Затварање и отварање царских двери

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ЗА ТВАРАЊЕ ЦАРСКИХ ДВЕРИ

Затварање и отварање царских двери и навлачење завесе јесте један комплексан проблем, јер чини се да није свугде и свагда постојала уједначена пракса, нити се пракса парохија слагала са праксом манастира. Међутим, у недавној прошлости је и у парохијама била превладала монашка пракса, према којој се царске двери држе затвореним током највећег дела литургије, и отварају се само из практичних разлога. Да не улазимо у детаље, царске двери се отварају само на Малом и Великом входу, приликом кађења, читања Јеванђеља, као и приликом причешћа народа до заамвоне молитве. Отпуст бива испред, са затвореним дверима. Ђакони улазе на јужне двери, а излазе на северне. Када саслужује више свештеника и током Светле Недеље двери се држе стално отворене.

Исто тако и завеса на царским дверима била је навучена од Символа вере до причешћа народа, док су благослови из светог олтара давани кроз навучену завесу или пошто се завеса мало помери.

Као остатак ове старе праксе, која се још увек чува у манастирима и у словенским Црквама, остало је да се затварају царске двери или навлачи завеса током причасна, што се још увек практикује у одређеним, али не у свим, парохијским храмовима. Ово, спојено са символизмом васкрсења, који се придаје позиву „Са страхом Божијим...", може да се задржи као један виталан елемент. Исто тако и затварање царских двери приликом отпуста, који бива у средини храма, као што је уобичајено у манастирима, наглашава завршетак богослужења и може да се задржи и у парохијама. У манастирима свештеник даје отпуст и раздаје нафору са камилавком на глави.

извор фотографије