 

Над гробом је велика надстрешница која штити људе од врућина љети, као и кише и лошег времена. Суха, црна зрнца земље су посута по цвјетној постељи, а свако толико додају се нова. Двије мале клупе, свијетли шатор - то је мјесто на ком ћете увијек наћи монахињу Параскеву која је била блиска старцу. Она чува епрувету са његовом нетљеном крви, осјењујући крсним знаком све оне који су дошли: ходочаснике, туристе, познанике и странце. Многи људи је поздрављају, а неки са њом проведу доста времена разговарајући.

 

На старчевом гробу је увијек пуно свијета. Нарочито велик број људи долази викендима и празницима. Ја сједнем на клупу и водим бригу о ходочасницима. Свачије лице је молитвено и пажљиво. Готово сви су на кољенима, скину своје крстове и прстење и стављају их на земљу. Дланове положе на његов гроб, клечећи, и тако се моле дуго времена. Неки донесу бебе, а неки само сједе на гробу одређено вријеме. Изненађујуће је велик број младих мушкараца.

 

Долазећи старцу на гроб сваки дан примијетила сам да осјећате посебну милост и мир. Ни о чему не мислите, ништа вам не пада на памет, не бринете ни о чему. Неописив мир осјећате у својој души. Грузијци старца зову "тата Гаврило", а и ја сам се, такође, навикла на овај начин. Не могу објаснити зашто бих сате и сате проводила на старчевом гробу. Често сам се дружила са живахним и гласним свештеником који је служио у саборном храму Светицховели, протојерејем Давидом. Радосно би поздравио све - туристе и ходочаснике, познанике и странце. Свим Русима би рекао, "Добродошли! Ми вас овдје у Грузији веома волимо и увијек се радујемо сусрету са вама. Посјећујте нас!" Некад би некога крстио, некад би вјенчао а некад је продавао свијеће у црквеној књижари. Ухвативши мој поглед упитао би ме, "Па, какви су твоји планови? Шта си још видјела, гдје си била?"

 

Једном сам га упитала да ли је познавао старца Гаврила. Наравно, познавао га је, и то веома добро. Упитао ме да ли знам за чудо које се десило неколико година након баћушкине смрти - у вези са епруветом гдје се налази његова крв. Нисам знала? И он ми је испричао сљедећу причу:

 

Током посљедњих седмица његовог живота старац је имао озбиљних здравствених проблема. Имао је едем и проблеме са стомаком. У Самтавро је дошао љекар да га посјети, одличан хирург, Зураб Георгиевич Варази. Неколико дана прије упокојења о. Гаврила доктор је одлучио да узме узорак крви за анализу. Испрва је о. Гаврило одбио, међутим, када је љекар рекао да ће га Бог казнити зато што не води правилно рачуна о свом пацијенту, онда је пристао.

 

Узео је 10 мл крви у обичну епрувету. Колега Зураба Георгиевича је сјео у кола и однио је у Тбилиси. На путу му је епрувета некако исклизнула из руке, пала и разбила се. Крв је исцурила и остало је свега 2 мл узорка. У лабораторији су га увјерили да су 2 мл довољна, и они су извршили тестирање.

 

Сљедећег дана се стање о. Гаврила погоршало - операција је била неопходна. Међутим, старац је то категорично одбијао. Увече се упокојио.

 

Неколико година послије љекарев колега га је позвао и рекао да је случајно нашао епрувету са крвљу која је узета од о. Гаврила, а која је била изгубљена у лабораторији приликом реновирања. И та крв била је као свјежа крв! Зураб Георгиевич није могао вјеровати, тако да је његов колега допутовао њему посјету. Заиста, крв није била коагулисана, осушена, нити распаднута. Љекар је шприцом узео једну капљицу, разлио је на стакалце и однио је у лабораторију. Анализа је показала да је све нормално!

 

Они сами нису знали на шта су наишли. Љекар је отишао патријарху и рекао му да је прије четири године узео узорак крви о. Гаврила, али да је она и данас свјежа као да се то јуче десило. Зар ово није чудо? Његова светост је савјетовала да се епрувета закопа на мјесту гдје је сахрањен о. Гаврило. Они су тако и учинили и закопали је на старчевом гробу у манастиру Самтавро. Чуда су се већ почела тамо дешавати, а људи који су долазили из свих крајева Грузије узимали су јелеј и земљу са собом. На тај начин они су стално откопавали гроб тако да је мати Параскева узела епрувету из земље. И сада она епруветом осјењује крсним знаком све људе који дођу на гроб.

 

Младенци узимају благослов

 

Једном сунчаног дана није било много људи на гробу. Сједећи у сјенци на клупи испод винове лозе која је изнад ширила своје витице, читала сам Јеванђеље и Псалтир водећи рачуна о људима који су долазили.

 

Примијетила сам човјека који је за руку водио буцкастог и приличног узрујаног тинејджера. Отац је нешто њежно објашњавао свом сину - као да га је покушавао убиједити у нешто. Дошли су до гроба и отац је покушао да наговори сина да клекне на кољена, али син је изненада постао тврдоглав, покушавајући да устукне, изненада почевши да се љуља са ноге на ногу, напријед, назад, напријед, назад. Његови покрети су постајали све бржи и бржи, све наглији и наглији. Онда се мати Параскева појавила баш на вријеме, и извадивши епрувету са старчевом крвљу, осјенила је младићеву главу брзим и одлучним покретима. Затим се нешто чудно десило: младић је испуштао гласне звукове, као коњско њиштање, пропевши се на пете баш као коњ - и кренувши у галоп. Отац је појурио за њим. Петнаестак минута касније су се вратили, али се ситуација поновила. Изнова и изнова - само сваки пут младић је приступао све невољније: нека сила му није дозвољавала да приђе ближе.

 

* * *

[Guest]

Након честих посјета старчевом гробу, чудесне ствари су се почеле дешавати са мном. Рекла бих да ме тата Гаврило узео под своју заштиту и да је почео да ми активно помаже и да брине о мени. Многе су ме ситуације убиједиле у то. Споменућу њих неколико:

 

Када сам се спремала да отпутујем у Грузију по други пут, мој исповиједник ме замолио да му донесем ручно осликану икону о. Гаврила. Покушала сам се договорити са манастиром Самтавро али су ме одбили: нису осликавали иконе за приватна лица. Шетала сам по радњама у Тбилиси - ниједна његова икона ми се није допадала. Почела сам се молити на његовом гробу. Изненада неки младић изађе из шатора и упита, "Ко је овдје из Русије? Уђите - баћушка вас позива." Изненађена ушла сам у шатор. Зидови шатора били су прекривени иконама. Моје срце је почело да прескаче. Осврнула сам се около и видјела сам да су ту мати Параскева, мала стара монахиња, и протојереј Давид који се смјешкао. Он ми је предао малу бочицу са јелејем и папирном иконом старца, која је била поприлично велика. Самим погледом на њу схватила сам истог тренутка да управо тај приказ старца одговара мом баћушки. Да... али гдје да нађем иконописца? Клекнула сам пред гроб и молила старца да ми помогне.

 

Сљедећег дана у цркви Кашвети сам упознала протојереја Елизбара Отиашвилија. Током нашег разговора он ме упознао са младом женом по имену Медеја, мајком четверо дјеце.

 

"Иначе, она слика иконе," рекао је.

 

Тако је Медеја Давитадзе насликала предивну икону старца. Већ сам се морала вратити у Москву, и обје смо се питале како да је пребацимо тамо. Одједном сам добила позив од своје грузијске познанице Марије, која је рекла да њен нећак иде авионом за Москву из Тбилисија и да ће понијети икону. Изгледало је као да је икона радосна: старац са осмијехом, са диадемом на глави док је на полеђини био тропар на грузијском језику. Баћушка је био сретан!

 

Сљедећег љета поново сам ишла у Грузију, али овај пут на два мјесеца. Стигла сам у Тбилиси пред крај дана и била сам помало тужна јер нисам стигла у Мцхету да се поклоним старцу. На моје чуђење моји пријатељи су рекли да то вече крећу за Самтавро како би уговорили своје вјенчање - и да сам могла ићи са њима! Тата Гаврило је водио бригу о мени. Ходали смо у поворци са крстом са монахињама око манастирског дворишта, молили се на гробу и присуствовали молебану који служен у цркви.

 

Никада се нисам одвајала од моје мале иконе старца. Живећи у Боржомију чула сам разговор између двије жене, у ком је једна од њих споменула тату Гаврила. Нисам могла издржати па сам упала у њихов разговор:

 

"Шта је то у вези оца Гаврила?"

 

Оне ми објаснише да се јакна тате Гаврила налази у једној од цркава.

 

Пронашла сам адресу и одмах се упутила према тој цркви. То је било у манастиру Рођења Пресвете Богородице. У цркви није било никога осим једне монахиње која ми је помогла да ставим јакну на себе. Из лијевог джепа висио је мали сребрни крст на ланцу. Када сам скинула јакну видјела сам да се већ формирао ред у цркви. Затим је почео молебан а послије сам од игумана тражила благослов да останем пар дана. У току тих неколико дана велики број невјероватних ствари ми се догодио. Међутим, најчудеснија од свих ствари била је та да је јакна, коју је старац Гаврило носио испод мантије, била нама доступна након што би посјетиоци отишли. Свако јутро сам имала прилику да скокнем до цркве док су врата манастирске капије још увијек била затворена, ставити на себе јакну од недавно канонизованог светитеља, и читати своје јутарње молитве. Увече, када би се окупили у пријемној соби у близини трпезарије, једући преостале колаче које су брижне жене донијеле у манастир, сестре су се смјењивале за столом пребацујући јакну преко својих рамена. С времена на вријеме чуо би се глас:

 

"Па ти си је већ носила - дај је сада мени."

 

У манастиру Самтавро неки људи су причали приче о чудима и помоћи старца Гаврила. Навешћу неколико примјера исцјељења из књиге коју сам купила у манастиру а под насловом "Чуда и исцјељења дана од Бога" од Отара Николаишвилија:

 

*

 

"Ауто је прегазило комшијско дијете, при чему му је сломљена лобања. Дијете је било осуђено на смрт а операција је трајала сатима. Након операције његово лице и језик су били натечени. Након што је дијете помазано уљем о. Гаврила оток је спао а дијете се почело враћати у живот. Сада су га већ отпустили из болнице и оно се осјећа добро."

 

Дарија, Тбилиси

[Guest]

"Прошлог марта дијагностификован ми је тумор на грудима и унутрашњим органима. Готово сви онколози су инсистирали на операцији. Отишла сам на гроб о. Гаврила да бих донијела одлуку. Након тога сам имала сљедећу визију: о. Гаврило је тамо стајао и смијао се. Испунила сам се вјером и одбила операцију. Сво вријеме сам наставила долазити на гроб и користити уље као третман. Прије два мјесеца ишла сам на котролу; нити једног знака тумора није било у цијелом мом организму, а доктори су ми дали двије седмице живота уколико се не оперишем."

 

Лела Тсирекидзе,Тбилиси

 

*

 

"Љекари су ми пронашли фиброму и миом, и рекли да морам на операцију. Усљед болести с времена на вријеме нисам могла говорити. Родбина ми је донијела нешто уља о. Гаврила. Помазала сам се два пута и осјетила олакшање. Када сам се хтјела помазати трећи пут осјетила сам да опет губим говор. Помислила сам у себи, "Ово ти не помаже" и отишла у кревет без да сам се помазала уљем. Исте ноћи сањала сам сан. Свештеник са великом брадом дошао је у мој дом и рекао, "Само јадикујеш, не помаже ми, не помаже ми - али како да ти помогне ако се не молиш? Моли се па онда види да ли ти помаже или не. Погледај мене. Ја сам свештеник и имам браду. Да ли бих имао браду да нисам свештеник? Ти кажеш да вјерујеш, али се не молиш - каква је то вјера? Моли се и добићеш помоћ".

 

Пробудила сам се. Почела сам да се помазујем уљем, у исто вријеме молећи се. Сутрадан сам ишла на ултразвук и љекари ништа нису пронашли. Доктор од изненађења није могао вјеровати."

 

Пелагија Тамарашвили, Село Сагурамо

 

*

 

"У трећем мјесецу трудноће урађен ми је ултразвук на ком се видјела цистична маса која се формирала у подручју око бебиног стомака. Ситуација је била толико озбиљна да су ми љекари савјетовали да извршим абортус. Одбила сам. Почела сам ићи на гроб код о. Гаврила и помазивати се уљем. Дијете је рођено потпуно здраво. Медицински радници су били запањени."

 

Маријам Квитсиани, Тбилиси

 

*

 

"Имала сам псоријазу - кожну болест. Ране су прекривале цијело моје тијело. Нисам могла лежати на леђима. Комшија ми је дао нешто уља о. Гаврила у малој пеницилинској бочици. Након четвртог помазања болест се повукла а моја кожа се очистила."

 

Маквала Давиташвили, Тбилиси

 

*

 

"Слава и благодарење Господу за све! Господ је нама грешницима дао о. Гаврила! Неколико година сам патио од цирозе у њеном најгорем облику. Дана 4. новембра 2004. године посјетио сам гроб о. Гаврила. Помазао сам се уљем, клекнуо и затражио благослов како бих лијечење наставио у болници, јер ме тамо нису хтјели примити. Када сам се вратио са гроба све се тако уклопило да би то могли сматрати чудом. Примљен сам у болницу, урадили су ултразвук и открили да више немам цирозу."

 

Сулико Гвињилиа, Сенаки

 

*

 

"Млада жена имала је прву фазу рака на грлићу материце. Требали су је оперисати овог мјесеца. Током мјесеца она је користила уље са гроба о. Гаврила и када је отишла у болницу на операцију утврђено је да тумора више нема. Ово је право чудо."

 

Нана Сирадзе, Село Немокмеди, покрајина Озуретс

 

*

 

"На гроб о. Гаврила идем још од 1997. године. Тамо сам долазио са чврстом вјером и тврдим срцем које нисам имао током цијелог свог живота. Одлазећи на гроб у мом животу су се почеле дешавати радикалне промјене; посјете гробу о. Гаврила саме су од себе чудо. Он испуњава све молбе. Моја мајка је патила од друге менопаузе у позним годинама. Почео сам јој давати уље да пије и била је добро. Моја мајка није била вјерник, а сада је прешла у хришћанство. Сматрам да је ово посљедица узимања уља и веома сам захвалан о. Гаврилу."

 

Изо Беридзе, Тбилиси

 

*

 

"Уље са гроба о. Гаврила и молитве упућене Богу са гроба о. Гаврила могу све остварити: не само да исцјељују болесне, већ помирују, уједињују дуго подијељену породицу и свакога сједињују својом благодатном љубави. Моја сестра и ја и наша ближа породица смо били у лошим односима годинама, а молитвама о. Гаврила смо се помирили. Наши односи су сада тако добри да бисте их пожељели свачијој породици."

 

Натела Ебаноудзе, Парохијанка Кашуети цркве

 

*