Мр Горан Латиновић: Средњовјековна Босна без Срба

[Михајло]

Мр Горан Латиновић: Средњовјековна Босна без Срба (1)

У пет наставака који предстоје, на Фронтал.РС ћете моћи пратити фељтон о муслиманским уџбеницима историје и ненаучној индоктринацији нових нараштаја.

Пише: мр Горан Латиновић

Након што су хрватске оружане снаге почетком 1992. године пренијеле ратна дејства на територију Босне и Херцеговине и након што је Алија Изетбеговић у прољеће исте године прогласио општу мобилизацију уз јавно изречену пријетњу да ће бити жртвован мир за суверену Босну и Херцеговину, муслиманско руководство приступило је једном од својих најзначајнијих задатака: одгајању свијести код босанско-херцеговачких муслимана о њиховом ''бошњачком'' идентиту.

Осим што је такво настојање имало за циљ формирање свијести о једном вјештачком идентитету, битно различитом и од српског и од хрватског, оно је истовремено било и припремање нових муслиманских нараштаја за војне и политичке акције муслиманске државе, како за оне које су већ биле у току, тако и за оне које би тек требало да услиједе. Осим кроз масовне медије, прије свих телевизију, најпогодније средство за остваривање тог циља били су уџбеници историје за основне и средње школе.

Прошлост од раног средњег вијека до краја XVIII вијека представљена је у уџбеницима за шести разред основне школе и други разред гимназије, период од краја XVIII вијека до 1914. године представљен је у уџбеницима за седми разред основне школе и трећи разред гимназије, а теме из бурног XX вијека (након 1914.) садржавају уџбеници за осми разред основне школе и четврти разред гимназије.

Мучно и ненаучно

Ненаучно представљање прошлости присутно је у свим муслиманским уџбеницима. Истовремено, историја Срба представљена је готово искључиво у негативном контексту, осим уколико један дио српске историје није приказан као дио историје ''Бошњака'', што се нарочито односи на уџбенике који садржавају наставне јединице о средњем вијеку.

Употребу свих муслиманских уџбеника историје одобрило је надлежно министарство у Сарајеву, а једна од карактеристика ових уџбеника је кроатизиран језик којим су писани, а који је у свакодневни говор босанскохерцеговачких муслимана почео продирати 1992. године.

Први муслимански уџбеници историје објављени су 1994. године, углавном захваљујући донацијама из исламских земаља, као и донацијама Фондације Сорош. Ови уџбеници штампани су у Љубљани.

У првом издању муслиманског уџбеника за шести разред основне школе речено је да је Босну први поменуо византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит у X вијеку. С обзиром на чињеницу да аутори муслиманских уџбеника представљају историју Босне од раног средњег вијека као нешто сасвим одвојено од историје српског народа, Енес Пелидија и Фахрудин Исаковић прећуткују да овај извор помиње Босну као област у саставу Србије.

Од Кулина бана до лажнијех дана

Повељу бана Кулина издату Дубровчанима 1189. године они сматрају ''rodnim listom bosanske državnosti'', а истичу да су током његове владавине у Босни владали ред и мир, па је то вријеме ''u narodu ostalo upamćeno kao vrijeme Kulina bana i dobrijeh dana''. Међутим, ова традиција настала је у Дубровнику, јер су у Кулиново вријеме дубровачки трговци у Босни уживали несвакидашње повластице, с обзиром на то да им је гарантована слободна трговина без уобичајених царина.

Пелидија и Исаковић помињу и бана Матеја Нинослава и његове уговоре са Дубровником, али се и овдје прећуткује да је у тим повељама из 1240. и 1249. године овај владар своје поданике, становнике Босне, назвао Србима, а Дубровчане Власима.

Слично је поступио и бан Стефан II Котроманић који је рекао у повељи Дубровчанима 1333. године да су од четири повеље ''двие латинсци а дви српсцие''.

Пелидија и Исаковић пишу да су након заједничке акције бана Твртка I Котроманића и кнеза Лазара Хребељановића против жупана Николе Алтомановића средњовјековној Босни припале области горњег Подриња и Полимља, а затим додају: ''Tako je dio teritorije kasnijeg Novopazarskog Sandžaka bio u sastavu Bosne znatno prije propasti srednjovjekovne bosanske države, što govori o historijskoj povezanosti tih krajeva s Bosnom''.

Тврткова крунидба: У Милама или Милешеви?

Аутори овог уџбеника пишу да се Твртко I 1377. године крунисао за краља у манастиру Милешеви, али додају да ''neki historičari u novije vrijeme to krunisanje vežu za Mile kod Visokog''. Међутим, исти аутори у трећем издању овог уџбеника тврде да се Твртко крунисао ''u Milama kod Visokog, koje su bile prva prijestonica srednjovjekovne bosanske države''.

Откако је мађарски историчар њемачког поријекла, Лајош Талоци, чији су радови били површни и тенденциозни и који су заостајали за радовима критичких писаца међу његовим савременицима, почетком XX вијека изразио сумњу да је Твртко I крунисан у Милешeви, све до 90-их година XX вије-ка готово да није било покушаја да се Талоцијева неутемељена претпоставка потврди као тачна.

Изузетак је рад Ђуре Базлера, који такође није пружио довољно увјерљиве доказе на основу којих би се могла побити давно утврђена чињеница да је Твртко I крунисан у Милешеви, односно на основу којих би се могло закључити да је његово крунисање обављено у Милама код Високог. Међутим, у савременој муслиманској историографији ова теорија, као и неке друге давно одбачене теорије, добила је на значају у посљедњој деценији XX вијека, па је као провјерена научна чињеница доспјела и у школске уџбенике.

Ретуширање ћирилице у босанчицу

На промјену става аутора овог уџбеника изражену у његовом издању из 2001. у односу на претходна издања (из 1994. и 1996.), нису утицала нека нова научна сазнања или откривање неког новог историјског извора, већ увјерење да не би било прикладно нове муслиманске нараштаје учити да је најзначајнији ''бошњачки'' средњовјековни владар крунисан за краља у српском православном манастиру.

Међу одбаченим теоријама, које су добиле на значају у посљедњој деценији XX вијека, своје мјесто нашла је и она о писму које је употребљавано у средњовјековној Босни. Енес Пелидија и Фахрудин Исаковић кажу да је у средњовјековној Босни писано ''босанчицом'' и да су њоме написани и Чајничко јеванђеље и Мирослављево јеванђеље.

И ова политички мотивисана теорија створена је у раду Земаљског музеја у Сарајеву и била је у функцији спровођења националне политике аустро-угарског режима, а та функција сводила се на доказивање историјске посебности Босне и Херцеговине. У изучавању ћириличног писма у средњовјековној Босни пренаглашавана је његова специфичност и упорно тражена разлика у односу на ћирилицу која је употребљавана у осталим српским земљама. Тезу о ''босанчици'' као писму посебном у односу на ћирилицу створио је хрватски историчар Ћиро Трухелка 1889. године.

Међутим, у средњовјековној Босни писало се српском ћирилицом и ниједна повеља из босанске државне канцеларије није написана у неком другом писму.

(Крај првог дијела)

Извор: Фронтал.РС

[Милан Меденица :)]

босанчица је само назив за један од облика ћириличног писма које се употребљавало у ондашњој хрватској и босни, није то посебно писмо.

баш глупости пишу у тим новим уџбеницима.

[Михајло]

а то је равно научној фантастици...ненаписаној...којој недостаје нових речи..да би се написала...

а мало о хрватима

Mр Горан Латиновић: О хрватским уџбеницима историје (1)

Након анализе историјских неистина у уџбеницима који се користе у школама у ФБиХ, Фронтал.РС доноси фељтон о уџбеницима историје у Хрватској.

Треба ли рећи да хрватски основци и средњошколци уче о Србима искључиво у негативном контексту, осим када су у питању Срби које помоћи нових ''повијесничара'', Хрватска присваја себи.

Пише: Горан Латиновић

Након стицања независности 1991. године један од најзначајнијих задатака хрватске државе био је посвећен одгајању свијести о слави и величини хрватског народа у прошлости и о његовој ''хиљадугодишњој'' државности. Такво настојање није имало за једину сврху обликовање идентитета савременог хрватског човјека (што је свакако био један од приоритета), већ и његово припремање како за тадашње акције хрватске државе, тако и за оне које би тек требало да услиједе. Осим кроз масовне медије, прије свих телевизију, најпогодније средство за остваривање тог циља били су, природно, уџбеници историје за основне и средње школе.

Хрватска прошлост од раног средњег вијека до краја XVIII вијека представљена је у уџбеницима за шести разред основне школе и други разред гимназије, период од краја XVIII вијека до 1918. године представљен је у уџбеницима за седми разред основне школе и трећи разред гимназије, а теме из бурног XX вијека (након 1918) садржавају уџбеници за осми разред основне школе и четврти разред гимназије. Митологизација хрватске прошлости најизраженија је у првим генерацијама уџбеника, али је она више или мање присутна у готово свим хрватским уџбеницима из посљедње деценије XX вијека и с почетка XXI вијека.

Истовремено, историја Срба представљена је готово искључиво у негативном контексту, осим уколико неке територије, догађаји и личности из српске историје нису представљени као дио историје Хрвата, што није риједак случај у хрватским уџбеницима.

Међу уџбеницима који третирају најстарији период хрватске историје значајно мјесто заузима онај чији је аутор Иво Макек. Уџбеник је доживио четири издања и био је у употреби до школске године 1996/1997. Нове политичке околности настале након 1991. омогућиле су Иви Макеку да свој уџбеник из средине 80-их година XX вијека, који је написао у коауторству са Јосипом Адамчеком, значајно измијени и прилагоди новој ситуацији.

Oд Јадрана до Дунава

Пишући о досељавању Хрвата, као и о територији коју су они населили, аутор помиње византијског цара Ираклија I који је Хрвате позвао да се боре против Авара и додаје: ''Hrvati su zaista došli u Dalmaciju, zaratili sa Avarima i pobijedili ih, te naselili čitavo njezino područje od Drine i Dunava do Jadranskog mora''. На мапи испод овог текста црвеним стрелицама означени су правци досељавања Хрвата, а плавим стрелицама правци досељавања Словена. Аутор не наводи разлике између Хрвата и Словена. Такође, на карти је великим словима записано ''Hrvati'' на пространој територији од Вараждина до Цавтата, а малим словима записано је ''Srbi'' на веома уској територији између ријека Таре, Дрине и Лима.

Осим што је и становнике Дукље убројао у Хрвате, Иво Макек каже да је источна граница подручја које су населила хрватска племена било корито ријеке Дрине, истичући да је досељавање Хрвата било ''poput bujice, koja se zaustavila na obalama brze Drine, ali je zapljusnula čitavo jadransko područje istočno i doprla čak u Grčku''. На тој територији Хрвати су се стопили са старосједиоцима, па је у хрватском народном бићу присутно и илирско-келтско, романско, готско и аварско насљеђе.

Иво Макек пун је хвале за Људевита Посавског, а његов устанак против франачке власти (819–822) сматра задивљујућим подухватом. Међутим, нигдје не помиње његов бијег Србима (у Босну) ''за који се народ казује да заузима велик део Далмације''. Запис франачког аналисте не би се уклопио у Макекову причу о Хрватима као јединим становницима подручја од Истре до Дрине, и о Србима који само насељавају подручје између Таре и Лима. Осим тога, незахвалност коју је доњопанонски кнез испољио према српском кнезу који га је угостио, такође се не би уклопила у црно-бијелу слику о Србима и Хрватима изражену у овом уџбенику.

Миленијумска Хрватска

Аутор првог уџбеника историје за шести разред основне школе у независној Хрватској посебно истиче значај хрватског владара Томислава који је, према Иви Макеку, ујединио ''приморску'' и ''посавску'' Хрватску, а од тада ''do danas, od Drave do mora prostire se jedna jedinstvena država – Hrvatska''.

Осим што је поновио давно створени мит о двије Хрватске – ''приморској'' и ''посавској'' (који је дјелимично укоријењен и у српској историографији), Макек је изрекао вјероватно и највећу неистину у читавом уџбенику: да се од X па до краја XX вијека, током једног бурног миленијума, од Драве до Јадранског мора простирала и простире само једна држава – Хрватска. Хвалоспјев о Томиславу Макек је наставио његовим ратовањем против Бугара, истичући да је хрватски владар ''spasio tada malu srpsku državu da bude možda zauvijek zbrisana s lica zemlje''.

Осим кад пише о досељавању Хрвата, Иво Макек се позива на дјело византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита из средине X вијека и кад говори о снази хрватске војске у доба Томислава, изражену у несумњиво претјераном броју пјешака, коњаника и бродова. Међутим, због селективног приступа овом историјском извору, Макек прећуткује оне његове дијелове који се тичу обима територије коју су населили Срби и Хрвати.

Према Константину VII Порфирогениту Хрвати не само да нису дошли до Дрине, него нису дошли ни до Неретве. Етничка граница између Срба и Хрвата у раном средњем вијеку пружала се много западније него што то хрватски митомани покушавају да представе и њу су чиниле ријека Цетина, хрватске жупе Имота, Ливно и Плива, као и долина ријеке Врбаса.

Хрватско-угарска држава

Мађарски краљ Коломан увјерио се и поред побједе на Гвозду 1097. ''da se silom ne može održati u Hrvatskoj. Stoga je 1102. godine sklopljen ugovor između hrvatskih velikaša i kralja Kolomana. Taj se ugovor zove Pacta conventa''. Тиме је формирана ''hrvatsko–ugarska državna zajednica, odnosno Hrvatsko–Ugarska Država''. На карти на којој је приказана ова ''државна заједница'' од Јадрана до Карпата пише ''Hrvatsko–Ugarska Država''.

Они хрватски научници који су важили као добри познаваоци хрватске средњовјековне историје одбацивали су овај извор или су га сматрали крајње непоузданим, дјелимично због тога што је настао тек половином или у другој половини XIV вијека, а дјелимично и због тога што су ''takvi ugovori za pojmove XII st. potpuno nepoznati i nemogući''. Meђутим, аутори хрватских уџбеника историје (уз један изузетак) уопште не доводе у сумњу вјеродостојност овог извора и приказују Хрвате као сасвим равноправан чинилац у ''државној заједници'' са Мађарима.

Иако је хрватска средњовјековна држава престала да постоји 1102. године, тј. постала је дио Угарског Краљевства, у свим хрватским уџбеницима нова држава након 1102. означена је као ''хрватско–угарска'' држава. Разлози политичке природе наметали су одбрану овог извора, јер је ''Pacta conventa'' један од темеља мита о хрватској ''тисућгодишњој'' државноправној историји.

(наставиће се)

Извор: Фронтал.РС