Светитељ као филозофски појам

[antics]

Лешек Колаковски био је један од највећих пољских филозофа. Још док је био релативно непознат, у нашој земљи је уживао прилично поштовање, а међу познаваоцима може се рећи и популарност. Римокатоличка традиција, која је "на мишиће" гушена у доба комунизма оставила је дубок траг на Колаковског, иако се он свесрдно трудио да начини отклон од ње. Међутим, можда баш због тог његовог напора, можемо да видимо рефлексију римокатоличког етоса у једном пречишћенијем одбљеску. Погледајмо један његов занимљив текст:

O SVECIMA

Lesek Kolakovski

Ima li na svetu svetih ljudi? Mislim da ih ima. Mada ne mislim na one koje je Rimokatolicka crkva proglasila svecima, kojima odaje postovanje i u molitvama ih doziva. Crkva pretpostavlja naravno da je mnogo vise svetaca nego kanonizovanih i da za mnoge samo Bog zna ili drugi sveci na nebesima sa kojima su ovi u prijateljstvu. Crkva ima svoja pravila i oznake svetosti; nekada je o tome ko treba da se smatra svecem odlucivao konsenzus bozjeg naroda na osnovu izjava onih koji su poznavali sveca ili njegov konstruktivni zivot, odnosno mucenicku smrt. Da bi se ipak u vezi s tim izbegle konfuzije i nesigurnosti, pocev od veka koji istoricari nazivaju mracnim (saeculum obscurum), tj. od X veka, postepeno su utvrdjivani sve precizniji kriterijumi svetosti i procedure iznosenja sudova o njoj. Prihvaceno je da se ne uzima u obzir apsolutna bezgresnost, jer niko u zivotu nije prosao bez grehova (osim Isusa). Medju velikim svecima bilo je onih koji su se nekada, pre nego sto su se nasli u kalendaru, uprljali velikim gresima, pocev od Pavla iz Tarsa; morajuci svoje grehe da iskupljuju velikim zaslugama za Boga i ljude. Zbog toga su cuda bila vazna. Jer, bogobojazljivost nije pouzdano obelezje; cinimo grehe koje ljudi ne vide a koji nam mogu veoma otezati ulazak u krug spasenih; cuda koja na zauzimanje sveca Bog cini, i ne sam svetac, ocigledno nam pokazuje da Bog posvedocuje njegovu svetost.

Sve to su svima dobro poznate stvari, medjutim, meni je stalo do necega veoma zamrsenog – do svetovne svetosti, ako se tako moze reci. Razumljivo je da su oni koje Crkva proglasava svecima sami pripadali Crkvi. Prema tome smemo da postavljamo pitanje svetosti onih koji su ziveli van Rimokatolicke crkve, ispovedali druge vere (ili nijednu) pa cak nisu verovali ni u Boga. Prema tome, koga zelimo sveticom ili svecem da nazovemo?

Naravno, lakse je reci ko zasigurno nije svetac, pri cemu pored hiljadu ociglednih obelezja valja pomenuti jedno: svetac sigurno nije onaj koji se smatra svecem. Sveci su se smatrali gresnicima, strana im je bila oholost toboznjeg savrsenstva i dobro koje su cinili nisu cinili da bi se pokazivali. Medju crkvenim svecima postoje ljudi svih staleza i profesija: skolovani i neskolovani, od pape i kralja do prosjaka i seljaka. Isto mozemo reci i za svetovne svece. Izvesne profesije mogu ipak pricinjavati znatne teskoce. Prema tradiciji, Marija Magdalena pre nego sto je srela Isusa bavila se najstarijim zanatom sveta, premda zene iz perspektive spasenja nisu iskljucene: medju njima ima onih koje nista drugo ne umeju da rade da bi nahranile svoje dete i u knjizevnosti prema njima ima vise saosecanja nego osude. Prema tome, nemoguce je da se sveci ne nalaze i medju njima. Medjutim, postoje tako reci gnusne profesije za koje se to nikako ne moze reci: kao sto su na primer diler drogom, organizator seksualnih zabava s decom ili ucenjivac. Takvi bi morali da prodju kroz pravo krstenje duha, pravi put u Damask i istinsko dugo pokajanje, da bi dospeli u drustvo svetaca.

S obzirom da govorimo o svetovnim kriterijumima svetosti, stavljamo na stranu pitanja koja se jedino ispoljavaju iz perspektive religioznog iskustva u pravom smislu reci. Prema tome, ne samo cuda ili dogadjaji kojima cak ocevidac moze pravosnazno, ne gubeci razum, da ospori cudesnost vec i sluzenju Bogu, drugacijem od sluzbe ljudima, odnosno molitve, umrtvljivanja, kontempliranje bozanskosti. Ne osporavamo uspesnost i realnost tih stvari vec ih stavljamo u zagradu. Ono sto ostaje po svoj prilici ne razlikuje svetovnu svetost od religiozne. Svecem zelimo da nazovemo onog ko citav svoj zivot i sve svoje napore hoce da stavi nesebicno u sluzbu drugim ljudima, ko nesebicno u svemu sto cini cini dobro i drugima dobro razdaje. Svetac u svetovnom smislu cini tako imajuci u vidu druge ljude kao jedini predmet svoje brige, prijateljstva i ljubavi, dok svetac u religioznom smislu ima u vidu bozje zapovesti i svoje predavanje Bogu, ali ako zasluzuje ime sveca, onda i druge ljude tretira kao samostalan cilj, a ne samo kao instrument kojim se sluzi da bi sluzio Bogu. I jedan i drugi liseni su mrznje.

Usudjujemo se da kazemo da kada postoji volja da se cine dobra drugim ljudima, moze se gresiti u pogledu toga gde se i kako radja dobro, a svima nam je poznato da se pobozne intencije vremenom izvrcu u zlo. Tako se sigurno mnogo puta dogadja, ali kada postoji snazna volja za dobrim, sjedinjena sa snaznom voljom da se sam ne prevaris i sebe ne lazes, greske, iako su moguce, nisu pogubne. Naravno, ne mozemo predvideti sve posledice nasih postupaka, osecamo se odgovorni i za posledice koje nismo stvarno mogli predvideti. Zivotne komplikacije su beskonacne, mada razlika izmedju zla i dobra zbog tih komplikacija nije ukinuta.

Svetost u svetovnom smislu dopusta stepene. Svet se ne deli na dve krajnje razlicite kategorije – na spasene i zigosane. Smemo da govorimo o svetosti, u kojoj ljudi ucestvuju u razlicitoj meri i s razlicitim intenzitetom. I u religioznom smislu dobro je gradirano i oni koji nisu totalno dobri, bez ostatka dobri, zbog toga nisu prokleta i do srzi pokvarena masa. I iz hriscanske perspektive ljudi vecinom nisu savrseni niti totalno korumpirani. Razlika izmedju svetaca i svih ostalih ipak je izrazita i kvalitativna: sveci su oni koje ce Bog odmah posle smrti prigrliti. U slucaju svetaca u svetovnom smislu nikada nismo sigurni niti posedujemo precizne kriterijume, mada povremeno imamo osecanje da opstimo sa svetim ljudima.

Koliko je onih koji istinski zive prema petom poglavlju Jevandjelja po Mateju? Sigurno malo, sigurno veoma mali deo ljudskog roda. Medjutim, oni spasavaju svet i njima smo zahvalni sto smemo da odbacimo pretpostavku da je ljudska stvarnost pronalazak djavola, a za njih mozemo reci da su kristalna dusa sveta, da su nosioci njegove moguce misije u dobru.

Sveci, ponovimo, ne nazivaju sebe svecima i ne smatraju se za takve. Cak stavise, smatram da nije casno truditi se da budes svetac, jer to znaci da u svetosti vidis cilj kojem tezis. Ako od vlastitog zivota cinis izvor dobra za druge to je isto sto i postizati svetost, mada iz toga ne proistice da smo duzni da postanemo sveci. Cak naprotiv, mnogo je zdravije uopste na to ne misliti, jer uporna zelja da se postane svetac prema nasem osecanju lako se ostvaruje, odnosno lako se stice uverenje da smo postigli svetost, a takvo uverenje cini nas oholim, ispunjava nas osecanjem superiornosti nad ljudskim rodom, daje nam pravo da potcenjujemo i preziremo druge. Sigurno je da su oni koji se smatraju svecima udaljeni od svetosti. Sveci su samo oni koji uopste ne haju za svetost.

Medjutim, ja predlazem da zajedno s Lajbnicem verujemo da je u materiji postojanja sve precizno i neodvojivo medjusobno povezano, tako da je svako od nas, svako ljudsko bice deo opste namere svemira, ali nije nezavisan delic vec takav da kad bi nekog od nas izvukli iz te beskrajne celine, celokupna istorija svemira drugacije bi izgledala, svako bi u okviru te misije imao nekakvu svoju misiju, cak i dete koje umire sat nakon rodjenja, medjutim, uopste ne znamo kakva je to misija, jer je za to potreban bozanski um, koji vidi celinu; stvarno ne znamo kakvu su misiju, na primer, imali Ajnstajn ili Sopen.

Na kraju, postavimo sebi pitanje: da li ima vise svetaca u pomenutom smislu medju vernicima ili medju skepticima, nevernicima i nesigurnima? Naravno, to je moguce izracunati, medjutim, mozemo pokusati da damo privremen odgovor koji se podjednako temelji na iskustvu i na apriornim sudovima. Moglo bi se ciniti da se medju poboznim hriscanima svetost cesce srece, jer su jednostavno osetljivi na pitanje svetosti, jer su o svetosti, svecima vise culi i citali i svetost vide kao religijsku i bozju stvar a ne kao zemaljsku ili samo moralnu i kulturnu, jer svetost jednostavno lakse smestaju u svoj recnik i duhovnu riznicu. To je sigurno istina, ali samo napola. A druga polovina je takva da su iz istih razloga pobozni vise prepusteni iskusenjima pseudosvetosti, birokratske svetosti, ispunjene oholoscu, hipokrizijom i samozadovoljstvom zbog postignutog ulazenja u tajnu same Istine – jer znaju sta je Sveta trojica, a drugi to ne znaju (u stvari ni ti to ne znaju, niko ne zna).

Iz tog samozadovoljstva, kako cesto vidimo, radjaju se mrznja i laz. Medju njima lakse je onima koji se manje brinu o tome da bliznjima sluze i zbog toga pre postanu sveci. Skeptici, nevernici ili religiozno ravnodusni po pravilu lakse zauzimaju cinicne stavove, lakse padaju u cinizam i lakse postaju gramzivi; takvi moraju imati posebne motive ili posebno duhovno raspolozenje, koje ne zavisi od religiozne tradicije ili je naizgled nezavisno, ako dolaze do necega sto drugi moraju nazivati svetoscu. Medjutim, i manje sumnjaju u rdjave motivacije i to da poboznost zacinjavaju mrznjom i lazi. Prema tome, iako su pravi sveci sigurno malobrojni, a priori ne postoje razlozi da se kod jednih ili drugih taj neobican i redak kvalitet vise ocekuje

извор: https://filozofskite...vski-o-svecima/

Дакле, изгледа да је светост не првенствено, него једино морални појам и посматра се прилично индивидуалистички. Морал јесте контекст човека према другима (множина), али не и према другоме (једнина), јер у моралном контексту човек друге људе не спознаје као личности, него их објективизује. Можда се зато овде у потпуно други план ставља црквени живот - причешће? Шта мислите о томе?

(иначе занимљивост: нека његова дела почетком осамдесетих преводио је Владан Перишић, мислим да је у питању било једно од његових познатијих дела - Религија)

[Vaske]

Што се тиче разумјевања светости и њеног односа са моралом унутар философског мишљења, постоје и другачији путеви. Наиме, неки на светост нису гледали као на нешто што је условљено моралом, већ напротив, као на сам извор свег моралног, моралне норме итд. По томе светост никад до краја није могла бити захваћена било каквом нормом, онаје увијек била преобилна за било какав нормативни систем али је као таква испуњавала онај суштински садржај норме и увјек се отварала и себепоказивала у једном историјском контексту, те отуд и говоримо о светим мјестима тј. мјестима самооткривања светости.

Свето је утолико увијек с ону страну норме.

[antics]

Али, има ли Цркве у томе, макар на нивоу обредног или култа, ако не живе заједнице са живим Богом?

[Vaske]

Наравно да има и наравно да се о томе не говори експлицитно јер се ипак ради о философији, која у овом случају одбија да буде философија религије. Свето се узима као онтолошка категорија, а Црква као заједница, црква као храм, обреди итд. ту се разумјевају као света мјеста. Јер човјек себе сретно мјери са божанством тј. божанство или оно свето јеста она архи мјера човјекова и извор свег моралног.

[antics]

Ипак, да ли је могуће да човек буде алтруиста, а да никога заиста не воли - мислим никог не воли конкретно, појединачно?

Може ли уопште човек волети човека као таквог, ако знамо и верујемо да и Бог воли људе не као идеју или појам, него ба свакога конкретно, као јединствену и непоновљиву личност? Да ли је због тога морал као идеал неостварив у људском друштву? Да ли због тога он пада пред поткупљивошћу човека осамљеног у категорији људског?

[Vaske]

Па види, хелдерлин каже да човјек себе сретно мјери с божанством, дог јеванђеље каже да то човјек увијек већ унапријед носи у себи јер је човјек икона Божија, ја то увјек посматрам у једном јединству ових ''изјева'' чисто због начина егзистенције човјекове. Е сад од кад је и зашто икона Божија која је у човјеку од самог човјека скривена или од кад и зашто су одбјегли богови који су мјера човјеку, је једно сасвим друго питање. Писао сам о томе по нешто на форуму али не знам дали због мог стила или због моје неспособности, људи и нису баш скапирали о чему говорим.

Има сјајних тема на форуму, па ето можемо наглас размишљати!

[antics]

Мислим и верујем да је у античко доба филозофија била бољи израз човекове нутрине, него што су то биле религије. Богови су били продукт маштања, мит је био много ниже остварење од филозофије. А онда... од доба просветитељства, све оно хришћанско стављено је у запећак на западу, па је тако и до нас дошло (као уосталом и сама реч филоЗофија).

Ја и даље сматрам да је хришћанство бољи израз човекове личности, а да је филозофија још од доба просветитељства плод ааутоимуне болести, реакција на векове (крајње нехришћанског) тлачења народа од стране римокатоличке цркве. Управо зато Бог се своди на нешто изванцрквено, нешто што само по себи и само за себе постоји или не постоји, а црква је само организација која дели исту (или сличну) веру, а никако није мерило или израз Божјег деловања у свету.

[Vaske]

Ето ти га! већ си скренуо са теме.

Прво око грка. Мит код грка никако није нешто нижеразредно, то је напросто начин мишљења грка, а тај начин мишљења је у највећем дијелу ревидирао и рационализовао Аристотел. То што су Шелинг, у одређеној мјери, и Хелдерлин у потпуности, осамнает вијекова касније обновили грчки начин миљења, не значи да су, нити им је то била намјера, обновили античку религију.

Тема нам би Свето, а не шта је философија. Ово за просветитељство си у праву али се философије не свршава са просветитељима, они су, напросто, само једна рупа у историји философије. Не знам колико си упознат али савремена философија буја једним сусретом са Богом или ако ништа једном могућности за сусрет с Богом, а да не кажем да се неколицина истакнутих савремених филозофа у свом највећем дијелу ослања баш на откривењску истину.

Пут философије никада није нити ће бити пут теологије али то не значи да нужно теологија и философија стоје у колизији.