Зашто се на вечерњу Велике Суботе након «Светлости тиха» не пева прокимен . . .

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Зашто се на вечерњу Велике Суботе након «Светлости тиха» не пева прокимен?

Да ли ђакон након Входа вечерња на Велику Суботу и пре читања говори «Вечерњи прокимен» или не?

Да ли се у току празничног вечерња Божића и Богојављења пре многих читања Говори прокимен дана или се он изоставља?

По штампаним Триодима и Типицима Константину и Виолакиса за време вечерње службе Велике Суботе се након «Светлости тиха» не говори прокимен, него «одмах (долазе) читања». Типик Светог Саве је детаљнији: «"Светлости тиха". Прокимен се не говори, него одмах "Премудрост" и читач почиње са читањима.»

Овај случај Велике Суботе, вечерња без прокимена, би се могао окарактерисати као јединствен. Као што је познато, за време вечерња се након «Светлости тиха» увек певају или прокимени дана, или велики прокимени, или «Алилуја», или посебни прокимени обичних дана Велике Четрдесетнице који се данас произносе. Изузетак су једино вечерња служба Велике Суботе и вечерња Бо- жића и Богојављења. Међутим, пошто служба ових двају последњих празника следи узор вечерња службе Велике Суботе, на основу којег је изграђена и под чијим се утицајем налази, у суштини имамо само јединствен случај Велике Суботе и, наравно, његове копије. Из тог разлога горе наведени Типици и одговарајући Минеји (децембар и јануар) не предвиђају певање прокимена ни на вечерњим службама ο Божићу и Богојављењу, него бележе: «"Светлости тиха" и читања по реду» или «"Светлости тиха". Потом читања» (Типик Светог Саве), «И одмах прво читање» (Типик Констандину, 25. децембар) или «по- том читања», «и одмах читања» (Минеји), или «потом се читају читања» или «и уједно читања» (Типик Константину, 6. јануар). Заједничко испитивање ова три упоредна случаја боље може допринети трагању за одговором на наше питање.

Први повод да у извесном смислу доведемо у питање исправност ових уредаба наших штамгганих Типика који су у употреби нам даје сам Типик Константину. У случају поклапања празника Рођења Христовог са Недељом, на суботу увече се у другом издању предвиђа «"Светлости тиха. Прокимен: "Господ се зацари", потомчитања» (седмо поновљено издање другог издања, у Цариграду 1874., стр. 67), док у сличном случају ο Богојављењу одређује да се након «Светлости тиха» «потом читају читања» (стр. 82). Константину, насупрот овоме, у свом првом издању у горе наведеним случајевима налаже управо супротно: на вечерњу Божића «"Светлости тиха" и одмах читања», а на вечерњу Богојављења «"Светлости тиха". Прокимен: "Господ се зацари", прво читање» (у Атини 1842., стр. 52 и 59). Да претпоставимо да је у питању грешка? То би било веома вероватно да исто потврђује и предање рукописа. Оно, међутим, као што ћемо наниже видети, сведочи потпуно супротну ствар. Тако се сведочанство Константиновог типика показује корисним, јер нам показује да је постојао неки проблем у типику, којем је састављач тог Типика покушао дати неко, наравно неуспело, прелазно решење. По Типику Виолакиса се пракса већ коначно окренула ка изостављању прокимена на сва три празника и у свим њиховим појединачним случајевима.

Исто отприлике неуједначено стање налазимо и у новијим рукописним Светогорским Типицима. Тако «Типик или забелешке ο Типику», јеромонаха Методија (1890 година) за вечерње Божића бележи: «Не долази прокимен дана, него одмах након "Светлости тиха" читања по реду», за вечерње Богојављења: «Нема вечерњег про- кимена», и за Велику Суботу: «Нема прокимена». Али, ако Божић или Богојављење случајно падну у недељу, на вечерњу (субота увече) је предвиђен прокимен «Господ се зацари». Типик Манастира Дионисијата: «"На Велику Суботу "не говоримо прокимен (јер се прокимен пева након читања Апостола).» За Божић и Богојављење «Појање "Светлости тиха", прокимен дана и читања празника». Типик Манастира Светог Павла за Велику Суботу каже: «Прокимен се, међутим, не говори, него ђакон одмах повиче "Премудрост", а читач произноси: "Читање из књиге Постања..."», за Божић: «Прокимен се не говори, него одмах читања», исто и за Богојављење, али је то неком другом руком прецртано и додато је: «Говори се вечерњи... суботе».

Типик Манстира Ксиропотама за Велику Суботу бележи: «"Светлости тиха" и одмах "Премудрост" и почињемо са читањима. Јер се прокимен не говори.», за Богoјављење «"Светлости тиха" и читања као што су написана у Минеју». Међутим, он је што се тиче Божића опширнији и расветљујући: «Рукописни типик наводи прокимен дана, а типик Велике Цркве каже да канонарх након "Светлости тиха" одмах чита прво читање, што и јесте боље, јер стихови које канонарх произноси стојећи на средини храма, када појци поју припрев тропара пророштава, замењују прокимен дана.» Дакле, питање прокимена је, као што већина новијих Типика сведочи, постојало бар што се тиче два случаја празника, Божића и Богојављења. Старији и конзервативнији Типици, као што је типик Дионисијата, су предвиђали прокимен дана, и наравно за суботу увече васкршњи прокимен «Господ се зацари...». Други Типици су прокимене обичних дана сматрали неприкладним, али су задржавали прокимен суботе, «Господ се задари», очигледно због његовог радосног карактера или због посебне части недеље (Типик Ксиропотама и исправка у Типику Манстира Светог Павла. Погледај и Типик Константину). Објашњење које се Типику Ксиропотама наводи показује да је новију праксу изостављања прокимена требало оправдати. Сматра се да прокимен надомештају псалми чији се стихови наводе између читања, за време појања тропара пророштва. Али, најконзервативнији Типик манастира Дионисијата покушава да нађе неко оправдање и за Велику Суботу. Он вечерњи прокимен поистовећује са «Устани, Боже...», које се између Апостола и Јеванђеља пева уместо алилујарија. Као што ће се показати из претраживања по древнијим изворима, ово посредно сведочанство је веома значајно.

Сведочанства која имамо за прокимен Велике Суботе стижу до 7. века. Јерусалимски-грузијски Канонарник у вечерњи Велике Суботе има два прокимена, «Похвали, Јерусалиме, Господа...»(Пс. 147,1) и «Устани, Боже...» (Пс. 81, 8), заједно са њиховим стиховима. Типик Свете Софије Цариградске из 10. века «Сва земља нека се поклони Теби...» (Пс. 65,4). Исто и Типици Месинијског манастира Светог Спаса из 1311. године, Канонарник 150. Синајског кодекса из 10-11 века и Типик манастира Пресвете Богородице «Милијев» Ватиканског кодекса 1877. из 1292. год. Типик Манастира Евергетиде (788. кодекс из 12. века) одређује други прокимен, «Господ се зацари...» (Пс. 92,1).

За Божић и Богојављење имамо мање сведочанстава и она нису међусобно сагласна. Типик манастира Евергетида предвиђа прокимен дана, Типик Месинијског Светог Спаса «Господ се зацари...» у било која дан у који празник падне. Типик Свете Софије нам даје донекле измешана сведочанства: за вечерњу Божића 40. рукопис Часног Крста једноставно каже «говори се прокимен», који 460. Патмоски кодекс и 1590. Паришки кодекс одређују као «Господ се зацари...». За Богојављење се не говори ништа што је у вези са нашом темом. На крају, 150. Синајски Канонарник наводи посебне прокимене: за Божић «Господ рече мени...» (Пс. 2, 7), а за Богојављење «Видеше те воде, Боже... » (Пс. 76, 17).

Мислим да на основу свих ових враћања у прошлост можемо доћи до неких закључака. Изгледа да су у почетку на вечерњим службама ο Божићу и Богојављењу певани прокимени дана. Међутим, пошто су молитвено покајни прокимени обичних дана можда сматрани неприличним за ове велике Господње празнике (погл. у Методијевом Типику: «није место»), очигледно је под утицајем Велике Суботе предност давана прокимену «Господ се задари...». Из истог разлога су изабрани и посебни и за теме тих празника погоднији прокимени слични прокименима које налазимо у 150. Синајском кодексу, али који изгледа да нису били веома распрострањени. Из истих разлога је у почетку на Велику Суботу певан васкршњи прокимен «Господ се зацари...», а након тога пре свега празнични прокимен «Сва земља нека се поклони Теби...» или у Јерсалиму «Похвали, Јерсалиме, Господа...» заједно са «Устани, Боже...»

Међутим, већ су се и најучесталији прокимени сваког празника и њихови псалми произносили између читања, а за време појања тропара пророштва: 92. Псалам («Господ се зацари...») између 6. и 7. читања Божића и Богојављења. 2. Псалам («Зашто се узбунише народи... Господ рече мени...») је био прокимен божићњег Апостола. 81. Псалам («Бог стаде на сабору богова... Устани, Боже...») уместо алилујарија Велике Суботе. На крају, 65. Псалам («Ускликните Господу, сва земљо! ...Сва земља нека се поклони Теби...») као прокимен Апостола на Велику Суботу.

То је засигурно изазвало пометњу, чији су одјеци приметни у данашњим Типицима. Вечерњи прокимени сва три празника који су долазили након «Светлости тиха» су сматрани неком врстом удвостручавања псалама чији су стихови већ певани заједно са тропарима пророштва, или као прокимени Апостола, или уместо алилујарија. Тако су за вечерње прокимени сматрани већ

постојећи псалми који су се произносили између читања. Типик манастира Дионисијата и Виолакисов Типик «Устани, Господе...» карактеришу као прокимен Велике Суботе и на њега се позивају како би оправдали изостављање вечерњег прокимена ο Великој Суботи, које изгле- да и да је временски старије од произношења прокимена. Веома је вероватно да су на тај начин произишле и уредбе Типика које ο сва три празника након «Светлости тиха» одређују «одмах читања».

Особито су значајне уредбе словенског Типика. Оне са једне стране имају једну особеност, коју нисмо сусрели у древним и новијим Типицима, а са друге једну особиту наклоњеност древности и тачност, поготово што се тиче вечерњих служби Божића и Богојављења. Тако се на вечерњу ових двају празника поје прокимен дана, уз само једну, следећу разлику: ако се вечерње служи у петак навече (дакле, ако су Божић или Богојављење у суботу) уместо прокимена дана («Боже заступник мој си ти...») се аналогно поју велики прокимен «Ко је Бог велик ...» (Пс. 76, 14-15) и «АБогје наш нанебу...» (Пс. 113, 11)ито због тога што се на суботњој вечерњој служби увек поје «Господ се зацари...». Сходно томе, велики прокимен вечерње службе на дан празника, који се у овом случају поклапа са недељом, се преноси на претходни дан. На Велику Суботу се не изговара прокимен, него се након «"Светлости тиха" одмах говори "Премудрост" и непосредно након тога читања».

Сада долазимо до теме коју наводи друго питање. Будући да је враћање уназад ка древној пракси показало да је прокимен у сва три случаја постојао, дакле и ђакон би, по обичају, говорио «Вечерњи...», као на вечерњим службама Велике Четрдесетнице и као што бива и за време сличне вечерње Великог Четвртка, или «Вечерњи прокимен», као што бива на осталим вечерњим службама. Сада је пак пошто је преовладало да се прокимен не говори, оно што ђакон говори бесциљно, и због тога га уосталом ни не налазимо у штампаним издањима. Ако до тога којим случајем долази, онда то бива по навици и под утицајем праксе осталих вечерњих служби Велике Четрдесетнице. A тο кажем због тога што је невероватно да је сећање на прокимен, који је раније на том место постојао, сачувано у новијој пракси. Када је пракса, из разлога које смо видели, нагињала ка изостављању прокимена, онда неки Типици исправно одређују «одмах ђакон виче "Премудрост"» (Типик манастира Светог Павла) или «И одмах "Премудрост"» (Типик манастира Светог Саве, словенски, Ксиропотамски), управо због тога што тај позив ђакона уводи у читање пророштава. И данас приличи да се тако говори, будући да се прокимен изоставља. Ако он некада поново буде уведен у службу, а мислим да нас древна пракса учи да је то исправно, онда ће и ђаконово «Вечерњи...» бити разложно.

извор фотографије