Празновање Пресвете Богородице у богослужбеном животу Православне Цркве

[Guest]

Литургијске теме

Празновање Пресвете Богородице у богослужбеном животу Православне Цркве

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1093, Рубрика Богословље Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици.

Пре него што проговоримо неколико речи о томе како се у нашој Цркви молитвено прославља, празнује Пресвета Богородица, зауставимо се на једном, нама се чини, неопходном питању. Шта значи празновати неки догађај из живота Пресвете Богородице? Шта ми чинимо, шта се са нама дешава када празнујемо, богослужбено прослављамо њено Рођење, Ваведење у Храм или Успење? Саму суштину онога што се у току празновања дешава немогуће је у потпуности свести, увести у људске речи ма како и ма колико оне вешто одабране и тачно примењене биле. То, са друге стране, не значи да је немогуће говорити о смислу и суштини празновања на такав начин да нама ипак буде ближа и јаснија његова природа. На првом месту треба знати да долазак на празнично богослужење значи улазак у једну другу димензију живљења, откривање – кроз непосредно учествовање и доживљавање целокупним бићем – једног новог начина постојања које превазилази временско-просторне оквире нашег свакодневног искуства истовремено остајући у њима.

Светодуховска природа богослужења, светодуховско искуство празновања нас чини учесницима и актерима догађаја које прослављамо а светотајинска природа Цркве нам приопштава, дарује спасоносне последице тих самих догађаја. Празновање, такође, подразумева лични сусрет са празнованим – ми славећи празнике Пресвете Дјеве, Њу срећемо и као девојчицу у наручју мајке Ане, и као девојку пред којом стоји Архангел Гаврило и као Мајку Живота на самртничкој постељи – а да за све то време стојимо под Њеним материнским покровом и бивамо закриљени Њеним мајчинских молитвама.

Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова; Њени су канони, богородичини и крстобогородичини Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за Њено име – покров, полагање појаса, Њене чудотворне иконе у целом православном свету. Сви су Богородични празници непокретни, сви су дубоко укорењени у историју, свештена факта, непобитне чињенице. Љубав према Богородици и молитвено поштовање прелива се из храмовне побожности у личну домаћу, келејну назовимо је како желимо – свакако само не приватном – побожност. Богородици се молимо речима молитвеника, на бројанице и вапајима срца.

Но, вратимо се нашој основној теми. Празновање Пресвете Богородице на нивоу годишњег богослужбеног круга организовано је кроз читав низ Њених празника. Неки од тих празника припадају категорији великих празника. У ту групу спадају Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Сретење и Велика Госпојина.

Малу Госпојину или Рођење Пресвете Богородице, Црква прославља 8 септембра. Рађање будуће Богомајке из сусрета две лозе – царске, Давидове, по оцу Јоакиму и свештеничке, Аронове, по мајци Ани, представља начином до којег је до њега дошло – зачећем у дубокој старости, својеврстан увод у натприродно, безмужно, зачеће Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије. То, као једну од основних тема овог празника истичу и тропар претпразништва и кондак празника, рекавши да неплодност рађа Богородицу.

Треба рећи и то да Црква поред дана у који се Богородица родила прославља и дан у који је зачета празником Зачећа свете Ане, који се слави 9. децембра.

Другог дана Мале Госпојине прослављамо Свете Богородитеље Јоакима и Ану. Овде се показује једно правило празновања, један принцип ко коме је састављена, компонована црквена богослужбена година, а он се састоји у томе да се другог дана неког великог празника прослављају актери који су у њему учествовали, који су, на неки начин, до њега довели. Тако другог дана Божића прослављамо Пресвету Богомајку, Богојављења – Светог Крститеља, Сретења – Светог Симеона Богопримца итд. Овде нам се открива велика тајна Божијег деловања у историји – Бог увек позива к себи, тражи, покреће, мотивише, надахњује људска бића да му буду слободни сарадници. Управо та тајна сарадње, садејства, узајамног односа Бога и људи открива се у овом хеортолошком принципу.

Ваведење, увођење у Храм Пресвете Богородице прослављамо 21. новембра, и овај празник увек пада у време Божићног поста. Богословску поруку овог празника на посебно дубок начин доноси кондак празника у коме певамо да се Богородица, која је храм Спасов... данас уводи у Дом Господњи... Овде се сусрећу две концепције храмовске побожности и поставља граница између два Завета, Старог и Новог, која ће раздвајати два различита начина доживљавања сакралног простора. По једном, старијем – по коме је конципирана већина светских религија, тачније оне које имају форме храмовске побожности, Бог обитава у одређеном простору, био он саздан или несаздан, и тај простор је својеврстан дом Божији. По другом, новијем, који доноси хришћанство, Бог свој храм више не саздава на првом месту од камена, него и од људског тела. Сада живо камење храма Очевог – хришћани, по речима Светог Игњатија Антиохијског, граде и сачињавају дом за Њега. Ово је наравно могуће захваљујући Телу Христовом, које је тај нови храм, али и телу Богородице које је омогућило да дође до Тела Христовог те је оно, самим тим, на један специфичан начин, Његов, Христов Храм.

(наставак у следећем броју)

[Guest]

Празновање Пресвете Богородице у богослужбеном животу Православне Цркве (други део)

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1094, Рубрика Богословље

Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици.

Празник Благовести Пресвете Богородице, односно догађај када је Христос на благовештенске речи Архангела бесемено зачет у њеној утроби, Црква прославља 25. марта. Датум прослављања овог празника условљен је датумом прослављања Рођења Христовог, тако што му претходи за девет месеци.

Богословље овог празника је сво оваплоћенско и најбоље је изражено речима благовештењског тропара у коме стоји да Син Божији постаје Сином Дјеве, односно да Бог постаје човек да би, како ће то после Оци Цркве рећи, човек могао да постане Бог. Кондак празника – Теби, Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла – песме захвалне, ми, слуге твоје, Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна!, први је кондак популарне молитвене химне Пресветој Богородици – Благовештенског акатиста који верни народ са љубављу и побожношћу чита у својим домовима а који се богослужбено служи у саставу јутрења суботе пете седмице Великог поста као тзв. Друго бденије.

Када је већ реч о акатистима, треба скренути пажњу на то да је ова молитвена форма толико популарна код верног народа да се врло често дешава да су богослужења у оквиру којих се они врше, или када се само они служе, посећенија много више него службе свакодневног богослужбеног круга. Уколико се, узмимо за пример, акатист служи четвртком након вечерње службе, тога дана ће црква бити препуна људи, док се за вечерње службе среде и петка то неће моћи рећи. Због чега је то тако? Одговор, једним делом, сигурно лежи у љубави и молитвеном поштовању личности којој се служи акатист, у овом случају Пресветој Богородици. Други део одговора је у самој форми акатиста као молитвеног састава односно у начину на који верни могу да у њему учествују. Својом структуром, мноштвом истих и познатих припева, једноставном композицијом, понављањем идентичних текстова акатист нас на известан начин подсећа на службе древног парохијског типика прилагођене за употребу ширег слоја верног народа. О овоме би требало размислити дубље и озбиљније.

Благовести се скоро увек сликају на олтарским дверима наших храмова. Зашто је то тако? Зато што– захваљујући ономе што се тада десило, а то је Божије Оваплоћење, као и ономе што ће се након Његовог Васкрсења и силаска Светог Духа десити, а то је светотајинска могућност учествовања у Његовом Телу – сви ми можемо да крочимо у Светињу над Светињама као што је својевремено првосвештеник Захарија у ту исти Светињу као првину плодова људског рода увео девојчицу Марију, потоњу Богородицу.

Празник Сретења, односно сусрета Богородице и Богомладенца Христа са старцем Симеоном прослављамо 2. фебруара. Из богослужбених одлика овог празника можемо закључити да он припада групи Богородичиних празника јер се његова служба, када падне у недељу, комбинује са васкршњом службом а не мења је у потпуности како је то случај са Христовим празницима.

Сам назив Теотокос, Богородица указује на најдубљу повезаност Богородичиног култа, њених празника са празницима Христовим. Она се увек прославља као Његова мајка, зато је ерминевтички кључ сваког Богородичиног празника Христос. Ту повезаност понајбоље видимо на примеру празника Сретења.

Празник Успења Пресвете Богородице Црква прославља 15. августа. Он се празновао од IV века у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века.

Црква на овај дан прославља уснуће, односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, Васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.

Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ‘И после Рождества – Дјева и после смрти –– жива’, пева Црква гледајући ту икону и додаје: ‘Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт!“

(наставак у следећем броју)

[Guest]

Литургијске теме

Празновање Пресвете Богородице у богослужбеном животу Православне Цркве (трећи део)

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1095, Рубрика Богословље Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици.

Поред ових, великих празника, ми прослављамо и друге догађаје везане за живот Пресвете Богородице. Тако 26. децембра прослављамо Сабор Пресвете Богородице. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био други дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице.

То је свој израз попримило и у начину на који се Богородица сликала на самим почецима хришћанске уметности – као мајка са дететом на крилу (Присцилина катакомба у Риму из другог века). Други, пак, древни вид Њеног изображавања био је као молитељка, оранс, жена са раширеним рукама која посредује за некога и истовремено га штити. Ова заштитничка односно заступничка димензија Богородичиног Лика свој израз добила је у одређеној групи празника који су формирани на основу различитих историјских догађаја а у основи имају ову тему.

Ту на првом месту спада празник Покрова Пресвете Богородице, који се прославља 1. октобра. Овај празник настао је у Русији у 12. веку да би се међу Србима проширио са продором руских богослужбених књига у 18. веку. Овде се прославља омофор којим Богородица закриљује и штити верни народ од сваке невоље. Црква затим прославља Полагање појаса Пресвете Богородице, 31. августа којим је исцељена царица Зоја, жена Лава Мудрог и Полагање ризе Пресвете Богородице, 2. јула. која је спасила Цариград од напада руских племена 860. године.

Ови празници, поред своје ходатајствене природе, отварају још једно теолошко питање – а то је светост предмета који су били у додиру са светим личностима. То су најчешће делови њихове одеће, оруђа њиховог мученичког страдања односно прослављења, предмети којима су се они служили и сл. Не улазећи овога пута у проблематизовање статичке и динамичке концепције светости, односно релационог конципирања светости осврнућемо се на историјске корене настанка овог феномена.

Да би се разумео овај феномен морамо се вратити у давну прошлост и настанке процеса освећења богослужбених простора. Након најстаријег слоја предања које је подразумевало служење Свете Литургије као својеврсно освећивање богослужбеног простора, појавила се и обавеза полагања моштију светих, на првом месту мученика, као саставни део освећења храма. Мноштво фактора доводи до појаве овог обичаја. Неки од њих везани су за сами култ мученика. Поштовање култа мученика и њихових гробних места је древна пракса Цркве као и служење Евхаристије на дан мученичког прослављења светога. Од посебног значаја је веза између мученика и престола Божијег која се помиње у Јовановом Откровењу: „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху“ (Отк. 6, 9).

Литургијски и архитектонски: централно место које је олтар – односно часна трапеза као његов центар – добио у базилици кореспондира са централним местом које Христос има у сабрању верних, међу којима су најрепрезентативнији представници управо свети мученици. Највећа част која се може указати овим сведоцима Христовим јесте да се сахране испод олтара. Важно је напоменути да се мошти не полажу под олтар, односно у олтар да би оне осветиле то место, него се мученици посебно поштују и славе тиме што се полажу на овако свето и узвишено место Евхаристије. Полагање моштију има пастирску вредност и димензију. Оно повећава радост заједнице верних која добија нову цркву, и указује на блискост и неодвојивост Христа и Његових светих.

Пошто је ускоро дошло до великог повећавања броја цркава и недостатка одговарајућег броја тела светитеља појавио се проблем како ће се наћи довољан број моштију за све нове храмове. То се на Истоку решавало фрагментацијом моштију, обичајем коме се Запад дуго и снажно одупирао. На Западу су у недостатку моштију полагали друге свештене предмете који су били у додиру са моштима, на пример одећу и сл., за које је Григорије Велики рекао да су тако савршено освећене у додиру са самим моштима да је њихово дејство у потпуности идентично као да су оне саме донесене и положене на одређено место.