Једно суђење у Америци као споменик српске глупости

[Guest]

Поводом срамне тужбе против СПЦ

Једно суђење у Америци као споменик српске глупости

Аутор: Протојереј-ставрофор Милорад Лончар, Број 1091, Рубрика Поводи

Има већ око две године како група Срба у Америци покушава да оспори доношење Устава СПЦ у Сверној и Јужној Америци од стране Сабора Српске Православне Цркве. Незадовољни одлуком Цркве о реорганизацији – арондацији епархија, која је донесена на мајском заседању САС СПЦ у мају 2009. године, Стојан Божић из Илиноја те Милош Пушкар, Симо Петковић, Милорад Пртењак, Милош Миленковић, Руди Симовић, Петар Свилар, Миленко Паљић, Милтон Радовић и Мира Пртењак, сви из Охаја, тужили су Његово Преосвештенство г. Лонгина, Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког тврдећи да је „незаконито“ расформирао бившу Митрополију новограчаничку, која је по њима била самостална црква тако да одлуке Сабора СПЦ нису могле да се односе на ову институцију. Они су покушали да објасне америчком судији како они нису део Српске Православне Цркве, а да уједињење није постигнуто већ је оно принципијелно договорено а чекало се да се усвоји заједнички устав, како би дошло до уједињења. При томе, сами су, уз своју тужбу, предали документа која су оповргавала њихов основни став. Наиме, приложили су Прелазне уредбе, документ који је 1992. године донео Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, а на који је блажене успомене Митрополит Иринеј ставио свој потпис, документ који недвосмислено говори о томе да је постигнуто духовно јединство и да је Митрополија новограчаничка ушла у састав Српске Православне Цркве те да се од тада има управљати по Светом Писму и Светом Предању, одлукама Васељенских и Помесних Сабора, одлукама Св. Арх. Сабора и Синода Српске Православне Цркве, Уставом Српске православне цркве као и Уставом Митрополије новограчаничке (до доношења заједничког Устава).

Ништа од напред реченог за ове људе није важило сем Устава, за који су тврдили да га они нису донели. Амерички суд је пресудио у корист Владике Лонгина (Цркве) односно против тужиоца, на основу тога што је питање доношења Устава као и питање реорганизације – арондације епархија, питање унутрашњег устројства једне хијерархијске цркве где ингеренције цивилног суда престају, јер му то изричито забрањује Амерички Устав.

МИ СМО РАЊЕН НАРОД

И ово извођење Цркве на земаљски суд за нас је јасан показатељ наше раслабљености, наше огреховљености и спремности да у сулудој жељи да сами нешто значимо, подвргавамо одлуке Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве „преиспитивању“ од стране неправославних судија једне стране земље. Данас, у време најтежег страдања српског народа и његових институција, ми се придружујемо онима који су нас бомбардовали, вукли кроз блато, срамотили, разним погрдним именима звали. Ушли смо у хор са самим ђаволопевачима, а све мислећи да „службу Богу чинимо“. Најлакше је на рањенога и палога камење бацати и довикивати како је слаб и никакав и како не треба да живи. Новац, који је бог за многе, и овом приликом је показао своју моћ и снагу. Људи који новац имају сматрају да су довољно и духовни и значајни као и да могу одређивати на који то начин њихова Црква треба да функционише. Наравно, они немају појма да је извођење једног епископа на државни суд акт који повлачи њихово искључење из црквене заједнице.

ШТЕТА НАНЕТА ЕПИСКОПУ И ЕПАРХИЈИ

Огромна је и материјална и духовна штета нанета нашем Епископу и Епархији новограчаничко-средњезападноамеричкој. Ако бисте питали наше непријатеље о томе, рекли би да нам они и нису нешто потребни за неко време, пошто смо сами себи непријатељи. Ми смо од сопствених чланова излагани непријатности, јер су неки упорно тврдили да је ту потребно да се са тужиоцима разговара. Као да се није разговарало? Преосвећени Владика Лонгин је више пута разговарао са овим људима, као и разни други добронамерни људи. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, у присуству епископâ из Америке, децембра месеца прошле године разговарао је са њима у просторијама храма Св. Васкрсења у Чикагу. Као резултат овог чина – крајње смирености Српског Патријарха, који је решио да лично моли ове људе да одустану од овог крајње штетног пута за Цркву, они су му после пар месеци понудили свој одговор, који ће остати забележен у аналима наше тужне стварности као један невероватан сведок овога времена и његове оптерећености. То је уцена Цркви која се може мерити са уценом и ултиматумом који је Аустроугарска империја понудила Србији 1914. године. Или се предај или ћемо те згазити. Ово је слободна интерпретација изведена из духа поменутог ултиматума.

ТАПШАЊЕ ПО РАМЕНУ

Наши су хероји некада били Свети Кнез Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Хајдук Вељко, Војвода Мишић итд. Данас су нам хероји људи који имају паре, а својој личности су потчинили све што је свето и узвишено, све што је некада имало трајне вредности, све се то сада мери кроз призму њихове визије света и живота. У неко време у прошлости, када је народ имао поштовања за светињу, за Цркву, за српство, било би незамисливо да се неко овако понаша, односно било би осуђено од самог народа. Људима овога профила не би било места међу браћом. Данас, онога који изводу Српску Цркву на грађанске судове стране земље тапшу по рамену и сматрају јунаком. Ти људи и даље заузимају проминентно место у српској заједници. А то је због тога што смо сви духовно ослабили и изгубили осећај за оно што има трајне вредности. Уместо да су се ови људи стидели свога поступка, све ово време наш Епископ се стидео и за себе и за њих, примајући повремено прекоре и од најближих.

МОЖЕ ЛИ НАМ ОВО ПОСЛУЖИТИ КАО НАУК?

Ми смо ево већ деценију окупирани судским процесима, свађом, негативностима сваке врсте. Ето, прошли смо и кроз ово несретно суђење. Није ли на месту да се запитамо о томе да ли је наше страдање, које сами себи наносимо, окончано?! Све би добро било ако бисмо схватили после овога да је крајње време да се Богу молимо, да Цркву Његову чувамо, да се људству и карактеру учимо. Да праштамо једни другима. Да се кајемо. Да учимо на грешкама прошлости и да се никада више не понови оно што разара и нас као појединце, а посебно Цркву као божанску установу. Црква има своју улогу, која је неизмењена, увек иста, увек нова. Њена улога је да спасава душе људске. „Каква је корист човеку који цео свет задобије а души својој науди“, каже Спаситељ. Ето, наша браћа су могла да добију суд, ако за моменат дозволимо такву недозвољиву премису, али каква би им корист духовна од тога била? Ако би се све завршило на овом суђењу и ако бисмо од сада нешто разумели и ово негативно Бог би искористио на добро. Нека би дао Бог да ово суђење остане забележено као споменик српске глупости, који ће нас даноноћно и кроз векове потсећати на оно што не треба да радимо. Ако, пак, ништа нисмо научили кроз ову невољу српску, тешко нама и нашим потомцима на овим просторима. Утопићемо се у једно протестантско шаренило и бледети до бесвести, и неће нас бити.