МАНАСТИР ЛИПЉЕ

[ribar]

Историјат манастира Липље

На пола пута Бања Лука - Добој са сјеверне стране планине Борја, смјештен је овај средњовјековни српски православни манастир Липље. Са овог пута манастиру се скреће код аутобуске станице Клупе (10 км). Иначе, манастир је смјештен на питомој заравни ушћа потока Млијечнице у ријечицу Бистрицу и ово је најшири дио уске планинске котлине која се формирала уз ток Бистрице. Према живом народном предању манастир је задужбина Светог Саве, па је код предпоследње обнове (1867/1879) г. на западном порталу као вријеме постанка наведена 1219. година. Сам назив ''Липље'', се помиње већ 1273. год., али изричито као манастир, према засада познатим историјским изворима, помиње се тек крајем петнаестог вијека у Крушевском поменику (поменик манастира Добруна код Вишеграда). Оно што је данас јасно и према тврдњи преподобног Јустина Ћелијског, манастир је задужбина краља Драгутина са краја тринаестог (13.) вијека, иако је вјероватно и он саграђен на темељима неке старе цркве. Били како било знамо да је манастир првобитно био посвећен светом Николи, али је послије поменуте обнове у деветнаестом вијеку освећен у част Благовештења Пресвете Богородице.

        Сам манастир Липље је изузетно елегантна црквена грађевина, која спада у ред већих средњовјековних сакралних објеката и свакако највиших (око 20 м.) сразмјерно величини. О томе свједоче и друге манастирске грађевине: стари конак који је постојао са западне стране цркве, трпезарија са јужне стране, воденица и ступа за сукно на потоку Млијечница, као и економске зграде на Појатинама.

        Према предању и оскудним записима манастир је имао велике шумске површине и пашњаке на планини Борја са бројном ситном и крупном стоком, гдје и данас постоје локалитети са називима: Солила, Појила, Планиште... што подсјећа на интезивно планинско сточарење.

      Зиратни земљишни посјед - манастирска житница, налазио се на подручју данашњег Прњавора, нашто недвосмислено указује и назив касније образованог градског насеља. Ријечице Бистрица и Укрина биле су природна комуникација између манастира и његовог посједа.

        У непосредној околини манастира бројни су локалитети који свједоче о живој дјелатности и другој присутности манастира на овом простору. Ту су поред Појатина, извор Калуђерац, два Рибњака, храстова шума - Калуђерски мајдан, Калуђерска лука и др. Очигледно манастир је имао поред бројних грађевинских објеката и солидан земљишни посјед у шуми, пашњацима и обрадивој земљи.

        Будући економски обезбјеђен манастир је имао бројно монашко братство што му је омогућивало свестрану духовну, културну и просвјетну дјелатност. Манастирска црква је била живописана фрескама прворазредног квалитета у самом манастиру је већ од самог оснивања радила преписивачка радионица у којој су преписиване књиге за потребе манастира, али и ширег црквеног подручја. У рукописном минеју манастира Ораховице у Славонији наводи се да је књига написана 1612. године у манастиру светог Николе у Липљу за вријеме дабарског (босанског) митрополита Теодора и  игумана липљанског Христофора, као и при старцу (духовнику) Герасиму, а написана је руком  монаха Данила.

        Ако се у прва три вјека до шеснаестог вијека у манастиру Липљу живјело пуним замахом духовног живота, седамнаести вијек липљански љетописац назива ''нужним и прискорбним''. Турско ропство и општа несигурност већ су увелико владали, па се ипак и тада живјело. У манастирском Псалтиру из 1570. године, штампаном у Венецији, налазимо податке о рукоположењу два манастирска сабрата у чин ''попа'' тј. јеромонаха: Илије 1576. и Симеона 1616. године.

        Године 1615. манастир доживљава праву катастрофу. ''Године 7123. (1615)... надође поплава и обузе порту, разори цркву и конак, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица...'' Детаљније податке о овој трагедији преписивач монах Данило не даје, а сам владика Јефрем пише: '' О овом  догађају слушао сам од старијих мјештана у нешто различитим верзијама што је и разумљиво. Из разговора са проф. Светозаром Душанићем, директором Патријаршијског музеја у Београду и великим познаваоцем наше средњовековне историје, иначе родом из Прибинића, сазнао сам неке нове податке и биљежим његово еминентно сазнање о овом догађају. ''Догађај је без сумње тачан, али се не односи на сам манастир већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице испод засеока Јотановићи. До трагедије је дошло када се послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском вјештачке акумулације воде попустила и нагли талас висок неколико метара однио је метох, углавном грађен од дрвета, заједно са монасима и ђацима.''

            Ова интерпретација догађаја је врло реална и она нам открива податак да је у поплавом разрушеном метоху било 17 монаха и ђака, што је прилично велики број, ако се има у виду, да је у самом манастиру морао бити знатно већи број монаха. Очигледно да је манастирско братство било бројно и поред послова у манастиру обављало је и парохијску службу на ширем црквеном подручју. Дароносица јеромонаха Висариона откривена је у Вијачанима, а други липљански јеромонах хаџи Христофор Липљан налазио се 1681. год. на служби пароха при старој цркви у Сарајеву. Занимљиво је, да је поменути јеромонах хаџија тј. поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму, што је за то вријеме овакво путовање било веома тешко, ризично и врло скупо.

            У седамнаестом вијеку економска моћ и слава прошлих вјекова манастира Липља полако тамни, да би већ крајем истог вијека доживио пуно запустјење за скоро три наредна вијека. Најиме крај седамнаестог вијека означен ја Аустро - турским ратом у коме су Турци поражени, а над поробљеним хришћанским становништвом и његовим светињама вршен је нечувени терор и разарање.  Липљански љетописац биљежи: ''у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агарјанских синова. И тада манастир Ступље и Липље сагоре и опусти сасвим.'' Овај запис сачуван је у рукописној књизи донесеној из Липља у манастир Ораховицу у Славонији куда су избјегли липљански калуђери носећи са собом само нешто ствари и књига. Ово запустјење манастира и бјежање калуђера догодило се 1696. године. Липљански монаси су чекали повољније вријеме да се врате  и обнове свој манастир, али га нису дочекали. Помрли су као избјеглице у туђем свијету, а само понека књига сачувана до нашег времена свједочи о њима  и њиховој трагедији.

            Те кобне 1696. године манастир је опљачкан и сагорео, оловни покров са купола је однешен, а све остало што је могло изгорети спаљено је. Остали су само голи зидови, који су за два вијека, колико је манастир био без крова потпуно остао без фресака, свод у припрати храма је пао, думе обрушене, а из храма порасло је дрво које је разарало већ и онако огољеле зидове. Од других манастирских зграда остали су до почетка овог вијека само рушевине каменог конака  који се налазио са западне стране цркве. Рушевине осталих грађевина само су се могле назрети. Мисао о обнови манастира живјела је у народу од времена његовог рушења. Народно предање каже да су на приједлог избјеглих калуђера мјештани села Липља одмах након рушења понудили султану стотину волова и стотину овнова за дозволу да се манастир обнови и калуђерима дозволи повратак. Турци су наводно ову понуду прихватили под условом да се посао на обнови обави за три дана, што наравно није било могуће. Ова идеја обнове се остварује тек пред крај турске владавине. Ферман (дозвола) за обнову добијена је 15. августа 1858. године, а радови су завршени тек 1879. и коштали су 1700 дуката. Обновом су руководили свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић са народом. Од ово доба манастир је мирска (парохијска) црква, а 1922. године, са западне стране дозидан је масивни камени звоник који ни стилски ни временски није одговарао старој грађевини.

      Године 1965.  је у Липљу поново након 270 година, упаљено кандило монашког општежића. За в.д. настојатеља постављен је јеромонах Јустин Пантић, а 1967. године у обновљеном манастиру обављено је прво монашење. Замонашен је монах Јефрем (Милутиновић) данашњи епископ бањалучки и од тада Липље полако почиње свој духовни и материјални раст. Нарочито је то видљиво од како је 1980. године владика Јефрем подтављен за епископа бањалучког.

1984. године освећена је генерално обновљена манастирска црква.

1985. године замонашен је отац Теофан ( Шкобо ). 

1986. године освећен је нови камени зидани звоник и још једно набавњено звоно.

1988. освећени су темељи новог конака.

1989. објекат је стављен под кров.

1990. изграђен је водовод у дужини 1600 м. и освећена камена чесма.

1991. освећени су темељи , затим и саграђена  манастирска трпезарија.

1994. изграђен је и освећена камена чесма испред улаза у манастирску порту.   

1997. изграђен је и освећена је љетне трпезарије испред улаза у манастирску порту.   

1999. освећемо је треће манастирско звоно, а затим и постављено на манастирски звоник.

2001. освећени су темељи манастирске библиотеке, ризнице и апартмана.

2003. изграђен је и освећен нови иконостас манастира Липље.

2004. изграђена је и освећена капеле Васкрсења Христовог.

2007. изграђена је и освећена улазна манастирска капија.

            Поред материјалне обнове манастир живи и својим духовним животом. Сваког дана служи се јутарња у 6.00 и вечерња у 18.00.; а литургија недељом и празником у 10.00. Акатист Пресветој Богородици чита се сваки дан у подне пред чудотворном иконом Мајке Божије. Од 1989. године овај манастир је ставропигија Епископа бањалучког, те братство поред епископа чине четири јеромонах, монах и један искушеник, као и једна монахиња. Иначе важно је додати да су монаси манастира сви богослови, теолози са дипломама високих школа у земљи и из иностранства. У манастиру Липље је поред осталих послушања дат акценат на образовање братства.

        Главни манастирски сабори у току године  су: Благовијести - манастирска слава; Петровске покладе - пољске молитве; недеља по Илиндану - годишњица најновије обнове манастира, уједно и најмасовнији сабор; Покров Пресвете Богородице; Божић и Свети Сава.

ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ СПОРУЧНИЦА ГРЕШНИХ

    Икона Божије мајке Споручница грешних назива се тако по натпису који је на њој ''Аз споручница грешних к мојему Сину...'' Споручница значи Посредница међу Господом Исусом Христом и људима који свакодневно у сред свјетског метежа гријеше.Непознат је иконописац који је сликао ову икону као и вријеме и мјесто Њеног настанка. Судећи по натпису на њој као и самом лику тј. положају руку може се закључити да је иконописац био дубоко вјерујући човјек можда и монах и да му је главни мотив при изради иконе био Покровски акатист  и то стих: Радуј се, јер руке Твоје као јемство за нас Богу дајеш.  Овај образ Богомати  до почетка 19 вијека налазио се међу другим иконама у оронулој часовњи у Николско-Одринском манастиру (који се налази на обали ријеке Одрине, 7 километара од града Карачева, Орловскoj губерни).Велики број грађана Карачева имало је 1843. год. откривење да је ова икона чудотворна. Неки су је видјели у сну обасјану великом свјетлошћу, а други опет пред њом добили чудесно исцељење и избављење.

    Прво записано чудо пред њом је из 1844.год.  У љето исте године, дошла је у Николајевски  манастир жена трговца Почепина са двогодишњим сином који је имао тешку падавицу. Родитељи су дијете водили код најбољих љекара тога времена али никакаву наду за оздрављење нису добили. Промислом Божијим мајка је довела сина и у манастир те самим чудом молила свештеника да чита молитву пред до тада мало познатом и прослављаном иконом Богомајке. Кад су одслужили молебан оздравио је болесни Почепинин син. Након тога икона je пренесена у литији у манастирску цркву те положена у нови трон а пред њом упаљено кандило које до данас непрекидно гори.  Чудотворна копија у Николо-Хамовическом храму

            Године 1846. јеромонах Ордино манастира био је послан у Москву да се тамо изради риза за икону. Ту је наишао на велико гостољубље потпуковника Д. Н. Бонческула . Из благодарности за гостопринство из Ордино манастира била му је послана вијерна копија чудотворне иконе.  Он је ту икону 1848.год. подарио московском Николо - Хамовическом храму .Тада је постављена на иконостас главног олтара. Благовјерни народ указивао јој је велико поштовање јер су многи ту налазили утјеху. У њој су препознали своју помоћницу и молитвеницу пред Господом. Љетопис тог времена биљежи многа чуда која су се дешавала. Једно вријеме је и мироточила. Године 1872. постављена је у нови златни трон те стављена пред иконостас параклиса св. Димитрија Ростовског у истом храму. Услед све већег народног поштовања параклис је 5. новембра 1872.год. Епископ дмитровски Леонид осветио у част ове иконе.

        До данас је остала у пређашњем облику не украшена оковом. Прича се да је Бонческул имао виђење да се икона не покрива оковом нити каквом ризом. Данас Њу красе предмети које су поклоници и исцијељени остављали (златни крстови ланчићи, прстење...) Красе је боље од било каквог окова јер су дар људи који су  ту нашли исцељење и спасење.

      Икона је кроз протекло вријеме чудотворила, а чудотвори и данас. Народ се у великом броју стиче 20. марта и 11. јуна као и у четвртак Недјеље Свих Светих када црква врши успомену на овај образ мајке Божије. Сваког уторка велики је број поклоника који долазе на акатист, а свакодневно се  читају молитве.

        Духовници препоручују да се пред овом иконом моле они које муче грешне помисли, те они који су у унинију услед сазнања тешких гријехова које су починили. Пред њом се моле и они који су пали у очајање као и душевни болесници. Многи је дарују на благослов својим блиским у посебним приликама. Родитељи обично поклањају ову икону када шаљу дјецу у далеке крајеве, кад  удаују кћери или жене синове.

        Велик је број цркава које су украшене њима. Једна таква икона налази се и у Свето -Тројицкој Сергијевој Лаври у припрати Тројицког храма. Прекривена је златним оковом и украшена драгим камењем. Посебно пред њом многи поклоници прислужују свијеће и моле се. Икона малих размјера налази се и у Покровском храму Московске Духовне Академије. Копија ове иконе налази се и у Петро -Павловом храму у Москви тј. на подворју Српске Цркве као и у многим другим храмовима Русије.   

      У  Српској Босни и Херцеговини ова икона се налази у храму Благовјештења Пресвете Богородице у манастиру Липље. Иконописана је 1987.год руком ђакона Марка када је и донијета у липљански манастир. Благословом Преосвећеног Епископа бањалучког и свештено - архимандрита липљанског Г. Јефрема од тада се свакодневно (у подне ) чита Акатист пред поменутом иконом Пресвете Богородице. За велики манастирски сабор (прва недјеља по светом пропоку Илији) икона се износи из манастирског храма у литију и на свенародно поклоњење. За релативно кратко вријеме у народу је стекла велико поштовање. Нису ријетки православни хришћани који је имају у своме дому и пред њом се моле за спасење. У народу је  иначе позната као икона Мајке Божије Липљанске. Благословом Пресвете Богородице и иконе Њене манастир је у протеклом рату остао неокупиран и неоштећен од завојевача и противника имена Христовог. Само неколико десетина колометара од светиње била је војна граница. Непрекидном молитвом малог али духовно јаког братства и благовјерног народа противници Христови никада се нису приближили светињи иако су имали озбиљну намјеру. 

[ribar]

Братство  манастира Липља чини четири монаха, монахиња и послушник.

Jеромонах Стефан у свијету Драган Шарић је садашњи настојатељ манастира. Рођен је 1978 године у Бравницама код Јајца. Основно образовање је завршио у родном граду да би потом завршио Богословију на Цетињу. Послије одслужења војног рока и боравка у  Котору и манастиру Острогу благословом владике бањалучког Господина Јефрема прима монашки постриг 6.априла 2003. године уочи Благовијести ( храмовне славе манастира ). Исте године као стипендиста Руске Православне Цркве одлази на Московску Духовну Академију у Светотројисе- Сергијеву Лавру, да би у јуну 2006. године завршио Академији и постао Кандидат Богословских Наука одбранивши дисертацију по називом ''Опит систематизације богословског наслеђа преподобног Јустина Поповића.''  По повратку из Русије на чувеном Липљанском сабору бива рукоположен у чин јеромонаха, да би исте године благословом владике Јефрема преузео дужност настојатеља од о. Теофана.

 

Јеромонах Теофан ( Обрен Шкобо ) је рођен такође у Јајцу у Ипоти 1962. године. Завршивши Богословију Светог Саве у Београду и по одслужењу војног рока у Рашкој долази у овај манастир, гдје 1985 од стране владике Јефрема прима монашки постриг и бива рукоположен у чин јерођакона.  Убрзо послије тога; 5. јануара бива рукоположен у чин јеромонаха и постављен за настојатеља ове свете обитељи. На овом послушању отац Теофан остаје све до јесени 2006. године када одлази на студије у Московску Духовну Академију. У току двадесетогодишњег управњања овом обитељи благословом владике Јефрема и прилозима вјерног народа отац Теофан је изградио 11. пратећих објеката и тиме се показао као успјшан градитељ и добар домаћин.

Јеромонах Јован Дедић, сабрат манастира Липље.

Рођен 1979. године у престолном граду Бања Луци. Завршио је Бословију Светога Петра Цетињског на Цетињу 1999. године. Исти је дипломирао на Богословском факултету Светога апостола и јеванђелисте Јована Богослова у граду Београду. Замонашен је у чин мале схиме уочи празника Благовјести Пресвете Богородице 2004. године у манастиру Липље и исте рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на празник Благовјести Пресвете Богородице 2005. године. Чин мале схиме и поменута рукоположења примио је од православног епископа бањалучког Господина Јефрема.

Јеромонах Платон Јовић, сабрат манастира Липље.

Рођен је 1986. године у граду Прњавору. Завршио је Богословију Светог Петра Дабробосанског у граду Србињу (Фочи) 2005. године. Исти је  2008. године завршио Московску Православну Духовну Академију (Свето-Тројицке Лавре Светога Сергеја Радоњешког) у Москви. Након завршене Духовне Академије у Моски исти уписује постдипломске студије у  граду Солуну. Замонашен је у чин мале схиме уочи празника Светога Григорија Ниског 2005. године у манастиру Липље и исте рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 2006. године у храму Светога свештеномученика Платона у престолном граду Бања Луци. Чин мале схиме и поменута рукоположења примио је од православног епископа бањалучког Господина Јефрема.

Монах Доситеј, у свијету познат као Драган Црнчевић је рођен 1955. године у Мркоњић Граду. Основну школу и гимназију је завршио у родном Мркоњићу, да би потом завршио Правни факултет у Новом Саду 1983. године. Оно што је интересантно нагласити и што свакако запада у очи јесте то да отац Доситеј и поред загарантоване блиставе каријере у творници вијака у Мркоњићу, све то напушта и  1987. године одлази у манастир Липље. Ратне 1994. године  на храмовну славу  Манастира, Свете Благовијести прима монашки образ добивши име Доситеј. Исте године отац Доситеј благословом владике  Јефрема уписује Богословију у Србињу, коју и завршава 1999. годин. По завршеној Богословији отац Доситеј и дааље наставља школовање, гдје је у међувремену завршио Богословски институт у Београду и завршава Духовну академију у Србињу.  Благословом епикопа Г. Јефрема о. Доситеј дана 15. октобра 2008. године (еп. број 654) постављен је за настојатеља манастира Осовица (Б. Кобаш, општина Србац). 

  Послушник Бојан Лукић

Рођен 22. маја 1981. године у Добоју. Основну школу ''Светога Саве'' завршио је у Добоју 1996. године. По завршеној основној школи исти уписује Гимназију ''Јован Дучић'' и исту завршава у Добоју 2000. године. Исте године именовани уписује Економски факултет у престоном граду Бања Луци.

Монахиња Февронија ( Невенка Стојанчић ) (десно на слици)је рођена 1952 у Бусновима код Приједора. Свој монашки позив почиње у Црној Гори далеке 1966. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља и ту остаје пуних двадесет годин, да бих 1986. године благословом владике Јефрема прешла у манстир Гомијоницу. Због потреба организовања исхране мајсторима приликом обнове нашег манастира мати Февронија 1988. године прелази у Липље. Од тада, до данас мати Февронија неуморно носи ово послушање у манастирима пуних четрдесет година.

[ribar]

А Д Р Е С А

МАНАСТИР ЛИПЉЕ

053 442 - 111

065 512 - 561

065 277 - 777

 Jеромонах Стефан [email protected]

 Jеромонах  Јован [email protected]

http://manastirliplje.com/index.htm

[Vatoped]

Cestice mostiju kojih svetitelja su u manastiru liplju?