„Христијада“ по Карен Кинг или против нове гнозе увек лажно зване

[Guest]

Поводом текстова о „Јеванђељу по Исусовој жени“ објављеним у Политици, Вечерњим новостима и другим домаћим дневним листовима

„Христијада“ по Карен Кинг или против нове гнозе увек лажно зване

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1096, Рубрика Реаговања Господ Исус Христос, оваплоћени Логос, предвечни Син Небескога Оца, представља централну личност светске и људске историје. По својој преизобилној љубави за палог човека и Адамово потомство Бог Отац је одлучио да пошаље Сина свога који се обукао у људску природу, постао савршени Човек не престајући да буде савршени Бог који је у свему сличан нама сем у греху.
 

На чињеници Оваплоћења као пресудно богословској, али и историјској истини темељи се читава православна антропологија (човекословље). Као део богословске науке, антропологија је угњеждена у системске науке догматичког богословља. Са правом се каже да је православна антропологија христоцентрична, да се свака научно-философска и богословска беседа о човеку заснива на чињеницама христолошким, на благовештеној поруци о сотириолошком делу Господа Исуса Христа, оваплоћеног Логоса, Богочовека, који је у конкретном историјском тренутку, на почетку римске империјалне величине у медитеранском басену „када је Август једини владао на земљи“, у Витлејему заплакао богомладеначким плачем.

Чекали су Месију старозаветни пророци изабраног Израиља. Њега су навешћивали и великани (поете и философи) културног незнабожачког света, попут Платона, Сенеке и Вергилија. Историја религије код неких поменутих примера одмахује главом ценећи да се ради о интерполацијама, али на шта је мислио Публије Вергилије Марон када је у једној од својих еклога певао: „Само ти, о чедна Луцино, покажи се милостива када се дете буде рађало, с њим ће нестати гвоздени и настаће по читавој земљи златни век“ (превод В. Чајкановића, великог српског научника). У оном питању Понтија Пилата: „Quid est veritas?“ видимо заједљиви римски скептицизам једног прагматичног политичара и правника, али и чежњу човека чије идолско жртвоприношење на оно „дајем“ ништа не одговара и ништа не „даје“, јер су идоли „дело руку човечијих, очи имају а не виде, уши имају, а не чују“ (Пс. 113, 12–13). А Господ је постао човек у његово време, он је тај сурови представник из света политике, историјски и хронолошки персонални међаш, потребни симбол који тражи приземно и просечно „мњење“. Зато је „Пилат упао у Вјерују“, како каже једна српска народна изрека.

Читаво Средоземље имало је некакав егзистенцијални грч да без Спаситеља нема цивилизацијског напретка. И небо се спустило на земљу, Бог се оваплотио – када је културни свет био под једном политичком влашћу, када је порука Цркве могла лакше да се проноси и преноси средствима комуникације тадашњег нивоа и степена. Читава историја човечанства је узрастање у богопознању, што на једном месту рече, записавши, Св. Климент Александријски.

Дубровачки песник Џоно Палмотић – чија се сочињенија по језику, епохи и културолошкој подлози искрено посматрана морају узети као део корпуса српске књижевности, иако има стране узоре – епично обрађује, маниром народне песме и народног стиха, јеванђелску приповест и историју о земаљском животу Господа Исуса Христа, али никада не заборавља да Он као реална личност и актер у повести има свога „Ћаћка небесног“ и „привечног Родитеља“. Личност земаљског Исуса, Његов историјски аспект, спољашње чињенице из Његовог боравка међу људима занимале су га много пута и на многе начине...

Вера православна је попут теразија са два тега, Св. Писмом и Св. Предањем. Ако се један тег помери, ако претегне Писмо није добро. Много има тога „што учини Исус“ да „ни у сами свет не би стале написане књиге“ (Јн. 21, 25)! Опет не бисмо били добри историчари јер немамо све изворе на располагању. А Предање без јасног упоришта може да се извитопери код несталних и непостојаних људи у бајке и басне, у гнозу оног века (III иза Христа), као и овога нашег (XXI). „Шта говоре људи, ко сам ја“, питао је Господ окупљене апостоле, и тада је „Стена“ међу њима дао тачан одговор „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16, 13–16)!

Предање, Св. Предање Свете Саборне Цркве „насаждене на востоце“! Без контекста које оно пружа нема правилног разумевања и сотириолошке функционализације новозаветних текстова. Нови Завет, посматран у кључу компаратистике и историје религиозних идеја, лако се на једном клизавом терену доживљава не као књига Откривења већ као надоградња за сензацију и отмену езотерију.

Професорка са Харвардског универзитета Карен Кинг лансирала је у јавност „нове детаље“ о земаљском животу Исуса Христа. Те новине која она саопштава и „научна открића“ заснивају се на египатском папирусу из 4. века, написаном на сахидијском дијалекту, за који се претпоставља да је превод старијег грчког изворника из 2/3. века. Папирус садржи непуних 8 фрагментарних редова, који неповезани и искасапљени доносе „сензацију“ по којој је Исус био жењен!? (фр. 4–5: „Моја жена... она ће бити у стању да буде мој ученик...“ – „η γυναίκα µου... θα µπορεί να είναι µαθήτριά µου“).

Карен Кинг је до папируса дошла волшебним путем, преко колекционара древностима који јој се 2010. године обратио са молбом да она, као зналац старих оријенталних језика, преведе текст. Трговац старинама, чије се име још не саопштава у јавности, наводно је до папируса дошао на сајму антиквитета у Немачкој. На Западу се повела полемика око оригиналности списа, аутентичности текста, а неки аутори јавно прозивају Карен Кинг – да је реч о бескрупулозном фалсификату, покушају обмањивања јавности и вређању верских осећања хришћана (нпр. проф. Франсис Вотсон [Francis Watson] са Дaрaмског универзитета, стручњак за коптске текстове др Кристијан Аскеланд [Christian Askeland] итд.). Полемика се води између следећих идејних упоришта: да је реч о папирусу који се уклапа у савремену гностичку литературу 3–4 века и да је реч о намештеном, излажираном и намерно кривотвореном документу са сензационалистичким циљем.

А шта се нас дотиче теорија једне харвардске професорке? Не би превише и директно, а да њене гностичке и злонамерне теорије нису популарисала и домаћа средства информисања, поједине високотиражне дневне новине које тако свесно или несвесно врше мисију смућивања и „разхристовљавања“ православног српског народа.