Преминуо човек који је могао да изазове Трећи светски рат

[Милан Ракић]

У Београду је у 92. години преминуо пуковник авијације у пензији Владимир Водопивец, који је на данашњи дан, 19. септембра 1946. године извршавајући задатак "изазвао" једну од највећих послератних криза.

Наиме, због нерашчишћених односа са западним суседима који су опет били "подржани" од својих западних савезника, небо изнад тадашње СР Словеније је постало поприштем правог ваздушног рата, који се могао завршити лоше по нас. Америчко ваздухопловство је направило ваздушни мост између Аустрије и Италије, али су у тим прелетима са ароганцијом својственом јакима, свакодневно, без најаве прелетали нашу територију. Државни врх је више пута протестовао код супротне стране, али без икаквог резултата.

Ц-47 америчког РВ. Оваквим летелицама се свакодневно прелетало преко северних крајева наше тадашње државе.

 

Почетком августа 1946. године, наређено је свим јединицама ЈРВ да се подигне борбена готовост на виши ниво и да се према утврђеној процедури изврши "легитимисање" таквих ваздухоплова, те да се исти приморају на принудно слетање. Први такав случај се десио 9. августа, када је према америчком транспортном авиону Ц-47, испаљен рафал који га је натерао на слетање. Преживели су сви чланови посаде, сем једног турског официра и нашли су се у затвору.

Међутим, 19. септембра 1946. године, тада капетан Водопивец, у пару са Драгомиром Зечевићем, на авиону Јак-3, полеће у задатак пресретања још једног НЛО. Након сусрета, процедуром је од америчке летелице захтевано да се приземљи, што ови одбијају, те пар добија наређење да га обори, тако да је Водопивец извршио гађање, након којег се авион срушио којом приликом је погинуло свих пет чланова посаде.

Јак-3 југословенског РВ

 

Овај догаћај је коначно "захладио" односе са САД, чак до те мере да је тадашњи државни секретар САД упутио Кардељу претњу, а америчка јавност је путем писаних медија обавештена о овом инциденту, тако да је лист "Дејли Њуз" чак повео и кампању за бацање атомске бомбе на Београд!

Ипак, све је завршено тако што је заробљена посада из првог авиона пуштена на слободу, док је породицима петорице погинулих, по Титовом налогу исплаћено по 30000 долара...

Водопивец је касније прекомандован у Ваздухопловно опитни центар на аеродром Батајница, где је учествовао у летним испитивањима првих послератних ваздухоплова домаће производње. Био је први пилот који је полетео домаћим ловцем "С-49", а током рада у ВОЦ-у, заједно са Тугомиром Пребегом, учествовао је и у летним испитивањима прототипа наших првих млазних авиона из "пера" конструктора Драгољуба Бешлина - Зоља, Стршљен и Матица....

[Guest - . . .-]

Какви подаци...

Имаш ли неке слике, још нешто?

[RYLAH]

Много интересантан текст. Колико ли се ових ствари деси, а да ми појма немамо?

Баш да се човек замисли.

[Милан Ракић]

Имаш ли неке слике, још нешто?

Нажалост, немам никаквих слика...

А иначе, да не мислите да је наслов претенциозан... Наиме, када смо након Резолуције ИБ "раскрстили" са Русима и окренули се Америма, и пошто смо од њих у склопу војне помоћи (писао сам о томе) по симболичној цени од 1 долара добили на стотине авиона, многи наши пилоти, инжењери и техничари су одлазили у НАТО базе на преобуке за те нове типове ваздухоплова...

И пошто ОЗНА све дозна, прича иде овако... Средином 50-их, десетак година након поменутог инцидента, једна наша група је била на преобуци у једној НАТО бази у Француској. Стицајем околности међу њима је био и ондашњи Водопивчев командир, човек који је овоме непосредно наредио да обори амерички авион (Иначе, деда је жив и здрав, колико се може бити здрав са 94. лета, живи овде у Београду). Једном приликом, у посету нашим авијатичарима дође неки од званичника америчких ваздушних снага у Европи, и ни пет, ни шест, директно се обрати овоме нашем са питањем: "Је ли мајоре, да те питам, где вам је онај што је могао изазвати Трећи светски рат?" Мајор Обрадовић (тако се зове овај деда), направи се невешт, међутим Амер му стави до знања да је упознат и ко је он и да зна како се зове онај што их је "оборио", али да то сад нема везе, јер смо свеједно сад "пријатељи"... Исприча му и о томе како су неке новине у Америци повеле кампању да се баци атомска бомба на Београд и како је било баш затегнуто и да су породице погинулих долазиле пред Конгрес да протестују,...

Углавном, након 50-ак година су то и учинили, у нешто блажој форми...

[Милан Ракић]

Пренос посмртних остатака посаде америчке "Дакоте" коју је оборио Владо Водопивец... Извор за фото: Бане Гајић

 

 

[Милан Ракић]

Стицајем околности међу њима је био и ондашњи Водопивчев командир, човек који је овоме непосредно наредио да обори амерички авион (Иначе, деда је жив и здрав, колико се може бити здрав са 94. лета, живи овде у Београду).

 

Нажалост, и деда Пећа (Петар Обрадовић), командир ескадриле који је Водопивецу наредио да обори Амере је од јула месеца ове године у "небеској ексадрили" 

 

http://udruzenjepvlps.org/blog/2015/07/07/in-memoriam-petar-obradovic-1920-2015/

[Goku]

KRV NIJE VODA Srpski heroj iz Somalije naslednik je slavnog pilota

 

Srpski pilot Vladimir Vodopivec (64), koji je u utorak u Somaliji spasao 74 putnika tako što je bezbedno prizemio avion u kojem je eksplodirala bomba, naslednik je slavnog avijatičara jugoslovenske vojske, koji je 1946. godine oborio američki avion koji je narušio vazdušni prostor tadašnje NRJ.

 

Foto: Privatna arhivaDar za pilotiranje nasledio od oca: Vladimir Vodopivec

Vladimir je ime dobio po svom ocu, heroju jugoslovenske avijacije. Te 1946. godine, dogodila su se dva nezakonita upada američkih aviona u vazdušni prostor Narodne Republike Jugoslavije. Prvi incident desio se kada je jugoslovenska avijacija primorala američki "C-47 Skajskraft" da sleti na aerodrom u Kranju.

 

HEROJ Ovo je srpski pilot koji je spasao putnike posle eksplozije bombe u avionu

Priču o srpskom pilotu Vladimiru Vodopivecu (64), koji je "učinio nemoguće” kada je juče uspeo da bezbedno spusti avion sa 74 putnika i članova posade na aerodrom u Mogadišu u Somaliji nakon što je eksplozija raznela deo trupa, a koju je ekskluzivno prvi objavio "Blic", danas su preneli regionalni i svetski mediji.

 

Američki piloti su zarobljeni zbog špijunaže, iako su se pravdali da su narušili jugoslovenski vazdušni prostor zbog "lošeg vremena".

Foto: Arhiv Vojske Srbije / screenshotVladimir Vodopivec oborio je američki špijunski avion iznad NRJ 1946. godine

Deset dana nakon tog incidenta, još jedan "C-47" upao je u vazdušni prostor NRJ. Drugi put nije bilo prizemljivanja, već je usledio oštriji odgovor. Vladimir Vodopivec je oborio američku letelicu, pri čemu je svih pet članova posade poginulo.

Obaranje aviona izazvalo je bes u Americi, a tadašnji državni sekretar Birns je u telefonskom razgovoru izneo ozbiljne pretnje zameniku jugoslovenskog premijera Edvardu Kardelju.

Foto: Daily news screenshot / screenshotObaranje aviona bilo je na naslovnicama američkih medija

Pojedini mediji u SAD, poput "Dejli njuza", zagovarali su čak i nuklearni napad na Beograd. Srećom, sve je ostalo samo na pretnjama, a zarobljeni piloti su oslobođeni i deportovani u SAD.

Foto: Washington post screenshot / screenshotTri američka člana posade su poginula

Ovo nije bilo jedino herojstvo Vladimira Vodopiveca. Trinaest godina kasnije, 1959. godine, Vladimir Vodopivec bio je za kormilom otetog putničkog aviona na liniji Tivat-beograd. Jedan od otmičara mu je tokom celog leta držao pištolj prislonjen uz slepoočnicu. Avion je preusmeren na aerodrom u Bariju, a Vodopivec je posle višesatne drame na nebu, sa skoro ispražnjenim rezervoarom ipak uspeo da uspešno prizemlji avion.

HOROR NA NEBU Iz aviona koji je spasao srpski pilot isisano TELO U PLAMENU

Na letu koji je bio na putu za Džibuti iz Somalije, dogodila se eksplozija koja je oštetila trup aviona kod desnog krila letelice, iz koga je po rečima očevidaca ispalo telo u plamenu. Somalijske vlasti pronašle su telo putnika koji je poginuo kada je isisan iz putničkog aviona u blizini Mogadiša.

•  
• Vodopivec senior preminuo je pre tri godine, a svi koji su ga poznavali složni su u jednom: on je najbolji pilot kojeg su Srbija i Jugoslavija ikada imale. Nepotrebno je reći da je njegov sin talenat za pilotiranje i herojski duh nasledio od svog oca. Od sledeće godine, Vladimir će otići u zasluženu penziju.

Foto: Z. Ilić / RAS SrbijaNadežda Vodopivec

Nadežda Vodopivec (87) za svog sina kaže da je oduvek bio skroman, te da se nikada nije hvalio svojim dostignućima. Nadežda je žena s retkom privilegijom - može da se pohvali da je život provela sa dva heroja.

 

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/krv-nije-voda-srpski-heroj-iz-somalije-naslednik-je-slavnog-pilota/gd12r0f

[Goku]

Ја до данас нисам знао за овај догађај.

 

Имам пар питања у вези свега овога, било би ми занимљиво чути одговор са војног и са православног становишта, да тако кажем, па бих замолио Милана за одговоре


Водопивец сениор је очигледно херој, извршио је задатак, то не доводим у питање.
Да ли можемо повући паралелу између њега и турског пилота који је недавно оборио руски сухој (уз претпоставку да је био у турском ваздушном простору), јер исти за нас Србе, никако није херој.
Друго питање би било како ми православни да гледамо на то што је херој ЈНА убио 6 људи?
 

[Милан Ракић]

Ја до данас нисам знао за овај догађај.

 

Имам пар питања у вези свега овога, било би ми занимљиво чути одговор са војног и са православног становишта, да тако кажем, па бих замолио Милана за одговоре

Водопивец сениор је очигледно херој, извршио је задатак, то не доводим у питање.

Да ли можемо повући паралелу између њега и турског пилота који је недавно оборио руски сухој (уз претпоставку да је био у турском ваздушном простору), јер исти за нас Србе, никако није херој.

Друго питање би било како ми православни да гледамо на то што је херој ЈНА убио 6 људи?

 

Пре одговора (кда дођем кући), прочитај текст о Емиру Шишићу који сам написао пре неку годину...

 

https://www.pouke.org/forum/topic/26699-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%88%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B-10-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5/

[Милан Ракић]

@Goku

 

Немам ти ја Гоку брате ту нешто много философирати...

 

Са војног и аспекта међународног права које је регулисало норму о неповредивости ваздушног простора, како Водопивец сениор , тако и Емир Шишић су поступили као војници који извршавају наредбу. Водопивец у "нестабилном" мирнодопском периоду (као и након Првог и након Другог светског рата, територија Републике Словеније је у оквиру Краљевине/Социјалистичке Југославије била поприштем појединачних сукоба), док је тај задатак мј Шишић извео у ратним условима, након сецесије Републике Хрватске и отпочињања борбених дејстава на тлу те некадашње југосовенске републике. 

 

До 1910. године, ваздух је као и море сматран слободним простором без икаквих обележја суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави и да је успостављање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије".  Тако да се први закон који регулише ту "материје" доноси 10. августа 1910. године у Немачкој, а у октобру исте године и у Пруској. Енглеска законом "ограђује" свој ваздушни простор  2. јуна 1911. године, а Француска те године-22. новембра. Аустро-Угарска сличан Закон доноси 20. децембра 1912. године, док мала балканска краљевина - Србија прописује заштиту свог неба 18. фебруара 1913. године и тако постаје пета (ако рачунамо Немачку и Пруску делом истог Царства), односно шетса земља на свету која је прогласила "небо" над својом сувереном територијом недељивим делом исте. До почетка Првог рата, на тај начин су "небо" уредиле још и САД и Италија, док су остале земље то чиниле тек након Првог светског рата.

 

На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног,ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", 

 

У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана и безбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Забрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.

 

Веома је битно истаћи да је ловачка авијација која је предвиђена за ПВО територије и примање "првог непријатељског удара" конципирана тако да пилот не доноси сам одлуку, него је у сталној вези са ВОН-ом (ваздухопловни официр за навођење), који поред радарске слике испред себе (у данашњим условима) има и непосредну комуникацију са пилотом који га информише о стању на терену односно о резултатима извиђања циља. И у првом и другом случају, оба пилота (Водопивец, Шишић) су након спроведене процедуре (идентификовања НЛО-а, покушаја легитимасања успостављањем радио-везе на међународним уговорима дефинисаном каналу радио везе, саображавањем у лету са ваздухопловом који је нарушио ваздушни простор, односно извођењем маневра и летењем у пару са њиме где се покушава визуелни контакт два пилота и евентуална гестикулација, те као крајња опција и испаљивање стрељачког наоружања као опције упозорења), добили наредбу да прибегну крајњој нужди, тј. обарању (у овом случају непријатељске летелице, јер посада летелице није ни након неколико упозорења прекинула задатак и прешла у маневар за слетање на аеродром домаћина). То је просто тако регулисанои сви летачи на кугли земаљској су упознати са тим нормама и ту нема никакве двојбе.

 

Из истог произлиази да је и турски пилот (уколико је наравно турска верзија приче исправна и истинита) само поступио по тим истим правилима, премда ми се чини да просто због временског оквира који је трајао неколико секунди, просто процедуре нису могле да се изведу, тако да прича "мирише" на намеру да се просто хтела известа провокација. Но оставимо Турке и Русе њиховим међусобним односима и односима великих сила.

 

Да се вратимо на Емира.Онај чувени немачки војник из прича, који је већ пословично иступао из стрељачких стројева диљем окупиране Европе; не желим овде наравно да оспорим да је било таквих случајева; помињу се и у Крагујевцу и још неким градовима у Србији и којекуде по другим земљама Старог континента које је окупирала фашистичка Немачка; дакле, тај немачки војник који је иступио из стрељачког вода јер су насупрот њега стајали цивили или можда заробљени непријатељски војници-без суђења, имао је да тако кажем "чисту" ситуацију. Насупрот њега је стајала нејач. Пилот у авиону не види ко се налази у другој летелици и која му је намера, сем да се оглушио о законе и његова упозорења. Али је и тада, био само извршилац наређења које је дошло одозго. Да у летелицама нису били представници ЕЗ, нико се вероватно не би ни сећао тог догађаја данас. Да ли је Емиру претила опасност од тих хеликоптера. Вероватно није. Вероватно... Али се исто тако у рату у Хрватској, супротна страна служила веома нечасним стварима (да се разумемо части је било врло мало на свим странама); шта су припадници "ваздушног јата" ЗНГ-а, у недостатку војних летелица чинили? (прве војно оперативне авионе Хрвати добијају пребезима из ЈНА током 1992. године од Данијела Боровића, Ивана Селака и Рудолфа Перешина-прелети из Бихаћа и Ужица). На авионе пољопривредне авијације за третирање усева (дромадере и Ан-2), уместо танкова за те разноразне хемикалије, пестициде и хербициде, качали су бојлере напуњене челичним опиљцима, шпоном и ексерима. И злоупотребљавајући цивилне летелице, те тзв. крмаче су бацали над територијама у Хрватској где су се водиле борбе између тих формација и јединица ЈНА и српског становништва. Они то и не крију и веома су поносни на тај део своје зракопловне повијести, као што су поносни и на учешће својих зракопловних постројби у оквиру Луфтвафе на Источном фронту. Или на своје пилоте који су након "Олује" засипали стрељачком муницијом Србе у избегличким колонама.

 

Тако да што се тиче Емира Шишића, он је био само војник који је извршавао наређење. А политичари су ти који су требали да мисле и о могућим последицама, не само тог догађаја, него сукоба у Југославији уопште.

 

Што се тиче православног погледа на рат, ситуација је ту веома јасна за нас који водимо одбрамбене ратове и где смо позвани да заштитимо и сбе и ближњег и да положимо живот за другог. На сваки начин покушати да се избегне сукоб, али ако до њега дође, мораш се бранити. И сваки грађанин као појединац и сваки војник на првом месту. Писали смо овде на Форуму више пута о 1999. години и НАТО агресији на нашу земљу. Наша војска је била десетинама пута слабија од агресора. Али што каже оно потресно сведочанство у документарном филму где су вођени разговори са актерима наших оборених летелица (Грофом, Кешом, покојним Иљом и Буцом), сви смо ми били свесни своје немоћи и њихове моћи и шта нас је задесило и свесни наших политичких неодговорних пеливана и оних са друге стране. Али "нико није рекао-нећу!"

 

Иначе о рату и етичким проблемима са православног аспекта имаш, на веома питак начин објашњено код Светог владике Николаја у "Рат и Библија", код Ивана Иљина у "Супростављање злу силом", а као компилацију библијских, светоотачких, канонских и философских тумачења, иаш једну фину књигу, аутора Борислава Гроздића, артиљеријског пуковника и професора етике на Војној академији (дивног човека и драгог ми пријатеља) под насловом "Православље и рат". 

[Goku]

Велико хвала, Милане на издвојеном времену и труду. Већи дио овога нисам знао. Уживао сам чиајући, заиста.

[Милан Ракић]

Велико хвала, Милане на издвојеном времену и труду. Већи дио овога нисам знао. Уживао сам чиајући, заиста.

 

"Остао сам дужан" да "илуструјем" горњи текст

 

Ево факсимила Службеног листа Краљевине Србије из фебруара 1913. године у којем је "Ми Краљ" потписао поменуту Уредбу