Сељак у Немачкој храни 152, а у Србији 18 становника

[Crveni Baron]

Просечна величина газдинства у Србији је три, у Данској 42,6 а у Великој Британији 69,3 хектара

 

 

Укључивање српског аграра у европске интеграције спада међу приоритете актуелне државне администрације. Убрзано доношење закона и њихово хармонизовање са заједничком пољопривредном политиком Европске уније, део је тог процеса.

Ипак, пољопривредни закони, ма колико личили на модерне европске, неће ништа померити с нулте тачке ако у међувремену не буду решени многи други ребуси, међу којима уситњеност и распарчаност поседа спада међу приоритете.

,,Џаба нам велики и моћни трактори кад нам је земља мала”, рече недавно један војвођански паор, члан Клуба напредних пољопривредника 100 П плус, алудирајући на уситњене поседе и (не)могућност куповине земље.

Статистика показује да од 4,2 милиона хектара обрадиве површине у Србији 87 одсто је у приватном власништву, а само 13 одсто припадају држави и пољопривредним предузећима.

Новопечени велепоседници: Мишковић, Костић, Матијевић, Викторија група, ако је веровати званичној статистици, обрађују свега један одсто расположивог пољопривредног земљишта!

Просечна величина газдинства у Србији је три, а у Данској, примера ради, 42,6, у Великој Британији 69,3 хектара!

Упоредни подаци делују још драстичније ако се зна да само 2,9 одсто обрадивог земљишта у Србији чине поседи већи од 5.000 хектара, док је број газдинстава 780.000, од чега је регистровано тек нешто око половине. Власничка структура земљопоседника је шаролика јер је оних који званично обрађују земљу све мање, а ,,паора из хобија” – све више!

Искуства развијених европских пољопривреда недвосмислено указују да само крупна газдинства и велика имања доносе тражени квалитет производа и профит. То је и логично јер патуљасти поседи не омогућавају примену савремених агротехничких мера и адекватних решења за већи принос.

Велики поседи имају знатно веће могућности за унапређење технологије производње, интегралну и биолошку заштиту усева и производа, рационалније и економичније коришћење механизације, ефикасније наводњавање, окупљање на једном месту и тимски рад најбољих научних и стручних кадрова...

Укрупњавање поседа, уз примену високе технологије у производњи, нема алтернативу у савременој пољопривредној пракси ЕУ. Статистика Евростата, агенције која се, између осталог, бави аналитичким истраживањем пољопривреде ЕУ, каже да је просечна величина поседа пољопривредног газдинства 60 хектара, а остварени доходак износи најмање 150.000 евра.

Аналитичари су, компаративним методама израчунали да један сељак у Немачкој храни 152 становника, а његов колега у Србији свега 18!

Велики поседи у Србији, распадом агрокомбината и лоше вођеном приватизацијом већине великих пољопривредних предузећа, практично су уништени. Држава је заклала вола, а заузврат је добила танку шницлу.

Дугогодишња политика уситњавања и распарчавања поседа очито наплаћује данак остваривањем ситносопственичких уместо општих државних интереса који осигуравају прехрамбену сигурност нације.

Ако тежимо да будемо део велике аграрне породице ЕУ неминовни су дубљи резови у земљишној политици. Укрупњавање поседа намеће се као приоритет који не може бити остварен без свеобухватног државног програма који подразумева сређивање катастра и комасацију обрадивог пољопривредног земљишта.

Оснивање стимулативних фондова за откуп земље од старачких и непољопривредних домаћинстава и њихово обједињавање једна је од могућих опција, као и инсистирање на измени Закона о наслеђивању где приоритет у добијању земље треба да имају они који је обрађују и од ње живе...

Без концентрације великих пољопривредних површина немамо много шансе за успех у Заједничкој пољопривредној политици ЕУ. Производња за тржиште Европске уније захтева примену формуле З К (квалитет, квантитет, континуитет), а то се, под стручним надзором научних института и пољопривредних завода, јамачано, може остварити само на великим површинама с разрађеним управљачким системима.

Ситан посед је за мале тракторе и домаћинства на нивоу самодовољности од чега друштво нема пуно користи.

*Уредник у „Пољопривреднику”

 

Коста Рајевић

[Crveni Baron]

Rebnuti porez, onima koji poseduju zemlju a neobrasdjuju, toliki ne da trce da je prodaju vec da trce da je poklone, samo da nadju seljaska koji je hoce.

[Лазар]

Спаса нам нема, пропасти нећемо...или можда ипак `оћемо ??