Четрдесет година од упокојења оца Георгија (Витковића) Светогорца

[Guest]

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА /ВИТКОВИЋА/ СВЕТОГОРЦА

У Манастиру Клисина, иако то многи не знају, чува се дио моштију Светог схимонаха Георгија (Витковића) Светогорца, који својим физичким присуством (преко Светих Моштију) и духовно обитава са петочланим светомаринским братством, бдијући љубављу Христовом над овим светим Манастиром.

Ослобођен од стега времена и простора, уткан у нетварну стварност Христа Господа, Свети схимонах Георгије (Витковић) духовно општи са свима онима који му се молитвено обраћају, тражећи у њему духовно уточиште и мирну луку на узбурканој пучини овоземаљског постојања. И Свети схимонах Георгије, својом неизрецивом љубављу, са радошћу прима у свој онострани загрљај све оне христочежњиве душе, које му молитвом прилазе. И свако од нас, ко је имао тај благослов да се поклони његовим Светим Моштима, бар једном се запитао:

- Ко је, заправо, Георгије Витковић?

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

„Отац Георгије (свјетовно име Бранко), рођен је 24. септембра 1920. у селу Милуши, Билећа. Основну школу је завршио у Билећи, а затим се уписао у војно-машинску школу коју је окончао са изузетним успјехом.

Почетком Другог свјетског рата заробљен је и смјештен у логор у Италији, гдје је провео двије године, а потом је пребачен у Француску. У Њемачку одлази 1946. где је завршио осми разред гимназије, да би се сљедеће године уписао на Електротехнички факултет у Минхену, показавши изванредан успјех. Већ у то вријеме га је на осјетан начин посјетила благодат Божија, призивајући га на пут богопознања.

Стога 23. фебруара 1952. прекида студије и одлази у Париз, да би се уписао на Богословски институт Св. Сергија. У Француској се удостојио да упозна и блаженог оца Софронија Сахарова (+ 1993), једног од најзначајнијих православних подвижника и писаца нашег времена, чија су дјела („Старац Силуан“, „Видјети Бога као што јесте“ и др.) извршила, али и врше, веома велики утицај у цијелом свијету.

Бранко је, по тврђењу његових пријатеља са Института, веома подробно изучио Старца Силуана, то незаобилазно исихастичко дјело. Ноћу би одлазио у оближњи парк, увлачио се у зеленилом обрасле, умјетно начињене пећине и предавао се труду умно-срдачне молитве. Тиме је, и не слутећи, подражавао онога кога ће му Господ касније подарити као духовног руководитеља.

Одлази 1954. у Свету Земљу и, послије краћег времена проведеног у манастиру Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, долази на Свету Гору, у Хиландар. Пламена љубав коју је осјећао према Богу, чежња да испуни заповијест ''Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески'' (Мт. 5,48), гонила га је на веће подвиге.

Са благословом хиландарских Стараца, искушеник Бранко се упућује у пустињу, стопама небројених светогорских усамљеника који су чезнули да Бога заволе ''свим срцем својим, и свом снагом својом, и свим умом својим'' (Лк. 10,27). Господ га је удостојио да убрзо упозна старца Јосифа Исихасту и Спилеота (+ 1959), уз оца Софронија једног од највећих тиховатеља 20. вијека, чији ће послушници недуго по упокојењу свога учитеља започети велику обнову монашког живота на Светој Гори.

Руковођен савјетима овог опитног старца, о. Георгије се муњевито успињао духовном љествицом очишћења и просвјетљења. Светогорци који су га познавали говоре о више чуда којима је Господ показивао изузетну бригу о Своме угоднику још док је био свјетовњак, али и о несумњивим даровима Духа Светога које је задобио у Врту Пресвете Богородице, на Светој Гори. Окусивши од онога ''што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође'' (Кор. 2,9), и опитом се увјерио да красота духовног свијета превазилази сваки чулни и појмовни облик који човјек може на земљи наћи или замислити. На том искуству се заснивала његова философија мучеништва, изражена јеванђељским речима: ''Који љуби душу своју, изгубиће је. а ко мрзи душу своју у овоме свијету, сачуваће је за живот вјечни '' (Јов. 12, 25). Зато је монашки живот провео у застрашујућим трудовима, распевши на крст љубави према Христу све снаге свога бића.

Отац Георгије се упокојио 9. (21.) септембра 1972. године у Старом Русику. У његовој келији се није могло пронаћи ништа, осим мало суварака, врећица чаја, један прекривач и неколико књига.

Мошти оца Георгија бакарне боје показују да су и Господу били угодни његов многотрудни и мученички живот, и подвиг непрекидне молитве. Да је узрастао ''у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове'' (Еф. 4,13).

Хиландар га је послије тридесет и двије године дочекао са тихом радошћу и ненаметљивим звонима са своје куле. И са увјерењем да о. Георгије стиже у правом часу: да учврсти вјеру у неопходност страдања, тумачећи пламен у коме су горјеле зидине као огањ у коме ваља да сагори и преобрази се све времено у човјеку. И да објасни како његова велика жртва сада даје вишеструки род у несумњивим предзнацима хиландарског духовног прољећа: ''Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично павши у земљу не умре, једно остане; а ако умре, много рода роди'' (Јов. 12,24).“

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Зато, иако душом ван времена и простора, Свети Георгије (Витковић) чека наше покајање, да би нас загрлио радошћу Христовом, и ишчекује наш повратак самима себи. Због тога се поклонимо дијелићу његових Светих Моштију, које се налазе у Манастира Клисина, јер и у најмањем дијелу Светих Моштију обитава благодат цјелине. И Свети Георгије (Витковић) очекује сусрет са нама. Сретнимо се с њим, упознајмо га, да би он упознао нас, те да би сједињени на путу Христовом кренули узаном стазом ка Царству Цара Славе!

Свети великосхимниче Георгије, моли Бога за нас!

Милош Ернаут

Манастир Килсина