Како да предам или примим Славу?

[Guest - . . .-]

 

 

Ми свештении често на својим парохијама разговарамо са људима о темама које се тичу њиховог верског живота а које су повезане са обичајима у нашем народу. Обичаји заиста могу да оплемене веру и да нашој православној вери дају присност и разумност. Има наравно и оних који потпуно изврћу православну веру али о њима нећемо сада. Дакле, како де се преузме слава или да се слава преда и ко може славу да преузме или преда?

 

Не бих да дајем неке "готове рецепте" јер то у Цркви и не постоји нарочито када су овакве ствари у питању. Оно што могу да кажем јесте да сваки православни дом у Србији треба да слави славу. То је уврежено дубоко у етосу нашег народа и препознато је у Цркви као нешто што свакако доприноси верском животу и увођењу у литургијски живот. 

 

Зато би требало да свако ко се осамостали и почне да живи самостално са породицом има своју Крсну славу. 

 

Крсна слава треба да буде иста она коју слави отац али није искључиво правило. Лепо је ако слава има "преславу" (тј. у народу познато као "летња и зимска" слава) те да син узме једну од те две, а отац да настави да слави ову друго. Лично мислим да је бесмислено да се "предаје слава" и самим тим овај који је славу предао више не слави ништа. Некако дође као да је он завршио у свом животу са вером а често управо слава држи некога да буде у Цркви. Мислим, то и сами видите, не причам нешто што нисте видели и чули.

 

Често се дешава да родитељи не желе да дају својој деци да славе док су, како кажу, они живи. Свакако, њима је то један од начина да своју децу и даље вежу за себе и да се сви тог дана окупе у једној кући, али мислим да то није баш најбољи начин. Потребно је да и деца имају славу и да њима свештеник уђе у кућу. Зашто бисмо децу искључили из учествовања у слављењу светитеља? Рекох, сваки православни дом у Србији треба да има славу. 

 

Један од начина преузимања славе јесте да на дан славе код родитеља дође син и узме део колачаи понесе својој кући. Потом треба да обавести свог свештеника да ће славити славу да би га свештеник уписао у књигу свечара. Самим тим ће већ следеће године свештеник неко време пред славу доћи у дом да освештава воду са којом се умеси славски колач. Тиме ми показујемо да слава није изван Цркве и само неки приватни чин већ дело заједнице.

 

И ово да додам: Сваки православни који слави славу треба да слави и Васкрс. Заправо, Васкрс је темељ наше вере. не постоји ни један једини разлог да свештеник не уђе у време освештавања васкршњих водица у сваки православни дом на својој парохији.

 

 

Ево, за сада толико. Можемо да разменимо искуства, да чујемо како је то код вас у вашем крају.