Откуд зло у свету?

[Guest]

Пред проблемом зла и смрти

Откуд зло у свету?

Аутор: Бојан Бошковић, Број 1094, Рубрика Богословље

Откуд зло у свету? Ово питање постављано је у људској култури откада она постоји. Сви древни народи имали су бар неки мит који је објашњавао порекло зла. Зависно од народа, првобитно зло је схватано на различите начине. Некад се радило о смрти, некад о тами, некад о разарајућим природним стихијама, болестима, глади или било којој од несрећа које могу снаћи човека. Ово питање не губи на актуелности, без обзира на епоху и културу. Постојање зла у свету је често водило људе до тога да негирају или постојање Бога или до презирања света, као нечег што нема истинско постојање.

Многобожачке религије, иако богове нису сматрале савршеним у моралном смислу, ретко су њима приписивале настанак зла. Оне су порекло зла везивале за нешто исконскије, нешто чему ни сами богови не могу одолети, бар не у потпуности. Зло се често везивало за разна титанска бића која су претходила постанку космоса којим владају богови. С друге стране, богови су били поштовани као они који су обуздали разарајуће исконске елементе и устројили космички поредак, који одолева уништењу. За то што су несреће ипак продрле у свет који је под влашћу богова често је био крив човек, као у грчком миту о Пандориној кутији. Ипак, без обзира на своју улогу у устројавању космичког поретка и сами богови потчињени су некој њима надређеној сили, схваћеној као усуд, судбина или нужност.

Староперсијска религија – зороастризам, одговор на ово питање даје тако што развија учење по коме постоје два бога. Један је добри бог, од кога потиче све што је добро у свету, а други је зли бог, који је узрочник зла. Свет је мешавина делатности ова два бога, а историја њихово бојно поље, на коме ће добри бог однети коначну победу и уништити све што је зли бог створио. То је најстарији облик религијског дуализма.

Посебан проблем да се објасни порекло зла у свету настаје када се у многобожачкој средини развија идеја о једном богу. Тај један бог је, за разлику од многобожачких богова, увек био схватан као добар. Како онда објаснити порекло зла уколико свет потиче од једног бога који је добар? Покушај да се одговори на то питање одвео је до другачије врсте дуализма. Тако се појавило схватање да је тај бог условљен нечим што већ постоји. Такво виђење развио је старогрчки философ Платон. Његов творац света, иако је пројекција највишег добра, ограничен је неком врстом материје од које ствара свет. Тако све што је у свету несавршено, пролазно и пропадљиво потиче од материје, која је постојала и пре стварања света. Такав, философски дуализам, је за све што је у свету добро сматрао да потиче од учествовања у нематеријалним и вечним идејама, а за све што је зло да потиче од материјалности света. Овакво учење касније се поново развило до религијског дуализма, по коме је врховни и добри бог створио идеални свет бестелесних духова, а зли бог материјални свет.

Такво учење било је један од првих изазова за теологију ране Цркве. Његови заступници названи су гностици. Они су проповедали дуалистичко схватање хришћанства, које је било обојено утицајима неоплатонизма и староперсијске дуалистичке религије. Они су тврдили да је Христа послао добри Бог – Отац, како би избавио душе изабраних из ропства материјалном свету, који је створио зли творац из Старог Завета. Оци ране Цркве били су тако изазвани да одговоре на питање о пореклу зла, полазећи од вере да је исти Бог и творац материјалног света и Отац Исуса Христа.

Књига Постања Бога приказује као творца света у апсолутном смислу. Он не ствара свет нити на основу неких претпостојећих идеја, нити од неке претпостојеће материје. Он свет ствара слободно – на основу своје воље, покретан љубављу, а не било којом врстом принуде. Дакле, нема ничега поред Бога што би претходило стварању и чему би се могло приписати порекло зла. У истој књизи је такође посведочено да се након стварања Бог уверио да је све што је створио „добро веома“. Међутим, и сам Христос је посведочио да „овај свет у злу лежи“, као што и свакодневно људско искуство говори. Уколико тај свет нема други узрок, осим Бога, да ли то онда значи да је Бог узрочник зла, макар и посредно? Уколико је Он узрочник зла, да ли је могуће да је Он добар?

На питање о пореклу зла одговор је назначен већ у самој књизи Постања. Бог стварајући човека по своме лику њему дарује цео свет. Такође, даје му слободу, која је у томе да човек или изабере заједницу са Богом, чиме би цео свет добио непропадљивост и вечни живот, или да је одбије присвајајући свет за себе. Под наговором змије, првобитни људи су изабрали ово друго, чиме су себе и свет одсекли од јединог извора живота и постојања. Свет је тако потпао под власт смрти и пропадљивости. Тим одвајањем света од Бога свет је постао непријатељски човеку, будући да је почео да се урушава и да пропада, повлачећи човека као свој део за собом. Тако почиње борба човека против природе и борба људи између себе око природних добара, неопходних за опстанак – одлагање смрти. Овако се „умножило зло у свету“.

Зашто је Бог препустио свет таквом несавршеном бићу и зашто га није спречио да учини тако погрешан избор? Да је то учинио Бог би укинуо човекову слободу. Бог је сам узрок свог постојања. Њему постојање није дато од стране другог бића. Он своју слободу изражава већ самим тиме што постоји. С друге стране, човек није сам узрочник свог постојања. Њему је његово биће дато од Бога. Зато човек може да изрази своју слободу једино накнадним прихватањем или одбијањем свог постојања. Кроз слободу човека, као бића које је створено по лику Божијем, изражава се и слобода целог створеног света, чији је човек део и довршење. Тако је биће творевине стварност дијалога између два слободна бића, а не нешто наметнуто од стране Бога. Бог, дакле, хоће свет који остварује слободу кроз боголико биће, а не свет који би био насилна пројекција Његове воље. Било које добро у свету, које не би било потврђено слободном сагласношћу човека, за Бога уопште не би било добро.

Свет је тако стварност која је узрокована од Бога, али зависи и од човека. Та стварност може да живи и постоји једино у обостраној сагласности Бога и човека. Допустивши погрешан избор, Бог је човеку заправо допустио да изрази слободу. Таквим избором веза на којој је утемељен свет је пукла, грешком човека. Дакле, смрт није казна коју је Бог накнадно измислио да казни преступнике против воље Божије – она је последица пуцања везе кроз коју свет добија живот. Човековим грехом није у свет уведено нешто ново, неки нови начин постојања, него је почело рушење онога што је створено. Зло, дакле, није неко ново биће које би имало свој узрок у Богу, па ни у човеку, него је оно одбијање бића од стране самога бића.

Међутим, ово одбијање бића није одлука која је донесена са јасном намером да се свет уништи и да се Богу дефинитивно каже не. Оно је последица воље човека да свет потврди као постојећи, али не онако како он заиста постоји (као дијалошка стварност између Бога и човека), већ као нешто што постоји независно од Бога. Жеља да човек има још више постојања тако што би постао „као бог“, по речима змије, одвела га је дотле да се одвоји од јединог извора обожења и постојања. Зло тако бива схваћено као небиће, уведено у свет човековом жељом за самообожењем – остваривањем божанских атрибута мимо заједнице са Богом.

Иста воља, воља за учествовањем у пуноћи живота и добијањем божанских својстава, која је од Бога дата човеку да га одведе до највишег добра, а то је остваривање обожења у заједници са Богом, довела је до појаве зла кроз покушај самообожења. Човек је, захваљујући дару слободе, злоупотребио оно што га је имало довести до највишег добра и тако увео зло у свет. Тиме је кренуо у правцу супротном од циља који је Бог предодредио од пре постанка света. То је обожење целе творевине кроз човека у Сину Божијем.

Од овог циља Бог ипак није одустао. Он кроз целу историју спасења од старозаветних праведника и пророка до Богородице дејствује остварење овог циља. Он то чини на једини Њему прикладан начин – обнављајући заједницу са људима поштујући њихову слободу. Рођењем Христа и Његовим спаситељским делом овај циљ бива остварен. Бог поставши човек подноси последице зла и на тај начин га побеђује. Бог тако није неми посматрач муке која је задесила свет, нити неко ко решава проблем зла не искусивши његове последице. Он подноси најсрамнију смрт и тако укида смрт као коначну судбину творевине. Његово васкрсење је почетак васкрсења свих. Ова победа, ипак, постоји паралелно са реалношћу света који је још потчињен злу, док се историја не заврши.

Оваплоћени Бог је узео учешћа у људској богоостављености и патњи. Поставши сасастрадалник, постао је и Спаситељ. Не једно мимо другога. Христова патња и смрт је најречитији одговор на људску патњу. Вечни живот у заједници са Богом, који је започео Христовим васкрсењем, једина је потпуна победа над злом у свету.