Цару царево, Богу Божије (Мк. 12, 13–17)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Цару царево, Богу Божије (Мк. 12, 13–17)

 

 

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1096, Рубрика Библијске теме Исус Христос је читавог свог живота поучавао и читавим својим животом сведочио да Божија воља, Божија слава и све што се тиче човековог односа са Богом има предност у односу на све остало.

Еванђелска прича о којој је реч описује један догађај из живота Исуса Христа у коме долази до покушаја његових непријатеља да га наведу да се изјасни политички, односно да заузме политички став: за или против политичког владара. Лојалност или дистанцирање симболизовано је у акту плаћања пореза (Мк. 12, 13–17). Замка која се поставља вешто је осмишљена: уколико Исус каже да треба плаћати порез цезару, он ће бити декларисан као издајник јудејског народа; ако пак, каже да не треба, отвара се могућност да буде предат римским властима као дисидент и побуњеник против власти. У сваком случају замка је осмишљена тако да жртва свакако буде ухваћена у њу. Међутим, прича поприма сасвим другачији ток од очекиваног.

 

ЗАМКА

Прича почиње тако што синедрион, испровоциран досадашњим делањем Исуса Христа, шаље једну мешовиту делегацију, састављену од фарисеја и иродоваца, да га „ухвате у речи“ (Мк. 12, 13). Фарисеји и иродовци од почетка сачињавају један заједнички фронт против Исуса (уп. Мк. 3, 6). При томе је занимљиво да две наведене групе у ствари представљају две различите политичке опције онога времена. Иродовци су били лојални римској власти, што се не би могло рећи за фарисеје. Из кругова фарисеја, на пример, произашли су зилоти, милитантна јеврејска верско-политичка група која се герилски борила против римске власти на свим нивоима живота. Када ове две групе наступају заједно и постављају питање о плаћању пореза (Мк. 12, 14), треба имати у виду да се оне међусобно не слажу око тог питања: док су иродовци плаћање пореза сматрали политички реалном опцијом, фарисеји нису у потпуности делили то мишљење. Зилоти пак, који су имали највише симпатија у народу, били су по питању пореза бескомпромисни: када се плаћа порез страном окупатору, приноси се жртва лажним боговима. Тако је гласио њихов став по том питању. У сваком случају, иродовци и фарисеји, можда имају намеру да Исуса раскринкају као потајног зилота и на тај начин омогуће подизање оптужбе против њега.

 

ПИТАЊЕ И ОДГОВОР

Пре него што поставе питање, Исусови саговорници му дају неколико комплимената: обраћају му се са „Учитељу“, наводе да је истинит (истинољубив), да не гледа ко је ко и да заиста поучава путу Божијем (Мк. 12, 14). Сви ови комплименти немају за циљ само да похвале и одобровоље саговорника, већ и да на неки начин изнуде један искрен и спонтан одговор који би гласио „да“ или „не“, како би се замка успешно затворила. Нарочито је комплимент да Исус не гледа ко је ко требало да одигра кључну улогу у његовом одговору. Буквално преведено ове речи значе „ти не гледаш људе у лице“. Оваква формулација је тешко разумљива за оне који нису верзирани у Светом Писму. Наиме, код Јевреја изрази попут „посматрати лице“, „дивити се“, „пружити (посветити) пажњу“ имају везе са давањем предности појединим људима, бивањем на једној страни, тј. поступањем према људима не принципијелно, већ у складу са личном наклоношћу. Исус заправо није такав: њега се не тичу његови сродници који питају за њега (Мк. 3, 31–35), нити има симпатија према Петру када сопствене интересе ставља изнад Божијих (Мк. 8, 33), нити се сажаљева на трговце у храму који само раде свој посао (Мк. 11, 15–17), нити се снебива да одговори првосвештенику, знајући какве последице по њега може да има тај одговор (Мк. 14, 61–64). Једну, дакле, истиниту тврдњу кушачи стављају у функцију својих намера да доведу Исуса у неприлику. Коначно, ту је и комплимент да Исус учи „путу Господњем“. Очекујући дакле његов одговор, могу га – ма како он гласио – прогласити „путем Господњим“, односно да Исус тврди да је оно што је одговорио „пут Господњи“. Замка је постављена, следи питање.

Суштина њиховог лицемерја, дволичности, састоји се у томе што они Исусу постављају питање „треба ли?“, постављају дакле наивно питање на које као ученици очекују одговор од учитеља. Питање које се поставља Исусу гласи: „Реци нам, дакле, треба ли цезару давати порез или не? Да дамо или да не дамо?“ (Мк. 12, 14). У читавој ситуацији фарисеји и иродовци нису нити добронамерни нити неутрални саговорници, већ су лицемерни и Исус то зна: „а он знајући њихово лицемерје рече им: што ме кушате?“ (Мк. 12, 15). Исус дакле мудро избегава очекивани директан одговор на питање и узвраћа својим питањем. Тим питањем саговорници су разобличени у својој лукавости. Потом следи једна наредба: „донесите ми новац“ (Мк. 12, 15) и још једно питање: „Чији је ово лик и натпис?“ (Мк. 12, 16). Доведени сада заиста у позицију ученика који су у почетку симулирали, саговорници одговарају: „цезаров (царев)“ (Мк. 12, 16). После свега следи дуго очекивани одговор: „Подајте цару царево, а/и Божије Богу“ (Мк. 12, 17). Исус својим одговором поручује: „У чему је проблем? Чему то питање? Зар не треба дати цезару оно што је већ његово, Богу оно што му припада?“ Цару припада новац и треба му га дати, и Богу припада посвећеност и љубав од свег срца свога, све душе своје и свег ума свога (Пнз. 6, 5). На овај начин је однос снага цара и Бога јасно успостављен. Томе у прилог говори и реторичка композиција реченице са паратактичким „и“, тј. да је оно што следи важније од оног што му претходи, тако да се може превести и на следећи начин: „Дајте цару оно што му припада, али најпре и пре свега Богу, оно што њему припада.“

 

ЗАКЉУЧАК

Исус Христос је читавог свог живота поучавао и читавим својим животом сведочио да Божија воља, Божија слава и све што се тиче човековог односа са Богом има предност у односу на све остало. Љубав према Богу, која је извор сваке љубави према другим људима и творевини, је изнад свега (Мк. 12, 28–34). Та љубав не потире обавезе и одговорност коју људи имају у околностима у којима живе. Дати порез цару је легитиман поступак, али дати Богу Божије је ствар животног опредељења за један одређени вид егзистенције. Исусов одговор иде у два правца: прво, он нуди једно реално политичко решење за своје време, које неће наићи на очекиван пријем. Зилотска политичка опција однела је превагу и резултирала потпуним погромом Јерусалима 70. године. Друго, човек се често у лажним дилемама, живи у црно-белом свету опредељења и одлука. Реч Господња поучава и то да све дилеме могу бити решене, ако се само поставе исправни приоритети. „И–и“ је често невидљиво и неприметно сакривено иза наметљивог и тешког „Или–или“.