Отпуст, на светој литургији

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ОТПУСТ

Свештеник говори отпуст (отпушта народ) испред царских двери и с камилавком на глави. Ђакон не одлази у олтар после „Господу се помолимо", него остаје поред свештеника све до „Молитвама светих отаца наших...".

Царске двери се затварају.

Отпуст има леп облик дијалога између свештеника и народа на свим богослужењима. Тако је формулисан и у „Литургичким текстовима" и треба да се држи; не смемо допустити да нас у том моменту обузима некаква неоправдана журба.

„Велики" отпуст на светој литургији има конкретан једноставан облик. Будући да се врши напамет, трпи утицај молитве „Спаси, Боже, народ твој..." са јутрење и неумереног побожњачког додавања речи или имена светих, што нарушава његов озбиљан и једноставан облик који је првобитно имао. Нарочито треба пазити када се ради ο Господњем празнику, ако је празник или попразништво, и у помињању светога дана са свим придевима који, према црквеном обичају, прате навођење његовог имена, на основу категорије којој припада.

Сви отпусти се завршавају фразом „као благ и човекољубив" (,,ώς άγaθός κaι φιλάνθρωπος"), која се налази у сагласности са два претходна оптатива „да нас помилује и спасе" (,,έλεήσaι κaΐ σώσaι"). Израз „и милостив Бог"

(„κaι ίλί-ήμωΐ' Θεός") је каснији додатак који нарушава хармонију текста.

извор фотографије