Од себе кад се одузмем

[Тавита]

Господин Јаков ми је дао идеју отворити ову тему. Рекао је "Oto Vajninger" , и пробудио размишљање о трагедији. Колико њих је задесила и пресјекла? Како су нестајали ,  како постојали?

Ову тему отварам, онима који су отргли себе од себе...

Или нису ни хтјели, а бијаху отргнути....

Зашто трагедија?

Из чега?

Коме?

Како?

[Тавита]

Oto Vajninger

Oto Vajninger (Otto Weininger), austrijski filozof

rođen: 3. april, 1880.

Beč

preminuo: 4. oktobar, 1903.

Beč

Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški. Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom. Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti.

Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner. Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. klapklap, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori.

Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava.

Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo.

Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede.

Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.

Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije  0205_whistling

[Тавита]

Šandor Petefi

Šandor Petefi (mađ. Petőfi Sándor) (1. januar 1823., Kiškereš, Mađarska - 31. jul 1849, Šegešvar, Mađarska (danas Sigišoara, Rumunija) ) je mađarski pesnik i jedan od vođa nacionalnog pokreta 1848. Otac mu je bio Srbin Stevan Petrović, majka mu je bila Slovakinja Marija Hruzova, a Šandorovo kršteno ime je Aleksandar. Smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka. Još kao gimnazijalac je počeo da piše i objavljuje poeziju.

U burnim godinama koje su potresale veći deo Evrope, veoma se isticao kao vatreni mađarski nacionalista, pobornik republike i pristalica revolucije. Godine 1848. došao je na čelo peštanske omladine i ubrzo postao ideolog mađarske revolucije za otcepljenje od Habzburške monarhije i osamostaljenje Mađarske. Međutim, ubrzo su mađarski plemići preuzeli rukovodstvo i ušli u dogovore sa austrijskim dvorom o povlasticama i ustupcima. Revolucionar Šandor se pridružio pobunjeničkoj vojsci koja je krenula u rat protiv habzburških trupa. Na nesreću po pobunjenike Rusija se aktivno uključila u događaje podržavši bečki dvor, a u nameri da se uguši revolucionarni republikanizam. Petefi je najverovatnije poginuo 1849. u bici kod Šegešvara, mada je ispravnije reći da mu se tu izgubio svaki trag.

Njegova poezija je imala veliki uticaj na južnoslovenske pesnike, posebno na Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Najpoznatija dela su mu Petefijeve pesme, Apostol i Vitez Janoš.

Danas most u Budimpešti nosi njegovo ime.

izvod iz knjige rođenih (Petefi muzej u Kiškerešu)

Vikipedija

[Gospodin Jakov]

Зашто трагедија?

- Da bi dala smisao životu!

Из чега?

- Iz nas samih - Prema nama - I jedni prema drugima - (đavo) - Proviđenjem!

Коме?

- Svakako pravilno shvaćen odnos u životu - Bogu!

Како?

- Jako teško - a opet, i ponekada nekako lako - Molitvom!

:smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley:

[Тавита]

????? ??????????

- Da bi dala smisao životu!

?? ?????

- Iz nas samih - Prema nama - I jedni prema drugima - (?avo) - Provi?enjem!

?????

- Svakako pravilno shva?en odnos u životu - Bogu!

?????

- Jako teško - a opet, i ponekada nekako lako - Molitvom!

:smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley: :smiley:

dje si ti , pametnice mala?  :smiley:  0205_whistling

[Gospodin Jakov]

Pa vidiš smajlije  :smiley: ....

[Тавита]

Pa vidiš smajlije  :smiley: ....

Ma jesam  0104_cheesy

[Gospodin Jakov]

Бранко Миљковић

Рођен је 1934. у Нишу. 1953. године, преселио се у Београд где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије . Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Крајем 1960. се преселио у Загреб. Умро је 1961.године.

Услед геополитичких прилика у послератној Европи, име Бранка Миљковића није познато ширем аудиторијуму западне Европе. У време Другог светског рата био је сведок масовних погубљења, што се одразило на младог Миљковића и његову поезију која је следила.

Његов таленат и лакоћа са којом се користио и играо речима нису прошли незапажени. 1953. године са родитељима се сели у Београд, у који Бранко стиже са стотинак већ написнаих песама, и у којем проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима. Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попом и Иваном Лалићем.

Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.

Често је виђен по кафанама Београда, у којем је Бранко водио боемски и безбрижан живот. Међутим услед сталног конзумирања алкохола, умео је да покаже и своју агресивну страну када је био у пијаном стању, због којих је стално улазио у туче које је скоро увек губио. Овакво понашање га је често доводило у неприлике са режимом који није желело да толерише сличне испаде. На срећу, имао је пуно пријатеља, писаца, који су у то време били веома блиски режиму и који су га избављали из разних неприлика. Услед оваквог понашања и неприлика у које би упао, увек би говорио, кунећи се, да више никад неће писати. 1958. године његова друга колекција песама је објавњена под називом Смрћу против Смрти. 1958. године Жан Пол Сартр посећује Београд као гост Српске академије наука и уметности. Миљковић прима посебно признање од француског филозофа, и њих двојица су се након посете убрзо спријатељили.

Претпоставке о смрти

У јесен 1960. године Бранко се нашао у окружењу чланова партије. Мислио је да су се чак и његове блиске колеге окренуле против њега, што је тешко подносио. Донео је одлуку да заувек напусти Београд, и нађе нови дом у Загребу, у којем га је чекао посао културног уредника Радио Загреба. По одласку шаље писмо новинама Дуга и одриче се награда које је добио. У Загребу, Бранко је наставио да пише, али и да пије.

У последњој ноћи његовог живота, између 12-тог и 13-тог фебруара 1961. године, виђен је како пије у друштву неколицине девојака. Према исказу сведока, био је весео, чули су га како је говорио да је завршио са уображеним уредницима, политичким улизицима и партијом, и да је спремао објављивање нове колекције песама. Убрзо након поноћи, напустио је пријатеље за столом, рекавши да мора да се састане са неким. Пронађен је обешен о дрво у близини кафане. У време смрти имао је 27 година.

Званични налази говоре да је извршио самоубиство. Пријатељи и познаници, тумачећи његов чин, тврде да се убио јер није више могао да поднесе притисак и ругање. Неки су говорили да није могао да прежали сукоб са партијом због којих се одрекао својих песама. Остали тврде да је патио од неузвраћене љубави (пријатељ Петар Џаџић, на пример).

Постоји сумња да је убијен. Један број сведока тврди да је био пијан, и да је након напуштања својих пријатеља отишао у другу кафану где је гласно певао српске песме, и да кад су га окружили хрватски националисти, он их је псовао. Ово никад није било званично уврштено у извештај о смрти, јер би убиство песника од стране националиста изазвао велики број проблема у тадашњој Титовој Југославији. У исто време, у једном телевизијском документарном програму, чланови породице су тврдили да је током идентификације тело било покривено црвеним печатима и да је дрво о које се Бранко обесио наводно било дрвце, о кога би се тешко одрасла особа обесила (фотографија дрвета постоји у полицијској архиви).

У везу са његовом смрћу се доводи и тврдња да се Бранко бавио истраживањем порекла Јосипа Броза по његовом дијалекту и да је због тога био праћен од стране УДБЕ.

До данас, не постоји конкретан закључак о његовој смрти.

У својој колекцији песама Извор Наде, написао је епитаф - уби ме прејака реч.

Збирке песама:

- Узалуд је будим (1957)

- Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем

- Порекло наде (1960)

- Ватра и ништа (1960)

- Крв која светли (1961)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%9C%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/bmiljkovic-izbor.html

[Тавита]

Ох.. Миљковић....

Хвала Вам Господине Јаков  0104_cheesy  dada 1405_love

[Gospodin Jakov]

Nema na čemu drugarice Tavita  0104_cheesy ...

[Тавита]

Nema na ?emu drugarice Tavita  0104_cheesy ...

1405_love.gif' class='bbc_emoticon' alt='dada' />

[Тавита]

AGUSTINI, DELMIRA (1886 - 1914)

Delmira Agustini je rođena 24. oktobra 1887. u Montevideu... 1907. izlazi njena prva zbirka pjesama Bijela knjiga (El libro blanco), a 1910. slijede Jutarnje pjesme i 1913. Prazni pehari (Los cálices va-cíos)… Bila jedna od najizuzetnijih pjesnikinja modernizma… U Pórtico-u je Rubén Darío proglašava uniknom u izražavanju žene… Ubijena je 6. juna 1914. u Montevideu od strane njenog muža (bili su oženjeni svega par sedmica) kada ga je ostavila. Najprije je ubio nju sa dva revolverska hica, a zatim je izvršio samoubistvo. Smatra se da je bilo malo više vremena da razvije svoj talent, bilo bi kao ostvarenje anđeoskog sna…

Izgubila je život u 28-oj godini.

"...Na površini od kristala,

u drhtavome ogledalu jezera,

koje kadkada misao moju odražava,

crvenom bojom labud plaši,

a ja bjelinom strah zadajem…«

(Iz pjesme »Labud«)

[shalom777]

Ево неколико дана се баш трудим да схватим одакле онолико анти-феминистичких ставова у уму Ото-а Вајнингера,али ми слабо иде. :smiley:  Баш бих волио да чујем мишљење оних који су читали ''Пол и карактер'' ,о овом питању.

[Тавита]

ALFIREVIĆ, FRANO (1903-1956)

Tri mjeseca nakon smrti Tina Ujevića, njegov najvjerniji prijatelj pjesnik Frano Alfirević udavio se jedne večeri u gostionici "Vis" u Masarykovoj ulici kriškom narandže. Kad je umro Frano, malo poslije Tina, netko je rekao da je umro od tuge i da su se obistinile njegove riječi iz pjesme "Pjesnik", koju je posvetio upravo Tinu:

"Imam samo dan i noć, dva pusta druga,

i nikog na svijetu kom bih sebe dao…"

[Тавита]

??? ???????? ???? ?? ??? ?????? ?? ??????? ?????? ??????? ????-????????????? ??????? ? ??? ???-? ??????????,??? ?? ????? ???. :smiley:  ??? ??? ????? ?? ????? ??????? ???? ???? ?? ?????? ''??? ? ????????'' ,? ???? ??????.

?????? ????? ?? ????? ???????? ???? ????? ????? ??????... ? ????? ??? ?? ???????? ??????? ??? ?????? ?? ?? "??????" ???? ? ???????.. ? ???? ?????? ??? ???????? ?? ?? ????? ?????? ???? ????? ????? ???????? ? ????????????,.. ?? ???? "?????????" ? ??.... ??? ?? ???????? ?????? ????????... ?? ??? ?? ?????? ? ????? ???? ?? ?? ????????... ?? ????? ?? ?? ??????? ?? ?? ???? ? ???? ?????? ??????? ????????????, ??????????, ????????????, ?????? ??????, ?????? ????... ????....

??????? ?? ?????? ????????? ?? 5 !  0104_cheesy

? ? ???? ?? ???? ?? ??????? ???? ??????? ??????? ????????....

???????? ????????? ???? ???? "???? ????" ?? ????? ?????? ?? ????.. ? ???? ???? "????" ???? ?? ?? ????? ????? ?????? ?????? ?????????...