Ст.Силуан диван пример смуирен(оумљ)а и љубави (...према неистомишљеницима)

[Guest ага пије млеко]

Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је „спасење у Христовом смирењу“. Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.

    Сећамо се једног његовог разговора с неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимантрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

    -   Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

    Саслушавши га, старац га упита:

    -   Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

    -   Да, верују.

    -   А да ли поштују Мајку Божију?

    -   Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

    -   Да ли поштују светитеље?

    -   Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

    -   Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

    -   Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

    -   Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили  да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

Архимандрит Софроније - Старац Силуан, стр. 74

[Милица]

Прво указати на добре стране,

а онда и на грешке :-)