Jump to content
Поштовани посетиоци, да бисте приступили свим функцијама и сервисима сајта Поуке.орг потребно је да будете регистровани или да се пријавите. ×

Старац Арсеније Спилеот

Оцени ову тему

Guest

Од Guest,
in Црква и личност

 Подели

Препоручена порука

  • Гости
Guest

Guest

Написано
  • Гости
Написано

dthumb.jpg

"Морам признати да су се на старца Арсенија односиле оне Јеванђељске речи, "Ево правог Израиљца у коме нема лукавства." Он је у својој бити био искрен, једноставан, неувредљив, кротак, послушан; редак борац који није поседовао ништа. Стачево да је увек било да, а његово не-не. Он никад није имао у себи озлојеђености, без обзира колика би му неправда била нанета. Никада се није наљутио, никада увредио неког. Живео је у беспрекорној послушности. Зато је, кроз послушност и непоколебљиву веру у свога старца, живео на начин који је превазилазио законе природе. Током бденија, започињао би ноћ претераним напорима вршећи на хиљаде метанија, а затим би остајао да стоји до самог јутра ."- Старац Јосиф Ватопедски

Незаборавни старац Арсеније рођен је 1886 у области Понт. У раној младости разбуктала се у њему божанска ревност тако је да је ишао све од Русије па до "краљице градова" (Цариграда), а тамо се укрцао на брод за Свету Земљу. Око десет година је служио у цркви Гроба Господњег на Голготи, као и другим тамошњим светињама.

Док је био тамо, Божјим промислом, упознао се са чувеним егинским подвижником, блаженим старцем Јеронимом, од кога је научио своје прве лекције из аскетског живота.

Божанском љубављу запаљена, његова је душа жудела за животом далеко од невоља овога света и он је побегао на Свету Гору, у врт Пресвете Богородице. Првих неколико година је провео у Светом манастиру Ставроникита, где је постижен у велику схиму са именом Арсеније. Пре тога је имао име Анатолије, које је добио када је замонашен у расу у Јерусалиму.

Како је у Ставроникити у то време била заступљена идиоритмија (особеножиће), Арсеније је желео још веће подвиге и стога је напустио монашки живот и отишао у пустињу Атоса у потрази за истинским подвижницима од којих би могао да учи и чији би пример могао да опонаша како би и сам постигао савршенство.

Познајући његову жељу, Господу није требало дуго да одобри Арсенију оно што је хтео. У своме трагању он је наишао на још једног младића који је имао исту жељу као и он. Први пут су се сусрели на самом врху Атоса. Сила Духа Светога спојила их је, делујући баш као нека магнетна сила. И од тог тренутка њих двојица се нису растављали. Овај други младић био је блажени подвижник нашироко познат као Јосиф Исихаста, један од највећих Светитеља у 20. веку. У то време је био најобичнији мирјанин који се звао Франциско Котис.

Два младића су затим постали као две пчеле које су сакупљале све што је добро и корисно из читаве пустиње Свете Горе, како би носиле изобилне плодове Духа Светога. Прво су упознали чувеног старца Данила из Катунакије, затим Калиника Исихасту, као и старце Герасима и Игњатија, али и остале прелепе цветове који су изникли овде у овој пустари.

У једном писму Старац Јосиф Исихаста пише: "Све пећине Атоса примиле су ме као посетиоца, постепено..како би нашао свог духовног оца који ће ме научити небеском расуђивању и делима (θεωρίaν κaι πράξιν)". Високо у пећини Светог Петра, њихова су срца нашла оно за чиме су трагала, пустињску ружу, оца Данила Исихасту. Овај велики подвижник служио је сваке вечери у поноћ Свету Литургију, која је трајала између 3 и 4 сата. Ово је бивало зато што је много пута прекидана услед старчеве скрушености и умиљења које га је тада обузимало, а говорило се и да би се прашина на земљи претворила у блато од многих његових суза. Он је имао многе духовне дарове који су му били дати милошћу Божијом, укључујући и прозорљивост. Цео свој живот јео је само суву храну, углавном једном дневно. Управо су се од овог великог подвижника млади Јосиф и Арсеније научили да једу само суварке једном дневно, а такође су научили и колико је било важно одржати будност.

Старац Арсеније једном је признао како је током многих година чинио по 3000 метанија сваке ноћи, а да би остатак бденија провео стојећи. Дуги низ година, двојица духовне браће нису имала кревет на којем би могли да се одморе од својих веома тешких напора. После свеноћног бденија они би своје изнурено тело одмарали само на некој малој клупици, седећи.

Што се тиче хране, њих двојица би јели једном дневно суву храну, углавном осушен хлеб који је често био покварен и црвљив. Викендом би јели шта год су могли наћи, осим меса, али и даље једном дневно.

Поред ових напора, старац Арсеније се такође бавио и "рукодељем". У тим првим годинама живео је високо у Скиту Св. Василија, и требало му је сваки дан од 1 до 2 сата да се попне и спусти низ брдо како би обезбедио намирнице не само за њих, него и за све подвижнике у околини. Као Сизиф, носио је камење и друге потрепштине за очување и изградњу склоништа и камених зидова.

Пошто су ови подвизи превазилазили уобичајену људску снагу, старац је упитан како је то све постизао. Он је одговорио да је увек изговарао срдачну молитву, и да би то олакшало његов терет а виша сила би му дошла упомоћ.

Са молитвом на устима, по старчевом признању, терет је постајао лак, чак и у данима највећих летњих врућина.

Што се тиче одела, годинама су се ова два подвижника, и лети и зими, облачили у крпе и ходали су унаоколо боси, до те мере да су их многи сматрали "будалама". Али они нису били будале у овоземаљском смислу, већ будале Христа ради. На њима су се обистиниле речи Апостола : "Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским."(Јев 11:37,38)

Њих двојица су живели око двадесет година високо у Скиту Светог Василија, па су касније 1938. решили да се преселе у нижи крај, у Скит Св. Ане. Ово су урадили са малим братством које се у то време окупило око њих . Тамо су остали све до 1953., да би се касније преселили у још нижу област, у Нови Скит. Овде је велики подвижник Јосиф Исихаста уснуо у Господу 1959.године.

Након извесног броја година, старац Арсеније се преселио из Новог Скита и провео дванаест година у Хиландарској келији Буразери. Последње три године свога живота провео је у светом манастиру Дионисијату. Пошто је овај манастир посвећен Светом Јовану Крститељу и Претечи Господњем, старац Арсеније узео га је за свога заштитника до саме смрти. Овде је уснуо у Господу 15. септембра 1983. у својој 97-ој години.

Нека му је вечна памјат и нека његов благослов почива на нама!

http://www.johnsanidopoulos.com/

Prevod sa engleskog sestra Jovana Čonjić

29.septembar 2009.

Link to comment
Подели на овим сајтовима
 Подели
Иди на листу темâ

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

© ☦ 2009 - 2025 Сва права задржана.

×
×
  • Креирај ново...