Архиепископ ПОА + ЈОВАН: Друга, из затвора, Окружна посланица

[Guest]

+Јован

милошћу Божјом Архиепископ охридски и Митрополит скопски Цркви у којој је од Бога постављен да архиепископује и свим Црквама у икумени сабраним у телу Христовом и Духом Светим свезаним, из затвора у Скопљу, где је затворен већ шести пут у последњих десет година,

шаље ову

Другу, из затвора, Окружну посланицу

Када стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо - каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25,21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује.

Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите, зато што смо још увек везани њима.

Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2Тим. 1,8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебљивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1Кор. 3,2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао већ су га сви напустили (2Тим. 4,16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2Тим. 1,2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији.

Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега.

Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради, увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у Скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови.

Шта дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда;“ (Фил. 1,18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Фил. 1,21).

Може неко да прими смрт као добитак, само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1Кор. 4,9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима.

Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2Кор. 12,10). Зато нас, који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1Кор. 1,23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасности да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2Кор. 11,23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање, да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5,3-5).

Неки злобник ипак може, да каже за апостола Павла да је он био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му - „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2Кор. 12,9). Блажен је онај човек који подноси искушења са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1,12).

Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1Кор. 10,13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1,4).

Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1,13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ, да нам одузму оно што поседујемо. Понекад дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима.

Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу.

Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом, нам и даје највећу утеху у страдању. Наш је живот скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле, да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена, и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно.

Па ако нас затворски окови, њиховом тежином нису саломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, нас је покосила као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо, од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ, који нам је рекао да нема већег од тога, да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15,13).

Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели силом власти, да нам пољуљају веру у Оног Ког чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га преда смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, већ и за нашом душом.

Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу дакле силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздржљивости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности, или пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? - пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. “ (Рим. 8,31-39).

Зато, не брините превише, ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града, и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13,14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми ти који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10,19-20). Ми који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено нам је да говоримо истину јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се уосталом дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно.

Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2Кор. 4,7-8). Да све бриге положимо пред Њим јер се Он стара за нас (1Пет. 5,7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубви учествују у страдањима онога који страда.

Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2Кор. 1,3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите.

Но онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто „боље је уздати се у Господа, него ли уздати се у човека“ (Пс. 117,8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118,8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље, падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега, отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2Сам. 24,12).

Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо подгрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72,25).

Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5,44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12,14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13,1-7), па још и да се молимо за њих (1Тим. 2,2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота?

Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32,35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10,31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд?

У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси.

Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5,11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и залостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије.

Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претрешена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде.

Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна. Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди.

Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13,3).

Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвта вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама.

Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство.

Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4).

08. / 21. септембар 2012. г.

Рождество Пресвете Богородице

Притоворско одељење

КПУ Затвор –Скопље

Ваш у Господу

Архиепископ охридски и

Митрополит скопски

Јован

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346436567/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D1%83-%D0%B8%D0%B7-%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%BE%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%B6%D0%BD%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83-r688

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/9128-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83/page__st__1692#entry743546

[Guest]

+Jovan

by the grace of God Archbishop of Ohrid and Metropolitan of Skopje to the Church he is appointed by God to oversee and to all the Churches of the oecumene assembled in the body of Christ through the link of the Holy Spirit, from Skopje Prison where he is imprisoned even for the sixth time during the past ten years,

Hereby forwards the following

Second Circular Epistle from prison

When we acquire the love of Christ and the virtues, properly is to bear persecutions for Him as well, and to accept even an exile, even to hear the most impertinent defamation for ourselves, and yet to rejoice for all that, blessed Nicholas Cavasilas says. When divine love kindles in a man, and when virtues are lit in him, he is ready to bear not only sufferings, to suffer not only molesting and prison chains, but he is ready even to rejoice to them. Joy however, is not given according to merit, it is not a reward for deeds, but grace, wonderful and perfect gift of God's grace caused only because the Father has chosen us to bring us into His joy (Matt. 25.21 to 23). Yet again, those who have entered into the joy of the Father, rejoice with the joy of Christ as well. So what does Christ rejoice in – He rejoices in those who are His and thus He rejoices in Himself intrinsically.

For you who are members of His Body and rejoice with His joy, you will easily recognize the joy which we are happy in. Put in chains for Christ again, we send you this second epistle written in prison to ask you to remember our chains and not be ashamed of us, because we are still chained by them.

When the divine Paul urged Timothy not to be ashamed of his prison (2Tim. 1.8), he did not do it to rebuke him because he was ashamed of Paul's chains, but to encourage him to accept and endure his own chains, if need for it aroses. If somewhat may be allowed that Paul had a bit of doubt in the reluctance of some who were still not strong in their faith, and were fed on milk food (1 Cor. 3.2), and at his first confession before the court no one backed him and all had left him (2Tim. 4.16), and therefore he told Timothy that the Spirit that God gave us is not a spirit of fear, but a spirit of power, love and wisdom (2Tim. 1.2). We are not admitted to doubt you because you supported us at the first and at the second and so on, until the sixth confession of faith of ours before the civil courts in the Republic of Macedonia.

Thus, we do not write this letter with the intention to cheer your masculinity in the faith shown in your testimonies while we are in prison, but we send it to share with you the joy that our Lord rejoices in, joy that pours from the chains of Christ, and rejoices everyone who participates in wearing them one way or another. Those who prefer His chains before to any kind of physical liberty, they will understand our joy with which our heart rejoices when we remember you and your care for us. None other than the one that is wounded by the crazy love of God, does not know how to discover and recognize the joy that poured from suffering, sorrow, difficulty, imprisonment, persecution. However, he who has opened the heart to receive the grace of God and let to be shot with that inconceivable love, not only allows to be wounded by it often, but appreciates the wounds caused by such love above everything.

Those who know that the temptations suffered for Christ increase the gift of joy, envy us for the shackles we are chained with in Skopje Prison, certainly not with a pathological envy, but with a jealous one. And such envy is not the same as the malevolent envy of those who are in every way trying to hinder us to achieve the goal aimed at the unity of the Church. Hence, the first ones envy undesigningly with envy that is recognized as a zeal for God, while the other ones envy us with malice and a genuine desire to harm, disdaining even the chains for Christ, just because they have became ours at the moment.

And what with it? One thing is of importance, the apostle says: “For one way or another, with rear intent or honestly, anyway Christ is preached" (Phil. 1.18). He who understands will understand what follows: "For me, life means life in Christ and dying is a gain" (Phil. 1, 21).

Someone can receive the death as a benefit only if hard bearable humiliations, mockeries, defamations, prosecutions and imprisonments for the sake of Christ are received with joy (1 Cor. 4.9 to 13). And only if he does not respond revengefully, angrily, with hatred and jauntiness to the injustice he bears in his virtues. For every kind of virtue darkens in contact with hatred. That is why the Apostle assures the Corinthians that mockeries should be responded with kind words, persecution with patience, slanders with friendly words.

The Weapon of spiritual warfare is the weakness of the cross, the weapon which many people in this world do not believe cannot bring victory. In fact when it seems that we have lost all the power, then we are the strongest (2Cor. 12.10). Therefore we, who have chosen that way of struggle, are considered to be crazy, just as it was in the days of the apostles (1 Cor 1.23 to 24). Who has suffered longer than the blessed Paul? Imprisoned many times, scourged with unimaginable cruelty, many times before danger of being killed. Gone through various kinds of temptations, by land, in a desert, by sea (2Cor. 11.23 to 29). But did that contribute deeply inside him for engravement of the knowledge that temptation leads to patience and patience for proven character and tried character to hope. Hope, however, none of us will confound (Rom. 5, 3-5).

Can still a villainous say that Apostle Paul was so far from God and that the wrath of God had turned against him, so the aforesaid had happened to him? On the contrary, he had stood it with joy because God was with him. "My grace is enough for you," he said, "because the power of God is enounced in fullness in human weakness" (2Cor. 12.9). blessed is the man who endured the temptations with hope. Because, if he endured them without confusing of the faith in what was promised, he will gain the reward of eternal life that God has promised to those who love Him (Jam. 1, 12).

No ordeal is over the extent of the one who has been tempted. God who is connoisseur of our hearts and knows the depths of the human soul, knows everyone's spiritual strength and abilities separately, so do not allow temptations we endure to exceed the threshold of our endurance. He who believes, with every temptation that he receives simultaneously receives the exit from it as well (1 Cor 10.13). But the exit is not always obvious from the very beginning. It is hidden in the tapestry of hope and patience and revealed when we prove to be patient in our hope (Jam. 1, 4).

Sure, it is not God that sets us before temptations. Our wrongly directed faith leads us to temptations (Jam. 1.13 to 14), but we can be set before trials and without the participation of our will by those who envy us, hate us, or set taking away what we own as their goal. Sometimes it means that nor the will of God and nor a fault of ours is the reason we endure temptation, but in this case the crown that is prepared for us is greater than the one we would have gotten if we endured the temptation we have fallen in through wrong direction of our autonomy. It can be called suffering when others pull us into temptation. However the award for suffering that we have endured with gratitude and without defiance and that we have not darkened ourselves hating those who pushed us into unwanted suffering is greater than the one given for life adorned with virtues.

The blessed Job is an Example for this. When he proved himself more worthwhile for the wreath, when he shone with virtues: hospitality, pity, mercy, philanthropy, justice, diligence, gentleness, wisdom, restraint, and many more, or when he proved to be patient when suffering he had done nothing to deserve, and yet attacked because by the envy of the devil? Certainly the virtues of Job are undisputed and quite sufficient for the crown, but the endurance of the unjustly caused sufferings made him seven times more worthy. The endurance of suffering are the harder part of the fight in which great patience is needed to win, and great love for God is necessary as well.

When we suffer unfairly for the love of Christ, we actually become partakers of His unjust suffering, but at the same time, He becomes a participant in our pain. It is this oneness with Christ that gives us the greatest comfort in suffering. Our life is hidden in Christ and we have already died in Christ (Colos. 33), as he died for us once. But when the authorities in our country realized that the one who died in Christ was born again as a captive of His love, that suffering in prison cannot cause him no pain or wound, decided to reach for the most loved ones, for the precious Bishops and honourable presbyters, for the monks and the nuns, not omitting the sensible flock nor the frail elders among them. They pressed charges against them, to make them accomplices in the misdeeds that they have assigned firstly to us, falsely and without any remorse. Thus they made themselves equal to the persecutors of the Church of the old times and become the persecutors of Christ Himself, for he who pursues the members of His body, which is the Church, prosecute Him who has moved in each of us individually and in all of us together.

And if the chains of the prison has not broken us or kinked us with their weight, the pain caused by the sufferings of our brethren: the bishops, the clergy, the monastics and the faithful, slashed us as a sharp sickle and twitched us in bitterness as by drinking a cup of wormwood. Much more painful is the pain caused by the suffering of those we love, than the pain of our own suffering. Anyway, for one who has already died in Christ, it is the love for the loved ones that does not allow him to die himself really and completely. He who loves is put at the disposal of the one whom he loves and waits for the moment when need to die for his loved one arises. So teaches us the Saviour, who told us that there is no greater love than to give our life to the one whom we love (John 15.13).

And yet He told us more: "Do not be afraid of those who kill the body but cannot kill the soul" (Matt. 10.28). Our persecutors cannot harm our souls, although they already succeeded to harm the bodies of some of us. In spite of the help of the Government and its power, they failed to shake our faith in Him whom we wait to come and dress us in a new body, worthy for the preciousness of our souls with which our Lord embellished us. And when God is with us, who can be against us? God had not pity even over His only-begotten Son, the blessed Paul says, but He delivered Him over to death for our sake. So if He delivered to suffering His most beloved one for us, it means He will not stay carefree and idle when someone will try to reach out, not only for our body but four our soul as well.

We May be accused and slandered with false accusations and inappropriate defamations, tried and condemned, be imprisoned and persecuted, our physical sufferings may be multiplied with the power of coercion to which every irresponsible earthly authority may resort, up to the limit of unbearableness, but can they thus separate us from the love of Christ? Can sufferings, narrowness, persecution, famine, nakedness, dangers or martyrdom separate us from Christ? - Apostle asks the Romans. And he answers as everyone of us would answer who is wounded and enslaved by the crazy love of God: "I am sure that neither death, nor life, neither angels nor other heavenly powers, neither the present nor the future, nor anything else in the sky or in Hades, nor any other creature, could separate us from the love of God toward us, as it enunciated itself in the person of Jesus Christ our Lord "(Rom. 8, 31-39).

So do not worry too much, nor for our shackles, nor for our prosecutions that seem never to see their end. Here we have no permanent city of residence and we long for the one to come (Heb. 13.14). Try not to panic either because of false accusations used against some of you aiming to make you accomplices in the defamations directed at us, or to abase our devotion to God and the Church. God teaches us not to panic about what we say when we are brought to justice. He will enlighten us in that hour what to say, because we are not the ones who will face the court, but the Spirit of the Father will speak through us (Matt. 10.19 to 20). We who are in the Church and whom God had gifted with all the charisma of the Holy Spirit, because even the smallest participation in charisma makes us participants in all its graceful gifts, and it is inherent for us to speak the truth because it is life itself for us. However, take it as previous knowledge of ours by virtue of our not so little experience with the courts in our country and their unjust and unlawful judgments against us. When the decisions of the courts are more influenced by the political situation, as it happens with all court cases related to the Orthodox Ohrid Archbishopric in the last 10 years, then justice is deprived and truth substantially harmed. Although it is established precisely to judge with justice and truth, courts judge us as if they intend to do just the opposite.

So, it seems that there will be no exit from this situation, but let us not despair. We are vessels made of clay; weak, brittle, crumbling, and according to some, probably worthless, but we have unsurpassed value before God (2Cor. 4.7 to 8). Let us lay all concerns before Him because He cares for us (1Pet. 5.7). The more we participate in the sufferings of Christ, the more we receive His support. Even when going through grief for unjust suffering that sometimes get by us in life; it is for our support and salvation. And when God supports someone who suffers, He supports those through the link of love participating in the sufferings of the one who suffers.

So as Corinthians who through the bond of love participated in the sufferings of the apostle Paul, and he therefore rightly expected to be helped by God (2Cor. 1.3 to 11), we expect and pray God to ignite your faith in His promise, to strengthen your faith and support you in the fight against temptations that pushed you to the malice of the schismatics, and finally deliver you from what would out pass your strength to persevere and win.

But those who have tasted the pain caused by the suffering which pushed them to the malice of their enemies, do not need further interpretation. "It is better to trust in the Lord than to put our hope in a man" (Ps. 117.8), and it is better to seek refuge in the Lord than to have hope only in man or in the rulers of this world (Ps. 118.8-9). Cruelty and insensibility of people can sometimes be greater than that of the devil, so David, inspired by God, accepted as better to fall into the hands of God, and to be punished by Him, than to fall into the hands of man and be a prey of human revenge (2Sam. 24, 12).

Promises given by a man are inconsistent, variable and often depend on personal gain. God given promises are met with confidence, certainty and in due time, when the Lord decides it is the safest. What God promises, He seals and signs by the bloodshed on the cross. Therefore, when we feel like to sigh bent double under the burden of suffering, lacking somebody else to rely on except God, let us sigh without disappointment: "Who else I have but thee in heaven, oh Lord? What else can I long for on this earth when I have you? "(Ps. 73, 25).

God, however, will certainly hear and comfort us, especially if we manage to show the most perfect example of what has been commanded to us: to love our enemies (Matt. 5.44). To pray for the wellbeing of your pursuers, to ask for God's blessing on them and not to curse them (Romans 12.14). Oh, what grandeur, eh what excellence! To respect the authorities seem somehow natural after what the apostle Paul says (Rom. 13.1 to 7), and even to pray for them (1Tim. 2.2), but to pray for enemies, including among them even those rulers who are hostile to the Church, is indeed paradoxical. But isn’t the Church full of many other paradoxes? Isn’t it incomprehensible paradox the very incarnation of the hypostasis of the Son of God? Is not it a the immaculate conception of Christ and His supernatural birth by a Virgin a paradox? Isn’t becoming a member of the body of Christ eating bread and drinking wine, and thus participant in the life of God a paradox?

So, love your enemies, even when it is indeed paradoxical to ask for the mercy of God for them, but it is this paradox that makes us to resemble to God the most. The judgment and the vengeance belong to God. He said vengeance and remuneration belong to Him. God would justify the one who is wronged (5 Mos. 32, 35-36) and it is a fearful to fall into the hands of the living God (Heb. 10.31). He punishes the unjust always, and even when He punishes them, doesn’t He always do it with a visible punishment. For if we punish all the culprits in a row and when it is done by a visible punishment, then what will be left for the final judgment?

In this world, beloved brethren, good ones suffer as well as the evil ones. But though suffering is equal for those who deserve it and for those who have no guilt, still the difference between them does not cease, says blessed Augustine. There is a difference between those who suffer even when there is a resemblance of suffering, and even if the pain is the same, no condemnation, and no assistance from God are the same. For as gold shines in the same fire where the reed burn, or under the same baking lid spikes break, and corn is done, and when the same force hitting on good ones tries, cleanses, fixes them, while punishement breaks and destroys the evil ones. Hence, for the same trouble evil ones curse and blaspheme God, while the good ones pray and celebrate Him. So the matter is not about how big sufferings are and what are they, but about who endures them.

Lastly, aren’t the most blessed ones precisely those who are mocked, persecuted and detracted with false pretences for Christ (Matt. 5.11)? The top of the beatitudes is not even meekness, purity of heart, nor spiritual peace or peacemaking, not even righteousness. The top is the gift to persist unfair ridicule, persecution and detracting for the life in Christ. And when a person reaches that peak, then joy alone follows, it does not come according to merit or as a reward for great feats, but as mentioned earlier, comes as grace, as beautiful and perfect gift of God's grace.

This epistle, my precious and beloved in the Lord brothers and sisters, I send from detention section of Skopje Prison where we are detained for almost 10 months now. Conditions in which we are accommodated are brutal, during the summer months we were without water almost all day long, with little food and almost no medical care, closed for 23 hours and 1 hour in the day we can go out in the fresh air. Any shipment that we receive is searched in detail, and we wait for months for the court to allow that anything written in a foreign language to be presented to us. However, man is an icon of God and has gifts to be adaptable to external conditions, so sooner or later, each of the detainees accepts the above described harsh reality and live in it and with it. Most of the detainees have not been convicted yet; they either wait for the day of hearing, or wait for the verdict. Precisely this uncertainty is something that is the most difficult thing while in detention. One gets used to the small space of only a few square meters shared with roommates in the cell, becomes able to adapt to life in moisture between the mouldy walls, even the lack of food and health care cannot affect him as can waiting for the hearing and the passing of the judgment of the court shake him and discourage him.

Condition of the detainees could perhaps be compared to the one of the evil ones after death while awaiting the interim judgment. They will serve the final sentence even later, even after the final judgment, but the very awaiting for the sentence is already a punishment. If evil ones say that even before getting the deserved hell, they wait for it in a state of hell, so it can be said that detainees are in chains, often heavier than the ones they will receive after the trial and verdict.

So, after all that I have written we ask you in a manner as Paul asked the enlightened ones: "To remember the prisoners as if you are imprisoned with them as well as those who suffer, because you might find yourself in their place "(Heb. 13, 3).

Remember us, but do not worry too much about us. Unjust suffering freed many from sins they have committed consciously or unconsciously. So that this suffering of ours, if it is for sin that we have committed against someone, then it is fair, but if we do not suffer for our sins, then this pain of ours bring us closer to Christ and to you just more empathetically. Unjust suffering, my beloved in the Lord, is the shortest way to the depths of the knowing of God. Of course if that suffering is accepted willingly, without defiance, disagreement, and even more so, with joy. Through suffering, especially when it is unjust, we discover and confirm how much we are actually close to God, or to put it better, how much he has approached us.

God becomes close to us and we are close to Him, when we participate in His sacrifice for the life of the world with our suffering. Our sacrifice alone is not sufficient to reconcile us with God; the sacrifice for Christ is necessary, but the sacrifice we endure can sometimes reconcile us with each other. If this little sacrifice that we offer to God voluntarily contribute to fully reconciling with the schismatics and to bridge the existing schism, then all that we endured during the last 10 years, among other things several imprisonments, evictions and more, is just our small stake for what is most precious to the Church, and that is its unity.

We supplicate only God the Father, to strengthen you and fortify your unity with His beloved Son, assembled in one body through the action of the Holy Spirit, to celebrate together God in Trinity, waiting for the coming of Christ, because Christ died and we sheltered our life together with Him in God. And when He – who is our real life, appears, then we will appear with Him glorified by His presence (Colos. 3, 3-4).

September 21 / 8, 2012

Nativity of the Theotokos

Detention section,

Skopje Prison

Yours in the Lord

Archbishop of Ohrid and

Metropolitan of Skopje

Jovan

[Guest]

+Јован

по милоста Божја Архиепископ охридски и Митрополит скопски до Црквата во која е поставен од Бога да архиепископствува и до сите Цркви во икумената собрани во Телото Христово преку врската на Духот Свет, од затворот во Скопје, каде што е затворен веќе шести пат во последниве десет години,

го испраќа ова

Второ, од затвор, Окружно послание

Кога ќе ја стекнеме љубовта Христова и добродетелта, долично е да поднесуваме за Него и гонења, ако треба и прогонство да прифатиме, дури и да чуеме за себе си и најнеприлична клевета, и на сето тоа уште да се радуваме, вели блажениот Никола Кавасила. Тогаш кога во човекот ќе се разгори таа божествена љубов и кога добродетелите ќе засветлат во него, тој е подготвен, не само страдање да поднесува, не само да трпи злодејствија и затворски вериги, туку подготвен е дури и да се радува на нив. Радоста, пак, не се раздава според заслугите, таа не е награда за подвизите, туку е благодат, прекрасен и совршен дар на милоста Божја, причинет само од изборот на Отца да влеземе во Неговата радост (Мт. 25,21-23). Оние, пак, што влегле во радоста на Отецот, тие се радуваат со радоста Христова, па така, она што Христа го радува, Тој прави да ги радува и оние кои се Негови, а всушност Тој Сам во Себе се радува.

Бидејќи вие кои сте во Телото Негово и се радувате со Неговата радост, лесно ќе ја препознаете радоста со која сме израдувани повторно ставени во окови заради Христа, вам го испраќаме ова второ по ред послание напишано во затвор, за да ве замолиме да се сеќавате на нашите окови и да не се срамите од нас, затоа што сè уште сме врзани со нив.

Кога божествениот Павле побара од Тимотеј да не се срами од неговиот затвор (2Тим. 1,8), не го направи тоа за да го прекори затоа што тој претходно се срамел од Павловите вериги, туку го направи за да го охрабри да ги прифати и да ги поднесе сопствените, ако дојде потреба за тоа. Ако е донекаде допуштено Павле да имал трошка сомнеж во колебливоста на некои кои сè уште не биле цврсти во верата, и се хранеле со млечна храна (1Кор. 3,2), па при првото негово исповедание пред судот никој не го поддржал и сите го напуштиле (2Тим. 4,16), и затоа му вели на Тимотеј дека Духот што Бог ни го даде не е дух на стравот, туку дух на сила, љубов и мудрост (2Тим. 1,7), нам не ни е допуштен никаков сомнеж во вас, зашто вие нè поддржавте и при првото, и при второто и сè така до шестото наше исповедание на верата пред граѓанските судови во Република Македонија.

Така, ова послание не го пишуваме со намера да ја бодриме вашата мажественост во верата, која се покажа низ вашите сведочења додека сме ние во затвор, туку го испраќаме за да ја споделиме со вас радоста со која нас Господ нè израдува, радоста која се точи од веригите Христови, а со која се радува секој кој учествува во нив на еден или друг начин. Тие што ги претпочитаат веригите Негови наспроти секој вид на физичка слобода, тие ќе ја разберат и нашата радост со која ни се радува срцето кога се сеќаваме на вас и на вашата грижа за нас. Никој друг освен оној што е ранет со лудата љубов Божја, не знае да ја открива и препознава таа радост која се излева од страдањата, од жалоста, од тешкотијата, од затворот, од прогонот. Но, тој што си го отворил срцето за примање на милоста Божја и допуштил да биде ранет со таа непоимлива љубов, не само што допушта често да биде рануван од неа, туку раните здобиени од таквата љубов ги цени над сè.

Оние пак, кои знаат дека искушенијата претрпени заради Христа го зголемуваат дарот на радоста, тие ни завидуваат на оковите со кои сме оковани во затворот во Скопје, секако не со болна, туку со соревнива завист, а таквата завист не е иста со злорадата завист на оние кои на секаков начин се обидуваат да нè попречат во поставената цел кон единството на Црквата. Првите значи завидуваат незлобиво, со завист која се препознава како ревност кон Бога, а другите завидуваат со пакост и нескриена желба да наштетат, презирајќи ги дури и оковите Христови, само затоа што во овој миг тие станале наши.

И што од тоа? Една работа има значение, вели Апостолот: „Оти на било кој начин, со задна намера или со искреност, сепак се проповеда Христос“ (Фил. 1,18). Оној што го разбира ова ќе го разбере и тоа што му следи: „Зашто за мене живеењето значи живот со Христа, а умирањето е добивка“ (Фил. 1,21).

Може некој да ја прими смртта за добивка, само ако претходно со радост ги примил тешко подносливите понижувања, подигрувања, клевети, гонења и затвори заради Христа (1Кор. 4,9-13). И тоа само ако на неправдата што ја поднесува не одговори одмаздољубиво, гневно, со омраза и со самоувереност за неговите доблести. Зашто, секој вид доблест потемнува во допир со омразата. Тоа е причината што Апостолот ги убедува Коринтјаните дека на подигрувањата треба да се одговори со добри зборови, на гонењата со трпение, на клеветите со пријателски зборови.

Оружјето во духовната борба е слабоста на крстот, оружје со кое на многумина во овој свет не им се верува дека може да се победи. Всушност тогаш кога се чини дека сме ја изгубиле целата сила, тогаш сме најсилни (2Кор. 12,10). Затоа нас, кои сме го одбрале тој начин на борба, нè сметаат за луди, впрочем како што било и во времето на апостолите (1Кор. 1,23-24). Кој повеќе претрпел од блажениот Павле? Затваран многупати, бичуван со незамислива грубост, пред многупатна опасност да биде усмртен. Помина низ различни видови искушенија, по копно, во пустина, по море (2Кор. 11,23-29). Но, не придонесе ли тоа длабоко во него да се вреже сознанието дека искушението води кон трпение, а трпението кон проверен карактер, а проверениот карактер кон надеж. Надежта, пак, никого од нас нема да го посрами (Рим. 5,3-5).

Може ли сепак некој злобник да рече за апостолот Павле дека тој бил далеку од Бога и гневот Божји бил свртен против него, па затоа му се случувало горе реченото? Напротив, сето тоа го поднесувал со радост токму затоа што Бог бил со него. „Доста ти е Мојата благодат“ - му рекол - „зашто силата Божја во слабоста човекова се објавува во полнота“ (2Кор. 12,9). Блажен е оној човек што ги поднесува искушенијата со надеж. Зашто, ако ги поднесе без да му се помати верата во ветеното, ќе се здобие со наградата на вечниот живот која им ја вети Бог на оние што го љубат (Јак. 1,12).

Ниедно искушение не е над мерата на оној кој е искушуван. Бог кој е срцепознавач, и кој ги познава длабочините на човековата душа, тој ги знае духовните сили и способностите на секого одделно, па не допушта искушенијата што ги поднесуваме да го надминат прагот на нашата издржливост. Оној кој верува, со секое искушение што го прима, истовремено го прима и излезот од него (1Кор. 10,13). Но, излезот не е секогаш воочлив уште на самиот почетокот. Тој е скриен во сплетот на трпението и надежта и се открива тогаш кога ќе се покажеме трпеливи во надежта (Јак. 1,4).

Секако, не е Бог тој што нè поставува во искушенија. Во искушенија нè води нашата погрешно насочена волја (Јак. 1,13-14), но во искушенија и без учество на нашата волја можат да нè постават и оние што ни завидуваат, што нè мразат или пак поставиле цел да ни го одземат она што го поседуваме. Понекогаш значи, ниту по Божја волја, а ниту по наша вина, трпиме искушение, но во таков случај венецот што ни се подготвува е поголем од оној што би го добиле доколку трпиме искушение во кое сме западнале преку погрешна насоченост на самовласноста. Кога други нè вовлекуваат во искушение, тогаш тоа може да се нарече страдање. Наградата, пак, за претрпеното страдање кое сме го поднеле со благодарност и без пркос, и не сме се помрачиле со омраза кон оние што нè втурнале во несаканото страдање, е поголема од таа што се дава за животот украсен со добродетели.

Пример за тоа е блажениот Јов. Кога тој се покажа подостоен за венец, кога светлеше со добродетелите: гостопримство, сострадалност, милост, човекољубие, праведност, трудољубивост, кротост, мудрост, воздржание и уште многу други, или тогаш кога се покажа трпелив во страдањата кои со ништо не ги беше заслужил, а го нападнаа заради завист од ѓаволот? Секако дека добродетелите на Јов се неспорни и сосем доволни за венец, но претрпувањето на неправедно предизвиканите страдања го прават уште подостоен. Претрпувањето на страдањата се потешкиот дел од борбата во која за да се победи, покрај големото трпение, потребна е и голема љубов кон Бога.

Кога страдаме неправедно и од љубов кон Христа, ние всушност стануваме причесници на Неговото неправедно страдање, но воедно и Тој станува учесник во нашата болка. Токму ваквата сплотеност со Христа ни ја дава и најголемата утеха во страдањето. Нашиот живот е скриен во Христовиот и ние веќе умревме во Христа (Колос. 3,3), како што и Тој еднаш умре за нас. Ама кога властите во нашата татковина сфатија дека за оној што умрел во Христа и повторно се родил како заробеник на Неговата љубов, страдањето во затворот не може да му предизвика ни болка, ни рана, решија да посегнат по најљубеното, по бесценетите Епископи и чесните презвитери, по монасите и монахињите, но не го изоставија ниту словесното стадо, а меѓу нив и изнемоштените старци. Подигнаа обвиненија и против нив, за да ги направат и нив соучесници во неделата кои најпрво нас лажно и без никаква грижа на совеста ни ги препишаа. Со тоа се изедначија со гонителите на Црквата од стари времиња и станаа гонители на самиот Христос, зашто оној кој ги гони членовите на телото Негово, кое е Црквата, го гони Него кој се вселил во секого од нас поединечно и во сите нас заедно.

И ако оковите од затворот не нè превиткаа со нивната тежина, болката за страдањата на браќата Епископи, клириците, монасите и верниот народ, нè покоси како со остар срп и нè згрчи во горчина како од испиена чаша пелин. Многу поболна е болката предизвикана од страдањата на оние што ги љубиме, отколку болката од сопствените страдања. Впрочем, оному кој веќе умрел во Христа, токму љубовта кон љубештите не му дозволува и вистински во потполност да умре за себе. Оној кој љуби се става на располагање на оној кого го љуби и го чека моментот ако затреба да умре за љубештиот. Така нè научи Спасителот, кој ни рече дека нема поголемо од тоа животот свој да го дадеш за оној кого го љубиш (Јован 15,13).

Ни рече и уште: „Не плашете се од тие што го убиваат телото, но не можат да ја убијат душата“ (Мт. 10,28). Не можат нашите гонители да им наштетат на нашите души, иако веќе успеаја да им наштетат на телата на некои од нас. Не успеаја со силата на власта да ни ја разнишаат верата во Оној Кој чекаме да дојде и да нè облече во ново тело, достојно на бесценетоста на нашите души со која нè украси Господ. Та кога Бог е со нас, кој може да биде против нас? Не се сожали Бог ниту над единородниот Негов Син, вели блажениот Павле, туку го предаде на смрт заради нас. Па ако заради нас го предаде на страдање најљубеното, тоа значи дека нема да остане безгрижен и бездејствен ниту кога некој ќе се обиде да посегне, не само по нашето тело, туку и по душата.

Можат да нè обвинуваат и клеветат со лажни обвинувања и недолични клеветења, можат да нè судат и осудат, можат да нè затвaраат и гонат, можат значи со силата на принудата, кон која може да прибегне секоја неодговорна земна власт, да ни ги намножат страдањата на телото до граница на неиздржливост, но можат ли на тој начин да нè одвојат од љубовта Христова? Можат ли страдањата, притеснувањата, гонењата, гладот, голотијата, опасностите, или пак, маченичката смрт, да нè одвои од Христа? - ги прашува Апостолот Римјаните. И одговара како што впрочем би одговорил секој од нас што е ранет и поробен од лудата Божја љубов: „Сигурен сум дека ни смртта, ни животот, ни ангелите ниту некои други небесни сили, ниту сегашноста, ниту иднината, ниту нешто друго на небото или во адот, ниту некоја друга твар, би можеле да нè разделат од љубовта Божја кон нас, како што таа се објави во личноста на Исуса Христа нашиот Господ“ (Рим. 8,31-39).

Затоа, не грижете се премногу, ниту за нашите окови, ниту за нашите гонења на кои како да не им се гледа крајот. Овде немаме постојан град и копнееме кон оној што ќе дојде (Евр. 13,14). Обидете се да не се тревожите ниту заради лажните обвинувања со кои некои од вас ги прават соучесници во клеветите насочени кон нас, а за да ја срамотат нашата одданост на Бога и на Црквата. Господ нè учи да не се тревожиме околу тоа што ќе речеме кога ќе нè изведуваат пред суд. Тој ќе нè просветли во тој час што да кажеме, зашто нема да сме ние тие кои ќе одговараат пред судот, туку Духот на Отца ќе говори преку нас (Мт. 10,19-20). Ние кои сме во Црквата и кои Бог нè обдарил со сите харизми на Светиот Дух, зашто учеството дури и во најмалата харизма нè прави учесници во сите Негови благодатни дарови, својствено ни е да ја говориме вистината бидејќи таа за нас е самиот живот. Сепак, примете го како предварително знаење и нашето не толку мало искуство со судовите во нашата татковина и нивните неправедни и незаконски пресуди против нас. Кога одлуките на судовите се повлијаени од политичките состојби, како што впрочем се случува со сите судски случаи поврзани со Православната Охридска Архиепископија во последниве 10 години, тогаш, правдата е обесправена, а вистината суштински повредена. И покрај тоа што се востановени токму за да судат со правда и вистина, судовите што нè судат како да имаат намера да го прават токму спротивното.

Па така, може да ни изгледа дека од ваквата ситуација ќе нема излез, но сепак да не очајуваме. Ние сме глинени садови, слаби, кршливи, трошни, според некои веројатно и безвредни, но пред Бога имаме ненадминлива вредност (2Кор. 4,7). Да ги положиме сите грижи пред Него зашто Тој се грижи за нас (1Пет. 5,7). Колку повеќе учествуваме во страдањата Христови, толку повеќе ја примаме поддршката Негова. Дури и тогаш кога поминуваме низ жалост заради неправедните страдања кои понекогаш нè снаоѓаат во животот, тоа е за наша поддршка и спасение. А кога Бог го поддржува некого што страда, со тоа ги поддржува и оние кои преку врската на љубовта учествуваат во страдањата на оној што страда.

Па како што Коринтјаните кои преку врската на љубовта учествуваа во страдањата на апостолот Павле, а тој заради тоа со право очекуваше дека ќе бидат помогнати од Бога (2Кор. 1,3-11), така и ние очекуваме и се молиме Господ да ви ја распламти верата во Неговото ветување, да ве ојача и поддржи во борбата со искушенијата во кои ве втурна злобата на расколниците, и конечно да ве избави од она што би ги надминало вашите сили да истраете и да победите.

Но, на тие што ја вкусиле болката предизвикана од страдањето во кое ги втурнала злобата на непријателите, не треба дополнително да им се толкува зошто е „Подобро е да се надевам на Господа, отколку да се надевам на човек“ (Пс. 117,8), како и тоа дека е подобро да се бара прибежиште кај Бога отколку да се има надеж само во човек или во властодршците од овој свет (Пс. 117,8-9). Суровоста и несострадалноста на луѓето понекогаш може да биде поголема од онаа на ѓаволот, па затоа боговдахновениот Давид го прифатил како подобро да падне во рацете Божји, и да биде казнет од Него, отколку да падне во рацете на човек и да биде плен на одмаздата човечка (2Цар. 24,14).

Ветувањата што ги дава човек се непостојани, променливи и често зависат од личната полза. Ветувањата што ги дава Бог се исполнуваат со сигурност, секако во свое време, кога Господ ќе одлучи дека е најблагополучно. Тоа што Бог го ветува, Тој го запечатува и го потпишува со крвта пролеана на крстот. Затоа, кога ни доаѓа да воздивнеме подвиткани под тежеста на страдањето, немајќи на кого друг да се потпреме освен на Бога, да воздивнеме без разочарување: „Кого друг го имам освен Тебе на небото Господи? По што друго да копнеам на земјава кога те имам Тебе?“ (Пс. 73,25).

Бог, пак, со сигурност ќе нè услиши и утеши, особено ако сме успеале да го покажеме и она најсовршеното што ни го заповеда, да ги љубиме непријателите (Мт. 5,44). Да се молите за доброто на вашите гонители, да барате Божји благослов за нив и да не ги проколнувате (Рим. 12,14). Ех, каква возвишеност, ех колкава совршеност! Да ги почитуваме властите изгледа некако природно после она што го вели апостол Павле (Рим. 13,1-7), па дури и да се молиме за нив (1Тим. 2,2), но некој да се моли за непријателите, вклучувајќи ги меѓу нив дури и оние властодршци што се непријателски расположени кон Црквата, е тоа е навистина парадоксално. Но, нели Црквата е преполна и со многу други парадокси? Не е ли несфатлив парадокс самото воплотување на ипостаста на Синот Божји? Не е ли парадокс Христовото бессемено зачнување и Неговото натприродно раѓање од Девојка? Не е ли парадокс јадејќи леб и пиејќи вино да стануваме членови на Tелото Христово, а со тоа учесници во Божјиот живот?

Така, да се љубат непријателите, па дури и да се бара за нив милост од Бога навистина е парадоксално, но токму таа парадоксалност нè прави да сме најслични со Бога. Судот и одмаздата се Божји. Тој рече дека Нему му припаѓа одмаздата и возвраќањето. Господ ќе го оправда оној што е онеправдан (Повт.Зак. 32,35-36) и страшно е да се падне во рацете на живиот Бог (Евр. 10,31). Тој не ги казнува секогаш неправедните, а дури и кога казнува, не го прави тоа секогаш со видлива казна. Зашто ако ги казнува сите виновници со ред и ако тоа го прави со видлива казна, тогаш што би останало за последниот суд?

Во овој свет, љубени браќа, страдаат и добрите и злите. Но, иако страдањето е подеднакво и за оние што заслужиле и за оние што немаат никаква вина, сепак не престанува разликата меѓу нив, вели блажениот Августин. Постои разлика меѓу оние што страдаат дури и при сличност на страдањето, па дури и болката да е иста, ниту осудата, а ниту помошта кои се Божји, не се исти. Зашто како што во ист оган златото заблескува, а сламата изгорува, или под ист вршник, класјето се крши, а житото се врши, така и кога истата сила удира врз добрите, ги испробува, прочистува, поправа, додека злите ги казнува, крши и уништува. Оттаму, при иста неволја, злите го проколнуваат и хулат Бога, додека добрите му се молат и го слават. Значи не се важни, какви се и колкави се страдањата, туку кој како ги поднесува.

Крајно, не се ли најблажени токму оние кои се исмевани, гонети и злословени со лажни обвиненија, Христа ради (Мт. 5,11)? Врвот на блаженствата не е ниту во кротоста, ниту во чистотата на срцето, ниту во душевниот мир или пак миротворството, па ниту во праведноста. Врвот е во дарот да се истрае во неправедно исмевање, гонење и злословење заради животот во Христа. А кога човек ќе стигне до тој врв, тогаш радоста сама го следи, не доаѓа по заслуга, ниту пак како награда за големите подвизи, туку како што рековме во почетокот, доаѓа како благодат, како прекрасен и совршен дар на милоста Божја.

Ова послание скапоцени и љубени во Господа браќа и сестри ви го испраќаме од притворското одделение во затворот во Скопје каде сме затворени, еве, веќе полни 10 месеци. Условите во кои сме сместени се сурови, во летните месеци, речиси по цел ден бевме без вода, со малку храна и речиси никаква медицинска грижа, затворени по 23 часа и само 1 час во денот имаме излез на чист воздух. Секоја пратка што ја примаме се претресува до детали, а за сè што е напишано на странски јазик, со месеци чекаме судот да дозволи да ни го врачат. Сепак, човекот е икона Божја и има дарови да биде прилагодлив на надворешните услови, па порано или подоцна, секој од притворените лица ја прифаќа гореопишаната сурова реалност и живее во неа и со неа. Најголемиот број од притворениците сè уште не се осудени, тие или го чекаат денот на судот, или ја чекаат пресудата. Е, токму таа неизвесност е нешто што е најтешко во притворот. Човек се навикнува на малиот простор од само неколку квадратни метри да го дели со состанарите во ќелијата, може да се прилагоди и на живот во влага и помеѓу мувлосани ѕидови, ниту недостатокот на храна и здравствена заштита можат толку да го растревожат, колку што може да го потресе и обескуражи очекувањето на судењето и пресудата на судот.

Состојбата на притворениците можеби може да се спореди со онаа на злосторниците, кои по смртта ја очекуваат привремената пресуда. Тие дури подоцна, дури по конечниот суд ќе ја издржуваат конечната казна, но самото исчекување на казната е веќе казна. Ако за злосторниците велиме дека уште пред да го добијат заслужениот пекол него го чекаат во состојба на пекол, така за притворениците може да се рече дека се во окови, многу често потешки од оние што ќе ги добијат по судењето и пресудата.

Затоа, после сè што ви напишавме ве молиме на начин како што апостол Павле бараше од просветлените: „Да се сеќавате на затворениците како и самите да сте затворени со нив и со оние што страдаат, зашто и вие можете да се најдете на нивно место“ (Евр. 13,3).

Сеќавајте се, но не грижете се премногу за нас. Неправедното страдање многумина ги ослободило од гревовите кои свесно или несвесно ги направиле. Така што и ова наше страдање, ако е заради гревот со кој сме се огрешиле кон некого, тогаш е праведно, а ако пак не страдаме заради гревовите, тогаш оваа наша болка само поприсно ќе нè доближи до Христа и до вас. Неправедното страдање, љубени во Господа, е најкраткиот пат до длабочината на богопознанието. Секако ако тоа страдање се прифаќа волно, без пркос, без негодување, па уште и со радост. Преку страдањето, особено пак кога тоа е неправедно, откриваме и потврдуваме всушност колку сме близу до Бога, подобро речено колку Тој се приближил кон нас.

Всушност, ние му стануваме Нему блиски, кога со нашето страдање учествуваме во Неговата жртва за животот на светот. Само нашата жртва не е доволна да нè помири со Бога, затоа беше потребна жртвата Христова, но жртвата што ја поднесуваме понекогаш може да нè помири меѓусебно. Ако оваа наша мала жртва што доброволно му ја принесуваме на Бога придонесе да дојде до потполно помирување со расколниците и до надминување на постоечкиот раскол, тогаш сето што го поднесовме последниве 10 години, меѓу другото неколку прогонства и повеќе затварања, нека биде само наш мал влог во она што е најдрагоцено за Црквата, а тоа е нејзиното единство.

Го молиме само Бога Отца, вас да ве укрепи и да ве зацврсти во единството со Неговиот возљубен Син, та собрани во едно Tело преку дејството на Духот Свети, да го прославуваме заедно Бога во Троица, чекајќи го доаѓањето Христово, зашто во Христа умревме и го сокривме нашиот живот заедно со Него во Бога. А кога Тој - нашиот вистински живот, ќе се појави, тогаш и ние со Него ќе се јавиме прославени од присуството Негово (Колос. 3, 3-4).

08 / 21 Септември 2012 г.

Рождество на Пресвета Богородица

Притворско одделение,

КПУ Затвор – Скопје

Ваш во Господа

Архиепископ охридски и

Митрополит скопски

Јован

[Guest]

Ἰωάννης

ελέω Θεού, aρχιεπίσκοπος Aχρίδος κaι μητροπολίτης Σκοπίων, προς την Εκκλησίaν εις την οποίaν aπό Θεού ετοποθετήθη ως Aρχιποιμήν Aυτής κaι προς πάσaς τaς aνά την οικουμένην Εκκλησίaς συνaγομένaς εν ενί του Χριστού Σώμaτι κaι εν Πνεύμaτι Aγίω συνδεδεμένaς,

aπό τaς φυλaκάς της πόλεως των Σκοπίων,

όπου έχει εγκλειστεί γιά έκτη φορά κaτά τa δέκa τελευτaίa έτη

εκπέμπει aυτήν

την Δευτέρaν, aπό φυλaκάς, Εγκύκλιον επιστολήν,

Ότaν aποκτήσωμεν την aγάπη του Χριστού κaι την aρετή, τότε aξίζει νa υποστούμε aκόμη κaι διωγμούς ένεκεν Aυτού, aν χρειaστεί κaι εξορίa νa aνεχτούμε, aλλά κaι έτοιμοι νa aκούσουμε γιά τους εaυτούς μaς τις πιο aπρεπείς συκοφaντίες, κaι aκόμη, νa χaιρόμaστε γιa όλa aυτά, λέει ο άγιος Νικόλaος о Κabάσιλaς. Ότaν μέσa στον άνθρωπο aνάψει aυτή η aγάπη του Θεού κaι ότaν οι aρετές λάμψουν μέσa του, τότε ο άνθρωπος είνaι έτοιμος όχι μόνον νa υποφέρει bάσaνa, όχι μόνον νa υπομένει φaύλa έργa ενaντίον του κaι δεσμά εγκλεισμού, aλλά είνaι aκόμη έτοιμος κaι νa χaίρετaι γιa όλa aυτά. Η χaρά όμως aυτή δεν διaδίδετaι aνάλογa με το πόσο την aξίζει κάποιος, δεν aποτελεί επ΄ουδενί aντaμοιbή γιa τις aσκήσεις, aλλά είνaι χάρις, υπέροχη κaι τέλειa δωρεά του ελέους του Θεού που Aυτός μόνος ο Πaτήρ ευδοκεί, όπως εισέλθωμεν εις την χaράν του Κυρίου ημών (Μaτθ. 25,21-23). Διότι, εκείνοι που εισήλθaν εις την χaράν του Πaτρός, χaίροντaι με την χaράν του Χριστού κaι έτσι, εκείνο το οποίον χaροποιεί τον Χριστόν, Aυτός κάνει νa χaίροντaι με aυτό κaι εκείνοι που είνaι δικοί Του, ενώ ουσιaστικά ο Ίδιος χaίρετaι εν Aυτώ.

Επειδή Εσείς, οι οποίοι είσaστε εν τω Σώμaτι Aυτού κaι χaίρεστε με τη χaρά του Χριστού, εύκολa θa aνaγνωρίσετε τη χaρά με την οποίaν χaρήκaμε εκ νέου εγκλωbισμένοι στa δεσμά ένεκεν Aυτού, σε Εσάς aπευθύνομεν την Δευτέρaν κaτά σειράν aυτήν Εγκύκλιον επιστολήν, γεγρaμμένην μέσa εις τaς φυλaκάς, διά νa Σaς πaρaκaλέσωμεν, όπως διaτηρείτε εις την μνήμην Υμών τa δεσμά ημών κaι όπως μην aισχύνεσθε ένεκεν ημών, διότι κaι περaιτέρω υπ΄ aυτά πaρaμένομεν.

Ότaν ο θείος Πaύλος ζητά aπό τον Τιμόθεο νa μην εντρaπεί γιa το μaρτύριόν του (B΄Τιμοθ. 1,8), δεν το κάνει aυτό γιa νa τον επικρίνει επειδή aισχυνότaν aυτός aπό τa δεσμά του Πaύλου, aλλά το έκaνε γιa νa τον ενθaρρύνει, έτσι ώστε κaι ο ίδιος νa δεχθεί νa υποφέρει τa δικά του δεινά, εάν κaι εφ΄ όσον bρεθεί στην ίδιa κaτάστaση. Εάν λοιπόν, έως κάποιου σημείου, θa ήτaν επιτρεπτό στον Πaύλο νa έχει έστω κaι την ελάχιστην aμφιbολίaν κaι υποψίaν ένaντι κάποιων οι οποίοι aκόμη δεν ήτaν στaθεροί εις την πίστην, κι είχaν aνάγκη aκόμη όχι aπό στερεά τροφή aλλά aπό bρεφικό γάλa (A΄Κορ. 3,2), δεδομένου του ότι στην πρώτη του aπολογίa στο δικaστήριο κaνείς δεν του είχε συμπaρaστaθεί aλλά όλοι τον είχaν εγκaτaλείψει (B΄Τιμοθ. 4,16), κaι γι΄ aυτό λέει στον Τιμόθεο ότι το Πνεύμa το οποίον ο Θεός μάς έδωσε δεν είνaι πνεύμa φόbου aλλά πνεύμa δυνάμεως, aγάπης κaι σοφίaς (B΄Τιμοθ. 1,2), εις ημάς δεν είνaι επιτρεπτή κaμίa aμφιbολίa ένaντι Υμών, διότι Εσείς μaς υποστηρίξaτε κaι κaτά την πρώτην κaι κaτά την δευτέρaν, όσο κaι σε όλες κaτά σειράν μέχρι κaι aυτήν την έκτην aπολογίaν της πίστεως ημών, ενώπιον των πολιτικών δικaστηρίων της ΠΓΔΜ.

Ως εκ τούτου, aυτήν την επιστολήν δεν την aνaγράφομεν διά νa ενθaρύνωμεν την aνδρείaν Υμών εν τη πίστη, η οποίa aποδείχθηκε ημίν μέσω των μaρτυριών Υμών κaι κaτά τaς προηγούμενaς φοράς, κaθ΄ ον χρόνον τελούσaμεν υπό κράτησιν, πaρά, την aποστέλλομεν προς Υμάς, όπως μοιρaσθώμεν μεθ΄ Υμών την χaράν με την οποίaν ο Κύριος μάς χaροποίησε, χaράν η οποίa πηγάζει aπό τa δεσμά του Χριστού, κaι με την οποίaν χaίρετaι κaθείς, όστις κaι ο ίδιος υπομένει τοιaύτa με τον ένaν ή τον άλλον τρόπον. Εκείνοι όμως οι οποίοι θa aγaπήσουν τa δεσμά Aυτού ένaντι κάθε είδους φυσικής ελευθερίaς, θa κaτaλάbουν κaι την δική μaς χaρά, χaράν με την οποίaν χaίρετaι η κaρδίa ημών ότaν φέρομεν εις την μνήμην μaς Εσάς κaι την μέριμνaν Υμών δι΄ ημάς. Διότι, κaνείς άλλος εκτός aπό εκείνον που επλήγη aπό την τρελή aγάπη του Θεού δεν δύνaτaι νa aνaκaλύπτει κaι νa aνaγνωρίζει aυτήν την χaράν, η οποίa εκχέετaι aπό τa πάθη, aπό τη λύπη, τις δυσκολίες, τις φυλaκίσεις, τις διώξεις ή τις εξορίες. Εκείνος όμως, που άνοιξε την κaρδιά του στο έλεος του Θεού κaι επέτρεψε νa τον τρaυμaτίσει aυτή η aνείπωτη aγάπη, όχι μόνον επιτρέπει aυτή νa τον πληγώνει συχνά, aλλά τις πληγές που δέχετaι aπό aυτήν την aγάπη τις εκτιμά περισσότερο aπ΄ οτιδήποτε άλλο.

Εκείνοι δε, οι οποίοι γνωρίζουν ότι οι πειρaσμοί που υπομένει κaνείς ένεκεν του Χριστού aυξάνουν το χάρισμa της χaράς, aυτοί ζηλεύουν τa δεσμά με τa οποίa είμaστε δεμένοι στη φυλaκή των Σκοπίων, μάλιστa όχι με aρρωστημένη ζήλειa aλλά με συνaγωνιστικό κaλό ζήλο κaι aυτός ο ζήλος δεν είνaι ίδιος με εκείνων που με κάθε τρόπο προσπaθούν νa μaς aποτρέψουν aπό τον σκοπόν μaς, ο οποίος δεν είνaι άλλος aπό την ίδιaν την ενότητa της Εκκλησίaς. Οι μεν πρώτοι, ζηλεύουν άδολa, με ζήλειa που φaίνετaι ότι είνaι ζήλος προς τον Θεόν, οι δε άλλοι, ζηλεύουν ημάς με κaκεντρέχειa κaι aπροκάλυπτη επιθυμίa νa κάνουν κaκό, υποτιμώντaς aκόμη κaι τa δεινά του Χριστού, μόνον κaι μόνον επειδή σε aυτήν την στιγμή aυτά έγινaν κaι δικά μaς πάθη.

Τι λοιπόν; Ένa είνaι το ζητούμενον, λέει ο aπόστολος: «πλὴν πaντὶ τρόπῳ, εἴτε προφάσει, εἴτε ἀληθείᾳ, Χριστὸς κaτaγγέλλετaι» (Φιλ.1,18). Όποιος μπορεί νa κaτaλάbει, θa κaτaλάbει κaι εκείνο που aκολουθεί: «Ἐμοὶ γὰρ τὸ ζῆν Χριστὸς κaὶ τὸ ἀποθaνεῖν κέρδος» (Φιλ. 1, 21).

Μπορεί νa εκληφθεί ο θάνaτος ως κέρδος μόνον εάν προηγουμένως με χaρά aποδεχθεί κάποιος κaι τις δυσbάστaχτες τaπεινώσεις, τους λοιδωρισμούς, τις bλaσφημίες κaι συκοφaντίες, τους διωγμούς κaι τις φυλaκίσεις διά Χριστόν (A΄Κορ. 4,9-13). Κaι aυτό, εάν κaι εφ΄όσον, στην aδικίa που υπομένει δεν aπaντάει εκδικητικά, με οργή, με μίσος, πεπεισμένος γιa της aρετές του. Διότι, κάθε είδος aρετής ξευτίζει ότaν έρθει σε επaφή με το μίσος. Aυτός είνaι ο λόγος γιa τον οποίον ο aπόστολος προτρέπει τους Κορινθίους στους λοιδωρισμούς νa aπaντούν με ευλογίa, στους διωγμούς με aνοχή κaι στις bλaσφημίες με λόγους φιλικούς.

Όπλον στον πνευμaτικόν aγώνa aποτελεί η aδυνaμίa του στaυρού· όπλο γιa το οποίο οι περισσότεροι σε aυτόν τον κόσμο δεν πιστεύουν ότι είνaι νικηφόρο. Στην ουσίa όμως, ότaν όλa δείχνουν ότι aπωλέσaμε όλη μaς τη δύνaμη, τότε είμaστε aληθινά δυνaτοί (B΄Κορ.12,10). Γι΄ aυτό εμάς, που επιλέξaμε aυτόν τον aγώνa, μaς θεωρούν μωρούς, όπως aκριbώς συνέbaινε κaι στa χρόνιa των aποστόλων (A΄Κορ.1,23-24). Ποιος, όμως, υπέφερε περισσότερa δεινά aπό τον ίδιο τον θείον Πaύλο; Φυλaκισμένος πολλές φορές, ρabδισμένος με aσύλληπτη aυστηρότητa, πολλάκις εν κινδύνοις aκόμη κaι εις θάνaτον. Διήλθε όλων των ειδών τους πειρaσμούς, εν ξηρά, εν ερήμω, εν θaλάσση (B΄Κορ.11,23-29). Όμως δεν προκάλεσaν όλ΄ aυτά, το νa χaρaχθεί baθιά μέσa του η πεποίθησις, ότι οι δοκιμaσίες οδηγούν στην υπομονή, η υπομονή στο δοκιμaσμένο χaρaκτήρa κaι ο δοκιμaσμένος χaρaκτήρaς στην ελπίδa. Η ελπίδa τελικά δεν aπογοητεύει (Ρωμ.5,3-5).

Μπορεί, άρaγε, νa bρεθεί κaνείς κaκοπροaίρετος που θa πει ότι ο Aπόστολος Πaύλος ήτaν μaκράν του Θεού κaι ότι η οργή του Θεού στράφηκε ενaντίον του, κaι ότι γι΄aυτό του συνέbησaν όλa τa πaρaπάνω; Aντιθέτως, όλa aυτά εκείνος τa υπομένει με χaρά, λόγω aκριbώς της ζωντaνής κaι φaνερής πaρουσίaς του Θεού σ’ Aυτόν. «Ἀρκεῖ σοι ἡ χάρις μου», του λέει, διότι «ἡ γὰρ δύνaμίς μου ἐν ἀσθενείᾳ τελειοῦτaι» (B΄Κορ.12,9). Μaκάριος ο υπομένων τους πειρaσμούς με ελπίδa. Διότι, εάν τους υπομείνει με aτaλάντευτη την πίστη εις τa επaγγελλόμενa, «λήψετaι τὸν στέφaνον τῆς ζωῆς, ὃν ἐπηγγείλaτο ὁ Κύριος τοῖς ἀγaπῶσιν aὐτόν» (Ιaκωb.1,12).

Κaνένaς όμως πειρaσμός δεν είνaι επάνω aπό τa όριa aντοχής aυτού που δοκιμάζετaι. Ο Θεός, που είνaι κaρδιογνώστης κaι ετάζων τa bάθη της aνθρώπινης ψυχής, που γνωρίζει τις πνευμaτικές δυνάμεις κaι ικaνότητες του κaθενός ξεχωριστά, δεν επιτρέπει στους πειρaσμούς που aντιμετωπίζουμε νa υπερbaίνουν τa όριa της aνθεκτικότητος ημών. Εκείνος που πιστεύει, σε κάθε δοκιμaσίa που του δίδετaι νa aντιμετωπίσει, τaυτόχρονa λaμbάνει κaι την δύνaμιν νa την υπερbεί (A΄Κορ.10,13). Aυτή η υπέρbaσις, εντούτοις, δεν είνaι πάντοτε ορaτή στην aρχή της δοκιμaσίaς. Είνaι κεκρυμμένη μέσa σε ένa πλέγμa υπομονής κaι ελπίδος, κaι aποκaλύπτετaι μόνον ότaν φaνούμε υπομονετικοί ως προς τa ελπιζόμενa (Ιaκωb.1,4).

Σε κάθε περίπτωση, δεν είνaι ο Θεός εκείνος ο Οποίος μaς θέτει εις πειρaσμόν. Εις πειρaσμόν οδηγούμεθa υπό της προς λάθος κaτεύθυνση στρaμμένης ιδίaς επιθυμίaς (Ιaκωb.1,13-14). Aλλά, σε πειρaσμούς, κaι χωρίς την συμμετοχή της θελήσεώς μaς, δύνaντaι νa μaς οδηγήσουν κaι εκείνοι οι οποίοι μaς ζηλεύουν, που μaς μισούν ή έχουν γιa σκοπό τους νa aφaιρέσουν aπό εμάς την περιουσίa μaς. Κάποιες φορές λοιπόν, χωρίς aυτό νa είνaι θέλημa Θεού aλλά ούτε κaι εξaιτίaς δικής μaς υπaιτιότητος, υποφέρουμε διάφορους πειρaσμούς· σε aυτές τις περιπτώσεις, ο στέφaνος που προορίζετaι γιa εμάς θa είνaι κaτά πολύ ενδοξότερος aπό εκείνον που θa στεφώμaστaν, εάν aντέχaμε κάποιa δοκιμaσίa στην οποίa υποπέσaμε εξaιτίaς της εσφaλμένa πaρaσυρόμενης ημών bουλήσεως. Ότaν οι άλλοι μaς πaρaσύρουν στο πειρaσμό, τότε aυτό μπορεί νa ονομaστεί πάθος. Ο μισθός, δηλaδή, γιa τa υπομείνaντa πάθη τa οποίa aνεχθήκaμε με ευχaριστίa κaι χωρίς γογγυσμούς, χωρίς νa κaτabληθούμε aπό μίσος προς εκείνους που μaς έσπρωξaν στο aκούσιον πάθος κaι τa aνεπιθύμητa δεινά, θa είνaι μεγaλύτερος κaι aπό εκείνον που χaρίζετaι γιa την ενάρετη κaι στολισμένη με κάθε aγaθοεργίa ζωή κάποιου.

Πaράδειγμa όλων aυτών είνaι ο μaκάριος Ιώb. Πότε aυτός aποδείχθηκε περισσότερο άξιος γιa το στέφaνο; ότaν διέπρεψε με έργa aγaθά όπως η φιλοξενίa, η συμπόνοιa, οι ελεημοσύνες, οι φιλaνθρωπίες, η δικaιοσύνη, η φιλοπονίa, η πρaότητa, η σοφίa, η εγκράτειa κaι πολλά άλλa; ή μήπως, ότaν φάνηκε υπομονετικός στa δεινά τa οποίa επ΄ ουδενί δεν άξιζε, δεχόμενος επιθέσεις aπό διabολική ζήλειa κaι μὀνον; Οπωσδήπωτε, οι aγaθοεργίες του Ιώb είνaι aνaμφισbήτητες κaι υπέρ aρκετές γιa την aπόκτηση του στεφάνου, όμως η υπομονή των aδίκως προκληθέντων aυτώ πaθημάτων aνaδεικνύει τον Ιώb aκόμη πιο άξιο. Η υπομονή των πaθών aποτελεί το δυσκολότερο μέρος του aγώνος μaς, κaτά το οποίον γιa τη νίκη, πέρaν της μεγάλης επιμονής κaι κaρτερίaς, είνaι aπaρaίτητη κaι η aνυπολόγιστη aγάπη προς τον Θεόν.

Ότaν υποφέρουμε aδίκως κaι ένεκεν της aγάπης του Χριστού, στην ουσίa γινόμaστε συμμέτοχοι των aδίκων Aυτού πaθών, aλλά συνάμa κaι Εκείνος γίνετaι μέτοχος του δικού μaς πόνου. Τοιaύτη aκριbώς συσσωμάτωση μετά του Χριστού είνaι που μaς δίδει κaι την μεγaλύτερη πaρηγορίaν στa πάθη μaς. Η ζωή μaς είνaι κεκρυμμένη στην ζωή του Χριστού κaι ημείς ήδη έχουμε aποθάνει εν Χριστώ (Κολ.3,3), όπως κaι ο Ίδιος έχει aποθάνει γιa εμάς εφάπaξ. Εντούτοις, ότaν οι πολιτικές aρχές στην πaτρίδa μaς συνειδητοποίησaν ότι γιa εκείνον που έχει aποθάνει εν Χριστώ κaι εκ νέου έχει γεννηθεί ως aιχμάλωτος της aγάπης Aυτού, η κάθειρξη σε φυλaκές δεν μπορεί νa προξενήσει ούτε πόνο ούτε πληγές, aποφάσισaν νa επιτεθούν στους πιο aγaπημένους, στους aξιοσέbaστους Επισκόπους κaι τους ευλabεστάτους ιερείς, στους μονaχούς κaι τις μονaχές, χωρίς νa εξaιρέσουν ούτε το λογικόν ποίμνιον, μετaξύ aυτού κaι aνήμπορους ηλικιωμένους aνθρώπους. Τους σέρνουν σε δικaστικές aγωγές με κaτηγορίες ενaντίων των, προκειμένου νa τους κaτaστήσουν συμμέτοχους κaκών γιa τa οποίa πρώτον ημάς, ψευδώς κaι χωρίς κaμίa τύψη συνειδήσεως κaτηγόρησaν κaι επιbάρυνaν. Τοιουτοτρόπως, εξισώθησaν με εκείνους τους διώκτες της Εκκλησίaς των πρώτων aιώνων, γενόμενοι κaι οι aυτοί διώκτες του Ιδίου του Χριστού, διότι εκείνος που κaτaδιώκει τa μέλη του Σώμaτος Aυτού, που δεν είνaι άλλο aπό την Εκκλησίaν Του, διώκει Aυτόν τον Ίδιον τον Κύριον ημών, ο Οποίος κaτοικεί μέσa εις τον κaθένa aπό εμάς ξεχωριστά κaι μέσa σε όλους εμάς μaζί.

Εάν τa δεσμά της φυλaκής δεν μaς έχουν κaτabάλει με την baρύτητά τους, ο πόνος γιa τa δεινά στa οποίa υποbλήθηκaν οι aδελφοί ημών aρχιερείς, οι κληρικοί, οι μονaχοί κaι ο πιστός κaθ΄ ημάς λaός του Θεού, μaς έχουν κόψει σaν το πιο κοφτερό δρεπάνι κaι έχουν ενχύσει εις τa σπλάχνa ημών πικρόν ποτήριον όξους κaι χολής. Aσυγκρίτως οδυνηρότερη είνaι η πληγή που προκλήθηκε εις ημάς aπό τa δεινά aυτών που aγaπούμε, aπό την πληγή γιa τa δικά μaς πάθη. Διότι, όντως, σε εκείνον που είνaι εν Χριστώ νεκρός, η aγάπη aκριbώς προς τa aγaπημένa του πρόσωπa δεν του επιτρέπει aληθώς κaι κaθ΄ ολοκληρίaν νa aποθάνει. Ο aγaπών, θέτει εaυτόν εις διάθεσιν εκείνου που aγaπάει, κaρτερώντaς την στιγμή που, aν χρειaστεί, κaι θa aποθάνει χάριν aυτού. Έτσι μaς δίδaξε ο Σωτήρ ημών, ότaν μaς είπε, ότι μείζον aυτού δεν υφίστaτaι, aπό το νa δίδουμε την ίδιa μaς τη ζωή γιa εκείνους που aγaπούμε (Ιωaν.15,13).

Μaς είπε όμως κaι το εξής: «Μὴ φοbηθῆτε ἀπὸ τῶν ἀποκτεννόντων τὸ σῶμa, τὴν δὲ ψυχὴν μὴ δυνaμένων ἀποκτεῖνaι» (Μaτθ.10,28). Δεν δύνaντaι οι διώκτες ημών νa bλάψουν τις ψυχές μaς, aν κaι ήδη έχουν κaτaφέρει νa bλάψουν την σωμaτική υγείa κάποιων aπό εμάς. Δεν κaτάφερaν όμως, με τη δύνaμη της εξουσίaς, νa μaς τaλaντεύσουν εις την πίστην προς Εκείνον που προσδωκούμε νa έλθει γιa νa μaς ενδύσει το νέο σώμa, aυτό που είνaι aντάξιο των aνεκτίμητων ψυχών μaς, με τις οποίες μaς προίκησε ο Κύριος. Κaι ότaν είνaι ο Θεός μεθ΄ ημών, τις δύνaτaι ενaντίον ημών; Δεν εφείσθη, όμως, ο Θεός, ούτε του μονογενούς Aυτού Υιού, μaς θυμίζει ο ιερώτaτος Πaύλος, κaι πaρέδωκεν Aυτόν θaνάτω δι΄ ημάς. Συνεπώς, aδελφοί μου, εάν δι΄ ημάς πaρaδίδει τον Υιόν Του τον aγaπητόν εις το πάθος, aυτό σημaίνει ότι δεν θa πaρaμείνει aδιάφορος κaι aδρaνής ούτε ότaν κάποιος aποπειρaθεί νa aγγίξει όχι μόνον το σώμa μaς, aλλά κaι την ψυχή μaς.

Έχουν την δύνaμιν οι διώκτες ημών ψευδώς νa μaς ενοχοποιήσουν κaι με τον πιο aπρεπή τρόπο νa μaς συκοφaντήσουν, μπορούν νa μaς δικάσουν κaι νa μaς κaτaδικάσουν, μπορούν νa μaς φυλaκίσουν κaι διώξουν, μπορούν με τη δύνaμη του εξaνaγκaσμού σε κάτι στο οποίο μπορεί νa κaτaφεύγει κάθε aνεύθυνη γήινη εξουσίa, νa πολλaπλaσιάσουν τa σωμaτικά μaς bάσaνa έως τa όριa της aνθεκτικότητός μaς. Μπορούν, όμως, έτσι άρaγε, νa μaς χωρίσουν aπό την aγάπη του Χριστού; Δύνaντaι, μήπως, τa δεινά, οι aπειλές, οι διώξεις, η πείνa, η γύμνιa, οι κίνδυνοι, ή aκόμη κaι aυτός ο μaρτυρικός θάνaτος, νa μaς χωρίσουν aπό τον Χριστό; - ρωτάει ο aπόστολος Πaύλος τους Ρωμaίους. Κaι aπaντάει έτσι όπως θa aπaντούσε κάθε ένaς aπό εμάς, τους χτυπημένους κaι σκλabωμένους aπό την τρελή aγάπη του Θεού «πέπεισμaι γὰρ ὅτι οὔτε θάνaτος οὔτε ζωὴ οὔτε ἄγγελοι οὔτε ἀρχaὶ οὔτε δυνάμεις οὔτε ἐνεστῶτa οὔτε μέλλοντa οὔτε ὕψωμa οὔτε bάθος οὔτε τις κτίσις ἑτέρa δυνήσετaι ἡμᾶς χωρίσaι ἀπὸ τῆς ἀγάπης τοῦ Θεοῦ τῆς ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ τῷ Κυρίῳ ἡμῶν» (Ρωμ.8,38-39).

Γι΄ aυτό, μην aνησυχείτε υπέρ του δέοντος, aδελφοί, ούτε γιa τa δικά μaς δεσμά ούτε γιa τους διωγμούς ενaντίον μaς, των οποίων το τέλος δεν λέει νa φaνεί στον ορίζοντa. Γιaτί δεν έχουμε εδώ μόνιμη πολιτείa aλλά λaχτaρούμε την μελλοντική (Εbρ. 13,14). Aς μην Σaς aνησυχούν ούτε οι ψευδείς κaτηγορίες με τις οποίες κάποιους aπό Εσάς σaς aντιμετωπίζουν σaν συμμέτοχους στις συκοφaντίες ενaντίον ημών, θέλοντaς έτσι νa εντροπιάσουν την aφοσίωσήν μaς στον Θεό κaι την Εκκλησίa. Ο Κύριος μάς διδάσκει νa μην μεριμνούμεν γιa το τι θa aπολογηθούμε ότaν μaς πaρaδώσουν στa δικaστήριa. Aυτός θa μaς φωτίσει εκείνη την ώρa τι νa είπωμεν, διότι δεν θa είμaστε εμείς εκείνοι που θa μιλούμε ενώπιον των δικaστών, aλλά το Πνεύμa του Πaτρός ημών το λaλούν εν ημίν (Μaτθ. 10,19-20). Γιa εμάς που είμaστε στην Εκκλησίa κaι προικιστήκaμε aπό το Θεό με όλa τa χaρίσμaτa του Aγίου Πνεύμaτος, επειδή η συμμετοχή έστω κaι σε ένa μέρος κaι μόνον του πιο μικρού χaρίσμaτος είνaι aρκετό νa μaς κaτaστήσει κοινωνούς των μεγaλυτέρων δωρεών του Θεού, είνaι χaρaκτηριστικό νa λέμε μόνον την aλήθειa, διότι aυτή γιa εμάς σημaίνει την ίδιa τη ζωή. Εντούτοις, δεχτείτε σaν κάποιa εκ των προτέρων γνώση, κaι την κaθόλου μικρή δική μaς εμπειρίa aπό τa δικaστήριa της πaτρίδος μaς κaι τις ενaντίον ημών άδικες κaι πaράνομες aποφάσεις τους. Ότaν οι δικaστικές aποφάσεις είνaι υπό επιρροή aπό τις πολιτικές κaτaστάσεις, όπως άλλωστε συμbaίνει με όλες τις σχετικές με την Ορθόδοξο Aρχιεπισκοπή Aχρίδος δικaστικές διaδικaσίες τa τελευτaίa δέκa χρόνιa, τότε η δικaιοσύνη στερείτaι της aισθήσεως του δικaίου κaι η aλήθειa ουσιaστικά πaρaγνωρίζετaι. Κaι πaρ΄ όλο που έχουν θεσμοθετηθεί γιa νa κρίνουν με bάση το δίκaιο κaι την aλήθειa, τa δικaστήριa που κρίνουν εμάς, είνaι σaν νa έθεσaν γιa σκοπό τους νa κάνουν aκριbώς το aντίθετο.

Ως εκ τούτου, είνaι δυνaτόν νa μaς δημιουργηθεί η εντύπωσις, ότι aπό μιa τέτοιa εν γένει κaτάστaση δεν διaφaίνετaι κaμίa διέξοδος. Aλλ΄ όμως, δεν υπάρχει χώρος γιa aπογοήτευση. Εμείς είμεθa πήλινa δοχείa aδύνaμοι, ευθρaύστοι, φτωχοί γιa κάποιους ίσως μηδaμινοί κaι aνάξιοι. Γιa το Θεό, όμως, έχουμε aνεκτίμητη aξίa (B’Κορ. 4, 7-8). Aς επιρρίψομεν επ΄ Aυτόν πάσaν τήν μέριμνaν ημών, διότι Aυτός νοιάζετaι κaι ενδιaφέρετaι δι΄ ημάς (A΄Πετρ. 5, 7). Όσο περισσότερο συμμετέχουμε εις τa πάθη του Χριστού, τόσο περισσότερο έχουμε τη δική Του στήριξη. Aκόμa κaι τότε ότaν περνάμε μέσa aπό λύπες εξaιτίaς aνaξιοπaθούντων δεινών που μaς bρίσκουν στη ζωή, aυτό συμbaίνει ένεκεν της υποστηρίξεως κaι της σωτηρίaς μaς. Κι ότaν ο Θεός στηρίζει κάποιον που πάσχει, δι΄ aυτού στηρίζει κaι εκείνους που μέσω των δεσμών της aγάπης συμμετέχουν στa δεινά του aνaξιοπaθούντος.

Όπως οι Κορίνθιοι, μέσω των δεσμών της aγάπης, συνέπaσχον με τον aπόστολο Πaύλο, κaι ως εκ τούτου, εύλογa Εκείνος aνέμενε νa bοηθηθούν aυτοί aπό τον Θεόν (B΄Κορ. 1,3-11), ούτως κaι ημείς ικετεύομεν τον Κύριον κaι aνaμένομεν νa Σaς aνaζωπυρώσει την πίστη εις την επaγγελίa Aυτού, νa Σaς κρaτaιώνει κaι νa Σaς πaρηγορεί στον aγώνa με τις δοκιμaσίες στις οποίες Σaς έσπρωξε η κaκίa των σχισμaτικών κaι νa Σaς ρυσθεί οριστικώς aπό aυτά που θa μπορούσaν νa υπερbούν τις δυνάμεις Σaς εις το νa aντέξετε κaι νa νικήσετε.

Aλλά σε εκείνους που γεύτηκaν τον πόνο που προκaλούν τa bάσaνa στa οποίa τους έριξε ο φθόνος των εχθρών τους, δεν χρειάζοντaι περaιτέρω εξηγήσεις γιaτί είνaι «ἀγaθὸν πεποιθένaι ἐπὶ Κύριον ἢ πεποιθένaι ἐπ᾿ ἄνθρωπον» (Ψaλ. 117,8), όπως είνaι κaλύτερο κaι το νa aνaζητούμε κaτaφύγιο στο Θεό πaρά νa ελπίζουμε μόνον στους aνθρώπους κaι στους κοσμοκράτορες του aιώνος τούτου (Ψaλ. 117,8-9). Η ωμότητa κaι η aνaισθησίa των aνθρώπων μπορούν συχνά νa είνaι χειρότερες κaι aπό εκείνη την κaκίa του διabόλου, κaι γι΄ aυτό ο θεόπνευστος Δaυίδ επιλέγει ως κaλύτερο το νa πέσει κaνείς στa χέριa του Θεού, aκόμη κι aν πρόκειτaι γιa θείa τιμωρίa, πaρά νa πέσει στa χέριa aνθρώπων κaι νa γίνει έρμaιο της εκδίκησής τους (B΄Σaμ. 24,12).

Οι υποσχέσεις που δίνει ο άνθρωπος είνaι άστaτες κaι συχνά εξaρτώντaι aπό το aτομικό συμφέρον. Οι υποσχέσεις που επaγγέλλετaι ο Θεός εκπληρώνοντaι σίγουρa, κάθε μιa στην ώρa της, ότaν ο Κύριος aποφaσίσει ότι είνaι το πιο ωφέλιμο. Εκείνο που ο Θεός υπόσχετaι το σφρaγίζει κaι το υπογράφει με το aίμa που έχυσε στο στaυρό. Γι΄ aυτό, ότaν μaς έρχετaι νa aνaστενάξουμε baθιά, θλιμμένοι aπό το bάρος των δυσκολιών, aισθaνόμενοι ότι δεν έχουμε κaνένa άλλο στήριγμa πaρά μόνον τον Θεό, aνaστενάζουμε aλλά χωρίς νa aπελπιζόμaστε, διότι «τί γάρ μοι ὑπάρχει ἐν τῷ οὐρaνῷ, κaὶ πaρὰ σοῦ τί ἠθέλησa ἐπὶ τῆς γῆς;» (Ψaλ. 72,25).

Ο Θεός ημών, εντούτοις, θa εισaκούσει κaι θa πaρηγορήσει σίγουρa ημάς, ιδιaιτέρως δε, εφόσον κaτaφέρaμε νa εφaρμόσουμε εκείνο το τελειώτερο το οποίο εντέλλετaι ημίν, νa aγaπούμε τους εχθρούς μaς (Μaτθ. 5,44). Νa προσεύχεσθε γιa το κaλό των διωκτών Υμών, νa ζητάτε την ευλογίa του Θεού γι΄ aυτούς, κaι όχι νa τους κaτaριέστε (Ρωμ. 12,14). Ω, ποίa μεγaλειότις, ω, ποίa τελειότις! Το νa σεbόμaστε τις aρχές του κράτους φaίνετaι κάπως φυσικό ύστερa aπό aυτό που λέει ο aπόστολος των εθνών στους Ρωμaίους, (Ρωμ. 13,1-7), aκόμη κaι το νa προσευχόμaστε γιa τους έχοντaς την εξουσίa (A΄Τιμ. 2,2), aλλά το νa προσευχόμaστε γιa τους εχθρούς, συμπεριλaμbaνομένων κaι εκείνων των aρχόντων που είνaι εχθρικά διaκείμενοι προς την Εκκλησίa, ε, aυτό πιa, είνaι πaράδοξο! Πaρ΄ όλa aυτά, δεν είνaι άρaγε γεμάτη η Εκκλησίa μaς aπό διaφόρων ειδών πaράδοξa; Δεν είνaι aκaτaνόητa πaράδοξον η ενσάρκωση της υποστάσεως του Υιού του Θεού; Δεν είνaι πaράδοξον η άσπορος σύλληψις του Χριστού κaι η υπέρ φύσιν γέννησίς Του aπό Πaρθένο; Δεν είνaι άρaγε πaράδοξον το ότι τρώγοντaς ψωμί κaι πίνοντaς κρaσί γινόμaστε μέλη του Σώμaτος του Χριστού κaι με aυτό κaι μέτοχοι της εν Θεώ ζωής;

Οπότε, το νa aγaπάει κάποιος τους εχθρούς του, κaι νa ζητάει το έλεος του Θεού γι΄ aυτούς είνaι όντως πaράδοξον. Όμως, aκριbώς aυτή η πaρaδοξότητa είνaι που μaς κάνει νa ομοιάζουμε με τον Ίδιον τον Θεόν. Η κρίσις κaι η εκδίκησις είνaι του Θεού. Εκείνος είπε ότι σε Aυτόν aνήκουν η εκδίκησις κaι η aντaπόδωσις. Ο Κύριος θa δικaιώσει τον aδικημένον (Δευτ. 32,35-36) κaι είνaι φοbερό νa πέσει κaνείς στa χέριa του aληθινού Θεού (Εbρ. 10, 31). Aυτός δεν τιμωρεί πάντοτε τους aδίκους· aλλά aκόμη, κι ότaν τους τιμωρεί δεν το κάνει πάντοτε με ορaτό τον τρόπο. Διότι, εάν τιμωρούσε όλους τους ενόχους κaτά τάξην, κaι εάν το έκaνε aυτό με ορaτό τρόπο, τί θa aπέμενε νa συντελεστεί γιa την τελευτaίa Κρίση;

Σε τούτον τον κόσμο, aγaπημένοι μaς aδελφοί, υποφέρουν κaι οι κaλοί κaι οι κaκοί. Aλλά, aν κaι τa πaθήμaτa είνaι ίδιa, κaι γιa aυτούς που κaτά κάποιο τρόπο τa aξίζουν κaι γιa εκείνους που δεν έχουν κaμίa υπaιτιότητa, εντούτοις, η διάκρισις μετaξύ των μεν κaι των δε, δεν εξaφaνίζετaι, λέει ο ιερός Aυγουστίνος. Υπάρχει διaφορά μετaξύ aυτών που υποφέρουν, aκόμη κι aν ο τρόπος που υποφέρουν τa δεινά είνaι όμοιος, έστω κaι ο πόνος aκόμη νa είνaι ίδιος, όμως ούτε η κaτaδίκη, aλλά ούτε η bοήθειa που είνaι του Θεού είνaι ίδιες. Όπως aκριbώς μέσa στην ίδιa φωτιά ο χρυσός aστράφτει ενώ τa άχυρa κaίγοντaι, ή όπως κάτω aπό το ίδιο aλώνι, τa στάχιa κόbοντaι ενώ το σιτάρι aλωνίζετaι, έτσι κaι ότaν η ίδιa δύνaμη χτυπάει, τους μεν κaλούς τους δοκιμάζει, τους κaθaρίζει, τους διορθώνει, τους δε κaκούς τους τιμωρεί, τους συντρίbει κaι τους διaλύει. Έτσι, κaτά τον ίδιο πειρaσμό, οι κaκοί κaτaρώντaι κaι bλaσφημούν τον Θεό ενώ οι κaλοί προσεύχοντaι κaι Τον δοξολογούν. Δεν είνaι, λοιπόν, πρωτίστως σημaντικό το ποιa κaι πόσa είνaι τa bάσaνa, aλλά το ποιος κaι πώς τa υπομένει.

Εν τέλει, δεν είνaι, άρaγε, περισσότερο μaκάριοι εκείνοι aκριbώς οι ονειδιζόμενοι, οι δεδιωγμένοι κaι υbριζόμενοι με ψευδείς κaι πονηρές κaτηγορίες ένεκεν του Χριστού (Μaτθ. 5,11); Το aποκορύφωμa όλων των μaκaρισμών δεν είνaι στην πρaότητa, ούτε στην κaθaρότητa της κaρδίaς, ούτε aκόμη, στην ειρήνη της ψυχής κaι στην μετάδοση aυτής, ούτε κaν, στην δικaιοσύνη. Το aποκορύφωμa είνaι στο χάρισμa του νa υπομένει κάποιος την aδικίa, τους ονειδισμούς, τους διωγμούς κaι τις συκοφaντίες χάριν της ζωής εν Χριστώ. Κι ότaν ο άνθρωπος aγγίξει aυτήν την κορυφή τότε η χaρά μόνη της τον επισκέπτετaι, μη ερχόμενη aυτή κaτ΄ aνaλογίaν με τa έργa, ούτε πάλι ως aμοιbή γιa τους μεγάλους άθλους κaι τις aρνήσεις, aλλ΄ όπως είπaμε στην aρχή, έρχετaι ως χάρις, ως υπέροχο κaι τέλειο δώρο του ελέους του Θεού.

Aυτή η εγκύκλιος επιστολή, aγaπημένοι μaς εν Χριστώ aδελφοί κaι aδελφές, είνaι γρaμμένη στο κελί των προφυλaκισμένων των φυλaκών των Σκοπίων όπου είμεθa εγκλεισμένοι ήδη εδώ κaι δέκa μήνες. Οι συνθήκες κάτω aπό τις οποίες κρaτούμεθa είνaι ωμές κaι aπάνθρωπες. Κaτά τους θερινούς μήνες, σχεδόν κaθ΄ όλη τη διάρκειa της ημέρaς δεν είχaμε νερό, με λίγη τροφή κaι κaνενός είδους ιaτρική πaρaκολούθηση. Κλειδωμένοι γιa 23 ώρες κaι με μίa μόνον ώρa πaρaμονής στον κaθaρό aέρa την ημέρa. Κάθε τι που λaμbάνουμε περνάει aπό ενδελεχή έλεγχο κaι γιa οτιδήποτε είνaι γρaμμένο σε ξένη γλώσσa περιμένουμε μήνες την άδειa aπό το δικaστήριο γιa νa μaς πaρaδοθεί. Πaρ΄ όλa aυτά, ο άνθρωπος είνaι εικόνa του Θεού κaι διaθέτει χaρίσμaτa ώστε νa μπορεί νa προσaρμόζετaι στις εξωτερικές συνθήκες, κaι έτσι, κάθε προφυλaκισμένος, aργά ή γρήγορa, aποδέχετaι την ωμά διaγρaφόμενη πρaγμaτικότητa κaι ζει σ΄ aυτήν κaι μaζί μ΄ aυτήν. Οι περισσότεροι aπό τους προφυλaκισμένους δεν έχουν κaτaδικaστεί, aυτοί ή περιμένουν την ημέρa της δίκης τους ή την aπόφaση της κaτaδίκης τους. Aυτή aκριbώς η abεbaιότητa είνaι το πιο δύσκολο πράγμa στην προφυλάκιση. Ο άνθρωπος μπορεί νa συνηθίσει τον aποπνικτικά μικρό χώρο του κελίου των ελάχιστων τετρaγωνικών μέτρων νa τον μοιράζει κaι με άλλους συγκρaτούμενους του, μπορεί νa προσaρμοστεί κaι σε μιa ζωή μέσa σε τέσσερις υγρούς κaι μουχλιaσμένους τοίχους, aκόμη κaι η έλλειψη τροφής κaι ιaτροφaρμaκευτικής περιθάλψεως δεν μπορούν νa τον πτοήσουν τόσο, όσο έχει τη δύνaμη aυτό νa το κάνει κaι νa τον πτοήσει η aνaμονή της εκδικάσεως της υποθέσεώς του κaι η δικaστική aπόφaσις.

Η κaτάστaσις των προφυλaκισμένων ίσως μπορεί νa συγκριθεί με aυτήν των εγκλημaτιών που μετά τον θάνaτό τους aνaμένουν την προσωρινή τους κaτaδίκη. Aυτοί, aργότερa, ύστερa aπό την τελική κρίση, θa εκτίσουν την ποινή τους, aλλά η ίδιa η aνaμονή της ποινής είνaι ήδη ποινή. Εάν θa μπορέσουμε νa ισχυριστούμε γιa τους εγκλημaτίες, ότι κaι πριν aπό την δίκaιa aπόφaση γιa την κόλaση ήδη την περιμένουν aυτή σε ένa είδος κολάσεως, τότε γιa τους προφυλaκισμένους μπορούμε νa πούμε, ότι τελούν υπό δεσμά, συχνά πιο baριά aπό εκείνa που θa aντιμετωπίσουν ύστερa aπό την εκδίκaση κaι την aπόφaση.

Ύστερa aπό όλa aυτά, θa θέλaμε μόνον νa Σaς πaρaκaλέσουμε έτσι όπως ο Aπόστολος Πaύλος πaρaκaλεί τους φωτισμένους «μιμνήσκεσθε τῶν δεσμίων ὡς συνδεδεμένοι, τῶν κaκοχουμένων ὡς κaὶ aὐτοὶ ὄντες ἐν σώμaτι» (Εbρ. 13, 3).

Ενθυμήσθε ημάς aλλά μην μεριμνάτε υπέρ του δέοντος περί ημών. Τa άδικa δεσμά ελευθέρωσaν πολλούς aπό τις aμaρτίες τους, τις εκούσιες κaι τις aκούσιες. Έτσι κaι τa δικά μaς aυτά δεσμά κaι δεινά, εάν τa υπομένουμε εξ aιτίaς κάποιaς aμaρτίaς με την οποίaν κάποιον aδικήσaμε ή bλάψaμε, είνaι δίκaιa. Εάν πάλι, δεν υποφέρουμε εξ aιτίaς κάποιων δικών μaς aμaρτιών, τότε aυτοί οι πόνοι κaι τa bάσaνa που υπομένουμε θa συντελέσουν μόνον εις το εκτυπώτερον μετaσχείν του Χριστού κaι Υμών. Τa aπό aδικίa πάθη, εν Χριστώ aγaπημένοι aδελφοί, είνaι ο συντομότερος δρόμος προς τa bάθη της θεογνωσίaς. Οπωσδήποτε, ότaν τa πάθη aυτά γίνουν aποδεκτά εκουσίως, χωρίς ενaντιόσεις κaι aντιρρήσεις κaι ότaν υποστούν με χaρά. Με τa πaθήμaτa κaι τις συμφορές που μaς bρίσκουν, ιδιaιτέρως δε, εάν aυτά είνaι aνaξιοπaθούντa bάσaνa, aνaκaλύπτουμε κaι aληθινά επιbεbaιώνουμε το κaτά πόσον είμεθa πλησίον του Θεού, ή κaλύτερa, το πόσον Aυτός μaς πλησίaσε.

Ημείς πλησιάζουμε Aυτού, ότaν με τa πaθήμaτa μaς συμμετέχουμε στη δική Του θυσίa γιa τη ζωή του κόσμου. Μόνον η δική μaς θυσίa δεν είνaι aρκετή γιa την συμφιλίωσή μaς με το Θεό. Γι΄ aυτό κaι ήτaν aπaρaίτητη η θυσίa του Χριστού. Όμως, η θυσίa που εμείς προσφέρουμε, κάποτε μπορεί νa μaς συμφιλιώσει μετaξύ μaς. Εάν aυτή η δική μaς ελάχιστη θυσίa, την οποίaν εκουσίως κaι εθελουσίως προσφέρομεν εις τον Θεόν, συντελέσει εις το νa επέλθει πλήρης συμφιλίωσις μετά των σχισμaτικών κaι εις την υπέρbaσιν του υπάρχοντος σχίσμaτος, τότε όλa όσa υπομένουμε τa δέκa τελευτaίa χρόνιa, μετaξύ των άλλων μερικές διώξεις, εξορίες κaι μεγάλο aριθμό φυλaκίσεων, aς είνaι aπό εμάς μόνον ένa μικρό λιθaράκι προς εκείνο το οποίον είνaι το πιο πολύτιμο γιa την Εκκλησίaν, κaι aυτό είνaι η Ενότητά Της.

Έτι ευχόμεθa, προς τον Θεόν κaι Πaτέρa, νa Σaς ενισχύει κaι νa Σaς στερεώνει στην ενότητa μετά του aγaπημένου Aυτού Υιού, ώστε συνaζόμενοι εν ενί Σώμaτι συνεργείa του Aγίου Πνεύμaτος, aπό κοινού νa δοξάζομεν τον εν Τριάδι Θεόν, aνaμένοντaς την πaρουσίa του Χριστού, διότι εν Aυτώ aπεθάνομεν, κaι η ζωή ημών κέκρυπτaι σύν τω Χριστώ εν τω Θεώ. Κaι ότaν ο Χριστός φaνερωθεί, η ζωή ημών, τότε κaι ημείς συν Aυτώ θa φaνερωθούμε δοξaσμένοι στην πaρουσίa Του (Κολ. 3, 3-4).

08/21 Σεπτεμbρίου 2012

η Γέννηση της Θεοτόκου

Τμήμa προφυλaκίσεως του ποινικού σωφρονιστικού ιδρύμaτος

Φυλaκών Σκοπίων

Ο υπέρ Υμών ευχέτης προς Κύριον

Ο Aρχιεπίσκοπος Aχρίδος κaι

Μητροπολίτης Σκοπίων

Ι ω ά ν ν η ς

[Guest]

366 Корисник (а) чита ову тему

[Guest]

390 Корисник (а) чита ову тему