ПРЕЗВИТЕР KAO САВРШИТЕЉ ЕВХАРИСТИЈЕ

[Искушеник]

Протојереј Николај Афанасјев

ТРПЕЗА ГОСПОДЊА

ПРЕЗВИТЕР KAO САВРШИТЕЉ ЕВХАРИСТИЈЕ

1. Евхаристијско сабрање древне Цркве представљало је сабрање свију под предстојатељством једнога. Није нам тачно познато како се у апостолско доба називао предстојатељ евхаристијског сабрања, али знамо да je централно место на њему увек припадало једној истој особи. Евхаристијско сабрање било je наставак Тајне Вечере Христове уочи Његове Крсне Смрти. По Његовом прослављењу вечере уготовљују ученици Христови. Место Христово било je једно и јединствено, па je једно било и лице које je то место заузимало. Прву Евхаристију савршили су у Јерусалиму Апостоли Христови, који су као Јудеји знали да je за њиховим трпезама предстојатељство могло да припадне увек једном истом лицу. Домаћин на породичним гозбама био je глава породице, а на гозбама друштава (chabourah) - челник сваког друштва. Када су у незнабожачком свету почеле да ничу помесне Цркве, вршење Евхаристије од једног лица, коме је стално припадало централно место на сабрању, већ je било традиционално. Ни Варнава, ни Павле нису могли да измене ту традицију. У сваком случају Павле je, као што смо већ истакли, био традиционално настројен човек. Учење које je излагао у основи није било плод његових властитих размишљања, већ je то било учење Цркве, прихваћено од Господа преко Апостола. Он је предао Црквама које je основао оно што je сам примио од Господа. "Jep ja примих од Господа што вам и предадох..." (1. Кор. 11, 23; исп. 15,3). Овде Павле не мисли на оно што је непосредно примио када му се Господ јавио на путу за Дамаск. Предање о Тајној вечери Павле је примио од Апостола, највероватније, од апостола Петра, код кога je провео петнаест дана (Гал. 1,18), али оно што je примио од Петра било je од Господа. Примивши предање о Тајној Вечери, он je примио и предање о томе како су Апостоли у Јерусалиму вршили Евхаристију. Ако новозаветни списи и не указују непосредно на то да је савршитељ Евхаристије била увек једна иста особа, из тога се не може извести закључак да се савршитељ Евхаристије мењао од једног сабрања до другог. Kao организам, Црква je носила у себи принцип устројства и чина, али као организам који живи Духом, она преузима тај принцип од Духа. Због тога традиција није супротстављена Духу, већ се Духом ствара. За апостолску Цркву "закон Духа" састојао се у томе што je у евхаристијском сабрању савршитељ Евхаристије увек било једно исто лице, Духом "обележено" (назначено) за то. У светлости ове чињенице за нас je ирелевантно како се то лице звало. Оно је постојало у Цркви, и било је непромениво.

2. Средином II века у огромној већини Цркава предстојатељ евхаристијског сабрања називао се епископом. Према сведочанству Игњатија Богоносца, већ нам је познато да je епископ био једини савршитељ Евхаристије, штавише - без њега Евхаристије није могло бити. Епископ је могао да пренесе вршење Евхаристије на друго лице, највероватније на презвитера, али ово се практиковало само у изузетним случајевима - када би епископ био одсутан или болестан. У другим случајевима тешко je и замислити да je епископ могао, макар и привремено, своју службу предати презвитеру - службу на коју je био Богом призван и поставлен да као првосвештеник приноси Дарове свете Цркве[1]

[Искушеник]

За Игњатија Богоносца Црква je била тамо где је био епископ. То je било израз стварног стања ствари, а не некаква апстрактна истина без примене у пракси. Верни су се окупљали сви заједно на евхаристијско сабрање под предстојатељством свога епископа.

Некако у то време хришћанство на Истоку продире и међу сеоско становништво. Житељи удаљенијих села нису могли да учествују у градским евхаристијским сабрањима. Тако по селима почињу да се граде Цркве, у којима je вршена Евхаристија. Најчешће je град био матица за новонастале сеоске Цркве. Ипак, преношење наших представа у то давно доба представљало би грубу историјску грешку; нема основа за мишљење да je римски епископ слао своје презвитере у сеоске Цркве да врше Евхаристију. У римско доба село je сa градом чинило једну целину: град - "πολνς" имао je у свом саставу и град у нашем смислу и околна села. И поред овог административног принципа, сеоска Црква представљала je посебну Цркву на челу са сопственим епископом. Историчари који говоре о подударности црквеног и државног устројства у преникејском периоду не би требало да заборављају ову чињеницу, која иде у прилог супротном тумачењу. Црква je следила државно (административно) устројство само онда када je то налазила за потребно, али, уколико je то захтевало њено властито устројство, Црква је нарушавала овај принцип. Епископ je био на челу сеоске Цркве исто онако као што je и градска Црква имала свог архијереја. Другачије није ни могло да буде, пошто без епископа није било могућно евхаристијско сабрање. Доцније, негде у другој половини III века, сеоски епископи почињу да се називају хорепископима. Хорепископ је најпре био пуноправни епископ, раван градском архијереју. Епископи сеоских Цркава равноправно су, заједно са градским архијерејима, учествовали у раду сабора. Односи између градске и сеоских Цркава које су се налазиле у саставу једног "πολις''-a, премда су били тешњи и приснији, градили су се према типу узајамних односа између градских Цркава.

Ако јe и било извесних изузетака у односу на овај основни поредак, ти изузеци никако га нису доводили у питање. Познато нам je да су у Египту, рецимо, на челу Цркава дуто времена били презвитери. Овај изузетак, поред нарочитог карактера црквеног устројства у Египту, проистицао je и из чињенице да je титулу епископа дуго носио само александријски епископ. Фактички су, дакле, презвитери били епископи. Овако je било и у неким другим крајевима.

3. Beћ смо констатовали да је првобитно на подручју једне помесне Цркве постојало једно, јединствено евхаристијско сабрање. Међутим, повећање бројности чланова градске Цркве, с једне стране, као и прогони хришћана, због којих је било опасно да се сви окупљају на једном месту, са друге, имали су за последицу поделу јединственог градског сабрања. Природно, оваква подела на више евхаристијских сабрања морала се пре десити у већим градовима, пошто у мањим местима није било спољашњих подстицаја за тако нешто. Спољашњим подстицајима придружили су се и унутарњи подстицаји, везани за развој учења о Цркви, а о чему овде немамо могућности да детаљније говоримо. Резултат узајамног деловања спољашњих и унутарњих околности представљало je давање права презвитерима да врше Евхаристију.

[Искушеник]

Основна поставка древне еклисиологије састојала се у томе да je епископ, као предстојатељ своје Цркве, био предстојатељ евхаристијског сабрања. Јединство помесне Цркве пројављивало се у јединству евхаристијског сабрања, које је условљавало јединство епископата у помесној Цркви. Савремено учење посматра парохијског презвитера као предстојатеља евхаристијског сабрања, при чему га не сматра за предстојатеља Цркве, будући да презвитер нема "своју" цркву. Евхаристијско сабрање престало je представља одлику јединства помесне Цркве, будући да оно више не пројављује читаву Цркву Божију у свој њеној пуноти, као што je то раније био случај. Парохија je само део епископске Цркве, и зато je она не пројављује. Делимично je са овим повезано и учење о Евхаристији као о Светој Тајни у Цркви, а не као о Светој Тајни саме Цркве. Када je на подручју помесне Цркве једини и јединствени савршитељ Евхаристије био њен предстојатељ, Евхаристија је представљала Свету Тајну Цркве, а када се унутар епископске Цркве образовало неколико евхаристијских сабрања под влашпу једног епископа, Евхаристија је неизбежно у догматичком учењу морала да постане једном од Светих Тајни у Цркви. Тако се учење о Цркви удаљило од првобитних евхаристијских основа.

4. Савршавање Евхаристије од предстојатеља помесне Цркве проистиче из саме природе Евхаристије. Црквено устројство мора да буде у складу са евхаристијским принципима, а не обрнуто. У овом питању, као и у низу других проблема, непосредан задатак није толико радикална промена црквеног устројства, колико придавање том устројству правилног богословског смисла. Дужни смо да се у нашој богословској свести вратимо на основни принцип Евхаристије - да је њен савршитељ предстојатељ помесне Цркве. Постојање парохија у епископској Цркви, или, тачније, у епископској епархији, чињеница је нашег савременог црквеног живота са којим се мора рачунати. Приближавање нашег савременог црквеног устројства изворним евхаристијским принципима могућно je на два начина. Први - епископ треба да се третира, као што je то раније био случај, као једини савршитељ Евхаристије, док су презвитери само његови опуномоћеници. Под тим условом парохијско евхаристијско сабрање представљало би само просторно проширење епископског сабрања. Природна последица оваквог односа према парохији било би губљење њене литургијске и економске самосталности, која је била свечано проглашена на Московском сабору 1917/18. године. Јединство евхаристијског сабрања епископске Цркве било би очувано само идеално, јер би фактички постојало неколико евхаристијских сабрања на подручју епископске Цркве, али би и ово идеално јединство сведочило о очувању евхаристијских принципа еклисиологије у догматичкој свести.

[Искушеник]

Други излаз састоји се у јачању самосталности парохија, а не њиховом слабљењу. Савремена парохија највише је налик на првобитну помесну Цркву. Парохија, као и она, има, или je барем дужна да има, једно евхаристијско сабрање на које се окупљају сви њени чланови. Полазећи од принципа да je предстојатељ Цркве савршитељ Евхаристије, парохијског презвитера могли бисмо да признамо за предстојатеља Цркве. Уколико се определимо за овакву интерпретацију, парохија престаје да буде саставни део епархије и постаје помесна Црква. Епархија, пак, постајe црквени округ састављен од низа помесних Цркава, као што je то било и у почетку.

Ово je тема за предстојећу богословску дискусију. Та тема je неизбежна после одлуке Московског сабора, који je, радикализовавдо оно што се наговештавало у историји развоја црквеног устројства, открио конфликт између њега и учења о Цркви. По први пут у историји Православие Цркве на Московском сабору je проглашено да се помесна Црква, као црквена јединица, дели на епархије. Ово je била потпуно нова идеја за православии свет. Византијска црквена свеет, изузев неуспелог учења о "κηδεμονία πάντων", увек je епископске Цркве третирала као црквене јединице од којих настају митрополитски и патријарашки окрузи.

НАПОМЕНЕ:

  1. Иполит Римски, Апостолско предање, III.

  2. Ibid., стр. 26-27.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Trpeza/trpeza05.htm

[дибидусрус]

Од Афанасјева има " народ Царско свештенство" ако је преведено на српски језик.

[дибидусрус]

Још нађите Зизјуласов докторски рад има га бна српском " Јединство Цркве у епископу и Евхаристији у прва три века".

[Светлана ПС]

О СЛАВНОМ ВИЂЕЊУ ХРИСТА СПАСИТЕЉА

Једном се јавио Христос преподобном Серафиму Саровском кад је овај као млад ђакон служио литургију са јеромонасима: Пахомијем и Јосифом. О томе је сам Серафим причао следеће: "После малога входа огласим ја убоги са царских двери: Господе, спаси благочестиве! и кад сам ораром заокружио према народу и рекао: и во вјеки вјеков, озари ме луча као од сунчане светлости. Погледав на то сијање ја сам видео Господа и Бога нашега Исуса Христа у облику Сина човечијега, блештећег небесном светлошћу и окруженог небесним силама: ангелима, архангелима, херувимима и серафимима, као неким ројем пчела, како иде на ваздуху од западних врата храма. Кад се приближио тако амвону, Господ је уздигао Своје пречисте руке, и благословио је служашче и предстојашче. Затим је ступио у Своју икону што стоји с десне стране царских двери. А ја, земља и пепео, сретајући тада Господа Исуса Христа на ваздуху, удостојио сам се нарочитог благослова од Њега. Срце се моје зарадовало, чисто и просвећено, у сладости и љубави према Господу".

Кад је ово видео, свети Серафим остао је као укопан на свом месту и није се могао маћи. Тада су му пришла два монаха и увели га у олтар. Три сата остао је он непомичан у олтару, не могући речи рећи. Само му се боја лица мењала, те је час био бео као снег а час опет румен.

http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Emanuil/Nikolaj090306.htm

Шта значи служашче и предстојашче?

[Искушеник]

Шта значи служашче и предстојашче?

Мислим,мада нисам сигуран,да су служашчи они који служе Литургију,а престодстојашчи верни народ.

[Светлана ПС]

Шта значи служашче и предстојашче?

Мислим,мада нисам сигуран,да су служашчи они који служе Литургију,а престодстојашчи верни народ.

Зна ли неки свештеник да потврди да је тако како каже Искушеник с обзиром да није сигуран?

[Светлана ПС]

?

[sasluzitelj]

predstojasci je Episkop (prezviter) koji predstoji Evharistijskom sabranju i nazivamo ga NACALSTVUJUCIM. On je liturg, tj. on sluzi. Ostali prezviteri i klirici laos su ustvari sasluzujuci njemu koji prinosi beskrvnu zrtvu, tacnije predvodi sveti prinos.....

[Светлана ПС]

Хвала.

[sasluzitelj]

Хвала.

Bogu nasemu