Апостолски благослова

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

АПОСТОЛСКИ БЛАГОСЛОВ

„Благодат Господа нашег..." се у целини произноси са лицем окренутим према народу. Благослов се даје руком свештеника са познатим слагањем прстију, без држања воздуха. Ова пракса (држање воздуха приликом давања овог благослова) се појавила касније, када је свештеник почео да служи литургију сам, без ђакона, па је морао сам да стално маше рипидом изнад часних дарова, који су тада били откривени, да би одагнао инсекте. Свештеник није напуштао свете дарове током овог благослова, него се тек на речима „да буде са свима вама" окретао према народу и одмах се враћао за свету трпезу. Не постоји разлог за задржавање ове праксе.

Према старом усменом пропису, као што је и онај који смо већ поменули у погледу начина на који треба да се држе дарови на великом входу, приликом благосиљања на „Благодат...", као и приликом сваког другог благосиљања, свештеник не подиже руку изнад свог чела. То су стари свештеници сматрали за знак сујете и непристојности. Само приликом подизања часног крста на празник Воздвижења овај пропис је допуштао изузетак.

На речима „Заблагодаримо Господу" свештеник се клања Христовој икони. Ово није без разлога. Господ Исус Христос је „икона Бога невидљивога" (2. Кор. 4, 4), „Онај Који јесте". „Онај ко је видео" Христа „видео је Оца" (Јн. 14, 9). Молитве свете литургије, наравно (изузев молитве трећег антифона, молитве пред Јеванђеље, молитве „Нико ко је везан...", молитве „Чуј, Господе..." и молитве „Христе Боже наш, Ти сам јеси пуноћа Закона и Пророка...", које се упућују Христу) упућују се Богу Оцу, на Кога се односи и претходна фраза.

извор фотографије