Čovek, v2.0: Transhumanizam i post-biološka evolucija

[Sophrosyne]

Istorijski epovi poput onih o Gilgamešu, potrage kao što je ona za Eliksirom Života ili Fontanom Mladosti, mitski su odraz jednog snažnog i sve aktuelnijeg nagona čijem ćemo vrlo mogućem srećnom razrešenju, možda, prisustvovati.

Transhumanizam je intelektualni i kulturološki pokret koji afirmiše poželjnost fundamentalnog poboljšanja ljudskog tela i uma primenom razuma u vidu tehnologije koje bi eleminisala starenje i znatno povećala ljudske intelektualne i fizičke kapacitete. Tako glasi zvanična definicija svojevrsne ideologije usmerene ka jednom konkretnom trenutku u budućnosti kada će se promeniti samo poimanje pojma “čovek”. Termin “transhumanizam” je prvi put upotrebljen 1957. godine, ali je tek 80-ih usvojio savremeno značenje. Suština ideje se odnosi na okretanje biotehnologijama zarad okončanja opštih tipova ograničenja i patnji.

Jedan od pionira futurologije, misteriozni profesor sa “kodnim” imenom FM-2030, propovedao je “koncepte novog Čoveka” u Njujorku 1960-ih kao primenjenu podkategoriju filozofskog posthumanizma. Od tada, proponenti poput britanskog filozofa Maxa More-a su, svaki na svoj način, artikulisali principe za koje se H+ (česta skraćenica za posthumanizam) zalaže. Ronald Bailey, jedan od njih, smatra da je posredi pokret koji simbolizuje “ono najhrabrije, najmaštovitije i najidealističkije u aspiracijama čovečanstva”. Protivtežu, čije se postojanje podrazumeva, čine oponenti poput Frensisa Fukujame, oca poznate i krajnje sumnjive teze o “kraju istorije” nakon pada Gvozdene zavese, koji je H+ otvoreno nazvao “najopasnijom idejom na svetu” – možda, makar delom, stoga što direktno prkosi njegovoj istorijskoj proceni?

Ciljevi i težnje sa kojima transhumanisti nastupaju su dvojake: stanoviše individualne evolucije se odnosi na pojačanje fizičkih moći pojedinca i brisanje granica bioloških ograničenja interdiciplinarnom primenom tehnologije. Međutim, postoji i socijalno-filozofska dimenzija ovog pokreta koji apeluje na globalnu sliku uređenja vođenog razumom i naukom kao ogledala sekularnog humanizma, vrednosne osnove protagonista ideje koji se najčešće izjašnjavaju kao ateisti ili agnostici. Društveno preuređenje koje se smatra idealom je ono usmereno na poboljšanje kvaliteta sveg života ukidanjem mentalnih i fizičkih prepreka odgovornih za nejednake šanse sa kojima smo svi rođeni a što bi rezultovalo pravednijom civilizacijom.

Magazin H+ je vodeće svetsko glasilo koje zastupa tehnološke, naučne i kulturne trendove koji menjaju sam koncept čoveka

Sve to upućuje na izvestan imperativ perfekcionizma potpomognut etikom – tačnije, njenim specifičnim pravcima, bioetikom, neuroetikom, tehnoetikom iz perspektive progresivnih nazora utilitarizma (filozofije sa Džonom Stjuartom Milom kao glavnim predstavnikom) i liberalizma. Kod transhumanista je sama ideja “prirodnog”, koji je osnovna tačka moralne prezervacije kod nekih aktivista, nebulozna problematika na kojoj se mora graditi nova realnost u kojoj bi ljudi bili u potpunoj kontroli svoje evolucije.

Urpkos svojoj, mahom, sekularnoj prirodi postoje transhumanisti koji veruju u transedentalnu ljudsku dušu i koji prate oblike istočnih duhovnih pokreta poput Budizma, sa kojima su hibridizovali svoja ubeđenja. Takvu sintezu objašnjavaju produbljenijom samospoznajom kroz izmenjena stanja svesti koju potom stavljaju u službu svoje post-biološke aktivnosti.

Dijalog između transhumanizma i vere je dugotrajan i vrlo intenzivan. Kritika od strane religioznih krugova se svodi na “prepuštanje čovečanstva na nemilost maglovitog mora cinizma i rasula, ne nudeći večne istine i vezu sa božanskim”. Transhumanisti na to odgovaraju da je to čist primer nepoznavanja filozofije ideje koja je, zapravo, optimistična i čije idealističke korene je moguće pratiti do vremena Prosvetiteljstva.

Što se tiče praktičnog transhumanizma lišenog apstraktnih teorija, za njega je karakterističan iskazan interes za veštačke inteligencije, biološke neuralne mreže, kriogenizaciju, nenotehnologiju i kognitivne nauke, između ostalih metoda i materijala. Iz toga izranja prepoznavanje i zastupanje kognitivnih i prokreacijskih sloboda i morfološke slobode koja garantuje slobodan izbor ovih tehnologija za primenu u porodičnim okvirima.

U narednim decenijama, radikalno nadograđivanje mentalnih i fizičkih sistema naših tela – koje je već u toku – koristiće nanorobote da povećaju moći naših organa, pa čak i da ih zamene. Već znamo kako da sprečimo najdegenerativnije bolesti kroz ishranu i suplementaciju; to će biti most za pojavljujuću biotehnološku revoluciju, koja će, zauzvrat, biti prelaz u nanotehnološku. Do 2030., obrnuti inženjering ljudskog mozga biće završen i nebiološka inteligencija će se stopiti sa našim biološkim mozgovima.

Umetnik i kulturni revolucionar, Nataša Vita-Mor, je prva predstavila konceptualni dizajn za jedan takav sistem, nazvan Prajmo Postčovek (Primo Posthuman – na slici ispod), dizajniran za pokretljivost, fleksibilnost i superdugotrajnost. Neki od delova ovog projekta sa inovacije poput metamozga za konekciju na globalnu mrežu putem prostetičkog neokorteksa veštačke inteligencije isprepletane sa nanobotima; inteligentna koža koja je zaštićena od sunca biosenzorima za promenljivost boje i teksture i visoku oštrinu čula.

Postoje desetine projekata u začetku za kreiranje „bioloških mikroelektromehaničkih sistema“ baziranih na krvotoku (bioMEMS) sa širokim spektrom dijagnostike i terapeutskih primena, a Kazuši Išijama sa Tohoku Univerziteta u Japanu je razvio mikromašine koje koriste navrtke mikroskopskog reda veličine za dostavljanje lekova na male tumore raka.

Jedan od vodećih proponenata nanomedicine i autor istoimene knjige je Robert Frejtas, naučni istraživač u nanotehnološkoj kompaniji Zyvex Corp. Frejtasov ambiciozni manuskript je opširna „putna mapa“ za ponovno izgrađivanje našeg biološkog nasleđa. Jedan od njegovih nacrta je da se zamene (ili pojačaju) naša crvena krvna zrnca veštačkim „respirocitima“ koji bi nam omogućili da zadržimo dah puna 4 sata ili da istrčimo sprint od 15 minuta bez odmora.

Proces obrnutog inženjeringa i redizajna će takođe obuhvatiti najvažniji sistem u našim telima: mozak, koji se često, pogrešno, tumači kao jedan, singularan, organ. On je zapravo zamršena kolekcija organa za obradu informacija, međupovezanih u jednoj razvijenoj hijerarhiji. Mi ćemo, stoga, biti u mogućnosti da umetnemo senzore u mozak paralizovane osobe koji će biti programirani da prepoznaju šablone u mozgu povezane sa nameravanim pokretima i da zatim simuliraju prikladnu sekvencu pomeranja mišića. Za one pacijente čiji mišići više ne funkcionišu, već postoje nacrti za nanoelektromehaničke sisteme koji se mogu proširiti da zamene oštećene mišiće i koji mogu biti aktivirani i pravim i veštačkim nervima.

Najvažnija primena nanobota, za koje se očekuje da zažive za oko dve decenije, će biti da doslovno prošire naš um. Danas smo ograničeni na svega sto triliona međuneuralnih veza; bićemo u mogućnosti da povećamo taj broj dodavanjem virtuelnih veza putem komunikacije nanobota. Ovo če nam pružiti šansu da u velikoj meri produbimo naše sposobnosti prepoznavanja obrazaca, pamćenje i sveukupan kapacitet mišljenja, kao i da direktno interagujemo sa moćnim oblicima nebiološke inteligencije.

Važno je istaći da jednom kada se nebiološka inteligencija „odomaći“ u našem mozgu (prag koji smo već prešli), eksponencijalno će rasti, što je i napredujuća priroda informacionih tehnologija. Kocka nanocevkastih kola veličine jednog inča će biti barem milion puta moćnija od ljudskog mozga. Do 2040., nebiološki udeo naše inteligencije biće daleko jači od biološkog. Ipak, i dalje će biti deo čovek-mašina civilizacije, obzirom da je sveden od ljudske inteligencije, tj. stvoren od ljudi (ili mašina stvorenih od ljudi) i baziran bar jednim delom na obrnutom inženjeringu ljudskog nervnog sistema. Kompatibilnost ljudskog mozga sa hardverom sugeriše mogućnost transfera svesti i “uploada” sadržaja uma. Predlog Franka Tiplera, poznat kao Omega Point, oslanja se na digitalizam i predlaže produženje čovečanstva i nakon mogućeg kolapsa univerzuma za mnogo milijardi godina u simuliranoj realnosti megakompjutera, što naziva post-humanim “bogočanstvom”. Iza ove misli stoji ideja noosfere, globalno povezane svesti, posebno obrađene u delima Tejara de Šardena, poznatog paleontologa i teologa.

Tendencija ljudske psihe da bude zloćudna i nepredvidiva je glavna pretnja transhumanizmu, kao i svakoj drugoj utopističkoj ideji. Nalazeći se pred promenama kakve čovek nikada pre nije iskusio, u situacijama poput ovih, ne može a da ne iskrsne asocijacija na faustovski ugovor – a da li će cena saveza sa tehnologijom biti previsoka, zavisi samo od našeg stepena zrelosti kao vrste sa kojim ćemo se njome upravljati.

Pogledajte fantastičan dokumentarni film u režiji BBC-a o ovoj temi

http://www.youtube.com/watch?v=VGsRoocMHAA&feature=player_embedded

Transhumanističke struje i podpravci

Abolicionizam – etička ideologija osnovana na gledištu da se tehnologija treba koristiti za eliminaciju nevoljne patnje sveg svesnog života

Demokratski transhumanizam – politička ideologija koja sintetizuje liberalnu demokratiju, društvenu demokratiju, radikalnu demokratiju i transhumanizam.

Ekstropijanizam – rana škola transhumanističkog mišljenja koju karakteriše set principa koji se zalaže za proaktivni pristup ljudskoj evoluciji

Imortalizam – moralna ideologija bazirana na verovanju da je tehnološka besmrtnost moguća i poželjna i koja se zalaže za istraživanja i razvoj za njeno realizovanje

Libertarijanski transhumanizam – politička ideologija koja sažima libertarijanizam i transhumanizam

Postgenderizam – društvena filozofija koja traži voljnu eliminaciju polova u ljudskoj vrsti primenom napredne biotehnologije i tehnologija asistirane reprodukcije

Singularitarianizam – moralna ideologija osnovana na veri da je tehnološki singularitet moguć i da je moralna obavez ljudi da obezbede njegovu bezbednost

Tehnogajanizam – ekološka ideologija sa temeljom u veri da buduće tehnologije mogu da pomognu Zemljinom eko-sistemu i da je razvoj čiste, bezbedne i alternativne tehnologije važan cilj transhumanizma

H+ u umetnosti

Nesvakidašnjost ovakve tematike naizostavno je morala naći svoj put do srca mnogih umetnika. Naučna fantastika, najčešće u svom distopijskom i sajberpank obliku, odigrala je svoj deo u razmatranjima transhumanizma u delima van Vogta, Hajnlajna, Gibsona, Asimova, Klarka…Film i strip su takođe umetnički mediji oduševljeni grafičkim i narativnim mogućnostima koje H+ otvara. Sineastička ostvarenja kao što su Blade Runner i Gattaca, animirana (Ghost in the Shell, Neon Genesis Evangelion…), stripovi (Captain America, The Surrogates…) pa i video igre poput Half-Life i Deus Ex: The Human Revolution su svoje nadahnuće tražili i post-biološkom čovečanstvu.Prvom upotrebom reči “transhumanizam” smatra se izjava biologa Džulijana Hakslija, brata čuvenog pisca Oldosa Hakslija, kada je napisao da “čovek mora ostati čovek, ali transcendirajući sebe, shvatanjem novim mogućnosti njegove ljudske prirode.”

autor:

Andrej Vidović

izvor:

http://frenzyspark.c...oska-evolucija/

[DankaM]

Tendencija ljudske psihe da bude zloćudna i nepredvidiva je glavna pretnja transhumanizmu, kao i svakoj drugoj utopističkoj ideji.

Dostojevski objasnio... Čovek nije dirka na klaviru...

[Zayron]

Human evolution