Олујни инферно (Видео)

[Михајло]

Čovek ne zna šta je ovde jezivije, Srbin koji odlazi na proslavu etničkog čišćenja Srba, ili dični "dobrovoljci" koji zbog toga što je on prisutan protestuju i spuštaju zastavu na pola koplja, umesto da likuju kao niko....

Mržnja je mnogo gadna stvar!

Чија мржња?

Кога?

Саопштење поводом годишњице страдања Срба у августу 1995. године

05. 08. 2012 12:40 | Саво Штрбац / Документационо информациони центар - Веритас

2

Саво Штрбац

Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске (ОСРХ), уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, то јест на Српску област Крајина, у саставу тадашње Републике Српске Крајине (РСК).

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице (МЗ) о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге АБиХ и НАТО-а, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.

И док је цијела Крајина била изложена дотад невиђеној артиљеријској ватри и док су хрватски војници убијали и спаљивали све што је српско, Врховни комадант хрватске војске и Предсједник Хрватске Фрањо Туђман, преко радија и ТВ-а, “у име демократске власти Хрватске” позивао је Србе “да остану код својих кућа и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт”.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вјери и нацији.

Хрватски војници, а за њима нису заостајали ни муслимански, над Србима са којима су дошли у контакт, употребљавали су већ толико пута испробане методе ликвидација: клања, спаљивања, метак у потиљак, бацање у јаме…, али и неке нове: замрзавање и спаљивање хемикалијама.

И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе у избјегличким колонама и до Уне и преко Уне дубоко у територију тадашње Републике Српске. На путевима којима су се кретале крајишке избјегличке колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским ракетама, снајперским хицима, ножевима…

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.922 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.192 (62%) цивила, од којих су око половине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 546 (28%) жена, од којих су двије трећине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне Југославије. Међу жртвама је и 19 лица до 18 година старости, од којих и 9 до 14 година. Од укупног броја жртава до краја августа убијено је 1.764 људи или у просјеку по 68 дневно. А од 1996. па до 2006. године у етнички мотивисаним нападима убијено је најмање 70 Срба, углавном повратника, а њихове убице у правилу остају неоткривене, док је 13 повратника извршило “самоубиства” под веома сумњивим околностима.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 947 лица, док се на евиденцији несталих води још 975 лица, од чега 674 цивила, међу којима 331 жена. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста укопа са најмање 413 посмртних остатака, углавном под ознаком “непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 263 ексхумирана посмртна остатака.

Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле.

Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички, споменици.

Ова агресија, под кодним називом “Олуја” спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра исте године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.

Предсједник РХ Фрањо Туђман је могао да, без бојазни од било каквих посљедица, већ 6. августа на книнској тврђави, у побједничком заносу, узвикује да су “Срби добровољно напустили Крајину” (самопрогнали се!) и да им “зажели срећан пут”, те да у хрватском Сабору 15. јануара 1996. године констатује “успјешним извођењем акције ‘Олуја’ за свагда је ријешен главни унутрашњи проблем хрватске државе”.

Највећи парадокс ове агресије, као и оних које су јој претходиле, налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.

Сабор РХ је, 30. јуна 2006. године, усвојио “декларацију о Олуји” са којом се тој акцији, поред већ познатих атрибута “војно-редарствене акције спроведене уз поштивање свих одредби међународног ратног, хуманитарног и цивилног права” додају и нови “међународне правно легитимне и савезничке антитерористичке акције”.

Претресно вијеће Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), након дугогодишње истраге и суђења хрватским генералима за ратне злочине почињене у акцији “Олуја”, објавило је, 15.априла 2011. године, првостепену пресуду. Вијеће је закључило да је у Хрватској у љето 1995. године постојао удружени злочиначки подухват (УЗП) са циљем трајног уклањања српског цивилног становништва из Крајине, са тадашњим предсједником Фрањом Туђманом на челу.

За вријеме и након операције “Олуја” учесници тог УЗП били су тадашњи министар одбране Гојко Шушак, начелник Главног стожера ХВ Звонимир Червенко, као и други високи политички, војни и полицијски званичници, међу којима и двојица оптужених Анте Готовина и Младен Маркач. Вијеће је двојицу оптужених генерала прогласило кривима по осам од девет тачака оптужнице за: прогон, депортације, пљачке и разарање имовине, убиства, нечовјечна дјела и окрутно поступање и А. Готовини изрекло казну затвора од 24, а М. Маркачу од 18 година затвора.

Против првостепене пресуде жалили су се неправоснажно осуђени генерали, који негирају закључак првостепене пресуде о УЗП са циљем трајног уклањања српских цивила из Крајине, оствареног уз помоћ незаконитог напада на цивиле у Книну и другим крајишким градовима у августу 1995.године.

Жалбено рочиште одржано је 14. маја ове године, а предсједавајући Жалбеног вијећа, Т. Мерон, најавио је да ће другостепена пресуда бити објављена до краја ове године.

Ми Крајишници вјерујемо да ће Жалбено вијеће одбити жалбене наводе одбране те потврдити првостепену пресуду и у чињеничном опису, у основи којег се налази правна синтагма о УЗП, и у правној квалификацији дјела.

Првостепена пресуда је шокирала цијелу хрватску јавност. Шок је заиста био огроман управо због тога што је тој правосудној истини предходила велика лаж. По томе како су хрватски медији извјештавали са жалбеног рочишта могла би их правоснажна пресуда још више шокирати.

Још 1999. године РХ је пред Међународним судом правде (МСП) поднијела тужбу против тадашње СРЈ, сада Србије као правне сљеднице, због агресије и геноцида. Србија је, након што је суд одбио њене приговоре, у јануару 2010. узвратила контратужбом, којом негира тужбене захтјеве, а у свом тужбеном захтјеву тражи да суд утврди да је РХ прекршила обавезе из Конвенције о спријечавању и кажњавању геноцида управо за вријеме и послије операције „Олуја“ тако што је починила (алтернативно: планирала) злочин геноцида и што је пропустила и још увијек пропушта да казни починиоце тог злочина.

Поред плаћања одштете појединцима и обезбјеђивања одрживог повратка прогнаницима, српска страна тражи и да тај суд нареди РХ да са листе државних празника избаци „Дан побједе и домовинске захвалности“ и „Дан хрватских бранитеља“ као дан тријумфа у геноцидној операцији, који се славе 5. августа.

Сматра се да ће хрватским писаним поднеском до краја августа о.г. завршити фаза писаних поднесака и да након тога слиједи поступак припреме за главни претрес, који би се могао одржати идуће године, уколико политичке елите обију држава у овом спору не постигну неко вансудско поравнање које би довело до узајамног повлачења тужбе и контратужбе.

Један од значајнијих догађаја који је у директној вези са операцијом Олуја је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби Крајишника против конзултантске фирме МПРИ, коју су амерички адвокати поднијели у августу 2010. године због накнаде штете у износу од 10,4 миљарде долара а по основу саучесништва у геноциду (та фирма је обучила, испланирала и опремила хрватску војску за акцију „Олуја“, а неки њени чланови су и учествовали у тој акцији).

На првом рочишту о нагодби у овом процесу, одржаном крајем септембра прошле године, до нагодбе није дошло, а судија Рубен Кастиљо, прихватајући тужбу у цијелини, наложио је обима странама да до фебруара 2013. године прикупе све материјалне и нематеријалне доказе, када ће одредити датум почетка суђења у овом за Крајишнике веома важном судском процесу, који ће се вјероватно и одржати идуће године.

Сва три поменута поступка, иако се воде пред различитим судовима, међусобно су повезани по систему “спојених посуда”, тако да ће се закључци из једног “прелијевати” у поступке пред друга два суда. Зато је веома битно да другостепена пресуда пред МКСЈ буде објављена до краја ове године, прије него почну расправе пред МСП и Федералним судом у Чикагу, како би се закључци тога суда о кривичној одговорности за етничко чишћење користили и у споровима пред друга два суда, пред којима успјех у спору зависи од тога да ли ће српска страна успјети доказати геноцид.

Уколико Жалбено вијеће МКСЈ потврди постојање УЗП чији је циљ био присилно и трајно протјеривање Срба са подручја Крајине, како је то већ утврдио првостепени суд, српској страни ће бити много лакше доказати и геноцидну намјеру хрватске стране, што омогућава и потпуни успјех у поменутим парницама.

Успјех у тим поступцима омогућио би Србима из Хрватске и бивше РСК да брже и лакше поврате све што им је силом одузето и уништено у операцији “Олуја” и да остваре сва права која су им ускраћена послије операције, укључујући и широку политичку аутономију какву им је МЗ (УН, ЕУ, САД и Русија) гарантовала Планом З-4.

Управо због очекиваних пресуда и главних расправа пред међународним судовима, 2013. година је веома битна, ако не и пресудна, за будућност Крајишника, али и српског народа уопште.

У Београду и Бањој Луци, 03.08.2012.године

[Михајло]

Јосиповић: Признати и поклонити се српским жртвама

ЗАГРЕБ – Победити у миру значи пружити руку српском народу, признати његове жртве и поклонити им се, изјавио је данас у Книну хрватски председник Иво Јосиповић на централној свечаности обележавања 17. годишњице Олује, у којој је погинуло и нестало близу 2. 000 и протерано око 220.000 Срба.

Хрватски државни врх на овогодишњој свечаности Дана победе и домовинске захвалности, Дана хрватских бранитеља и 17 годишњици војно-полицијске акције „Олује” није помињао хашке осуђеника, али су поменуте српске жртве и потреба да се оне уваже.

Јосиповић, премијер Зоран Милановић и вршилац дужнсоти председника Сабора Јосип Леко пре свега су изразили захвалност свим браниоцима који су у обрамбеном рату однели победу за Хрватску.

Истичући да је поносан што је врховни командант победничке војске, Јосиповић је рекао да су браниоци у праведном и одбрамбеном рату донели победу и да им је на томе захвалан.

„Хрватска је победила у рату и одбранила границе. Хрватска мора победити у миру, што значи свладати привредне тешкоће, обезбедити људска права и обезбедити верске и мањинске слободе”, рекао је председник Хрватске.

Јосиповић је казао да је Хрватска у рату била победничка земља и да је сигуран да таква може бити и у миру.

„Сигуран сам да може победити рецесију и кризу и све тенденције које желе сврстати Хрватску ван Европе и њених вредностх”, рекао је Јосиповић.

Танјуг

објављено: 05/08/2012