Хришћани пред незнабожачким судовима (1Кор. 6, 1–8)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Хришћани пред незнабожачким судовима (1Кор. 6, 1–8)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1094, Рубрика Библијске теме Апостол Павле је чуо да хришћани у Коринту једни против других воде парнице пред световним судовима, и осуђује ову праксу. Значи ли то да Апостол није признавао световне судове, и да хришћани треба да сматрају световне судове „неправедним“, како Апостол сугерише? Апостол Павле је чуо да неки хришћани у Коринту једни против других воде грађанске парнице пред световним судовима. У 1Кор. 6, 1–8 Апостол осуђује ову праксу и нуди алтернативне могућности за решавање спорова унутар хришћанске заједнице. Значи ли то да Апостол није признавао световне судове? Значи ли то такође да хришћани треба да сматрају световне судове по аутоматизму „неправедним“, како Апостол сугерише?

СВЕТ И ЦРКВА

После излагања о случају коринтског блудника и позивања коринтских хришћана на унутрашњу будност, апостол Павле подсећа хришћане да „немешање са блудницима“ о чему им је претходно писао (1Кор. 5, 9), не значи напуштање света, већ покушај изградње једног морално другачијег друштва у Цркви. Такав став не значи осуду света, „оних који су напољу“ (1Кор. 5, 12), већ пре свега рад на себи: свету, онима који су напољу судиће Бог, а хришћани најпре нека суде самима себи, тј. избаце злога од себе (1Кор. 5, 13).

СОЦИЈАЛНА СТРАНА ПРОБЛЕМА

Надовезујући се на управо речено, тј. да је Црква, мада бивајући у свету, позвана да буде носилац другачијег етоса, Апостол прелази на нову тему: неки коринтски хришћани воде грађанске парнице једни против других пред световним судовима (1Кор. 6, 1–8). Могуће је да ове апостолове речи имају јак социјални набој: док једног блудника, који је вероватно имућан члан заједнице, толеришете, сиромахе вучете на суд пред неправедницима. Овакво разумевање апостолових речи могуће је из контекста читаве Посланице. Наиме, у коринтској заједници је било социјалних неједнакости (1Кор. 11, 17–22) и оне су се пројављивале на више нивоа живота заједнице.

СУД КОД НЕПРАВЕДНИХ И СУД КОД СВЕТИХ

Световне судове Павле без даљег објашњења назива просто „неправедним“ (1Кор. 6, 1), док за тражење правде упућује на „свете“, тј. на хришћанску заједницу. У антици је неправедност судова била опште место. Судије су сматране неправедним – како због склоности да буду поткупљене, тако и због свог махом високог социјалног положаја са кога су били склони да с презрењем гледају на сиромашне. Павле, међутим не тематизује ове моменте; за њега су световни судови просто неправедни, јер су им критеријуми расуђивања суштински другачији од хришћанског погледа на свет и међуљудске односе. Уместо код „неправедних“, хришћани треба да траже правду код светих. Аргументација гласи: „Не знате ли да ће свети судити свету? И ако ћете ви судити свету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама?“ (1Кор. 6, 2). Другим речима, хришћани се позивају да о стварима овога света („ситницама“) расуђују унутар себе. То није била ретка појава у религијском свету антике, пошто су јудејске синагоге и поједина античка култна друштва поседовали известан степен судске самоуправе.

Међутим, Апостол не жели да остане само на формалном праву хришћана да имају сопствене судове. Његова аргументација се креће не одоздо, него одозго: ако ће свети, тј. ви, у будућности судити свету, зар не могу да пресуде сада обичну грађанску парницу? Апостол се овде ослања на Дан. 7, 22: „Докле дође старац и даде суд суд светима Вишњега, и дође време да свети преузму Царство“ (уп. такође Пс. 149, 5–9). Апостол овде има у виду распрострањену апокалиптичку представу – да ће са доласком правде Божије доћи и сопствена правда. Стога је јасно да свети као (до)носиоци правде Божије могу и треба да деле правду људску сада и овде. Аргументација се, међутим, не завршава овде. Не само да ће свети судити свету, него и анђелима: „Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камо ли у стварима овога света?“ (1Кор. 6, 3). На којој традиционалној теолошкој представи Апостол темељи овај свој исказ остаје нејасно. У јудејској традицији је увек Бог тај који суди палим анђелима (Ис. 24, 21; 2Пет. 2, 4; Јуд. 6). Имајући пак у виду схватање апостола Павла да су хришћани учесници у Телу Христовом који је небеско биће и Судија света (Фил. 2, 9–11), њихова судска компетенција се значајно повећава.

ХРИШЋАНСКИ СУД

После навођења свих аргумената, Апостол констатује: „А ви кад имате суђења за ствари овога света, узимате за судије оне који у цркви не значе ништа“ (1Кор. 6, 4). Има ли другог решења за правне несугласице међу хришћанима? Апостол сматра да има: „На срамоту вама говорим. Зар нема међу вама ни једнога мудра који ће моћи пресудити међу браћом својом?“ (1Кор. 6, 5). Апостол Павле је овде укорењен у старозаветној традицији: „Како бих ја сам носио муке ваше, бремена ваша и расправе ваше? Дајте из племена својих људе мудре и веште и познате да вам их поставим за старешине ... и заповедих онда судијама вашим говорећи: саслушајте расправе међу браћом својом и судите право између човека и брата његова и између дошљака који је са њима. Не гледајте ко је ко на суду, саслушајте и малога и великога, не бојте се никога, јер је суд Божији ... “ (Пнз. 1, 12–17). Овде Апостол свакако сматра да хришћани вршећи своје судове не треба да копирају световне, већ да њихови судови треба да буду утемељени на сопственим принципима. Апостол Павле, после свега наведеног, подсећа хришћане на њихов призив, стављајући им на тај начин до знања да би све што је претходно писао било непотребно када би хришћани одустајали од парница: „И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом“ (1Кор. 6, 7). Зар није у духу вере у страдајућег Христа доследније трпети и праштати: „Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету? Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!“ (1Кор. 6, 7–8).

СВЕТОВНИ И(ЛИ) ХРИШЋАНСКИ СУДОВИ

Апостол Павле својим излагањем не доводи у питање световне судове. Он доводи у питање њихову релевантност за хришћане. Он такође не сматра да Црква треба да има „паралелне“ судске инстанце. По њему би најбоље било да нема никакве (1Кор. 6, 7). Међутим, за дневна питање и спорове који могу да искрсну међу хришћанима, надлежни треба да буду „свети“, тј. „мудри“ људи из заједнице (1Кор. 6, 5). Ова њихова надлежност је последица слободне одлуке појединаца из заједнице да им признају моћ расуђивања у споровима. Они који слободно припадају заједници која вером у Христа напето чека један нови, другачији и праведнији свет, слободно се одлучују да се потчине принципима суђења која су по мерилима те вере; а врховна мерила те вере су праштање, трпљење и одустајање од сваког могућег наношења штете и неправде брату и сестри (1Кор. 6, 7–8).