Парадокс нужности и немогућности дијалога Истине

[Guest]

Разговор са др Марком Николићем, научним сарадником Института за међународну политику и привреду

Парадокс нужности и немогућности дијалога Истине

Аутор: Олга Стојановић, Број 1094, Рубрика Разговор

„Кованица парадокс нужности и немогућности дијалога Истине на веран и реалан начин одсликава тренутно стање и перспективе у односима две Цркве, афирмишући посредно значај и улогу „црквене политике“ и „црквене дипломатије“ као парадокса по себи, нужних али и извитоперених сурогата чисте еклисиологије на којој изнад свега треба да почива истински међуцрквени дијалог.“

Марко Николић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, постао је познат широј јавности објављивањем проширеног материјала своје докторске дисертације, преточене у књигу, под називом Екуменски односи Српске Православне Цркве и Римокатоличке цркве 1962–2000. г. Промоцијом овог „интердисциплинарног и дубоко утемељеног истраживачког дела“, према речима почившег протојереја–ставрофора проф. др Радована Биговића, „каквог до сада није било, а које се бави односима између СПЦ и РКЦ у новијем времену на један научан, озбиљан и одговоран начин“, млади доктор наука је кроз „импозантан истраживачки подвиг приступио овој проблематици којој се код нас углавном приступало са одређеним идеолошким оптерећењима и хипотекама“ (проф. др Дарко Танасковић).

Чињеница да су се односи СПЦ и Римокатоличке цркве одувек сматрали изузетно важним, те податак да се не ради о књизи која износи прост низ историјских података и сазнања, већ да је аутор смогао снаге да да читав низ релевантних закључака на начин који даје допринос научној обради ове сложене и значајне проблематике, омогућава сваком читаоцу, након њеног ишчитавања, сазнајно и вишеструко обогаћивање.

Повода за разговор са др Марком Николићем је много и не исцрпљују се само на тематици споменуте књиге. Стално отворене теме – секуларизма, материјализације друштва, суверене владавине потрошачког менталитета, положаја и преко потребног „вредносног“ утицаја Цркве у друштву па и политици... нужно траже дијалог и заједничко деловање. Ипак, „ и поред начелне сагласности да је неопходан њихов заједнички наступ у борби за положај и утицај хришћанства у савременом, ‚урушавајућем’ свету, православни и римокатолици се суочавају и са готово никаквим помаком у теолошкој равни унапређења својих односа, што их чини изузетно сложеним па и парадоксалним“, истиче др Николић.

Током институтске каријере бавили сте се изучавањем односа политичких групација парламента ЕУ, њене заједничке спољне и безбедносне политике, миграција унутар ЕУ и Западног Балкана, а онда сте 2006. г. кренули у велики подухват – проучавање проблематике уско везане за Цркву, са специфичним избором теме. Реците нам како је дошло до тог „скока“ и какви су Вас изазови сачекали на том путу?

– Укратко могу да кажем да сам до формулисања поменутог предмета истраживања дошао довођењем у везу личног интересовања и ранијег „уласка“ у Цркву, струке политиколога за међународне односе, искустава боравка и рада у Италији и различитим европским и далеким земљама, као и важне животне и професионално –методолошке спознаје – до „напретка“ и сазнања, а посебно Истине, не може се доћи искључиво рационално –системским приступом и бежањем од надилажења себе, „ослобођеним“ од онтолошког садржаја. Када су у питању изазови, они су били вишеслојни и многоструки, интерни и спољашњи, „хоризонтални“ и „вертикални“. Поменимо само „ћутање окружења“ у читавом радном процесу посвећености, преданости и „самоизолације“. Али, после свега могу да кажем да је једино битно то што сам у њему изнад себе увек имао визију „водиље и светла на крају тунела“, оличених у подршци уског круга духовних и стручних ауторитета. Засигурно знам да без тог „горива“ свој наум не бих привео крају.

У књизи сте извели закључак да на унапређење дијалога између римокатолика и православних и на њихове међусобне односе пресудно утичу ванцрквени чиниоци. Да ли је таква врста интеракције Цркве и друштва (односно државних структура) нешто ново у историји?

– Духовна и световна димензија постојања кроз институције су се увек и на свим нивоима прожимале, али и налазиле у извесном „конкурентском“ односу у смислу тежње да се једна у односу на другу „боље“ позиционира и има значајнији утицај. Наравно, полазећи од различитих упоришта, циљева, последица и исходишта. Зато се у том смислу може говорити о појмовима „истинског мисионарења“ и покушаја инструментализације онтолошког и у „овоземаљске сврхе“. Поменута корелација је својствена свим раздобљима новије људске историје. Када су у питању међухришћански и конкретно односи Православне и Римокатоличке цркве, које овом приликом разматрамо у другој половини 20. века, сматрам да је начелно постојао, а и данас постоји, живи, дугорочни и непосредни интерес и утицај политичког чиниоца у овом односу, зарад коришћења „црквених потенцијала“ у остварењу различитих секуларних (националних, идеолошких, економских... итд.) циљева. Посебност атеистичке Југославије се огледала у чињеници да је такав државни „уплив“ био веома директан и насилан, са озбиљним духовним, кадровским и материјалним последицама по Цркву, нарочито Православну. У односу према таквој „политичкој позадини и пракси“, Српска Православна Црква и Римокатоличка црква су имале и имају различиту улогу, позицију и наступ.

Православна и Римокатоличка црква се, зарад промоције хришћанских вредности у изразито секуларном друштву, налазе пред захтевом заједничког сведочења хришћанске вере суочавајући се, како кажете, са „парадоксом нужности и немогућности дијалога Истине“. Како видите решење овог проблема?

– Било би преамбициозно претпоставити да сам наслутио макар и обрисе „готовог рецепта“ у одговору на ваше питање, али сматрам да квалитативно унапређење међусобних односа две Цркве може бити, пре свега, последица Истинитог, недвосмисленог, отвореног и обостраног суочавања са суштином најразличитијих интердисциплинарних питања, које мора да прати преко потребна самокритика. Уз јасну свест о чињеници да позиција, улога, одговорност и наступ две Цркве нису истоветни... Логично је претпоставити да би у том случају били отклоњени многи узроци проблема и размимоилажења, па тиме и њихове последице. Ово напомињем пре свега полазећи од идеалистичке визије даљег напретка дијалога и остварења озбиљнијих резултата, никако критике Другога... Сматрам, ипак, да моја кованица „парадокс нужности и немогућности дијалога Истине“ на веран и реалан начин одсликава тренутно стање и перспективе у односима две Цркве, афирмишући посредно значај и улогу „црквене политике“ и „црквене дипломатије“ као парадокса по себи, нужних али и извитоперених сурогата чисте еклисиологије на којој изнад свега треба да почива истински међуцрквени дијалог. Тренутни пресек односа подразумева оквирно утврђене границе међуцрквеног дијалога, што је добро, али и постојање „зачараног круга“ из кога се не може изаћи независно или „уситњавањем“ недвосмислене Хришћанске Истине.

Недавно се упокојио бивши милански надбискуп, чувени екуменски посленик кардинал Мартини. Поред својих екуменских ангажмана, Мартини је био познат и као велики критичар савремене Цркве. Колико је, по Вашем мишљењу, Црква данас спремна да прихвати и чује реч критике? Да ли је могућа конструктивна критика упућена Цркви, и каква би, у том случају, она требала да буде?

– Начелно, да би се могли конструктивно–критички односити према Цркви неопходно је „мало дубље“ познавати шта Она уствари јесте, како, „кроз шта“ и због чега живи, чему тежи... Тек онда се може наслутити ко и како има „надлежност“ да је критикује. И што је посебно важно, има „потенцијал“ да претпостави када и која критика ће бити плодотворна и „добротворна“, по могућству за све. Хришћани верују да такав капацитет има једино Црква. Тим редоследом људи „ван Ње“, нарочито у академским и политичким круговима, данас ретко размишљају и још ређе корачају. С друге стране, иако има „мистичан, неспознајни и недодирљив“ карактер, чак и за своје „чланове“, Црква, сматрам, није никаква „елитистичка и отуђена творевина“ већ жива заједница коју „овде и сада органски конституишу“ њени „чланови“, са свим датим и задатим „врлинама“ и „манама“. Управо њих у Цркви и кроз Цркву желе да оплемене и надиђу, „каналишу“ у правцу Спасења. У том смислу било чија критика никако није безвредна и беспотребна, штавише. И њу треба схватити као „органску“ и „конститутивну“ у, ипак, заједничком ходу у будућност.

Пред наше друштво се интензивно поставља питање интеграције у ЕУ. Које су то хришћанске вредности на којима се суштински темељи политички процес интеграције у Европи, и шта би улазак у ЕУ значио за нас, односно каква је то заједница и чега је то заједница?

– Пре свега сматрам да појам „интеграције“ данас у великој мери подразумева секуларизовани сурогат хиљадугодишњег црквеног појма „васеленскости“. Он има многе додирне тачке и сличности са блиским али ширим појмом „универзализма“. У том контексту је важно знати да „хришћанска интеграција“ подразумева „уједињење“ свих, али на темељу оних вредности које је људима, кроз Цркву, оставио Господ Исус Христос. Данашња „европска интеграција“ је настала на економским темељима, тежећи да временом створи политичке и друштвене претпоставке за даљу „хоризонталну интеграцију“, односно промоцију и утемељење „заједничких вредности“ које почивају на „јединству различитости“. Парадокс је и у овом случају очигледан – данашња Европа (и ЕУ), уз примесе римско–јелинских, исламских и просветитељских тековина, у највећој мери несумњиво јесте тековина хришћанске цивилизације и културе; ипак, иако се идејна концепција о искључиво економским темељима „напретка“ у пракси неповратно урушава у читавом свету, који отворено вапи за „новим и здравијим“ темељима изградње своје будућности, простор за утицај хришћанских идеала и Цркве у европском јавном и друштвеном животу је све мањи, уз даље, суптилно и конзистентно разводњавање и маргинализовање. И то у условима „слободе“... Заправо само зато што хришћанска логика „канцерогено“ утиче на искључиву логику „профитне интеграције“, њену унутрашњу празнину, разједињеност, самодовољност, и у крајњем – самодеструкцију. С друге стране, данашња ЕУ несумњиво гаји и промовише бројне позитивне тековине, пре свега владавину права и борбу против корупције. Управо су оне насушно потребне данашњој Србији. Коначно, у тражењу одговора на Ваше питање треба имати на уму и чињеницу да логика сваког тржишта (што пре свега јесте и данашња ЕУ) подразумева да свако ко у тржишту учествује мора нешто и да му понуди, и то под „конкурентним“ условима. Србија у том смислу пре свега јесте не тако велико тржиште за пласман роба и услуга, уз повољну географско–транзитну позицију и историјски доказану улогу „одбрамбеног балансера“ у размеђу цивилизација и сукоба њихових интереса.

Предстоји велика прослава 1700 година од Миланског едикта. Неминовно се намеће питање (а и медији га потенцирају) доласка папе Бенедикта XVI у Ниш. Какве би, по Вашем мишљењу, друштвене и теолошке консеквенце проистекле из такве посете, уколико би до ње дошло?

– Када је у питању феномен Миланског едикта, желим са Вама само да поделим свој утисак – њиме је афирмисан принцип слободе и јавног положаја и „конститутивног“ утицаја хришћанства и Цркве у царству и друштву. У томе се огледа његов цивилизацијски значај и допринос. Данас, међутим, у великој мери проживљавамо афирмацију схватања слободе као „слободе избора и равноправности“ свих религија и погледа на свет, уз све израженију тенденцију да црквеност и црквено постану индивидуална, маргинална или „катакомбна“ димензија живота Појединца, са „загарантованим и неутралним“ друштвеним статусом. У том смислу примећујем значајан раскорак између суштине и цивилизацијског доприноса Миланског едикта с једне, и стварне намере и тенденција данашње европске политике која га обележава и „слави“. Зато свакако јесте од егзистенцијалног значаја поново преиспитати смисао, дубину и крајњу поруку Миланског едикта, полазећи од перспективе реафирмације његовог утицаја. Што се тиче евентуалног доласка папе на прославу у Ниш, то питање заиста јесте интердисциплинарно, вишедимензионално и сложено. У његовој анализи би била начињена велика грешка уколико би се оно поједноставило или свело искључиво на раван прагматизма и „употребних вредности“. Сматрам да би Цркве, пре посете, верницима и јавности отворено и искрено требало да појасне шта би она значила из оба Црквена угла, у теолошком, друштвеном и политичком смислу, и шта је заправо мотивише. И оно што је заправо најважније, какве би све последице у случају посете сносио онај „други“. Такође, несумњиво да је за то питање, уз логично саме Цркве, живо заинтересована и држава полазећи од својих циљева и интереса.

Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама, на различитим континентима – по Вашој оцени, где је однос Цркве и државе најсрећније решен?

– У потпуности свестан идеализма у свом приступу, заиста сматрам да корелација у односима Цркве и државе мора да подразумева задатак изналажења пожељне, могуће и функционалне форме „вертикалног“ и „хоризонталног“ субјекта, односно онтолошког садржаја који „живи у овоме свету“ и „извршно–формалног“ који ствара „вредносне претпоставке“ за то. Позицију и улогу Цркве у том смислу доживљавам као вредносно–критичку, а државе као неутрално–извршну. Историја, међутим, сведочи да су у тој корелацији оба субјекта често „изневерила“ саме себе. Било би пожељно, а у данашњим околностима све више нужно из егзистенцијалних разлога, да и Црква и држава пре свега „остану оно што јесу“, и потом креативно, „у некој врсти заједнице међусобног употпуњавања и обогаћивања“, омогуће једна другој вршење својих различитих, самостално посматрано непотпуних „мисија“. Конкретно, то не би била никаква „симфонија“ која подразумева губљење „личног идентитета“, а још мање буквална примена принципа одвојености Цркве и државе која Цркви „гарантује друштвени“ статус невладине организације са „индивидуалним чланством“. Мислим да је и у овом случају поучно сетити се примера, поуке и тековина Миланског едикта, овога пута обогаћених сазнањем из негативних историјских примера. Дакле, још увек се не може говорити о „срећном“ решењу, већ лошим и лошијим примерима.

Црква, као институција утврђена на хијерархијском принципу, преузела је током историје бројна државна знамења (нпр. наша Црква има своју заставу, грб, на неки начин и своју химну, затим истакнутим појединцима додељује признања, грамате, ордење...) као и одређене структуралне моделе у погледу организације и управљања (постоји стално председавајуће тело којем припада извршна власт, Црква има свој чиновнички апарат, своје службенике и службе различитих надлежности – по угледу на државне...). Колико је ово посветовњачење Цркве реална опасност за ширење благовести о Царству које долази и укида сваки земаљски поредак, односно сваки модел државног и друштвеног уређења?

– Надовезујући се на претходни одговор, могу само начелно да констатујем да свака „суштина“ нужно и једино може да живи „унутар одређене форме“, при чему једино остаје битно да „форма“ не доведе у питање „саму суштину“, већ настави да служи њеном постојању и „промоцији“. То је оно што је најбитније у Цркви. „Форму“, дакле, никако не треба прецењивати, али ни подцењивати. С друге стране, Црква свакако сама сноси највећу одговорност у погледу старања за „живи живот“ јеванђељске чињенице по којој Она пре свега јесте „Тело Христово“ и „гарант“ постојања Царства Небеског у овоме свету.

Били сте учесник бројних међурелигијских скупова и округлих столова у региону и европским земљама. До сада сте објавили преко двадесетак научних и стручних радова, чланака и излагања везаних за истраживања којима сте се посветили: међурелигијска сарадња, екуменизам, међуцрквени односи, односи Цркве и државе.... Чему сада посвећујете пажњу? Којим новим изазовима се окрећете?

– Иако сам тек недавно наслутио тај „идејни импулс“, чини ми се да би било веома интересантно „научно“ истражити појам „црквене дипломатије“ – да ли он уопште може и треба да постоји, који је његов садржај, као и који су му модалитети и циљеви. Можда би то могло бити корисно и за Цркву, али и нашу државну и спољну политику... Ипак, и овога пута осећам да треба сачекати „визију светла на крају тунела“