Св. Теодор Комоговински – између историје и предања

[Guest]

Мање познати српски светитељи

Св. Теодор Комоговински – између историје и предања

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1089-1090, Рубрика Светачник

Јеромонаха Теодора Турци су, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године. Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину.

Свети Теодор Комоговински спада у ону веома малену групу светих Срба о којима нема превише позитивних и наративних историјских података. С друге стране, кроз документа се може пратити изузетно поштовање које је народ северозападне Босне и суседне Баније испољавао према овом светом човеку и Божијем угоднику. Више се зна о историјским приликама у којима је Теодор живео, док се тек донекле, на основу карактеристика општих збивања, осликава суштина и смисао његовог житија. Култ Св. Теодора Комоговинског се усталио у манастиру по коме је свети добио име и из кога је ушао у свето предање Српске Православне Цркве, иконографију и химнографију.

МАНАСТИР КОМОГОВИНА

Манастир Комоговина се налази поред истоименог места у Банији, у крају који је, традиционално, био део Војне Крајине, на територији на којој су Хабзбуршке војне власти могле да мобилишу тзв. Банску регименту, састављену од Срба, а која је у хабзбуршким ратовима против Турака и на другим европским бојиштима била изузетно ефикасна.

Манастир Комоговина има своју историју која је попут осталих српско-православних светиња на западу Балканског полуострва уткана у сеобе и кретања становништва. Комоговина је била од 1482. г. посед српског деспота Вука Бранковића-Гргуревића (Змај Огњеног Вука), а манастир су 1693. г. основали монаси пребегли из Манастира Моштаница у Босни, Јово Свилокос и Силвестар Продановић.

У манастиру је једно време било седиште Епархије костајничко-зринопољске, када се у Комоговини настанио Епископ Алексије Андрејевић (1741–1749). Манастир је био центар побуне против војничке стеге, финансијских намета и ометања верског живота православних Срба. Буну је предводио Теодор (Теша) Кијук, а сарадник му је био локални свештеник Филип Трбојевић. Од историјских старина манастира најзанимљивији је комад текстила, заправо остатак епитрахиља на коме су извезена три двоглава орла који на својим прсима носе грб Хрватске. Сматра се да је манастирској цркви те епитрахиље поклонила грофовска породица Ердеди.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА ЖИТИЈА

Теодор је био јеромонах који је живео, молио се Богу и испуњавао своје монашке завете у Манастиру Моштаница у Поткозарју. Било је то време турске владавине у југоисточној Европи, пред крај XVIII века када је широм Балканског полуострва међу хришћанским народима долазило до страдања и до појаве новомучеништва.

Савременици Св. Теодора су новомученица Св. Злата Мегленска и Св. Анастасије Радовишки. Наш светитељ је пострадао управо у оном времену када су Христа исповедили и за Њега страдали новомученици: Св. Анастасије Мученик из Радовиша код Струмице – кога су Турци уморили 29. августа 1794. г. – и Злата (Хрисија) Мегленска која је убијена 13. или 18. октобра 1795. године.

Теодор је рођен је месту Курузари подно планине Козаре и презивао се Сладић. Турци су га, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године.

Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину, коју су и основали пребегли моштанички калуђери. Тим моштима је народ долазио на поклоњење нарочито о празнику Теодорове суботе.

ЦРКВЕНИ КУЛТ И НАРОДНО ПОШТОВАЊЕ

Сигуран помен моштију светога у новије време, доказ њиховог поштовања, налазимо у беседи свештеника из места Слабиње (код Дубице), одржаној на Преображење 1867. године у Манастиру Комоговина, где се рука светитеља чува у поменутој монашкој обитељи.

Пре избијања Другог светског рата овај део моштију се чувао у парохијској цркви у Комоговини. Након рата пренете су у епископску цркву у Карловцу, одакле су 1957. г. враћене у Костајницу јер у Комоговини није било свештеника, а чувале су се у никленој кутији са стакленим поклопцем.

Култ Св. Теодора Комоговинског се у простодушној народној побожности, која је временом еклисиолошки утврђивана и хијерархијски усмеравана, често поистовећивао са местом у календару резервисаним за Св. Теодора Тирона, ранохришћанског мученика чије се мошти управо чувају у Српској Православној Цркви, у фрушкогорском Манастиру Хопово. Народно празновање Теодорове суботе, прве суботе у Часном Васкршњем посту, са свим пратећим веровањима и обичајима, повезивало се са мученичком смрћу Св. Теодора Комоговинског. Ово поистовећивање је личност новомученика додатно смештало у сферу предањског, јер је Теодор био страдалник за православље који је скончао у крају где народ, врло често, историјске чињенице амалгамише са романтичарско-упрошћавајућим поимањем стварности.

На редовном заседању Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве донета је следећа одлука:

„Свети архијерејски сабор у својој седници од 20. маја 1966. под АСбр 28/зап 44, донео је ову одлуку: Унети у списак светих Срба мученика за веру и Св. Теодора Сладића мученика из Комоговине, с тим што ће се помињати на дан Теодорове суботе“. (Гласник СПЦ (1966), стр. 207).