Проф. Др Јован М. Фундулис: Римокатоличка литургија

[Guest]

 

 

Проф. Др Јован М. Фундулис

 

 

 

РИМОКАТОЛИЧКА ЛИТУРГИЈА

 

 

Једанпут годишње организујемо и посету римокатоличком храму, где присуствујемо служењу литургије римског литургијског типа. Из истих разлога, које смо навели када смо говорили ο јерменској литургији, и у овој литургији учествује веома мали број верника, а хор је састављен од малог броја људи који су слободни тога дана. После Ватиканског концила (1962 - 65.) литургија се служи на говорном језику и с реформама које су се догодиле у богослужењу у циљу повратка древном предању и олакшавања учествовања народа у богослужењу. Превод је извршен на народни језик, са малим бројем архаизама, док су текстови као што су „Оче наш" и „Верујем" остали непреведени. Света трпеза је из дубине олтарске апсиде пренета ка средини храма, свештеници служе тако што су окренути лицем према народу, употребљавају синтронос, облаче једноставније и древније одежде, саслужују, причешћују народ под оба вида умачући хостију у свети путир, а упражњавају и многе друге ствари које су васпоставили на поменутом Ватиканском концилу и припремили кроз такозвани „литургијски покрет" од почетка XX века.

 

 

Римска литургија је једна. Разноликост се постиже на тај начин што се сваког празника мењају молитве које се прилагођавају темама и захтевима посебних услова и посебних хеортолошких тема. После Ватиканског концила у литургијску употребу су поново уведене четири анафоре које се уносе у општи оквир римске литургије, као што се молитве Златоустове и Василијеве литургије уносе у исти оквир византијске литургије. Ове анафоре су следеће: а) традиционална римска анафора, б) Иполитова анафора, в) галиканска анафора и г) анафора александријске литургије Василија Великог. Избор анафоре бива у зависности од специфичности услова служења литургије и по одлуци самог свештенослужитеља. У договору и аналогно раду који бива на предавањима из Литургике тражимо да се прочита анафора по нашем избору, најчешће римска, да би се проучила римска литургијска традиција, а није редак случај да тражимо и неку другу анафору.

 

 

Литургија не траје дуго, зато се обично договоримо да почне у 9:00, после чега следи дискусија за време које свештеник одговара на питања литургијске природе.

Када је у питању римска литургија треба обратити посебну пражњу на моменте који одликују и диференцирају римску праксу.

 

 

То су: почетна дијалошка припрема клира и народа са прозбом узајамног праштања; „Господе, помилуј" је остатак древне велике јектеније, која се увек појала на грчком; славословље, које представља елеменат литургије; васпостављање читања паримија; концизност молитaва; произношење Символа вере после јеванђелског читања; једноставан древни облик проскомидије; стављање нагласка на речи установљења свете тајне причешћа, којима се, према латинској теологији, освећују часни дарови; начин ломљења хлеба и начин причешћа; веома једноставан отпуст, и др.

 

 

Римска литургија, сем тога што је интересантна са историјског аспекта, има и нарочиту практичну важност. То је литургија коју већ вековима служи једна половина хришћанског света.

 

 

 

 

извор фотографије

 

 

[Euthyphro]

Vrlo lijep tekst. Moj utisak, bez ikakvih teoloških pretenzija: Ima nečeg kontemplativnog u jednostavnosti rimske liturgije. Nekako, imam utisak da je pravoslavna liturgija sva dinamična, kao da se u tim trenucima sva istorija našeg spasenja premotava, kao da se sav domostroj spasenja već desio, i Drugi Dolazak, pa se sada oprisutnjuje u našem životu u sili i slavi, dok je zapadna liturgija statičnija - čovjek prosto sjedi u tišini i razmišlja o Božjoj riječi i Hristovoj žrtvi dok istočnom liturgijom on biva uznesen u vihor tih tajni - liturgija je više intuitivna, dešavanje Hristovog carstva, predokus sile i slave. Zapadna liturgija - iščekivanje tog dolaska, opet je sva u mističnoj čežnji. Nekako, ja obe liturgije doživljavam estetski više nego intelektualno... Mistično delanje i mistična čežnja. Hristos i jednom i drugom.