Богомољачки покрет

[marija]

Богомољачки покрет који је у нашем народу заживео почетком 20. века заслугом Св. владике Николаја Жичког, пустио је своје благодатне корене и међу православним Србима у Швајцарској.

Игуман Гаврило Лепавински је благословио оснивање Богомољачког покрета у Цириху 2001 године. Чланови овог молитвеног покрета су се окупљали по приватним кућама и свако на свој начин чували чистоту православља. По оснивању цркве Успења Пресвете Богородице безпоговорно су стали у службу цркви својим искреним и неуморним радом. Чланство Богомољачког покрета се увећало и добро организовало и сада има 25 чланова. Они су редовни молитвени посетиоци богослужења и учествују у свим активностима цркве. Они су од велике помоћи свештенику и својим примером позитивно делују на духовно узрастање наше цркве у дијаспори. Такође су били и остали смерни приложници како за своју цркву, тако и за светиње Српске цркве у отаџбини. Слава Богомољачког покрета је пета неделја ускршњег поста посвећена Преподобној Марији Египћанки.

Сестра Серафима, монахиња манастира Липовца код Алексинца је прво чедо богомољачког покрета која је своју веру преточила у анђелски чин монашког завета.

Слава Господу на свему.

http://www.pravoslavnacrkva.ch/parokhia/bogomoachki-pokret/

[marija]

Зачеци покрета

Убрзо после „Мађарске буне“ настао је у Банату тзв. „покрет побожних". Покрет се ширио и захватао западни Банат, прешао у Бачку, а било га је и по целој Карловачкој митрополији.

После ратова из 1876/8. појава „побожних" нагло је избила у југоисточној Србији, и то у крајевима који су у ратовима највише пострадали. Овде је покрет био сасвим другачији него у Војводини. Покрет се појавио у околини Књажевца и Сокобање и ширио се према Алексинцу и Крушевцу, и — другим путем — преко Сврљига у нишки и пиротски крај. Народ се нагло отпочињао скупљати на откопаним темељима цркава. Проналазачи су кадили зидине, палили кандила, молили се Богу и говорили свету како им се открило да треба ту да копај

Богомољачки покрет током Првог светског рата

Покрет побожних појавио се и за време Првога светског рата како на Солунском фронту тако и у заробљеничким лагерима. На фронту покрет се шири и привлачи на себе пажњу војних власти те се поставља питање Врховној црквеној управи на Крфу о тој појави. У реферату о војницима-богомољцима спомиње се: скупљање на молитву, читање Светог писма и општа коректност чланова покрета. Преживели ратници жалили су се касније да су им на Солунском фронту једно време одузимали молитвенике и Свето писмо, гонили их да мрсе за време поста и кажњавали. Тек после повољног одзива митрополита Димитрија о војницима-богомољцима, гоњење је престало. Владика Николај у својој књизи о богомољцима Диван спомиње како се овај покрет био спонтано појавио и у заробљеничком логору у Нежидеру.

После рата, покрет је захватио Шумадију, Мачву, Стиг, Поморавље, Војводину и Семберију.

Богомољци у Шумадији и Поморављу, и другим крајевима, практиковали су и заједничке молитве по кућама. Ти молитвени скупови по кућама били су један од разлога да су се многи наши свештеници одбијали од богомољаца. А било је и других разлога. Ретко се ко од свештеника могао помирити с тим да по његовој парохији проповедају некакви „народни проповедници". Долазило је око тога до немилих сукоба. Догодило се чак да је свештеник из Великог Орашја тужио своје богомољце полицији. Поред тога, богомољци су понекад ћутке, а понекад и гласно тражили од овога свештеника да буде више свештеник и били му као неки тутори и контролори.

Познат је чланак владике Николаја Велимировића у црквеном листу „Гласнику": „Не одбацујте их!" где је он затражио разумевање цркве за овај покрет и његове чланове. Убрзо после овога, свештенички орган „Весник Српске цркве" прештампао је овај Владичин апел и донео „Отклик на поклич Не одбацујте их", отпочевши читаву серију чланака у корист богомољачког покрета.

У каснијим годинама у богомољачком листу Хришћанска заједница читамо: 32 свештеника су вође богомољачких братстава, а још преко 150 њих помаже наш Покрет (извештај из 1929). И касније: „у организованим братствима активно раде 83 свештеника, а има их двапут више који наш покрет толерирају и помажу". Према 3.000 свештеника, колико их је тада било, то и није баш тако много (ни сваки десети!).

[marija]

Народна хришћанска заједница

На Светог Илију 2. августа 1920. године одржан је први велики богомољачки сабор код старе цркве светог Ђорђа у Крњеву близу Велике Плане. Као изасланик митрополита Димитрија сабору је присуствовао владика Николај.

Нешто касније покрет је и званично регистрован као Народна хришћанска заједница.

Након тога одржан је 23. октобра 1921. године у Крагујевцу збор представника покрета. На њему је изабрана управа на челу са епископом Николајем Велимировићем.

Средишња канцеларија НХЗ, чије је седиште кратко време било у Београду, преселила се тада у Крагујевац, где је већ постојало бројно богомољачко братство и ту већ јануара 1922. отпочела са издавањем друштвеног листа и других побожних књижица.

Већ 1923. набављена је мала половна ручна штампарија и отпочето на њој штампање прво мањих књижица, а касније и самога листа. У Централи су се неко време заносили мишљу да се ту у Крагујевцу подигне дом НХЗ и да се набаве машине за израду икона и отпочело се са скупљањем прилога. Пошто није скупљено довољно средстава ни за једно ни за друго, сазидана је тим новцем само зградица на плацу добротворке Јовановић и ту је (1928) смештена нова штампарска машина за коју су материјална средства дали професор др Михаило Пупин из Њујорка и Васо Ћуковић из Денвера (Колорадо, САД). Касније је 1930. за ту машину набављен и уређај на електрични погон.

Прве три године у Крагујевцу су одржаване и све годишње скупштине НХЗ. Године 1924. одржана је прва скупштина изван Крагујевца и то у манастиру Јошаници код Јагодине на којој су били присутни епископ охридски Николај и епископ битољски Јосиф. На тој је скупштини примљен нацрт нових, проширених Правила Православне хришћанске заједнице која никада нису добила потврду Светог архијерејског сабора. Тада је званично основан и Мисионарски ред НХЗ.

Да би се ти „мисионари", „народни проповедници" или „ревнитељи православља" могли на терену супротстављати секташким проповедницима и продавцима књига, одржавани су за њих тзв. мисионарски течајеви или курсеви. Први је такав течај одржан у манастиру Светом Роману већ 1923, а други у Крагујевцу 1926. године. Трећи је одржан у манастиру Раковици 1929.

Епископ Николај је после одржао још пет таквих течајева: 1932. у манастиру Свети Наум, 1937. у Крагујевцу, 1939. у манастиру Благовештењу и 1940. два курса у Жичи.

У часописима „Хришћанска заједрица" и „Мисионар" и у књизи „Диван" често се спомињу имена неких од тих „народних проповедника": Иван Благојевић, из Ратара код Смедеревске Паланке; Живан Аночић, из Шопића код Лазаревца; Бранислав Стефановић, из Скобаља код Ваљева; Настас Станковић, из Тољевца код Варварина; Драгослав Глишић, из Риљца код Трстеника; Милисав Димитријевић, из Букуровца код Крагујевца, сада игуман Гаврило; Исаило Ђокић, из Бреснице код Чачка; Чеда Јеличић, из Калудре код Рековца; Петар Козлић, из Шашинаца (Срем); Богиња Мићић, из Крупња (Шабац), потоња игуманија Јефимија; Милосав Радојевић, из Чукојевца (Краљево), потоњи јером. Мелентије; Станко Маричић, из Крагујевца, сада монах Серафим; Милован Стефановић, из Петровца Пожаревачког, сада игуман Димитрије; Данило Митровић, из Пољане (Пожаревац) сада парох у родном месту; Радослав Митровић, из Велике Плане; Богосав Војиновић, из Салаковца (Пожаревац), сада јером. Михаило; Драгутин Обрадовић и Живко Животић, из М. Градишта; Светолик Миленковић, из Г. Бранетића код Г. Милановца; Ника Кекез, из Кикинде (Банат); Димитрије Орсић, из Даља (Епархија сремска); Алекса Ристић, из Буковице код Бијељине; Јован Сарачевић, судија из Београда (сада епископ у Едмонтону — Канада); Богољуб Стојков, из Долова (Банат); Војислав Пробојчић, из Бингуле (Срем); Драгиња Бошковић, слепа песникиња и рецитаторка из Београда; Радојица Мирковић, из Прова код Владимираца; Петар и Десимир Старчевић, из Суводања код Ваљева; Бранко Симеуновић, из Горње Трнове (Босна); Стеван Малић, из Трнаве (Босна); Бошко Топаловић, из Коњевића код Чачка, сада јером. Рафаило; Милија Ристивојевић, из Гојне Горе код Ужичке Пожеге, сада јеромонах Митрофан; Радослав Савић, из Бошљана код Варварина; Божа Чеперковић, Рсавци код Врњачке Бање; Чедомир Недељковић, Плужац код Осечине Ваљевске; Драгољуб Матић, Поточац код Варварина; Петар Пелемиш, Пожарница код Тузле; Стеван Симић, из Горње Трнове (Босна); Јевтимије Стојановић, Брејановце, Печењевац; Гаврило Томић, из Диваца код Ваљева; Драги Милетић, из Сугубине код Крагујевца; Милутин Бранковић, из Брадарца код Пожаревца; Чеда Милосављевић, из М. Орашја код Смедерева и др.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%82

[marija]

ДИВАН

Епископ Николај (Велимировић)

ПРЕДГОВОР

Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представљао читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује.

Шта је овај Покрет био у суштини, изложено је у овој књизи. Они који га нису познавали, осуђивали су га и исмевали. Они који су га површно познавали, односили су се пасивно према њему. А они који су га добро познавали, били су њиме одушевљени, полажући на њ велике наде у правцу духовноморалног препорођаја српског народа.

Међу овим последњим био сам и ја. Преко двадесет година ја сам активно учествовао у овом Покрету и пратио његово делање. Па како је већина од знаменитих чланова овог Покрета отишла Богу на истину ‡ било да су умрли обичном смрћу било да су намучени и убијени од нациста и комуниста ‡ сматрам за дужност, као један међу најстаријим њиховим пријатељима, да кажем новој генерацији српској, ко су били и шта јесу српски богомољци. Да разбијем маглу сумње односно православности и црквености Богомољачког покрета. Да кажем и покажем, да овај Покрет није био неки протестантски "ревивал", који плане па се угаси, него један трајан и истрајан верски успон, који је органски растао изнутра, из душа људских жедних Бога, па се постепено ширио изван и раширио свуда међу Србима у Југославији.

Дужан сам да кажем истину о српским богомољцима још и за то што сам био одређен од Светог архијерејског сабора за руководитеља и попечитеља овог Покрета. И био сам то кроз пуних двадесет година. Трудио сам се да овај Покрет простог сељачког народа очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ уносили странци намерно а домашњи по незнању. И сваке године морао сам подносити извештај Сабору о стању и развитку тог Покрета.

Наш српски Богомољачки покрет је самобитан и самосвојан. Он се заснивао на личним духовним доживљајима појединаца нарочито у дуготрајном ратовању од 1912. до 1918. године, што значи на чудесима. Због тога су чудеса Божја основна нит ове књиге. То је разлог што сам ову књигу назвао "Наука о чудесима".

Богомољачка централа у Крагујевцу издала је од 1919‡1941. године равно 101 књигу, осим стално издаваног месечног часописа, "Малог Мисионара" и многобројних религиозних брошура и листака. Штампарију овој централи подарио је покојни Михајло Пупин.

При саставу ове књиге ја нисам могао имати под руком сав онај огромни материјал, живећи у туђини последњих 10 година. Саставио сам је на основу нешто сачуваних бележака и личног сећања.

У наше време код Западних народа, особито у Америци и Британији, огромно је порасло научно интересовање за мистериозне упливе онога света на људе као: исцељење сваке болести помоћу вере и молитве, незнани, гласови, пророчки снови, необичне визије. Све оно што се раније сматрало сујеверјем простог народа, сада научници са свом збиљом предају емпиричком испитивању, ‡ свега тога необичног, натприродног и чудесног.

Српском народу није потребно то доказивати, јер он сам може пружити доказе онима који не знају. Из свог огромног духовног искуства.

Пуштајући ову књигу у свет, ја се молим Господу Богу да користи свима читаоцима: да обрадује верне, да оснажи маловерне и да поврати вери безверне.

У Њујорку 1952. Епископ Николај

 

http://www.geocities.com/Athens/Sparta/6701/d1.html

[marija]

Сви устају, брат Божа отпочиње а сав збор пева:

Помози нам, вишњи Боже,

Без тебе се ништ' не може:

Ни орати, ни копати,

Ни за правду војевати.

Помози нам, вишњи Боже,

Без тебе се ништ' не може:

Ни родити, ни умрети,

Нити болест преболети.

Помози нам, вишњи Боже,

Без тебе се ништ' не може:

Ни грешнику покајати,

Ни са братом запевати.

Помози нам вишњи Боже,

Без тебе се ништ не може

А с тобом се све постиже

И у вечни живот стиже.

За време док смо ми певали зауставише се кола пред капијом Дивостина, и к нама се упутише три непозната човека. Приступише епископу и представише се. Најпре се представи један од њих, - који је говорио српски, - као неки виши чиновник из Београда, па онда он представи другу двојицу који беху Енглези. Један од њих звао се Патерсон, књижевник и новинар из Шкотске, а други Карингтон, пастор из Велса. Кад ми завршисмо песму, устаде Карингтон па нам рече.

- Нисмо дошли међу вас случајно, него баш намерно. Чули смо за хришћански Богомољачки покрет међу Србима, па смо желели да га упознамо. За нас двојицу ово је срећна прилика да се нађемо баш на вашем годишњем сабору. Ако нас примите ми ћемо вам бити благодарни, - ако ли нас не примите, ми ћемо се без зловоље удаљити.

- Примамо, примамо! зачу се из многих грла.

И наш рад се настави.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Divan/Nikolaj090201.htm

[Guest Alefshin]

Dveri_vladika_nikolaj_i_bogomoljacki_pokret.avi

[marija]

Игуман Сретењски отац Атанасије исприча, како је он под упливом Богомољачког покрета отишао у монахе. У његовом селу Бресници богомољство је почело расти после Светског рата. Ојачало је нарочито трудом попа Алексе Тодоровића, који је тачно онако живео како је људе учио. Србина је тешко занети лепим речима без добрих дела, као ни шареним банкнотама без златне подлоге. Српски народ осећа се усамљен у овој новој држави Југославији. Све му је некако постало страно у његовој сопственој кући сем цркве православне, која једина чува српско име, светиње и традиције, још и барјак национални са крстом. Зато, мислим, да греше они свештеници који с презрењем гледају на овај народни покрет који значи покрет ка Богу једног мученичког народа, одвојеног, несхваћеног и занемареног од интелигенције. Неки попови не желе богомољце у својој парохији бојећи се њих као неке моралне контроле над њиховим животом. Други опет не желе их зато што богомољци захтевају да се уредно служи у цркви. А ја вас уверавам, да многи богомољци, иако нешколовани, знају и разумеју богослужења као да су учили богословију. Ето од чега зазиру нека браћа свештеници. Жале се кад им је црква празна, а опет није им драго кад је црква пуна! Ко ће им угодити? И зашто онда нашу свету цркву називамо народном? По Божјем промислу и молитвама Светога Саве овај се покрет ка Богу почео ширити по свој земљи нашој одмах после рата. Почео се ширити баш кад је најпотребнији био, кад смо после сјајних победа у биткама почели трпети морални пораз за поразом у миру не стидети се ни Бога ни своје историје. Само нас Бог може спасити јер смо, кажем вам, на ивици пропасти. Зато Њему једином треба скрушено да се молимо.

http://www.geocities.com/Athens/Sparta/6701/d2.html