Medicinska filozofija episkopa Nemesija

[Sophrosyne]

Prva sistematska antropologija u našoj patristici

Zdravlje je dar Božji položen u ljudsku prirodu prilikom stvaranja, pa se punoća života ne može zamisliti bez ove dragocene komponente. Bolest narušava zdravlje, nagoveštava neizbežan kraj i preti čovekovom optanku. Zato lečenje ima za cilj da preseče tok bolesti i uspostavi prvobitno stanje. Lečenje je uvek sekundarna intervencija koja pokušava sekundarno da ostvari stanje punog zdravlja

Postoje pitanja na koje čovek traži, ali ne nalazi odgovor. Tako je sv. Vasilije Veliki priznao svom prijatelju i saborcu sv. Amfilohiju, episkopu ikonijskom: „Ja znam sebe, ali (istovremeno) ja sebe ne znam budući da ne znam svoju suštinu.“ (pismo 235.). Svako oseća svoje postojanje, doživljava svoju ličnost, ali ne može da definiše svoju suštinu u skladu sa znanjem sa kojim raspolaže ljudski rod. Misao svetog arhiepiskopa kapadokijskog naišla je na plodno tlo u vizantijskom gradu Emesu (danas Holms u Siriji), poznatom kao sedištu episkopa.

Pod imenom emeskog episkopa Nemesija sačuvan je rukopis „O čovekovoj prirodi“, u kojem je znanje, koje su posedovale medecina, filozofija i svetske nauke, propušteno kroz bogoslovsku prizmu. I sve što znamo o Nemesiju potiče od proučavanja tog dela, koje na sebi nosi pečat jednog enciklopedijskog uma i prirode sklone kontemplaciji. Po bogoslovskoj problematici koju obrađuje, vidi se da je reč o piscu iz vremena hristoloških sporova. Sa dosta sigurnosti se može reći da pripada predhalkidonskom periodu, mada oprezniji istraživači smeštaju njegovo delovanje oko 400. godine. Nemesije je pripadnik aleksandrijske škole, ali slobodno prihvata iskustva antiohijskih autoriteta. Za potrebe dela koje je pisao, on je proučio antičku i poznoantičku filozofiju u istoj meri kao i radove gorostasa medicinske naučne misli. Preplićući saznanja dobijena iz više izvora, a vrednovana na osnovu crkvenog iskustva, Nemesije je stvorio delo koje je dalo nov impuls bogoslovskoj misli.

Njegova rasprava „O čovekovoj prirodi“ smatra se za „prvi pokušaj sistematske antropologije u našoj patristici“ (arhimandrit Kiprijan Kern). Taj pokušaj vizantijskog episkopa rezultirao je nastankom sažetog antropološkog sistema koji pokušava da obuhvati čoveka u totalitetu. Samim tim postaje jasno, zašto je Nemesijevo delo proučavao sv. Jovan Damaskin, a odjek pojedinih ideja nalazimo u delu sv. Grigorija Palame. Srpskom čitaocu ovo zanimljivo štivo postalo je dostupno zahvaljujući prevodu m. Antonine (Pantelić), koji je objavljen u zborniku „Gospode, ko je čovek? - pravoslavna antropologija i tajna ličnosti“ (2003). Prema ovom izdanju, dati su citati na osnovu poglavlja i broj strane na kojoj je štampana naučna teza. Iz Nemesijevog dela odabrali smo osnovne elemente medicinske filozofije koji su sačuvali svoju vrednost.

O tajnama života

Zainteresovan nad tajnama života, radoznali duh Nemesijev pokušao je definicijama da se približi sakrivenim odgovorima. Može se ukratko reći da „život čine telo i duša“ (33:177), ali se zainteresovanom tragaču za istinom mora objasniti „neka dobro zna da je sadašnji život - borba i arena vrlina“ (44:203). Čoveku nije dodeljeno puko bitisanje na osnovu njegove biologije, nego velika odgovornost za svaki postupak u socijalnoj zajednici. Ni socijalni angažman ne iscrpljuje smisao čovekovog života, jer se njegova vlast proteže i na prirodu. Čovek je bio suvereni gospodar celokupne tvorevine dok je vladao nad strastima, a kad je izgubio kontrolu nad njima, nadjačale su ga „spoljašnje zveri“ (1:111). Postao je neuzdržan čovek kojeg je nadvladala žudnja (33:176).

U ovom razmišljanju, Nemesije pravilno ističe smanjivanje čovekovih moći sa pojavom greha. Grešnog čoveka nadvladavaju „spoljašnje“ zveri, a kako greh kroz ljudsku istoriju narasta, to se strah javlja i od domaćih životinja, buba, insekata... Oblici straha narastaju jer podsvest oseća da moći opadaju, a obim vladavine se neprestano smanjuje. Čovek se spokojno ne oseća kod sopstvene kuće, što se upečatljivo oseća u razaranju porodičnog doma koje ubedljivo prikazuju filmovi „strave i užasa“. Urbani život je postao neurotično žarište prevare, nasilja i ubistava, što slikovito prikazuju filmovi i serije iz policijskog života. Ni naša planeta više nije bezbedna, poručuje dela „naučne fantastike“, jer zlokobni vanzemaljci hoće da nas podjarme ili čak istrebe. Začetak svih ovih strahova je u strastima, uočio je davno Nemesije. Ali, šta predstavljaju te strasti od kojih je čovek pobeđen?

Bolest kao telesni fenomen

To su čulno uočljiva kretanja željnog dela duše prema zamišljenom cilju, koja za posledicu imaju stradanje ili uživanje. Postoje telesne strasti, kao što su rane i bolesti, i duhovne strasti, gneva i požude (16:156). Vladika Nemesije posmatra bolesti iskljičivo kao telesni fenomen, jer u njegovo vreme medicina nije imala toliko posla sa psihijatrijskim slučajevima. Kod duševno obolelih lica, menjaju se kvalitet i kvantitet strasti koje Nemesije opisuje kao duhovne (npr. patološka ljubomora kao transformacija gneva). Čovek mora da usmeri pažnju na borbu protiv strasti ako želi da povrati izgubljeno dostojanstvo. Uspeh u borbi se postiže pomoću „duševnog blaga - vrlina i blagočešća“ (1:101). Vrline se „sastoje u umerenosti strasti“ (32:176). Njihov značaj je neprocenjiv. „Vrlina onoliko prevazilazi zdravlje i ostala (telesna) dobra, koliko duša prevashodi (prevazilazi) telo. Upravo, zbog toga vrline i same i sjedinjene sa drugim dobrima čine čoveka blaženim.“ (44:199).

Produžavajući razmišljanje u duhu sv. Vasilija Velikog, episkop Nemesije je istakao preimućstvo vrline nad dobrima. Među telesnim dobrima na prvo mesto dolazi zdravlje. Ono predstavlja „dobro po prirodi i samo po sebi“, za razliku od lečenja, tog „uzgrednog (slučajnog) dobra“ (18:160). Zdravlje čini sastavni deo čovekove prirode. Zdravlje je odlikovalo Prvog Adama, a posle izgnanja iz raja postao je podložan stradanjima i boleštinama. Zdravljem je obilovao i Drugi Adam, jer je poznato da Hristos nikad nije bolovao tokom svog zemnog života. Prema tome, zdravlje je dar Božji položen u ljudsku prirodu prilikom stvaranja, pa se punoća života ne može zamisliti bez ove dragocene komponente. Bolest narušava zdravlje, nagoveštava neizbežan kraj i preti čovekovom optanku. Zato lečenje ima za cilj da preseče tok bolesti i uspostavi prvobitno stanje. Lečenje je uvek sekundarna intervencija koja pokušava sekundarno da ostvari stanje punog zdravlja. Samo zdravlje je primarno dobro kojem sluti lekarska veština.

U naporu da što bolje odredi suštinu stvari o kojima raspravlja, emeski episkop koristi naučne definicije svog vremena: „Duša se ne opaža čulima, nego se poima umom i, prema tome, duša nije svojstvo tela. Dalje, srazmerna raspodela krvi i disanja u vezi s telom, nervima i ostalim sačinjava snagu; srazmernost toplote i hladnoće, suvoće i vlage daje zdravlje; srazmernost telesnih delova i sjedinjenost sa prijatnošću boja stvara telesnu lepotu. Prema tome, ako su harmonija zdravlja, snage i lepote - duša, onda je nužno da čovek, dok god je živ, ne bude ni bolestan, ni slab, ni ružan. Međutim, često se događa da ne nedostaje jedan, nego sva ta tri vida srazmernosti, a da čovek ipak živi, jer se događa de neko bude i slab, i bolestan, i ružan. Prema tome, duša nije srazmerno sjedinjenje telesnih sokova.“ (2:120)

Iz navedenog citata vidi se da je vladika polemisao sa materijalistima koji su priznavali postojanje duše u vidu nekakve telesne karakteristike. U odnosu na Nemesijevo vreme, sada postoji materijalistički pravci koji opovrgavaju postojanje duše, ali dopuštaju postojanje duševnih (psihičkih) funkcija kao prirodnih svojstava ljudskog organizma. Protok vremena pokazuje zabrinjavajući pad intelektualnih moći ljudskog uma, tih organa za poimanje (razumevanje) stvari.

Ocena na rođenju

Vizantijsko poimanje snage, nasleđeno iz antike, preobrazilo se u složen medicinski indeks poznat pod nazivom „ocena na rođenju“ ili apgar score. Za dobijanje ove ocene prvo se boduje funkcionisanje pojedinih sistema - kardiovaskularnog ili srčano-sudovnog, respiratornog ili disajnog, nervnog, mišićnog. Na osnovu pojedinačnih ocena izvodi se zaključak o biološkoj snazi ili vrednosti svakog novorođenčeta. Takva ocena ima egzaktan karakter, ali je ljudskom duhu prijemčivija Nemesijeva definicija.

Ni određenje pojma telesne lepote nije izgubilo na svom značaju. Klasična definicija još uvek opstaje uprkos tendencijama izraženim u modernom, odnosno apstraktom slikarstvu. Setimo se pokušaja kubizma da lepotu ljudskog tela izrazi kroz razuzdanu igru geometrijskih formi. Svedeno na jednu dimenziju, uz korišćenje oskudnog broja boja, telo je postalo površinsko, papirnato, groteskno, otuđeno. I svi umetnički pravci koji se naslanjaju na kubističko iskustvo imaju istu viziju tela bez dubine, topline i tajnovitosti.

U Nemasijevom rukopisu, pojam zdravlja je objašnjen prema definiciji lekara Alkmeona iz južnoitalijanskog grada Krotona. Tadašnji lekari su mogli da pristupe bolesniku samo uz pomoć svojih čula- vida, mirisa, dodira i sluha. Oni su uočili da, u pojedinim bolestima, organi postaju hladniji ili topliji, a koža suva ili vlažna. Kliničko iskustvo ih je motivisalo da prihvate filozofske kategorije suprotstavljenih parova hladno-toplo i suvo-vlažno u određivanju pojma zdravlja. Pošto je medicinsko znanje napredovalo od tog vremena, antagonistički par toplo-hladno se proučava u okviru termoreglacije tela, a suvo-vlažno u oblasti medicinske nege i rehabilitacije. Iz te definicije izrečene oko 500. godine pre Hrista opstala je osnovna nit - zdravlje je vid srazmernosti između fizioloških elemenata koji ga sačinjavaju.

Objasnivši osnovne pojmove koji se vezuju za telo, Nemesije donosi sledeći zaključak: „Duša ni na koji način ne može da bude entelehija tela. Ona je samocelovita (samosavršena) i bestelesna suština. Naime, ona u sebe naizmenično prima suprotnosti: porok i vrlinu, čiji se vid ne može pomešati“ (2:122-123). Na ovom mestu, vladika preuzima i dalje razvija mišljenje neoplatoničara o prirodi duše. Poznat je stav Plotinov da je duša „istinska suština, koja postoji sama po sebi i potpuno je savršena u odnosu na telo“ (Eneade IV: 2-3). Za razliku od neoplatoničarskog filozofa koji je nezainteresovan za sudbinu duše, Nemesije dušu shvata kao suštinu u kojoj se sukobljavaju porok i vrlina. Te dve suprotnosti se ne mogu pomešati, odnosno sjediniti zbog sopstvenih razlika. Vrlina se može povezivati samo sa drugim dobrom, pa zato teži da se odvoji od poroka. To je razlog zbog čega duša svakog čoveka postaje „arena“ u kojoj se međusobno bore vrlina i porok.

(kraj u sledećem broju)

Dr Đorđe T. Vuković

http://pravoslavlje....stici/print/lat