Краљевски Југословенски Аероклуб "Наша крила"

[Милан Ракић]

Када пилоту ускратите летење, то је као птици да сломите крила, јер као што рече велики Леонардо да Винчи (њему се приписује ова мисао) - "Ко је једном пробао да лети, увек ће ходати земљом погледа упртог у небо, где је био и где се жели вратити..."

 

Управо је то (превођење у резерву и престанак активне летачке службе) задесило групу пилота, ветерана са Солунског фронта. Како су се често састајали по београдским кафанама и евоцирали успомене на дане славног војевања, а не могавши се помирити са чињеницом да више нису у активној служби (слично се десило и са појединим пилотима након НАТО агресије), ова група људи почиње да ради на плану оснивања аеро клуба те набавке авиона, како би могли да наставе са оним што су најбоље умели да раде - да лете!

 

Са намером да оснују удружење, које би окупило све војне пилоте који су учествовали у изградњи "српске авијатике", а који бејаху преведени у резерву, окупила се једном приликом група ових људи са слике (били су још и Сава Симић, Михајло Бошковић, Петар Ђурковић, Богдан Богдановић, али њихове слике нисам успео да пронађем), 22. октобра 1921. године у кафани "Код белог орла"... Пао је договор да се оснује "Српски аероклуб" (што је било и прво име) са намером да се сви окупе на једном месту и да свим средствима раде на јачању ваздухопловних идеја...

 

Наредне године, раду Клуба (који је сада преименован у "Аероклуб Краљевине СХС"), прикључио се и постављен беше за потпредседника и Тадија Сондермајер... Клуб је крајем те 1922. године примљен и у Међународну ваздухопловну организацију-ФАИ, што му је дало и легитимитет ван граница Краљевине...

 

Одмах се приступило и спровођењу програмских начела Клуба, тако да се апеловало на државно руководство како би се "подигао" удео војног буџета "разрезан" за ваздухопловство, започели су разговори за успостављање ваздушног саобраћаја и повезивања центара Краљевине, те разговори са ондашњим индустријалцима за отварање фабрика авиона и авио делова...

 

Ефекти њихове иницијативе, у наредним годинама су се показали... Веома брзо су успостављене линије ваздушног саобраћаја, основано је прво домаће предузеће за ваздушни превоз путника и робе - "Аеропут". Врло брзо је основано и са успехом започело са радом неколико фабрика авиона и авио делова... Својим присуством раду Клуба, допринели су и многи виђенији људи тога доба, интелектуалци, политичари, владари... Милош Црњански је дуго година био уредник клубског листа, Кнез Павле Карађорђевић је постао почасни Председник...

 

На терену, рад Клуба је био још "приметнији"... Организоване су и са радом почеле филијале широм Краљевине... У рад Клуба укључила се омладина из свих делова земља, организовани су аеро и падобрански митинзи, набављани авиони како би се чланство обучило пилотирању, организовано је учешће наших "клубаша" на ваздухопловним смотрама у иностранству, а поред несумњивог интересовања јавности за њихов рад, повећан је и ниво ваздухопловног духа и ствари су полако постављене на место којем су оснивачи приликом стварања Клуба и стремили... Једна од најзначијних ствари које су урађене јесте и чињеница да је комплетно цивилно ваздухопловство до 1941. године било у надлежности Команде војног ваздухопловства, која је у годинама пред рат водила рачуна и старала се (на првом месту финансијски) о раду ових заљубљеника у ваздухопловни спорт... У Узун Мирковој је направљена и велелепна зграда која је постала дом свих ваздухопловаца...

 

Довољно је рећи да је клуб "Наша крила", пред Други светски рат имао 55000 чланова у Краљевини Југославији...

 

Нажалост, након окупације, немачка власт је због јаког националног и патриотског духа који је "исијивао" у раду и међу чланством Клуба, забранио рад "Нашим крилима" и то наредбом генерала Фон Вајкса, и то је био крај једне идеје...