Прозбена јектенија

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА

На светој литургији, још од VIII века, двапут се произноси прозбена јектенија, ствар која се не догађа ни на једној другој служби. Произноси се на овом месту, односно после полагања часних дарова на свету трпезу, и после молитве анафоре. Историјски ово се тумачи као коегзистенција двеју традиција, које су се формирале после премештања прозбених јектенија са њиховог првобитног места, које је било пред отпуштање катихумена или после две молитве верних. Прозбена јектенија се односи на живот и потребе верника после њиховог изласка из храма (анђео чувар, опроштај грехова, хришћански крај нашег живота). Њено првобитно место, које је после литургије речи, јесте последица тога што су после катихумена сабрање напуштали и верници који се нису причешћивали. Њено премештање после великог входа било је из истог разлога, а последица је и трепетног поштовања према входу са светим даровима, које се у међувремену развило. Они који се нису причешћивали одлазили су из храма после великог входа. Сличан разлог је проузроковао и другу традицију, која под утицајем литургије пређеосвећених дарова, која на том месту има прозбену јектенију, претпоставља остајање на литургији и у време освећења часних дарова и напуштање храма пред причешће.

Данас поједини ову јектенију произносе двапут, а неки једном или ниједном. Исправније је да се говори после великог входа, а да се изоставља друга прозбена јектенија (после освећења часних дарова). После освећења часних дарова једина тема је свето причешће, тако да убацивање прозбене јектеније на то место прекида континуитет овог дела литургије. На овом месту се, као и на литургији светог апостола Јакова, произносе само три прозбе после закључивања диптиха и позива на молитву („Поменувши све свете... помолимо се").

„За принесене и освећене часне дарове..."

„Да човекољубиви Бог наш..."

„Измоливши јединство вере...".

извор фотографије