О истинском духовном животу, о виђењима и откривењима

[Тавита]

Духовни живот.

Мистицизам и квијетизам су болести које рађа лажно усмерена религиозност. Појавиле су се и биле су могуће само на Западу, у хришћанским заједницама које су отпале од свете Цркве, првенствено у време интелектуалних превирања која су произвели протестантизам и реформација. Оне јесу тражиле добру ствар - живо општење са Богом - али на лош начин; и што је главно, уздале су се у своје силе, као да полажу некакво право на оно што је требало да очекују од милости Божије и што је требало да приме као дар те милости. Кроз напоре таквог самоувереног делања распаљивана је уобразиља и рађала су се фантастична очекивања, која би се, будући жарко жељена, брзо учинила испуњеним, а циљ напора постигнут.

Све ово било је осликавано најпривлачнијим бојама, и представљано заводљивим сликама у измаштаним, фантастичним созерцањима. Њихова дела заводе јер говоре о срцу драгим предметима, но она само маме, а заправо ништа не дају. То је црта карактеристична за све њих.

Истински живот у Христу је тајни (мистични) живот. Апостол Павле за њега каже да је сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3); апостол Петар говори о скривеноме човеку срца (1.Петр.з,4); Сам Спаситељ вели: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Али у својој пројави он је веома једноставан. На непознат начин Дух долази и подстиче на покајање. Учинивши тај унутрашњи преврат, Он потом наоружава верујуће срце за тешку борбу против страсти, руководи њиме и помаже му у тој борби: Ова борба, више или мање дуготрајна и тешка, предстоји свакоме. Она доводи до чистоте срца, ради које се верујући трудбеник удостојава и јаснијег разумевања истина Божијих и најсладоснијег осећаја - и једнога и другога у таквим цртама, које су тачно одређене у Јеванђељу и апостолским књигама. Последње се појављује тек након дуготрајних напора и многобројних искушења, као венац награде.

А мистици се директно, односно пре свега, хватају управо за ту највишу тачку савршенства, и описују је онако како се она представља у машти или уобразиљи - увек у лажним бојама. Истина се може саопштити тек након опита, тек након што се духовна блага и на делу окусе; а мистици самим самим својим маштањима заграђују себи пут онамо. Напротив, у отачким делима понајмање се говори о овим узвишеним стањима.

Ту је реч превасходно о напорима покајања, о борби са страстима и различитим случајевима који се тим поводом дешавају.

Суштина живота у Христу Исусу састоји се у претварању душевности-телесности у духовност, или у одухотворењу душе и тела. Тренутак од кога то одухотворење започиње јесте зачетак неодступне топле молитве Господу у срцу - знак његовог сједињења са Господом. Срце је корен живота и свих његових пројава. Када у њему преовладава дух, онда преко њега природно почиње да прожима целокупну структуру наше природе и да је одухотворује. Тада ум почиње да се насићује Божанственом истином и у потпуности бива прожет њоме. Воља бива прожета светим расположењем и свим врлинама; срце - светим осећањима; и тело уједно постаје уздржано, трудољубиво, живо, бодро, целомудрено. Где има свега овога, тамо се пали човек појављује као потпуно обновљен.

Карактеристична црта стања у коме се унутра показује Царство Божије, или, што је исто, када се из односа према Богу запали у срцу неугасиви пламен, јесте - пребивање унутра. Свест се у потпуности усредсређује у срцу и стоји пред лицем Господа, изливајући пред Њим своја осећања, пре свега падајући ничице пред Њим уз смирени осећај покајања и спремност да читав живот посвети служењу Њему Једином. Такав поредак успоставља се свакодневно, од момента буђења из сна, држи се читав дан, уз сваки посао и занимање, и човек га не оставља све док му се сан не спусти на очи. Заједно са успостављањем таквог поретка, прекида се сваки неред који је до тог момента, за време тражења, постојао у човеку, током пролазног стања исцрпљивања.

Незадрживо превирање мисли се зауставља, атмосфера душе постаје чиста и ведра: постоји само мисао о Господу и сећање на Њега. Одатле светлост обасјава целокупну унутрашњост. Све је тамо јасно: уз умну светлост која исходи од лица созерцаваног Господа сваки покрет је приметан и добија правилну оцену. Стога свака лоша помисао или осећање који се дотакну срца у самом зачетку наилазе на противљење и бивају прогнани.

Ту се испуњава оно што саветује Филотеј Синајски: "Од јутра стани код улаза у срце и именом Исусовим побеђуј непријатеље који се приближавају". Ово протеривање свега што није добро може да се догоди у трену, а може да траје сатима, данима, месецима и годинама; међутим, суштина ствари је увек једна - да се ништа зло не пушта у срце, него да наилази на одлучан отпор од тренутка када се појави свест о томе да је у питању нешто зло, и да се његово протеривање не прекида све док срце не буде потпуно испражњено од њега.

Одмах после тога, шта год да се мисли, осећа, жели, говори или чини - то је оно за шта се тачно зна да неће увредити Господа Који се непрестано созерцава, оно што је Њему угодно и што је у складу са Његовом вољом. Ако пак промакне нешто против Његове воље, истога часа смирено се исповеда Господу и очишћује унутрашњим покајањем или спољашњом исповешћу, тако да се савест увек чува чистом пред Господом. Као награда за сав тај унутрашњи труд даје се смелост пред Богом на молитви, која непрестано загрева срце. Непрестана топлота молитве јесте дух тога живота, тако да се са прекидом ове топлоте прекида и кретање духовног живота, као што са прекидом телесног дисања престаје и телесни живот.

У ових неколико речи саопштено је шта све са собом доноси успостављање царства унутра у човеку, или, другим речима, блажени огањ који се на крају разгорева у срцу; управо тиме се одређује и суштина истинског духовног живота, односно његове суштинске функције. Наравно, не појављује се све то одједном са уобичајеном силином - има и скретања, погрешака и попуштања; али овде се има у виду управо оно што се догађа од тренутка када се ум сједини са срцем и, утврђујући се унутра, стане на службу пред Господа.

[Тавита]

Виђења

Ретки су свети подвижници који су писали о духовном животу, код којих нећете наићи на упозорења у вези са виђењима или привиђењима. Њих не доживљавају сви. Неки их не доживе никада. Други пак имају нарочите склоности према њима. Али ту није крива природа, него не-правилност деловања самих оних лица која им се подвргавају.

У природном поретку или устројству наших сила, на прелазу од "споља" ка "унутра" стоји уобразиља. Њу треба успешно заобићи, како би се стигло до правог места унутра. Због неопрезности можете да се спотак-нете и да останете тамо, па да будете уверени да се ушли унутра, а да сте заправо само у предворју, у незнабожачком дворишту. Но, то још не би било ништа, да ово стање није готово увек праћено самообманом, из које се развију виђења са њиховим погубним последицама.

Ово стање представићу вам речима преподобног Симеона Новог Богослова, из његових чланака о три начина молитве (из "Добротољубља"). Познато је да је сва брига ревнитеља духовног живота усмерена на то да себе поставе у потребан однос према Богу. Ово се догађа и показује по молитви. Она представља пут усхођења ка Богу и њени степени су степени нашег приближавања Богу.

Најпростији закон за молитву је - ништа не замишљати, него сабравши се умом у срцу, стајати у убеђењу да је Бог близу, да види и пази, и у том убеђењу клањати се Њему, страшном у Својој величини, и блиском нама у снисхођењу. Међутим, ево шта неки чине за време молитве: "Стојећи на молитви подижу очи и ум ка небу, и у своме уму замишљају Божанска саветовања, небеска блага, анђелске чинове и обитељи светих. Једном речју, за време молитве они се присећају свега што се у Светом Писму сликовито говори о поменутим предметима, пребирају по томе и труде се да необичним представама и сликама покрену своја осећања, у чему понекад и успевају, па смекшавају своје срце како би желело Божанско, доспевају у умиљење и плачу".

Нема ничег лошег и опасног у томе да се Божански предмети замишљају у оном облику како су представљени у Светом Писму; ми о њима и не можемо да размишљамо другачије, него облачећи их у појмове и слике. Но, никако не треба да мислимо да је и у стварности онако како показују ове слике, а тим пре не треба да се задржавамо на њима за време молитве. За време побожних размишљања или богомислија то је умесно; али за време молитве - није. Слике пажњу држе напољу, ма колико свештене биле, а за време молитве пажња треба да буде унутра, у срцу: усредсређење пажње у срцу представља полазну тачку исправне молитве. Пошто је молитва пут усхођења ка Богу, скретање пажње са срца је скретање са тог пута.

Дакле, они који употребљавају приказани, уображени начин држања за време молитве, већ на првом кораку сами себи постављају препреке у делу за које су се тако ревносно везали. Тај погрешан први корак представља само почетак невоље, који води ка нечем горем и опаснијем. Будући да је ово лебдење и летење ума у небеским областима лако, и да, услед везе срца са уобразиљом, одмах оставља трагове свога утицаја кроз смекшавање осећања, онај ко се држи тако одмах почиње да машта о успешности свога дела и о своме савршенству. "Код таквога - каже свети Симеон - срце се мало-помало горди, јер он умишља да то што му се догађа и што се одвија у њему долази од Божанске благодати, као утеха. Зато и моли Бога да му подари да увек буде у таквом стању, мада то није добро стање, него прелест". На тај начин, пут напредовања код њега се пресеца у самом зачетку, јер оно што тражи сматра за достигнуто, а да заправо није ни почео да га достиже. Зато такав човек "никада не може да се уразуми и да достигне врлину или бестрашће".

Даље, умишљеност још више распаљује уобразиљу, и она брзо слика нове слике, стављајући у своја машта-ња личност онога који машта и представљајући је увек у привлачном облику, у близини Бога, анђела и светих. Што више он тако машта, то се у њему више укорењује убеђење да је већ постао пријатељ неба и ње-гових житеља, који заслужује опипљиво зближење са њима и нарочита откривења. На овом степену појављују се виђења, као природна душевна болест и као дело ђавола који не спава.[1] "Многи су се на тај начин прелестили, гледајући телесним очима само светлост и сјај, осећајући мирисе телесним чулом мириса, слушајући гласове својим ушима и томе слично. Неки од њих су пореметили умом, па су прелазили са места на место као луди.

Други су се, примивши демона који им се јавио у лику анђела светлости, до те мере утврдили у прелести, да су до краја остајали непоправљиви, не прихватајући савет ни од једног брата. Трећи су, по демонском наговору, сами себе убијали бацајући се са литица и утапајући се. И ко би могао да наброји све прелести у које је ђаво гурао такве! Ако штету не трпи свако ко се држао таквог начина молитве, то је зато што је живео у манастиру са другом браћом. Али ипак, они се подвизавају без икаквог успеха".

Не треба заборавити да постоје виђења која су плод распаљене уобразиље и виђења која су - демонска прелест. Благодатна виђења су веома ретка, њих уређује Духа Божији ради духовног васпитавања. Тако дакле постоје виђења и од Духа Божијег: али треба бити веома опрезан у њихо-вом разликовању, јер недалеко од себе имамо мрачног кушача, који уме да прими изглед анђела светлости. И колико је било неопрезних, који су погинули услед неразборитог поверења у односу на виђења!

Опитни умеју да их разликују од порода сопствене уобразиље и демонских привиђења; али пошто у пракси неискусних људи има много више него искусних, а уз то ђаво је веома лукав, као опште правило постављено је - да се никаква виђења не примају и да им се не указује поверење. "Добро пази на себе, чувару дела Божијег - пише други наставник духовног живота - и разумно обављај своје дело. Ако видиш светлост или огањ, изван или унутар себе, или какав лик, на пример Христа, или анђела, или неког другог, не примај то, да не би претрпео штету. И уму своме не допуштај да у теби ствара такве слике: то је спољашње дело и води у прелест. Ако пак приметиш да неко тајно вуче твој ум ка таквим спољашњим фантазијама, не дај се, држи се унутра и дело пажње према Богу обављај без икаквих слика".

[Тавита]

Откривења

Откривења су - болест мистика. Они воде рачуна само о интелекту и сва њихова очекивања врте се око откривања тајне постања света,[1] док је суштина духовног живота у напорном раду на себи, ради очишћења срца од страсти. Чак и када то очишћење буде постигнуто, не обећава се откривање тајни, него блажено виђење Бога.[2]

У откривењу Божијем предато нам је сасвим довољно о Богу, Божанском поретку ствари и о свему што нам је потребно за спасење. Не треба очекивати друга откривења; она се и не дају. Након што се у нама открије царство, заиста се догађа нешто налик на откривење, само не нечег новог, него онога што је већ откривено и што нам је било познато по уму, а не по опиту. Ту се даје да срцем осетимо све Божанске истине које теоретски и практично чине суштину Хришћанства, или нашег богоопштења у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога.

И пре су те истине биле познате, али уопште не тако, па се сада људима чини да добијају нешто ново. То је као када читаш путопис, па се трудиш да све замислиш према опису, и сматраш да ти је познато. А када заиста видиш сопственим очима, изгледа ти као потпуно ново, буквално као да раније о томе ниси имао никакву представу. Узмимо једну, главну мисао.

Хришћанство, то јест вера у Господа Исуса Христа и општење са Њим, јесте спасење или наше избављање од кључних зала, која ништа друго не може да одврати. То исповедају сви, само што ово исповедање све до одређеног тренутка представља веру ума; а када неко ступи у стање о коме је реч, онда почиње да у себи носи осећај спасења и избављења. Он тада не само да верује да ће бити спасен, него и осећа да је спасен: као кад би се неко утапао, па се ухвати за спасилачки чамац. Када се појави такав осећај, онда се и сама истина спасења појављује у новом светлу и са новом снагом. И као што та истина прелази у осећање, тако и све друге - велике и мале - улазе у срце и постају део нашег ума и духа. Свако такво доживљавање истине срцем одражава се у свести као ново откривење, као да је истина управо тада спозната.

Присетите се како је игуман Партеније, пре свога обраћења из раскола, како сам каже, у књигама о вери сто пута читао да је Грчка Црква и под турским јармом сачувала чистоту вере - па ипак се није досетио да је то истина. Но, једном приликом ова истина је ушла у његово срце и све обасјала, изазвавши у њему унутрашњи преокрет. Мислим да је свако доживео ту ситуацију када му се нека ствар налази пред очима, а он је ипак не види. После одједном као да искрсне пред очима, а ти је гледаш и питаш се: одакле се појавила? Исто се догађа и у духовном животу: данас једна, сутра друга истина домостроја нашег спасења улази у срце и може да се осети у свом правом виду. А не догађају се никаква нова откривења. Управо то, и ништа друго, означава древно обећање да ће сви бити научени од Бога.[3]

Мистици свуда виде тајне, па и најпростије јеванђелске повести претварају у алегорије узвишених идеја, какве сами конструишу. Слово за њих није ништа и буквални смисао за њих није истински смисао, зато што је једноставан, а они би хтели да мудрују. Заправо, буквални смисао је истински смисао, који исходи од Духа Светога, и само у крајњој нужди дозвољено је да се приликом изучавања откривења одступа од њега. Ако се одступи од тог закона, читаво Свето Писмо може да буде протумачено према сопственим схватањима и да нам не преостане никакав критеријум истине. Шта даје озарење свише? Оно не даје да видимо нешто ново осим буквалног смисла, него сам тај смисао, бележећи га у срцу. Све док се сам ум труди над разумевањем Светог Писма, дотле се добијене истине држе у глави ради интелектуалних интереса, што је углавном бесплодно за живот. А озарење свише запечаћује те истине у срцу, даје да се окусе, да оне усмеравају живот, док животно искуство омогућава да се још потпуније разуме њихова сила. При томе, пошто свака истина има свој круг појмова, то озарење уводи ум кроз срце у шзерцање читавог тог круга. Ово се може учинити као открива-ње нечег новог, али уопште није ново; у питању је исто то, само се види потпуније и јасније.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Mistika_Crkve_i_mistika_zapadnih_veroispovedanja/istinski_duhovni_zivot.htm