Јавна тајна и селективна правда

[Саша M.]

Један сјајан текст о допингу у професионалном спорту из прве руке објављен у данашњој Политици.

Пре три дана Ленсу Армстонгу је забрањено да трчи на „Чикашком маратону” у хуманитарне сврхе јер му је недавно Антидопинг агенција САД изрекла доживотну забрану бављења спортом и одузела све тријумфе на бициклистичким стазама, укључујући и свих седам са „Тур д Франса”. Разлог су посредни докази и сведочења бициклиста који су возили с њим или против њега, а сам Армстронг никада није пао ни на једној од више од 400 антидопинг контрола и то је, можда разлог што Светска бициклистичка унија (УЦИ) још није потврдила ову казну, а и ми у Србији имамо бициклисту који је возио против Армстронга и који спремно износи свој инсајдерски став о овој афери.

– Пре двадесетак година успевао сам да побеђујем и најпознатија имена светског аматерског и професионалног бициклизма. На елитној опен трци ,,Сетимана

Бергамаска”, априла 1991. у Тревиљију напао сам лидера Пиколија, а за мене су

се закачила три „профија”, укључујући и победника светског купа Бортоламија. Пуних 80 километара нас су заједнички ,,ловили” А и Б репрезентације Италије, као и три комплетне професионалне италијанске екипе док од изнемоглости нису готово стали, а тада је са зачеља потпуно свеж „контрирао” Ленс Армстронг и прикључио се нашој групи. Ја сам најјаче вукао у групи и био сам други у етапи, а Армстронг шести али је практично обезбедио победу у генералном пласману. Ми смо му одрадили 80 одсто посла потпуно изморивши Италијане, а он је забележио прву победу на једној великој светској трци чиме му је био трасиран пут у професионалце и он га је започео идуће године победом на Светском првенству у Норвешкој – каже Микош Рњаковић, наш најтрофејнији бициклиста.

Исте, 1991. Рњаковић је имао још један мегдан са Армстронгом – у екипној вожњи на хронометар (100 км) на Светском првенству у Штутгарту.

– И тада сам као члан југословенске четворке био бржи од Армстронга који је предводио америчку екипу. Међутим, Американцима је био неопходан пласман до шестог места да би учествовали на Олимпијским играма у Барселони па су уложили протест на наш пласман тврдећи да смо део трке возили у заветрини иза Норвежана. Тачно је било да су нас Норвежани престигли и да смо петнаестак километара возили иза њих на педесетак метара растојања, али све време у колима нас је пратио комесар УЦИ и није имао никакве примедбе, а у финишу после можда најбољег екипног хронометра које је једна југословенска екипа извезла успели смо да престигнемо Норвежане. Они се, наравно, нису жалили али Американци су успели да нам издејствују казну додавањем минуте на постигнуто време па су нас „престигли”. То је био мој први сусрет са америчким силејџиством – каже четвороструки победник трке „Кроз Србију”.

Тих година према Рњаковићу, у то време и студенту медицине дошло је до великих промена у светском бициклизму:

– У то време дошло је до масовне употребе хормона, првенствено еритропојетина (ЕПО), који је синтетисан слично инсулину. То је хормон који организам ослобађа и детерминише стварање црвених крвних ћелија – еритроцита, који својим хемоглобином транспортују кисеоник до мишића. ЕПО се користи у лечењу анемије, а спортисти га злоупотребљавају да вештачки изразито повећају хемоглобин и транспорт кисеоника до мишића да би што лакше поднели напор и побољшали способности. Око 1995. скоро читав врхунски светски спорт функционисао је на том хормону, па је он стављен на листу забрањених средстава, иако тада није било могуће да буде детектован јер се брзо разлаже у организму. Следећа мера је било ограничавање хематокрита на 50 одсто јер је он последица примене хормона. Као четврти аматер на светској листи са 189 поена прешао сам у професионалну екипу Селе Италија и брзо се уверио колико је у „врхунском” бициклизму све прљаво. Схватио сам да је моја природна супериорност – највећа потрошња кисеоника у историји југословенског спорта од 85,5 мл/кг прошлост у новонасталој ситуацији. Дилема је била фаустовска – продати душу и уверења као и остали и опет бити супериоран што доноси славу и новац или не. Ја сам се вратио кући.

Због тога Рњаковић тврди да је до 2000. године „највећи део спорта био превара”, све док за Игре и Сиднеју није пронађена метода за детекцију ЕПО-а.

– Две године је било потребно да метода постане рутинска и да почне прочишћавање спорта. У Италији то зло је постало друштвени проблем

и КОНИ је кренуо у обрачун жестоко казнивши своје најбоље бициклисте, победнике „Ђира” – Пантанија, Грацелија, Симонија, Баса... Сетите се само Светског првенства у одбојци у Јапану, када су Италијани одиграли исцрпљујућу утакмицу у пет сетова и пркос дану мање одмора прегазили наше. Касније је било објављено да су обојица Италијана који су ишли на контролу били позитивни. Веома је занимљиво да је 2002. на „Туру” главни Армстронгов „водоноша” Ерас, задужен да му помаже у брдима, и поред таквих напора успевао да стигне са

првопласираним на циљ. Следеће године Ерас је био самосталан у другој екипи и

логично би било да буде још бољи, али се није ни видео. Вероватно је претходне године имао „појачану исхрану” а да није ни знао за њу – објашњава Рњаковић.

Будући да је ЕПО изгубио трку с антидопниг контролама заменила га је његова усавршена варијанта ЦЕРА коју је, такође, једно време било немогуће детектовати, али и то је прошлост.

– Италијани су први очистили ову прљавштину из своје куће, затим и Французи, а шта раде остали? Неправедно је да се кола сломе само на Армстронгу, јер би

требало казнити још много других, али тада не би остало ништа од бициклизма

(тога се боји УЦИ) па ни од рекорда у атлетици, победа у фудбалу итд. Наводно је Армстронг био позитиван на трци „Око Швајцарске” и да је то заташкано, али свакако је сумњиво да је он уплатио донацију од 100.000 долара на рачун УЦИ-ја! Сетимо се само светских рекорда у вожњи на један час. Ромингер је 1994. постигао брзину од 55,291 км на час, а Бордман 1996. још невероватнијих 56,375. УЦИ је том хормонском лудилу стао на крај поништивши накнадно рекорде уз елегантно објашњење – неусклађеност конструкције тадашњих бицикла с новоуспостављеним стандардом. Шпанац Индураин је пет пута узастопно победио „Тур” у време када је епо текао друмовима и нико га не помиње, а обојица – и Индураин и Армстронг –су све своје победе остварили у времену када су иста средства користили користили и сви њихови противници, значи у истим прљавим условима – сматра Микош Рњаковић.

Живко Баљкас

објављено: 19.09.2012