Сврсисходност служења Литургија осталих литургијских типова

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

СВРСИСХОДНОСТ СЛУЖЕЊА ЛИТУРГИЈА ОСТАЛИХ ЛИТУРГИЈСКИХ ТИПОВА

Служење литургија осталих литургијских типова на вежбама из Литургике служи, првенствено, основном дидактичком циљу. Упознавање са светом литургијских типова васељенске Цркве не може се постићи само читањем ових свештених богослужбених текстова. Богослужење је ствар живота, а не историјско-филолошке занимације. Према томе, упознавање са њим не може се постићи другачије него само кроз искуство, у свим димензијама овог вишедимензијалног феномена. Увид је, наравно, релативан, зато што нити је могуће да се одслужи сав низ богослужења која припадају сваком литургијском типу, нити се одређено богослужење може одслужити у потпуности идентично као што се служило у време када је било у свакодневној употреби. Видели смо да се много тога врши хипотетично или по аналогији са византијским литургијским типом. Древни прописи Типика су веома концизни, а понекад и енигматични. Импровизације патворе старо предање. Овде, дакле, важи све оно што важи за рестаурацију старих грађевина и зграда. Неопходно је знање, пажња и, пре свега, поштовање према истини уз смирено признање нашег незнања. Тако, на пример, раније импровизације у покушају рестаурације литургије светог Јакова не само што су умногоме историјски незасноване, него имају и тенденцију да створе нова „предања" која су катастрофална за ове текстове. Да наведемо само вход „са Светим писмом", радње приликом освећења часних дарова, причешће и остале недопустиве ствари које бивају приликом служења ове литургије.

Наш увид у остале литургијске типове, ма колико да је релативан, ипак је важан, зато што се односи на свету литургију која је средиште црквеног живота. Тако се на најбољи начин дидактички приближавамо древној пракси Антиохијске Цркве кроз њену неразвијену литургију „Апостолских Установа", са литургијском праксом светих места и Јерусалимске Цркве се упознајемо кроз литургију светог Јакова и пређеосвећених дарова, из сиријско-антиохијског литургијског типа, и, на крају, упознајемо се и са египатским литургијским типом кроз литургију светог Марка. Увид у овај тип био би потпунији када би било могуће служење и двеју других литургија овога типа, антиохијских у погледу настанка, а александријских у погледу развоја, односно литургије светог Василија Великог (александријског типа) и литургије светог Григорија Богослова. Обе су у обради, али захтевају још много тога да би досегле облик који би био литургијски прихватљив. Немају јектеније и одговоре народа, а текст није критички рестауриран.

Међутим, сем дидактичког циља, вршење ових литургија има за циљ и да припреми терен за њихову ванредну литургијску употребу, као што је то већ случај са литургијом светог Јакова. Њихово служење на нашим семинарима већ је нашло подражаваоце и изван Теолошког факултета. Ако ово бива са потребном припремом од стране свештенослужитеља и певнице и ако народ бива увођен у поредак и у смисао старих литургијских облика, ствара се интересовање које буди литургијску свест и код клира и народа. Даје им се прилика да на тај начин упознају васељенскост и дијахроничност хришћанског богослужења и дођу у везу са поколењем Светих Отаца и са верницима других подручја васељене. С друге стране, служење ових старих литургија захтева знање и литургијско образовање, које не поседују сви. Због тога, као што смо то већ рекли и у претходном излагању, нагласак на нашим вежбама се ставља на византијске литургије, и нарочито, из практичних и дидактичких разлога, на литургију светог Јована Златоуста.

Сем упознавања са древним литургијама хришћанског Истока, које су представљале заједничку својину Православне Цркве све док у њој није, из чисто историјских разлога, превладао византијски литургијски тип, добро би било када би се на вежбама из Литургике могли упознати и са другим литургијским типовима, као што је источни сирски, халдејски, коптски, етиопски, које са ревношћу чувају хришћани Истока који су се одвојили од Православне Цркве, такозване дохалкидонске цркве. У Солуну не постоје такве заједнице, али постоје јерменски и римокатолички храмови. Ο њима ћемо касније посебно говорити. Постоје и протестантске заједнице разних групација. Њихово богослужење није нарочито интересантно да би се уврстило у програм наших литургијских студија. Протестантско богослужење је ограничено на појање новијих религиозних песама, на читања и проповед.

извор фотографије