Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Зоран · Јануар 18, 2011

Св. Арх. Литургија у Бијелом Пољу

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije2/mostar_170111/album/

У недјељу пред Богојављење 16. Јануара у цркви Светог Вазнесења Господњег у Бијелом Пољу, Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски г. Григорије уз саслужење свештеника: протојереја-ставрофора Радивоја Круља, јереја Зорана Илића, јереја Миодрага Вртикапе и ђакона Владимира Вукановића...

Бесједа Епископа Григорија

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/audio/grigorije_160111_.mp3

У присуству великог броја вјерника Епископ Григорије се обратио вјерном народу пригодном бесједом. На крају Свете Литургије домаћини су приредили богату трпезу љубави за све присутне и наставили дружење у парохијском дому.

Јереј Миодраг Вртикапа

Зоран · Јануар 30, 2011

Интервју Епископа Григорија недељнику ВРЕМЕ

Повратак у Мостар

новинар:Јелена Јоргачевић

ВРЕМЕ: Ваше преосвештенство, волела бих да почнемо овај разговор освртом на Ваше писмо владикама из 2008, којим сте уздрмали јавност, како црквену тако и лаичку. Говорили сте о дубоким проблемима који потресају нашу Цркву, о чему се до тада ћутало. Како сада гледате на то писмо?

Не треба се освртати уназад. Истина је Христос – Црква, тј. заједница људи у Христу. Када то имамо на уму, јасно нам је да нико појединачно не може проглашавати себе истином, и у том контексту апсурдно је помислити – „Истина, то сам ја“...

Тешко је говорити о СПЦ данас, а да не поменемо догађаје који су уследили у вези са бившим владиком Артемијем. У фебруару прошле године Синод СПЦ-а, чији сте Ви члан, привремено га је разрешио управљања Епархијом. У мају га је Сабор пензионисао. До јесењег заседања Сабора није било никаквог суђења па делује као да нисте поштовали основну претпоставку невиности. Зашто је то тако?

Такав закључак нема реалног утемељења. Рашчињени владика Артемије је у неколико наврата саслушаван пред црквеним органима. Разлози његовог пензионисања – а потом рашчињавања – за Сабор су сасвим јасни. Епископима у првом степену суди Синод, а Сабор, као највиша црквена инстанца, у другом степену, који је истовремено и последњи. Дакле, Сабор Српске православне цркве поставља епископе, али их исто тако на основу утврђене канонске одговорности лишава епископског достојанства.

Мислите ли да се однос бившег владике Артемије према Сабору неће променити?

У историји Цркве било је примера који сведоче о кајању и на самртничком одру. Наравно да бисмо се сви обрадовали и најмањем облику покајања.

Део верника као највећу бригу, када је у питању СПЦ, види у њеном позитивном ставу према екуменизму. Ви сте члан Европског савета цркава (ЕСЦ). Колико сам читала, чини ми се да сусрети на том нивоу изгледају знатно другачије од онога како их већина људи замишља. Је ли то тачно?

Ми се сусрећемо и разговарамо са протестантима. Постоје различите фракције, и они покушавају да у својим земљама заштите себе и своје заједнице. Прочитали су и чули Јеванђеље, имају неку побожност и веру. И, наравно, људи су, интелигентна бића, и схватају да ако се боримо за статус хришћана у Европи, онда је боље да се боримо заједно. У том смислу, ти сусрети су више договарање о томе како једни другима можемо да помогнемо, а разговара се и са институцијама ЕУ.

Недавно је седиште Епархије захумско херцеговачке премештено из Требиња у Мостар, где је и било до 1992. године. Изјавили сте да је то један од најважнијих догађаја у историји Ваше Епархије.

То је један од најважнијих догађаја у новијој историји Епархије. Епископско седиште је враћено у град у којем се налазило пре рата. Мостар је веома занимљив град, посебно са српског гледишта. Први правосвлаци који су се настанили у овом граду били су монаси, попут Прокопија Чокорила који је ту дошао у 16. веку. Посматрано у целини, у долини Неретве православни хршћани живе још од раних векова, о чему сведоче бројна археолошка налазишта. Мостарски књижевни круг је изнедрио велике српске писце и песнике – Ћоровића, Дучића, Шантића. С друге стране, осим српских духовних и културних делатника, значајан траг су оставили и српски трговци, иначе велики задужбинари. Нажалост, Мостар је данас подељен град на источну и западну обалу. Једино Срби функционишу на обе стране. Али их има мало јер повратак и обнова кућа напредује веома споро. Ипак, како год било, данас их има више него оног дана када је у Мостар дошао Прокопије Чокорило. Тада је било око 800 Срба, пред последњи рат било их је око 40 000, сада их има око 5 000, 6 000. Претежно старих, али има и младих и деце.

Од Коњица до Ивањице у рату је порушено 35 цркава, од тога и Саборна црква у Мостару и манастир Житомислић, као најзначајнији. Скоро све смо обновили, осим Саборне цркве и цркве у Благају. Данас у Долини Неретве стално живи и служи девет свештеника. Присуство Срба у Мостару нешто је сасвим природно и нормално јер је овај град, између осталог, познат по суживоту народа различитих култура и конфесија.

И Ви сте одрасли у месту које је било мултинационално, у Варешу. Како је изгледало Ваше детињство?

Вареш је лепо рударско место. Било је највише римокатолика, потом муслимана и православаца. Римокатолици су ишли у цркву, муслимани имали понешто веронауке, а ми православни скоро ништа. Код нас је само долазио свештеник да свети водицу и славила се слава. То је било све.

Бавио сам се разним спортовима, био сам опседнут тиме, понешто ми је и ишло. Негде око петнаесте године веома снажно сам поставио питање смисла живота, почео да читам и некако сам открио Цркву и Библију. Кренуо сам у цркву као дечак од петнаест година, што није било једноставно у оно време. У цркви би били пет, шест бакица, свештеник и ја. Сећам се да сам се стидео. Пошто је црква била у центру града, када се заврши литургија искакао сам брзо да ме не виде другари из школе. Међутим, након неколико година сви су кренули у цркву и ја сам се тада осећао јако важан.

У том периоду, ко је на Вас највише утицао?

Деда по мајци ми је био као отац. Он и ујак моје мајке били су у Другом светском рату у логору. Када се рат завршио, мајчин ујак је отишао у Београд, никада се више није вратио у Босну. Код њега сам ишао у Београд у посете. Отац ми је умро када сам имао три и по године. Причали су ми да веома личим на њега, психички и физички, али ја га, нажалост, нисам запамтио.

Мислите ли да губитак обележи човека?

Сигурно. Неки психолози кажу да дете почиње да памти од неког потресног догађаја. Сећам се тренутка када сам целивао умрлог оца и чини ми се да сам од тада почео да памтим.

Кажете да сте са петнаест година почели да одлазите у цркву. Али опредељење за монаштво је нешто сасвим друго. Ви сте били сте јако млади када сте се замонашили. Како је дошло до те одлуке?

Дуго сам одлучивао, од осамнаесте године сам први пут почео размишљати о монаштву. Али сам искрено размишљао и о томе да се оженим. И једно и друго је било отворено као могућност. Читајући теолошке списе, заволео сам Свету гору и монаштво у оном изворном облику. Ишао сам тамо једанпут годишње и маштао о томе како ћу једног дана постати прави монах. А онда је дошао и рат.

Када је почео рат, Ви сте се налазили у Београду на студијама. Били сте један од главних вођа студентских демонстрација против Милошевића. О чему сте у том тренутку размишљали?

Имали смо илузију да можемо да зауставимо рат. Али сам брзо схватио да нисмо у могућности да ишта конкретно урадимо, и да можемо да будемо или злоупотребљени или на неки други начин скрајнути. А одувек сам имао такав карактер – ако нешто не могу да урадим, онда потпуно одустајем од тога. Никада нисам ствари могао да радим напола. С друге стране, у једном моменту сам осетио да нисам за револуцију у којој треба да рушимо и убијамо да бисмо неког срушили, али нисам био ни човек који може нешто да очекује од плишане револуције.

У медјувремену, на самом почетку рата, мој рођени брат је био рањен и једва је преживео. Живот су му спасили људи који су га четрнаест сати носили кроз шуму до болнице на Палама. Онда је пренесен на Бањицу и ту му је спашен живот. Тог дана су ми погинули кум и његов отац и један врло добар пријатељ. Усред те револуције донео сам коначну одлуку, отишао у манастир Острог и тамо се замонашио.

Колико је на Вас и Ваше политичке ставове утицао владика Атанасије (Јевтић)? Јер он је тада био оштри критичар Слободана Милошевића.

Скоро смо сви ми, као студенти теологије, били против Милошевића. Од почетка сам доживљавао Милошевића као комунисту. А нама је то била најгора ствар јер смо као омладина која је у то време ишла у цркву били маргинализовани. Владика Атанасије је осећао шта млади људи мисле и можда смо у том погледу ми једнако утицали на њега као и он на нас. Све је то било пуно наивности, није било рационално, али је било искрено. Но, понекад стварно треба послушати младе јер они боље осећају него што знају. Било је оних који су нас потајно подржавали. Међу њима су били покојни Жика Стојковић и Матија Бећковић. Било је то за нас веома подстицајно и значајно. Ипак, брзо сам увидео да смо немоћни и да су они који су били за Милошевића опаснији, моћнији. А било је међу студентима и „убачених“. Све то ми је било мучно и отишао сам својим путем. И још нешто, када је почео рат, имао сам само једну мисао – да морам да будем у Босни и Хрецеговини из које сам и дошао, а у којој се умирало и страдало. Али, нисам могао да будем војник у рату јер у том случају не бих могао бити свештеник. Тако сам постао свештеник у рату.

Шта је значило бити свештеник у рату?

После месец дана проведених у Острогу, дошао сам у Тврдош и на специфичан начин сам, као свештеник и монах, осетио рат. И то на један од најреалнијих начина. Ишао сам на сахране. Сахрањивао сам по двоје, петоро, двадесеторо људи који су били млађи од мене, а ја сам тада имао 23 године. Гледао сам децу која остају без очева, а носећи трауму одрастања без оца – то ми је увек било нарочито тешко и болно. То су били здрави људи који су погинули у пуној снази. А посебно је било страшно у Невесињу, тамо смо ишли само на сахране, и то врло често. У суштини, некада ми се чини да су једини прави војници били ти који су се борили за свој праг, за своју кућу. Али и један за другога.

На који начин је то искуство рата утицало на Вас?

Ма где човек да се налази у рату, он има једно снажно искуство живота. Почињемо да схватамо да у том тренутку искрсава пред нас питање вечности и пролазности живота. Тада се најбоље види колико су људи слаби. Када добију машинке, пушке у руке, они најслабији постану окрутни. Једино људи са озбиљним и јаким карактером имају контролу над оружјем.

Понекад размишљам – чини ми се да бих дао живот да су људи које сам сахрањивао живи. Али, ништа не бих дао за то искуство које сам тада стекао. Можда ми се због тога у овом свету често све чини просто. У ствари, у рату је све могуће осим лажи. Ту се све види. Рат је један интезивиран живот, све се одвија као и у миру, само на бржи и јаснији начин. Верујем да је чак било теже мајкама и сестрама које су са зебњом чекале у својим домовима него њиховим ближњим на ратиштима. Биле су у сталном ишчекивању. Колико их је само умрло чекајући вести. Често се мисли да је то политика, да је то само прича, а то је много више од тога. Јесте и то, али и живот много шири од политике, и то суров живот. Забележен је случај једног доктора у Требињу који је свом куму без анестезије оперисао срце и ушао у све светске уџбенике медицине. Једноставно се много тога издешавало. Једина утеха је била што је, у исто време када сам сахрањивао стотине људи, било и крштења. Крстили смо око 10 000 одраслих за четири године у Тврдошу. Када је завршен рат и када смо почели да обнављамо манастире и цркве, ти људи су нам помогли. И скоро сви овдашњи свештеници су тада били деца и сви су одрасли са нама у Тврдошу. Били су безазлени, изгледали су као деца, а опет су били тако озбиљни. У рату се брже и сазрева.

Да ли сте се за време рата сусрели са неким од оних који су тада водили земљу, војску?

Са многима. Са генералом Младићем два пута. Мислио сам, вероватно као и сви, да је генерал Младић висок три метра. Прво изненађење је било то што је веома личио на мог друга из детињства, а друго што сам био знатно виши од њега. Али, и он се збунио. Тада сам имао браду до појаса, па ме је упитао: „Колико ти је попе требало да ти нарасте толика брада?“, одговорио сам: „Година дана“, што је била истина. А он каже: „Лажеш попе“. Имао је проницљиве очи и био је врло живахан. Више пута сам срео и Радована Караџића. Нисмо пуно разговарали, више у пролазу. Долазили су и Добрица Ћосић и Војислав Шешељ. Овом другом сам дао крштеницу пошто су га оптуживали да није био крштен. А био је, и то у манастиру Завала, који је порушен у рату, али су књиге крштених сачуване. Све су то били обични људи на тешким и одговорним позицијама у непредвидиво и сурово време.

Када бисте упоредили себе онда и себе данас колико мислите да сте се променили?

Тешко је говорити о себи. Човек се умногоме мења, на разне начине, и околности утичу на њега. Али мислим да је оно што се мало мења – човеково срце. И кад човек чини добро и лоше, оно остаје нетакнуто. Као да је то неки Божији залог у човеку. А срце се мора ослободити свега коначног да би се у њега уселило бесконачно. Оно треба да се ослободи од коначних жеља за влашћу, славом, страшћу, за разним моћима.

Да ли Вама то успева, да потпуно ослободите срце од коначних жеља?

Не знам, али верујем да Бог чува срце човека.

Ваше преосвештенство, прошла је прва деценија Вашег епископства. Шта је, по Вама, најважнија ствар коју сте урадили?

Жива Црква, мноштво људи који иду у цркву и живе хришћанском вером је нешто најдрагоценије што нам се догодило у протекле две деценије. У међувремену се и доста тога градило и изградило. Разговарамо у манастиру Светих апостола Петра и Павла, из деветог века, који је био напуштен и разорен. Сада је у целости обновљен и у њему живи десетак сестара. Херцеговина је, осим што је војводство Светог Саве из којег је он отишао у Свету гору, освећена и кроз Светог Василија Острошког и Тврдошког. Свети Василије нас је походио 1996, када је ћивот са светитељем пронесен кроз Требиње, а потом накратко постављен у манастир Тврдош на поклоњење верницима. То је била идеја оца Лазара, покојног игумана острошког, и моја. Успели смо да добијемо благослов од митрополита Амфилохија и владике Атанасија. А одмах потом и патријарха Павла.

Укратко речено, много се радило. Надамо се да ће Епархија ускоро у целости моћи да живи од свог рада. Интересантно је и то да ни за једну цркву, осим за Саборну када смо је обнављали, нисмо тражили прилоге од народа. И никада не сакупљамо прилоге од народа. Али су нам помагали богати Херцеговци који не живе овде. Они могу и желе да помогну. Херцеговина је чудесна земља и по томе што у нашој епархији има 70 000–80 000 становника, а имамо 250 цркава. Истини за вољу, нису све велике. Углавном су то мале, скромне херцеговачке цркве, али има и оних велелепних.

А да ли је бизнис нешто чиме један Владика сме да се бави? Без обзира што доноси добит Цркви.

Владика треба да буде и јесте домаћин епархије, па Ви просудите сами. Но, на све критике такве врсте користим један лек који увек помаже, а то је реч Светог Јована Лествичника, који каже: „Онај који је хтео да угоди свима или је луд или ће полудети“.

Морате признати да се понашате поприлично неконвенционално за једног владику.

Зависи из којег угла посматрате. Не знам шта тачно подразумевате под појмом конвенционално. Трудим се да пре свега слушам предање Цркве и Свето писмо. Један владика мора да се понаша у складу са чином који носи. Црква је за мене простор слободе, али слободе која подразумева потпуну одговорност. (Подсетили сте ме на један интервју Боба Марлија који је, што нисам очекивао, извесну новинарку након критика изнетих на рачун његове неконвенционалности упитао: „Можете ли, можда, то да кажете Исусу, јер он није уопште био конвенционалан?“ Свидео ми се одговор.)

Која је цена тога што се понашате другачије?

Један стари човек ми је једанпут рекао да има људи којима ни Бог не ваља. Није могуће свима угодити. Али, знам да добри људи гледају добро не зато што је неко добар већ зато што хоће да виде добро. Лош човек не види ни оно што је добро добрим. Међутим, људи често говоре да сте за нешто грешни и ако нисте. Онда некако у души правим компензацију, сигурно има ствари за које сам стварно грешан, па се тако успоставља равнотежа. Али, оно што је веома битно када примате критике – јесте да се према њима не односите као да не постоје. Оне су важне, без обзира ко их изговара, и треба их макар „пропустити“ кроз главу. Мени су много пута биле корисне. Некада се човеку смучи, згрчи му се стомак, али онда добије мотивацију и жели да напредује, да се поправи. Потребно је издржати до краја јер, како каже један велики светитељ, „Добар борац прима ударце и побеђује“. Многи људи воле задавати ударце, али када крене контранапад, онда почну да узмичу, говорећи „нећемо сада овако“. Само се прави борац тешко одлучује за ударац јер зна шта следи после тога.

Ако се не плашите удараца, чега се плашите?

Као што би рекао Његош, нема тога ко се не плаши нечега. Ако ничега, а оно своје сенке.

Када сте то већ поменули, морам да Вас питам. Је ли истина да сте у војсци били у затвору?

Био сам три дана. Неки десетар натерао младе војнике да чисте ходник у три после поноћи. А ја сам већ био стари војник и рекао сам им да иду на спавање јер нико нема право да их примора да то ураде. Онда се појавио официр, дошло је до инцидента, и тако сам завршио у затвору.

Споменули сте неколико пута патријарха Павла. По чему мислите да су он и садашњи патријарх српски Иринеј слични, а у чему се разликују?

Интересантно је да мало ко помиње да су они иста школа, призренска. И то се види, може се препознати. Људи врло широких погледа, мудри, искусни. Наравно да постоје разлике, али је сваки за своје време веома добар. Увек бива ту онај који треба да буде. Не дај Боже да је неко други уместо патријарха Павла био на трону Српске православне цркве за време ратова. Толико је било напада на Цркву, али он је све то јеванђељском чистотом отклонио и то је невероватна Божија промисао и његов подвиг.

Пред крај само, на чему најпре треба да се ради код наших људи?

Треба много да се ради. Поготово на заједници, али и на ентузијазму. Најлакше је предати се, оставити, рећи „не могу, нећу, нико неће, а што бих ја“. То се нипошто и никада не сме. Људе морамо учити – не само речима него и примером – да лакши пут често није прави избор. Тежак и узак пут човека чини спремнијим за велика дела, а широк и лак пут раслабљује вољу и неретко одводи у пропаст.

ОДНОС ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

То је много озбиљно питање. Али мислим да Црква никада не може да се ограничи на државне интересе. Црква никада неће бити проблем за државу уколико је црква. Увек ће бити корисна држави ако се бави друштвом на прави начин. Сада треба раздвојити шта је друштво, а шта држава. Међутим, наша историја је у том погледу испреплетена.

Много је тешко с обзиром на нашу историју. Мада нигде није регулисано у апсолутном смислу, али постоји свест о томе да је Црква важна и постоји свест у Цркви да је држава неопходност, да људи нису успели да нађу паметнији облик уређења.

ОДНОС ВЕРЕ И РАЗУМА

У последње време сам се бавио питањем односа вере и разума. Чини ми се да је разум јако важан када је у питању вера, и обрнуто. Када све сагледам, када видим тај народ у долини Неретве и њихову тугу и када схватим неправду према њима и према људима на Косову, њихове немоћи – немам други дојам него да смо се понашали неразумно. А интересантно је да су људи који су се понашали неразумно обавезно били људи без вере. Чак су истицали своје неверовање. Предлажем да потпуно укључимо разум, а вера је нешто без чега човек не може да сабере свој разум јер она усмерава.

ВРЕМЕ: А шта је са онима који имају вере, али се понашају неразумно?

Да, постоје и они који мисле да верују и службу Богу чине али се не понашају по разуму. То говори Свето јеванђеље, постоји ревност не по разуму. Неки ревнитељи кажу „православље или смрт“. Не постоји неразумнија парола. Православље је живот. То је исто као када би рекао живот или смрт. И онда кажеш „Да, смрт је мој избор, то ми налаже логика“. Не може бити дилеме између живота и смрти јер слобода, тј. љубав није избор, оно је увек „да“. Не можеш рећи хришћанство или смрт. А људи су спремни под таквом заставом и да убију друге и да сами погину. И да тако изгубе душу, а да не схвате основну ствар –хришћанство је опредељење за „да“, и „за“. Не воли неко некога зато што не воли оног другог, ми неког волимо зато што га волимо.

Да ли онда фанатизам настаје из недостатка љубави или недостатка вере?

Подједнако јер љубав мора бити праћена разумом. То је однос ума и срца који мора бити усклађен. Разум нам је дат као кормилар, да управљамо, срце је комплексније. Али, обоје траже веру као сабиратеља и усмеритеља. Неразумно понашање није хришћанско. А очигледно да се неки људи тако понашају, а називају себе хришћанима.

Зоран · Јануар 31, 2011

Света архијерејска литургија на Св. Атанасија Великог

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije2/petrovo_310111/album/

На празник Св. Атанасија Великог Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Григорије служио је Св. Литургију у Петропавловом манастиру уз саслужење више свештеника наше Епархије и уз присуство вјерног народа и дјеце који су се окупили да прославе имендан Владике Атанасија који носи име овог дивног светитеља чији празник данас прослављамо. Посебна радост је било присуство сестара из Манастира Ормилије са њиховом Игуманијом Мати Никодими као и присуство Игуманије Јелене са сестрама из Манастира Ћелија Пиперска.

Након читања Св. Јеванђеља Епископ Григорије се обратио пригодном бесједом.

Зоран · Фебруар 8, 2011

Прослава Св. Григорија Богослова у Манастиру Житомислић

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije2/zitomislic_060211/album/

Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки Г. Григорије, ове године прославио је имендан у Манастиру Житомислић. Светковина Светог Григорија Богослова отпочела је великим вечерњем којим је началствовао Епископ Атанасије(Јевтић), уз саслужење манастирског братства и мостарских свештеника. Сутрадан на сами празник, литургијом је началствовао Владика Григорије уз саслужење Владике Атанасија, јеромонаха Евтимија из светогорског манастира Симонопетра те игумана и свештеника Захумско-хeрцеговачке епархије. Посебну част својим доласком учиниле су монахиње Благовештењског Манастира Ормилија из Грчке, на челу са преподобном игуманијом Никодимом...

Бесједа Владике Атанасија

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/audio/zitomislic_060211.mp3

Ормилијске сестре исказују посебну и дугогодишњу љубав према нашој Епархији, Епископима Григорију и Атанасију, те несвакидашњу пажњу и помоћ манастирима, свештенству и читавој Херцеговини. Владици на имендан дошли су и игуманија Јелена из Манастира Пипери у Црној Гори са својим сестрама, као и Г. Млађан Ђорђевић савјетник предсједника Србије. Житомислићку цркву испунило је мноштво народа и дјеце. Несвакидашњи доживљај овогодишњем слављу допринело је појање ормилијских сестара.

Дуго након литургије за трпезом и у манастирској порти разлегала се пјесма монахиња народа и дјеце. Пјевало се на грчком, српском, португалском, словачком у славу Светом Григорију, у част Владике слављеника а на радост свог сабраног народа.

Зоран · Фебруар 16, 2011

20. Скупштина православља у Дубровнику

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije2/dubrovnik_140211/album/

У Дубровнику је отворена 20. Скупштина православља на којој ће се наредних дана више од 80 учесника из двадесетак земаља бавити питањем мултикултурног пројекта у многим земљама свијета и проблемом духовног идентитета народа. Организатор конференције је Епархија захумско-херцеговачка и приморска и Црквена општина Дубровник и први је значајнији међународни скуп Фонда јединства православних народа који се одржава у овом граду...

Конференцију "Резултати мултикултуралног пројекта модерне Европе и проблем духовног идентитета нација", у чијем раду учествује и делегација Народне супштине Републике Српске /РС/, отворио предсједник Међународног друштвеног фонда јединства православних народа Валериј Аркадијевич Алексејев из Москве.

Учесници скупа, који траје до 17. фебруара, су посланици националних парламената, научни и културни радници, теолози и богослови. У делегацији Народне супштине РС, која борави у Дубровнику, су потпредсједница парламента Сњежана Божић, те посланици Гордана Дукић и Споменка Стевановић.

Поздравне ријечи учесницима и гостима упутили су и Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, представници католичке цркве и исламске вјерске заједнице.

Више од 80 учесника конференције из више од 20 земаља, посланика националних парламената, научних и културних радника, теолога и богослова, изнијеће своје виђење мултикултурног пројекта у многим земљама свијета о теми "Неки закључци мултикултуралног пројекта у савременој Европи и проблеми духовног идентитета народа", најавио је дубровачки парох Горан Спаић.

Дводневне сесије конференције одржаваће се у хотелу "Либертас - Риxос" у Дубровнику, а након завршетка посљедњег засједања, у сриједу, 16. фебруара у 17. 00 часова биће одржана конференција за новинаре.

извор: Срна

Зоран · Фебруар 18, 2011

Промоција књиге "Руски конзулат у Дубровнику..."

Пред великим бројем окупљених на празник Сретења Господњег 2011.год у дворани хотела Либертас-Риксос представљена је књига проф.др.Раде Петровића „Руски конзулат у Дубровнику од оснивања до 1878. године“,коју је крајем прошле године објавила Српска православна црквена општина дубровачка из Дубровника. Поздравне уводне ријечи окупљенима упутио је дубровачки парох Горан Спаић,посебно поздравивши амбасадора Руске федерације у Републици Хрватској господина др.Роберта Маркаријана, Епископа Захумско херцеговачког и приморског господина Григорија и господина др.Радована Биговића професора и продекана Православног Богословског факултета у Београду. Затим представнике Католичке цркве, дон Тому Лучића, ректора цркве Св.Влаха, и свештенике дон.Ивицу Первана и дон.Петра Палића, имама дубровачког Салкана еф.Херића, господина Боба Тошовића представника јеврејске општине у Дубровнику.

О овој вриједној историјској књизи пуној значајних података и докумената почео је говорити млади дубровачки историчар умјетности Иван Виђен, иначе уредник овог издања, затим директор Лексикографског завода Мирослав Крлежа из Загреба Влахо Бохишић, те сам аутор др.Раде Петровић.

Др.Раде Петровић (Дубровник, 1932) је био дугогодишњи професор савремене историје на Одсјеку за историју Филозофског факултета у Сарајеву. Био је гостујући професор на универзитетима у Риму, Милану, Венецији, Падови, Анкони и Барију, те на Историјском факултету московског државног универзитета Ломоносов. Дугогодишњи декан Филозофско факултета у Сарајеву и члан Универзитетског савјета Универзитета у Сарајеву и предсједник Друштва историчара БиХ.

Ова књига је први покушај цјеловитог приказа дјеловања руског царског конзулата основаног још у доба Дубровачке Републике, а који је наставио дјеловати и у доба аустријске власти над Дубровником.Оснивање руског конзулата је убрзало и оснивање Православне црквене општине јер су службеници конзулата захтијевали од власти Дубровачке Републике да имају за себе али и за остале православне вјернике, мјесто гдје ће бити служена Служба Божија. Велик дио активности конзулата, поготово током 19.вијека био је посвећен геостратешким процјенама Дубровнику сусједних земаља, у првом реду Црне Горе и Херцеговине које су биле под турском влашћу. Осим објављених извора из страних архива и литературе на више језика, посебност је ове књиге и у томе што по први пут нашој стручној и широј јавности доноси интегрални превод текста „Опис Дубровачке Рапублике“ руског конзула Антона Гике из 1792.године и његов оригинал на француском језику у фототипском издању.

Између њихових ријечи о књизи наступао је Београдски мушки хор, под вођством хоровође ђакона о.Влада Руменића, изводећи духовне и старе руске народне пјесме.

ЦО Дубровник

Зоран · Фебруар 21, 2011

Научни скуп "Мирољубиви суживот, узајамно поштовање према светим књигама"

http://gal.eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije2/mostar_200211/album/

У мостарском хотелу „Бристол“ 16.фебруара одржан је научни скуп на тему „Мирољубиви суживот, узајамно поштовање према светим књигама“, у организацији Мостарског муфтијства ИЗ, Научног Института „Ибн Син“ и факултета хуманистичких наука Универзитета „Џемал Биједић“. На скупу су, између осталих, говорили мостарски муфтија Сеид еф Смајкић, Епископ ЗХиП г.Григорије, генерални викар мостарско – дувањске бискупије дон Томо Вукшић, предсједница јеврејске општине Мостар г-ђа Ерна Ципра, гвардијан фрањевачког самостана у Мостару фра Ико Скоко и др...

Владика Григорије је истакао да нема алтернативе дијалогу рекавши да: Имамо искуства суживота и толеранције и то не значи да живимо једни поред других, јер није могуће да живимо једни поред других, а да у исто вријеме не живимо једни са другима.

Зоран · Фебруар 24, 2011

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП

У организацији ФK Црвена Звезда (Београд) и ФK Леотар (Требиње), 27. фебруара 2011. године у Требињу, са почетком у 14 часова, ова два клуба ће одиграти пријатељску утакмицу. Сав прилог од продаје улазница је намијењен за лијечење дјечака Огњена Гудеља из Требиња.

Позивамо све људе добре воље да доласком на утакмицу и плаћањем улазнице, помогну у прикупљању средстава за лијечење Огњена Гудеља.

најава утакмице на сајту ФК Црвена Звезда

http://www.crvenazvezdafk.com/zvezda-u-budvi-i-trebinju-4193-c1-content.htm

Rašo · Март 1, 2011

Предсједник Владе Републике Српске г.Александар Џомбић са својим сарадницима посјетио је у понедјељак, 28.фебруара 2011.године Епископа ЗХиП г.Григорија и сједиште Епархије ЗХиП у Мостару. Премијер Џомбић је изјавио, након разговора са владиком Григоријем, да ће Влада РС наставити да помаже Србима и Српској православној цркви на подручју Мостара, додајући да је РС и ове године у јединствени Фонд за повратак БиХ уплатила значајна средства. "Биће довољно средстава и за повратак Срба на ове просторе", рекао је Џомбић и додао да је на састанку разговарано и о отварању представништва Владе РС у Мостару.

Џомбић је рекао да је Влада РС већ уплатила 60 посто средстава од обећаних 2.000.000,00 КМ за обнову Саборне цркве у Мостару, док Влада Федерације БиХ није уплатила обећана средстава, због чега ће с федералним колегама разговарати о тој теми како би обнова цркве могла напредовати.

"Како буде одмицала динамика радова ми ћемо уплаћивати и остатак средстава", рекао је Џомбић и додао да је разговарано и о осталим пројектима обнове објеката СПЦ на овом подручју - конака, школе и владичанског двора.

Владика Григорије рекао је да ће посјета премијера РС бити подстрек, како српском народу, тако и Цркви која је у Мостару присутна у пуном капацитету.

Инфо служба Епархије ЗХиП

Март 11, 2011

ВЕЛИКИ ПОСТ У НАШЕМ ЖИВОТУ

Протојереј Александар Шмеман

Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примјењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живјели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живјело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свијету. Ритам човјековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убјеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свијет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или двије «символике» - промјене у наш свакодневни живот - одржавати Велики пост?...

Очигледно је, на примјер, да за већину вјерника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље цркву посјећују недјељом, а као што већ знамо, недјељом за вријеме Великог поста литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човјек једва да и осјети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста - као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање - «чега ћеш се одрећи за вријеме поста?» је резиме општег негативног приступа. У «позитивном» смислу, Велики пост се посматра као вријеме у коме морамо извршити своју годишњу «обавезу» да се исповједимо и причестимо (... и најкасније до Цвјетне недјеље» како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење.

Очигледно је стога да се образовала велика непопуларност између духа или «теорије» Великог поста, коју смо покушали да изложимо на бази посних богослужења и, с друге стране, његовог општег и популарног разумјевања које поред лаика веома често дијеле и подржавају и сами свештеници. Увијек је лакше свести духовно на нешто формално, неголи тражити духовно иза формалног. Без претјеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га «одржавамо», изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживјети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не.

Ма колико да су услови у којима ми данас живимо нови и различити, препреке, саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку, ниједна од њих не чини да пост буде «немогућ». Стварни корјени што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот далеко су дубљи. Они се своде на наше свјесно или несвјесно свођење религије на површни номинализам и символизам који представљају пут за заобилажење и бјежање од озбиљности религијских затјева у нашем животу, захтјева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље.

Западни хришћани - римокатолици и протестанти - суочени са нечим што сматрају да је «немогуће», прије ће мијењати саму религију, «прилагодити је новим условима» и тако је учинити «примамљивом». На примјер, недавно смо видјели како је Римска црква свела пост на занемарљиви минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво «прилагођавање» осуђујемо као издају хришћанске традиције и као минимазирање хришћанске вјере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не «прилагођава» и не прави компромис са нижим захтјевима, да би хришћанство учинило «лаким». То је слава Православља, али не и слава православаца.

Не данас, чак не ни јуче, него давно прије, ми смо нашли начина да апсолутне захтјеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властитим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савјест. Метод се састоји у симболичком испуњавању ових захтјева, те симболични номинализам прожима цјелокупан религијски живот. Тако, на примјер, не би нам чак ни напамет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа - сачувај Боже! - просто ми ћемо службу која траје један сат назвати «свеноћно бденије», и гордо објаснити да се ради о истој служби коју су служили монаси у лаври Светог Саве у IX вијеку.

Што се тиче Великог поста, умјесто да постављамо фундаментална питања «шта је пост» или «шта је Велики пост», ми се задовољавамо великопосним симболизмом. У црквеним часописима и новинама се појављују рецепти за «деликатесна посна јела» и парохија чак може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног «укусно припремљеног посног ручка». У нашим црквама објашњава се толико много симболичних, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују не толико са Богом, него са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало веома тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност религије. Наглашавам да у самим обичајима нема нечег рђавог. Када су се појавили нису били средство и израз одређеног друштва да се религија схвати озбиљно. То нису били симболи; био је то сам живот.

Али, како се живот мијењао и све мање и мање био формиран од стране религије у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживјели као симболи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживјело било је, с једне стране, најживописније, а с друге, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама религија почела радије разумјевати као систем симбола и обичаја, умјесто да се симболи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више се труда и напора уложи у припрему посних или ускрсних јела неголи у пост и учествовање у духовној реалности Ускрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом све дотле док обичаји и традиција не буду поново повезани са потпуним религијским погледом на свијет, из кога су и потекли, а симболи не буду схваћени озбиљно. Умјесто симболизирања нашег «богатог» насљеђа» морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот.

Озбиљно схватити Велики пост значи, прије свега, да га посматрамо у основи - као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недјеље припреме за Велики пост. То је вријеме за одговор, за одлуку и план. Најбољи и најлакши пут је слиједимо упуту Цркве - било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недјеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности (митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (посљедњи суд) и о праштању (недјеља праштања). Ови одјељци из Јеванђеља нису зато да буду у цркви само слушани. Суштина је да се «понесу кући» и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живимо.

Ако се овим размишљањима додају молитве: «Отвори ми врата покајања, Животодавче...» и псалам 137 «На ријекама вавилонским», које се пјевају прије почетка поста, човјек почиње да размишља шта то значи «осјећати са Црквом» како литургичко вријеме даје печат свакодневном животу. То је вријеме да се прочита и религиозна књига. Није циљ овог читања да се повећа наше знање о религији. Оно је, углавном, зато да се очисти наш ум од свега оног што га испуњава. Невјероватно је колико је наш ум оптерећен са свим врстама брига, интереса, стрепњи и утисака и колико мало контроле имамо над свим тим. Читање религиозне књиге, концентрација наше пажње на нето сасвим другачије од обичног садржаја нашег мишљења, само по себи ствара другу менталну и духовну атмосферу. Нису то «рецепт» - могу да постоје и други начини да се човјек припреми за Велики пост. Веома је важно да за вријеме ове предпосне сезоне, на Велики пост гледамо са растојања, као на нешто што нам долази од Бога или чак можда нешто што нам сам Бог шаље, као прилику за опомену, за обнову, за продубљивање. Ту прилику која нам предстоји треба да узмемо озбиљно, тако да кад у недјељу праштања кренемо на вечерње богослужење, можемо да будемо спремни да ријечи великог прокимена, којим се објављујеВелики пост доживимо као своје властите ријечи: «Не окрени лице своје од слуге свога, јер сам тужан...»

УЧЕСТВОВАЊЕ У ПОСНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА

Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује цјелокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на некима од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, прије свега, не буге вријеме повећаног присуствовања и учествовања у литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности - могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли би сугерисати сљедећи «минимум» чији циљ није усмјерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста.

На првом мјесту треба да се учини посебан напор на нивоу парохије да се прописно одслужи вечерње у недјељу праштања. Заиста је трагедија да се ова служба у многим црквама или уопште не служи или јој се не поклања посебна брига и пажња. То треба да буде «велики догађај» у парохији, који се дешава једном у години, те стога треба да буде добро припремљен. Припрема треба да се састоји у увјежбавању хора, објашњењу службе кроз проповједи и преко парохијског билтена. Планирање службе треба да буде онда када највећи број парохијана може да буде присутан. Укратко, то треба да буде истинити духовни догађај. Јер, још једном да се нагласи, ништа боље не може да покаже значај Великог поста као кризе покајања, помирења и кретања на заједнички пут, него ова служба.

После тога «предност» треба да се да првој недјељи Великог поста. Посебан труд треба да се уложи да би се бар два или три пута учествовало на Великом канону Св. Андреја Критског. Литургичка функција ових првих дана се састоји у стварању великопосног духовног «настројења», које смо описали као «радосна туга».

Затим, императив је да за вријеме цијелог поста, бар једном присуствујемо Литургији претходно освећених Дарова, са духовним доживљајем, који из ње происходи, - тоталног поста и преображајем бар једног дана у животу стварног очекивања суда и радости. Не прихвата се при овом позивање на услове живота, недостатак времена и сл., јер ако учинимо само оно што се лако «уклапа» у услове нашег живота, тада основни смисао великопосног напора постаје апсолутно бесмислен. Не само у XX вијеку, него уствари од Адама и Еве, «овај свијет» је увијек био препрека за испуњавање Божијих заповјести. Према томе, ништа ново или посебно у нашем модерном «начину живота»! Дефинитивно, све зависи од тога да ли своју религију узимамо озбиљно или не узимамо. Ако узимамо, онда осам или десет додатних вечерњи у цркви, заиста представља минимум. Лишени тих вечерњи, лишавамо се не само љепоте и дубине посних богослужења, не само неопходног духовног надахнућа и помоћи, већ свега оног што пост осмишља и чини дјелотворним. О томе у сљедећем поглављу.

«...ОСИМ МОЛИТВОМ И ПОСТОМ»

Нема Великог поста без пошћења. Изгледа, ипак, да многи људи данас пост не узимају озбиљно, или, ако то и чине, погрешно разумију његов стварни духовни циљ. За неке се људе пост састоји у «престајању» са нечим. За друге је то скрупулозно придржавање одређених правила дијете. И у једном и у другом случају, ријетко се пост повезује са комплетним подвигом који захтијева Велики пост. У ово, као и у другим случајевима, морамо најприје покушати да разумијемо учење Цркве о посту, па онда да се запитамо: како можемо ово учење да примјенимо на властити живот?

Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Он је постојао и још увијек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на примјер у неким специфичним терапијама. Дана сљуди посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Прије свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: Један у почетку Старог Завјета, а други на почетку Новог Завјета. Први је догађај Адамов о «прекидању поста» у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни гријех. Христос - Нови Адам - а ово је други догађај, - почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове грешке је изгнанство из раја у смрт. Плод Христове побједе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста «обавеза», обичај. Он је повезан са мистеријом живота и смрти, спасења и осуде.

По православном учењу, гријех није само преступање неког правила, због чега неко мора да буде кажњен. Он увијек представља сакаћење живота, који нам је Бог дао. Из овог разлога, прича о првородном гријеху нам је презентирана као акт једења. Јер храна је средство за живот; она је та која нас одржава живим. Но у овоме и лежи цијело питање: Шта то значи бити жив, а шта значи «живот»? За нас данас ови термини имају првенствено биолошко значење: живот је тачно оно што потпуно зависи о храни, а више уопштено, што зависи од физичког свијета. Али по Светом Писму и хришћанском Предању, овај живот «само од хљеба» идентификован је са смрћу, зато што је то смртни живот. Зато што је смрт принцип, који у њему непрестано дјелује. Речено нам је, Бог «није створио смрт». Он је Дародавац живота. Како је онда живот постао смртан? Зашто је смрт, и само смрт - једини апсолутни услов онога што постоји? Црква одговара: Зато што је човјек одбио живот онакав какав му је понудио и дао Бог, и више је волио живот који није зависио само од Бога него «само од хљеба». Није он само постао непослушан према Богу, и зато био кажњен. Он је измјенио однос између себе и свијета. Истина је да му је Бог дао свијет за «храну» - као средство за живот; међутим, тај живот је био предвиђен да буде заједничарство са Богом. У Њему је он имао не само свој крај него своју пуну садржину. «У Њему бијаше живот и Живот бјеше свијетлост човјекова». Свијет и храна су били створени као средство заједничарења са Богом, и само аку су били примани Богу ради, могли су дати живот. Сама по себи храна није живот и не може дати живот. Само Бог има живот и јесте Живот. Принцип живота у самој храни био је Бог, а не калорије. То је било једна те иста ствар - јести, бити жив, познавати Бога и бити с Њим у заједничарству. Адмова фатална трагедија је што је он јео ради јела. Штавише, јео је «мимо» Бога да би био независтан од Њега. Иако је то чинио, то је због тога што је вјеровао да је у храни Живот и да, учествујући у тој храни, може да буде као Бог, тј. да има Живот у себи. Упроштено речено, он је вјеровао у храну, док је једини предмет вјере, вјеровања и зависности - Бог и само Бог. Свијет, храна, постадоше његови богови, извори и принципи његовог живота. Он је постао њихов роб. Адам - на јеврејском - значи «човјек». То је моје име, наше заједничко име. Човјек је још увијек Адам, још увијек роб «хране». Он може да тврди да вјерује у Бога, али Бог није његов живот. Његова храна, свеобухватна садржина његовог постојања. Он може да тврди да прима свој живот од Бога, али он не живи за Бога и у Богу. Његово знање, искуство, самосвијест су изграђени на том истом принципу: «само од хљеба». Ми једемо да бисмо били живи, али ми нисмо живи у Богу. Ово је гријех свих гријехова. Ово је осуда смрти изречена над нашим животом.

Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанио животу, да поврати човјека истинском животу, и Он такође почне са постом. «Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни» (Мт 4, 2). Глад је стање у коме постајемо свјесни наше зависности од нечег другог - када хитно и неодложно имамо потребу за храном - показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тијело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим ријечима, вријеме кад смо суочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? Пошто питање није академско, него га осјећам у цјелокупном тијелу, то је такође и вријеме искушења. Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, Он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је повјеровао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човјек неће живјети само од хљеба, него од Бога. Он је одбио да прихвати ову космичку лаж, коју је сатана наметнуо свијету, учинивши ту лаж очигледном истином о којој се више не расправља, основом цјелокупног погледа на свијет, науку, медицину, па можда чак и на религију. Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који и ми још увијек кршимо сваки дан. Према томе, шта је онда пост за хришћане? То је наш улазак у учешће у оном доживљају самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и свијета. Наше ослобођење ни у ком случају није потпуно. Живећи још увијек у палом свијету, у свијету Старог Адама, и будући његовим дјелом, још увијек смо зависни од хране. Али исто као што наша смрт - кроз коју још увијек морамо да прођемо - постаје, силом Христове смрти, пролаз у живот, тако и храна коју једемо и живот који та храна одржава, може да буде живот у Богу и за Бога. Дио наше хране је већ постао «храна бесмртности» - Тијело и Крв самога Христа. Но и свакодневни хљеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свијету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован.

Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човјекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом Лажову који је успио да нас убједи да ми зависимо једино о хљебу, и да цјелокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи такође доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино «постом и молитвом». Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио «Кнеза овога свијета». Стога, ако је неко гладан и установи да стварно може да буде независан од глади, да је може преобразити у извор духовне силе и побједе, тада ништа не остаје од оне велике лажи у којој још од Адама живимо.

Колико смо далеко од обичног разумјевања поста ко чисте исхране, као нечег што је дозвољено и забрањено, од цјелокупног оног површног фарисејства! Дефинитивно - постити значи једну једину ствар: бити гладан, или ићи до границе људских могућности које су у потпуности зависне од хране, и будући гладни, да откривамо да ова зависност није потпуна истина о човјеку, да је сама глад, прије свега духовно стање, и да је она у својој крајњој реалности глад за Богом. У раној Цркви пост је увијек подразумјевао потпуно уздржање, стање глади које је доводило тијело до крајњих граница. Овдје ми, међутим, откривамо де је пост као физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: «... постом и молитвом». Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења Божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би био заиста самоубиство. Ако је сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избјегнемо искушење. Физички пост, ма колико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора - од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вјештина којом су у потпуности овладали светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вјештину упражњавамо без пажње и опрезности. Цјелокупно посно богослужење представља непрестани подсјетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога.

Из овог разлога нама је првенствено потребна духовна припрема за посни подвиг. Она се састоји у томе да се молимо Богу за помоћ да наш пост учинимо богоцентричним. Ми треба да постимо Бога ради. Треба да своје тијело учинимо храмом Божије присутности. Морамо поново да успоставимо - оживимо религијско поштовање за тијело, за храну, за сам ритам живота. Све ово мора да буде учињено прије него почне пост, да бисмо, када почнемо да постимо, били снабдјевени духовним оружјем, визијом, духом борбе и побједе.

Затим долази сам пост. У вези онога што смо већ рекли, он треба да се упражњава на два начина - прво, као аскетски пост и друго, као тотални пост. Аскетски се састоји у драстичном смањењу хране, тако да живјећи у перманентном стању глади, живимо у сјећању на Бога, у сталном напору да наш ум буде на Њега усмјерен. Свако ко је практиковао ову врсту поста - бар за кратко вријеме - зна да нас аскетски пост не чини слабим већ лаганим, концентрисаним, трезвеним, радосним и чистим. Човјек прима храну као стварни дар Божији. Човјек је непрестано усредсређен на унутарњи свијет који, на необјашњив начин, постаје једна врста хране. Овдје не треба да расправљамо о количини хране коју ћемо узимати у вријеме аскетског поста, њеном ритму и квалитету. То зависи од индивидуалних особина, спољашњих услова под којима живимо. Али принцип је јасан: то је стање полуглади, чију «негативну» природу молитва, сјећање, пажња и концентрација трансформишу у позитивну силу и моћ. Што се тиче тоталног поста, неопходно је да он буде ограничен у трајању и усаглашен са Евхаристијом. У нашим данашњим условима живота, најбоље је да то буде један дан прије служења вечерње службе - Литургије претходно освећених Дарова, без обзира да ли тога дана постимо од раног јутра или од подне, најважније је да доживимо тај дан као дан очекивања, наде, глади за Богом. То је духовна концентрација на оно што долази, на дар који ћемо примити и ради кога одустајемо од свих других дарова.

Послије свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма како био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости, сумњи и раздражености. Другим ријечима, он ће бити права борба и, вјероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вјера која не превазилази сумње и искушења, ријетко је права вјера. У хришћанском животу нема, нажалост, напретка без горког искуства - неуспјеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га послије првог неуспјеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспјехом стављени на стварну пробу. Ако смо, послије неуспјеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успјели, наш ће пост, раније или касније, донијети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина - стрпљење - стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цијену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом - свега нешто мало изнад наших природних могућности - и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.

Укратко: од симболичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја - морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али досљедан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увијек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човјеку немогуће са Богом постају могуће.

ПОСНИ «СТИЛ ЖИВОТА»

Не исцрпљује се подвиг поста ни посјећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било дјелотворно и осмишљено мора бити подржано цјелокупним животом. Нужан је «стил живота», који неће противрјечити појединим подвизима поста и водити «раздвојености» људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом што је најбоље изражено у руској ријечи «быт», а дјелимично ријечју култура, подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.

За вријеме Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсјећала поједине чланове друштва да је вријеме поста. На примјер у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју дјелатност. Све ове спољашњости нису могле да човјека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извјесну атмосферу - неку врсту посне климе - у којој је човјеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разумије се, увијек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и умјесто да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замјењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумију, онда ови обичаји сачињавају ону «везу» која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву ис тога не постоји могућност да се створи посна «клима» на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свијет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмјењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између «спољашњег» и «унутрашњег». Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску «схизофренију» - расцијепљеност нашег живота на два дијела: религиозни и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо промјенили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примјену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота, - кућа, а не школа, чак не ни Црква - која формира наш основни поглед на свијет, која у нама ствара ону основну опредјељеност, које, можда, нисмо ни свјесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У дјелу Достојевског старац Зосима у Браћа Карамазови каже: «Човјек који може да се сјети свих добрих ствари из дјетињства, спасао се за цијели живот». Карактеристично је да он прави ову примједбупошто се сјетио како га је мајка водила на Литургију претходно освећених Дарова, љепоту ове службе, и сјетио се јединствене мелодије поста «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју». Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио коријен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за вријеме Великог поста? Пошто је немогуће да овдје обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће свако сложити да су радио и телевизија радикално измјенили цјелокупан стил породичног живота. Средства «масовног информисања» данас прожимају цијели наш живот. Није потребно да се «оде» па да би човјек «негдје био». Цијели свијет је непрестано овдје, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег свијета, у дивоти «унутрашње усредсређености». Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала «звучна илустрација» за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човјека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мјери живјели у свијету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за вријеме поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између «радосне туге» Великог поста и «посљедњег шоуа» на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вјероватно, да ће «посљедњи шоу» имати већу шансу него «радосна туга», уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе «обичај» драстичног смањења радија и телевизије за вријеме Великог поста. Не усуђујемо се овдје да се понадамо на «потпуни» пост већ само на «аскетски», који, као што знамо, значи прије свега промјену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на примјер, вијести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За вријеме поста треба престати са «оданошћу» телевизији која човјека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дијете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за вријеме прве, четврте и седме недјеље Великог поста. Овога се сјећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за вријеме Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сјећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати на дјечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вјечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством свјетске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човјеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугерирамо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дјела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унаријед да састављамо листу књига које треба да прочитамо за вријеме поста? Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много «теологије» је укључено у извјесна литерарна дјела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вриједности. Четврта и пета недјеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: св. Јовану Љествичнику и св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за вријеме поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свијет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свијет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човјека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свијет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумјевања Великог поста као путовања у дубину наше човјечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за вријеме дугих часова које проводимо ван куће - путујући на посао, сједећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан «рецепт» ни овдје као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом мјесту, Велики пост је погодно вријеме да измјеримо невјероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповјести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мјешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим ријечма, буди дио свијета који стално употребљава ријечи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човјек оно што једе!

Велики пост је вријеме тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; сисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде «трансформисан», али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вриједности. Овдје је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свијет. Ако наша вјера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промјене долазе само споља, од револуција и промјене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра - из вјере и из живота сагласног са вјером. Када се Црква укључила у грчко-римски свијет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вјера, њена нова визија човјека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих - а овдје се под светим подразумјева човјек који своју вјеру увијек озбиљно узима - учиниће више за промјену свијета него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свијету је - човјек светог живота.

Протојереј Александар Шмеман

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/3040

Март 11, 2011

СВЕТИ ОЦИ О ПОСТУ

Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост): "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина."...

Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост): "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања."

Св. Василије Велики: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека."

Св. Јован Златоусти: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."

Св. Фотије Цариградски: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама."

Св. Јован Лествичник: "Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске."

Св. Јефрем Сирин: "Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе - мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6)."

Св. Нил Синајски: "Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља."

Св. Јован Касијан: "Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи."

Св. Марко Подвижник: "Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу."

Св. Антоније Велики: "Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод."

Св. Николај Велимировић: "Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста.".

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/3044

Март 11, 2011

СМИСАО ВЕЛИКОГ ПОСТА

Припрема за прослављање Нове Пасхе

Чекасмо, и наша се очекивања испунише – писао је српски Епископ Николај Охридски, описујући васкршњу службу у Јерусалиму. „Када је патријарх отпојао Христос васкрсе, са наших душа спало је тешко бреме.

Осећали смо се као да смо и ми васкрсли из мртвих. Одједном је, са свих страна, одјекнуо исти узвик, као хука великих вода: Христос васкрсе, певали су Грци, Руси, Арапи, Срби, Копти, Јермени и Етиопљани, један за другим, свако на свом сопственом језику и својом сопственом мелодијом… Изашавши са службе у зору, све смо почели да посматрамо у светлости славе Христовог Васкрсења, и све нам је изгледало другачије него јуче, све је изгледало боље, изражајније, славније. Само у светлости Васкрсења живот задобија смисао“ (1). Ово осећање васкрсне радости, које је тако живо описао Епископ Николај, представља темељ богослужења Православне Цркве – то је једна и једина основа нашег хришћанског живота и наде. „Чекасмо“, каже Епископ Николај, „и наша се очекивања испунише“. Без тог ишчекивања, без ове ревносне припреме, изгубило би се дубље значење празновања Васкрса...

ПРИПРЕМНИ ПЕРИОД

Пре празника Васкрса, траје дуг припремни период покајања и поста који, према садашњој православној пракси, укључује преко десет седмица. Најпре долазе 22 дана (четири узастопне недеље) претходних припрема, а затим шест седмица или четрдесет дана Великог или Васкршњег поста, за чим следи Велика или Светла седмица. Доводећи у равнотежу седам недеља Великог поста и Светлу седмицу, после Васкрса следи одговарајући период од педесет дана благодарења, који се закључује Педесетницом.

Сваки од ових периода има одговарајућу богослужбену књигу. За време припреме, постоји Посни Триод или Књига Триода (Трипеснец), чији најважнији део постоји и у енглеском преводу. За време благодарења, постоји Пентикостар, у словенској употреби познат и као Празнични Триод (2). Тренутак који употребу једне књиге раздваја од тренутка употребе друге јесте поноћни сат у ноћи Велике суботе, са Јутрењем за Васкрсну недељу као првом службом у Пентикостару. Ова подела на два разграничена тома, направљена због практичних погодности, не би требало да нас наведе да превидимо суштинско јединство између Распећа Господњег и Његовог Васкрсења који, узети заједно, чине један и недељиви чин. И као што су Распеће и Васкрсење један јединствен чин, тако и три света дана (triduum sanctum) – Велики петак, Велика субота и Васкрсна недеља образују јединствен богослужбени обред. И заиста, подела Посног Триода и Пентикостара на две књиге није била уобичајена пре 11. века, тако да се у раним рукописима они налазе у истом зборнику.

УНУТРАШЊА СВРХА ПОСТА

Шта ћемо пронаћи у овој књизи припреме коју именујемо као Посни Триод? Она се најсажетије може описати као књига поста. И као што су чеда Израиљева јела „хлеб невољнички“ припремајући се за Пасху (Прелазак), тако се и хришћани придржавањем поста припремају за прослављање Нове Пасхе. Шта, међутим, значи реч „пост“ или, на грчком, „нистеиа?“ Овде је потребно да будемо крајње брижљиви, како би се сачувала одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег. На спољашњем нивоу, пост укључује физичко уздржавање од хране и пића и без оваквог, спољашњег уздржавања, не можемо се придржавати потпуног и истинског поста; међутим, правила која се односе на храну и пиће никада не би требало да се сматрају за нешто што је само себи циљ, будући да подвижнички пост увек има унутрашњу и невидљиву сврху. Човек представља јединство тела и душе и он је живо биће које има видљиву и невидљиву природу – да се послужимо речима из Триода (3). Због тога би требало да и наш подвижнички пост истовремено укључи и једну и другу природу. Тежња да се пренагласе спољашња правила која се тичу хране или, пак, супротна тежња да се ова правила ниподаштавају као застарела и непотребна, неприхватљива је и значи издају истинског Православља. У оба случаја нарушава се одговарајућа равнотежа између спољашњег и унутрашњег.

Несумњиво је да у нашем времену, а посебно на Западу, преовлађује ова друга тежња. Све до XIV века, већина западних хришћана се, заједно са њиховом браћом на православном Истоку, током поста није уздржавала само од меса, него и од свих намирница животињског порекла, као што су јаја, млеко, бутер и сир. Пост је, и на Истоку и на Западу, подразумевао значајан физички напор. Међутим, током последњих пет стотина година у западном хришћанству су физички захтеви поста непрестано смањивани да би данас били тек нешто више него симболични. Питамо се колико је оних који једу палачинке током Сиропусне недеље уистину свесно истинског разлога за овај обичај да се употребе сва преостала јаја и бутер пре него што почне период Васкршњег поста? Будући изложен западњачком секуларизму, православни свет у наше време такође почиње да се креће истим путем слабости.

Један од разлога за ово слабљење поста свакако је и јеретички став према људској природи, лажна „духовност“ која пориче или запоставља тело, посматрајући човека искључиво као резултат разумских функција мозга. Као резултат, многи савремени хришћани изгубили су истинито виђење човека као целовитог јединства видљивог и невидљивог; они при том запостављају позитивну улогу коју тело игра у духовном животу и заборављају на речи св. апостола Павла који каже: Ваша тела су храм Духа Светога… прославите Бога телом својим (1Кор. 6,19–20). Други разлог за слабљење поста међу православнима јесте аргумент који се у наше време често износи, а према којем данас више није могуће испоштовати традиционална правила поста. Ова правила, како они наглашавају, подразумевају тесно повезано, неплуралистичко, хришћанско друштво, где влада рурални начина живота, који данас све више постаје прошлост. У томе има извесне истине. Мора се, међутим, такође рећи да је пост, какав се традиционално упражњава у Цркви, увек био тежак и да је увек укључивао напоре. Многи од наших савременика желе да посте због здравља или због лепоте и витке линије; зар онда ми, хришћани, не бисмо могли да учинимо исто толико – ради Царства небеског? Зашто оно самопожртвовање, које су с радошћу прихватале претходне генерације хришћана, представља тако неподношљиво бреме за њихове потомке? Једном су св. Серафима Саровског упитали зашто чудо благодати, које се тако изобилно пројављивало у прошлости, у његово време више није приметно, на шта је он одговорио: „Недостаје само једна ствар – чврста решеност“ (4).

Превасходни циљ поста јесте да нас учини свеснима наше зависности од Бога. Уколико се озбиљно упражњава, уздржавање од хране током поста – а посебно током првих дана – подразумева истинско осећање глади, а такође и осећање замора и физичке исцрпљености. Сврха оваквог стања је да нас доведе до осећања унутрашње слабости и покајања, да нас доведе до тренутка када ћемо моћи да у потпуности разумемо силу Христових речи: Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15,5). Уколико увек храну и пиће узимамо колико нам је воља, лако ћемо стећи прекомерно поверење у своје сопствене способности и задобити погрешно осећање самосталности и самодовољности. Придржавање телесног поста поткопава ово грешно осећање задовољства самим собом. Пост нас лишава самопоуздања оног фарисеја који је, истина, постио, али не како је доликовало. Уздржавање током поста ствара у нама спасоносно осећање незадовољства самима собом, слично осећању какво је имао цариник (в. Лк. 18, 10–13). Таква је улога гладовања и исцрпљености: да нас учини „сиромашнима духом“, потпомажући осећање наше беспомоћности и зависности од Бога.

УЗДРЖАВАЊЕ

Било би, међутим, погрешно када бисмо говорили само о овом елементу слабости и гладовања. Уздржавање не води само до тога, него и до осећања лакоће, будности, слободе и радости. Иако пост у почетку узрокује слабост, касније ће се испостваити да нам омогућује да мање спавамо, да бистрије размишљамо, да делотворније радимо. Многи лекари потврђују да периодично упражњавање поста доприноси телесној хигијени. И мада захтева истинско самоодрицање, пост не подразумева насиље над нашим телом – напротив, он доприноси његовом здрављу и уравнотежености. Већина људи, који живе на Западу, обично једе више него што је потребно. Пост ослобађа наша тела од бремена прекомерне тежине и чини да она буду наши сатрудници у молитви, бдењу и одговарању на позив Духа.

Морамо приметити да у уобичајеној православној терминологији речи „пост“ и „уздржање“ могу да замене једна другу. Пре Другог Ватиканског концила, Римокатоличка црква је направила јасну разлику између ова два појма: уздржање се тиче врсте хране која се једе, без обзира на њену количину, док пост означава ограничавање броја оброка или количину хране која се може узети. Тако се извесним данима захтева и пост и уздржање и, супротно томе, неким данима се може прописати једно, али не и друго. У Православној Цркви се не прави оштра разлика између ова два термина. Током Великог поста, постоји ограничење у погледу броја оброка који се могу узимати током дана, али када је оброк већ дозвољен (5), не постоје ограничења у погледу количине хране која се може узети. Свети Оци нам дају руководеће начело и саветују нас да никада не би требало да једемо до потпуног засићења, да увек устанемо од стола са осећањем да бисмо могли још да једемо; у том случају, бићемо спремни за молитву.

Ако је важно да не превидимо телесне захтеве поста, још је важније да не превидимо ни његов унутрашњи значај. Пост није само ствар дијете, тј. начина исхране. Истински пост подразумева промену срца и воље, повратак Богу и долазак кући, као што је учинио блудни син вративши се у очев дом. Према речима св. Јована Златоустог, пост „не значи само уздржавање од хране, него и уздржавање од грехова“. „Поста не треба да се придржавају само уста“, каже он, „него и око, и ухо, и ноге, и руке, и остали делови тела; око се мора уздржати од недоличних призора, ухо од злобних гласина, руке од неправедних дела“ (6). „Бескорисно је уздржавати се од хране“, примећује св. Василије, „а препуштати се оштрој осуди и клеветама“. „Не једете месо, али прождирете своју браћу“ (7). То исто се наглашава и у Триоду, посебно током прве седмице поста.

ИСТИНСКИ ПОСТ

„Док постимо у погледу хране, уздржимо се и од сваке страсти“.

„Придржавајмо се поста који је прихватљив и угодан Богу. Истински пост је кад се удаљимо од свакога зла, кад зауздамо језик, кад се клонимо гнева и уздржавамо од пожуде, клевете, лажи и кривоклетства.

Придржавајмо се поста не само клонећи се хране, него и отуђењем од свих телесних страсти“ (8).

Овај унутрашњи значај поста најсажетије је изражен у тријади: молитва, пост, милостиња. Ако га одвојимо од молитве и од примања Св. Дарова, ако није здружен са делима састрадања, наш пост постаје фарисејски, па чак и демонски. Такав пост не води покајању и радости, него гордости, унутрашњој напетости и раздражљивости. На везу између молитве и поста јасно указује отац Александар Јељчанинов. Један противник поста рекао му је: „Наш посао трпи и постајемо раздражљиви… Никада нисам видео да су слуге (у пререволуционарној Русији) тако лоше расположене као током последњих дана Страсне седмице. Јасно је да пост веома лоше утиче на нерве!“ Отац Александар је на то одговорио: „Ви сте сасвим у праву… Ако није сједињен са молитвом и са интензивнијим духовним животом, пост може да води само појачаној раздражљивости. Природно је да слуге, које свој пост схватају озбиљно – а приморане су да током Великог поста раде напорно и без допуштења да одлазе у Цркву – буду љутите и раздражљиве“ (9).

Пост је, дакле, безвредан, па чак и штетан, ако није сједињен са молитвом. У Јеванђељу се каже да је ђаво истеран не само постом, него „молитвом и постом“ (Мт. 17, 21, Мк. 9, 29). За прве хришћане се не каже да су само постили, него да су „постили и молили се“ (Дела ап. 13; 3, упор. 14,23) И у Старом и у Новом Завету пост није самоме себи циљ, него је помоћ за снажнију и живљу молитву, служећи као припрема за одлучне поступке или за директан сусрет са Богом. Тако је четрдесетодневни пост нашег Господа у пустињи био непосредна припрема за Његово јавно служење (Мт. 4,1–11). Када је Мојсеј постио на Синајској гори (2. Мојс. 34,28), а Илија на Хориву (3 (1) Цар. 19,8–12), пост је, у оба сучаја, био повезан са богојављењем (теофанијом). Ова иста веза између поста и боговиђења уочљива је и у случају св. Петра (Дела ап. 10,9–17): Изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладне, и хтеде да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос… и дође му божански глас. То је увек сврха подвижничког поста – да нам, као што каже Триод, омогући да се приближимо високој гори молитве (10).

Пост и молитва би, са своје стране, требало да буду сједињени са милостињом – са љубављу према другима која се испољава у практичном облику, у делима састрадања и праштања. Осам дана пре почетка Великог поста, у Недељу Страшнога суда, у Јеванђељу се чита Парабола о овцама и јарадима (Мт. 25,31–46) која нас подсећа да на будућем Суду мерило неће бити строгост нашег поста, него помоћ коју смо указали онима којима је била потребна. Према речима Триода,

„Знајући заповест Господњу, нека то буде начин нашега живота. Нахранимо гладног, напојмо жедног, обуцимо нагог, примимо путника, посетимо заточене и болесне. Тада ће Судија целе васељене чак и нама рећи: Дођите благословени Оца Мојега, наследите Царство које вам је припремљено (11).

Поменимо узгред да су ови стихови типичан пример „јеванђелског“ карактера православних богослужбених књига. Као и многи други текстови у Триоду, и овај је једноставно парафраза на речи Светога Писма (12).

Није случајно што на самом прагу Великог поста, на вечерњој на Недељу праштања, постоји посебан обред узајамног помирења (13), јер без љубави према другима не може да постоји ни истински пост. Ова љубав према другима не би требало да буде ограничена на формалне гестове или на нека сентиментална осећања, него би требало да се пројави у делима милосрђа. Такво је било убеђење ране Цркве. Пастир Јерме из II века захтева да новац који се уштеди током поста буде поклоњен удовицама, сирочади и убогима (14). Милостиња, међутим, подразумева много више од тога – није довољно да дајемо само свој новац, него и своје време, не само оно што имамо, него и оно што јесмо или, другим речима, да дајемо саме себе. Када зачујемо да Триод говори о милостињи, ову реч би готово увек требало схватити у дубљем значењу. Наиме, пуко давање новца често може да буде замена или избегавање, начин да се заштитимо од присније, личне повезаности са онима који су у невољи. С друге стране, ако некоме ко је погођен материјалним невољама не понудимо ништа осим убедљивих саветодавних речи, онда то значи да подједнако избегавамо одговорност. Имајући на уму већ поменуто јединство човековог тела и душе, трудићемо се да своју помоћ понудимо истовремено и на материјалном, и на духовном нивоу.

„Када видиш нагог, обуци га, и не скривај се од сопствене плоти“. Православна литургијска традиција, исто као и традиција Запада, сматра да су стихови 3–8 у 58. глави Књиге пророка Исаије основни текст који је везан за пост. Тако у Триоду читамо:

Док постимо телесно, браћо, постимо и духом.

Развежимо свезе безбожности, раздрешимо ремење од бремена, отпустимо потлачене и изломимо сваки јарам; подајмо хлеб гладноме и примимо у своје домове убоге који немају крова да их сакрије, да бисмо добили велику милост од Христа нашег Бога (15).

У сваком тренутку нашег уздржања, морамо имати на уму савет св. Павла да не осуђујемо оне који посте мање строго од нас: Који не једе, нека не осуђује онога који једе (Римљ. 14,3). Исто тако, сећамо се Христовог прекора због јавног показивања молитве, поста или милостиње (в. Мт. 6,1–18). Триод се често позива на оба ова одломка из Светог Писма:

Погледај добро, душо моја, да ли постиш? Онда немој презирати ближњег. Да ли се уздржаваш од хране? Онда немој осуђивати брата.

МИЛОСТИЊА И МИЛОСРДНА ДЕЛА

Очистимо се милостињом и милосрдним делима према убогима. Немојмо трубити испре себе и показивати своје милосрђе. Нека наша левица не зна шта чини десница, нека преузношење не развеје плодове наше милостиње, него у тајности призивајмо Онога Који зна све што је тајно: „Оче, опрости нам наша прегрешења, јер си Ти Човекољубац“ (16).

Ако желимо да правилно разумемо текст Триода и духовност која је у његовој основи, морамо напоменути да постоји пет погрешних схватања везаних за Велики пост којих би требало да се чувамо. Као прво, Велики пост није намењен само монасима и монахињама, него је заповеђен свим хришћанима. Ни на једном месту канони Васељенских или Помесних сабора не помињу да је пост намењен само монасима а не и мирјанима. Захваљујући свом крштењу, сви хришћани, било да су у браку или да су дали монашки завет, постају крстоносци и крећу се истим духовним путем. Спољашњи услови у којима они живе своје хришћанство показују велике разлике, али у својој унутрашњој суштини тај начин живота је само један. Као што монах својим својевољним самоодрицањем покушава да потврди унутрашњу доброту и лепоту Божије творевине, тако се и од сваког хришћанина који је у браку захтева да у извесној мери буде подвижник. Пут негације и пут афирмације су узајамно зависни и сваки хришћанин је призван да истовремено следи и један и други пут.

Као друго, Триод не сме бити погрешно протимачен на пелагијански начин. Ако нас текстови везани за Велики пост подстичу на веће личне напоре, не смемо помислити да наш напредак зависи само од напора наше сопствене воље. Напротив, ма шта да постигнемо током Великог поста, морамо то прихватити као незаслужени дар Божије благодати. Велики канон св. Андреја Критског не оставља ни најмању сумњу по том питању.

„Ја немам ни суза, ни покајања, ни скрушености ако ми их Ти Сам, Боже Спаситељу, не подариш“ (17).

Као треће, свој пост не смемо да упражњавамо у самовољи, него у послушању. Када постимо, не смемо покушавати да измислимо нека посебна правила за себе, него би, колико год је то могуће, требало верно да следимо образац који је претходно установило Свето Предање. Овај прихваћени образац, изражавајући колективну свест народа Божијег, поседује скривену мудрост и равнотежу, и оне се не могу пронаћи у неким строгостима које би могла да измисли наша машта. Тамо, где нам се учини да установљена правила не могу да се примене на нашу личну ситуацију, требало би да потражимо савет од духовног оца – не зато да бисмо обезбедили његово „одобрење“, него да бисмо смирено и уз његову помоћ открили каква је Божија воља за нас. Изнад свега, ако за себе желимо не неко ублажавање, него додатну строгост, не би требало да је прихватамо уколико претходно за то не добијемо благослов духовног оца. Таква је пракса од раних векова црквеног живота.

Авва Антоније је рекао: „Познајем монахе који су пали после великих напора и изгубили разум, јер су имали поверења у свој сопствени труд, заборављајући при том заповест која каже: Питај оца својега, и он ће ти јавити (5. Мојс. 32,7)”. На другом месту, он каже: „Колико год је то могуће, за сваки корак који начини, за сваку кап воде коју попије у својој келији, монах би требало да се посаветује са герондом (старцем, духовним оцем) у случају да начини неку грешку у томе“ (18).

Ове речи не односе се само на монахе, него и на мирјане (световњаке, лаике) који живе у „свету“, иако мирјани (лаици, световњаци) не морају нужно бити тако строго послушни свом духовном оцу. Уколико се одликује гордошћу и самовољом, наш пост ће попримити демонски карактер и неће нас приближити Богу, него сатани. Будући да нас пост чини осетљивима за реалности духовног света, то на више начина може да буде опасно, јер зли духови постоје подједнако као и они добри.

СУЗЕ И РАДОСТ

Као четврто, морамо имати на уму да време Великог поста, ма како то парадоксално изгледало, није време потиштености, него време радости. Истина је да нас пост води ка покајању и жалости због грехова које смо починили, али овај покајнички бол је, да употребимо изражајну фразу св. Јована Лествичника, „радостотворна жалост“ (19). Триод намерно помиње и сузе и радост у једној истој реченици:

Подари ми сузе које падају као киша небеска, Христе, док се подвизавам у овом радосном дану поста (20).

Значајно је да су теме радости и светлости веома честе у текстовима посвећеним првом дану Великог поста:

Радосно ступимо у почетак поста,

Нека наша лица не буду тужна,

Радосно започнимо свесвето време уздржања

И заблистајмо светлим сјајем светих заповети.

Речено је да пролазни живот није ништа друго до један дан

А за оне који се с љубављу труде постоји четрдесет дана поста

И с радошћу га се придржавајмо (21).

Требало би да приметимо да време Великог поста не пада у зимском периоду, када је земља залеђена и мртва, него у пролеће, када се све враћа у живот. На пример, енглеска реч за пост, „lent“, првобитно је означавала пролеће и у једном тексту од темељног значаја Триод исто тако означава Велики пост као „пролеће“:

Освануло је пролеће поста,

И цветови покајања почињу да се отварају,

О, браћо, очистимо се од сваке нечистоте

И запевајмо Дародавцу Светла

Слава Теби, једини Човекољупче! (22)

Пост, дакле, не значи зиму, него пролеће – не таму, него светлост, не смрт, него обновљену животну силу. Он, наравно, има и своју суморну страну, која укључује свакодневне земне поклоне током служби, тамне одежде свештенослужитеља, химне које се певају пригушеним гласом и изражавају осећање кајања. У хришћанском Византијском царству, током Великог поста била су затворена сва позоришта и биле су забрањене јавне представе (23); чак и данас, током седам недеља Великог поста забрањена су венчања (24). Ови елементи строгости не би, међутим, требало да нас заслепе за чињеницу да пост није бреме, да он није казна, него дар благодати Божије.

Приђите, народе, и прихватимо данас благодат поста и дар Божији (25).

Пето и коначно, наше уздржање током поста не значи одбацивање творевине Божије. Као што тврди св. апостол Павле, ништа није нечисто по себи (Римљ. 14,14). Све што је Бог створио, добро је веома (1. Мојс. 1,31). Пост, дакле, не значи порицање ове доброте, него њено поновно потврђивање. Чистима је све чисто (Тит 1,15), тако да на месијанској гозби у Царству небеском неће бити потребе за постом и за подвижничким самоодрицањем. Међутим, како живимо у палом свету и страдамо због последица греха, како првородног, тако и свог сопственог, ми нисмо чисти и потребно је да постимо. Зло не постоји у створеним стварима као таквима, него у нашем ставу према њима, односно, у нашој вољи. Према томе, сврха поста није да одбацимо божанску творевину, него да очистимо своју вољу. Током поста, ми поричемо своје телесне побуде – на пример, наш природни нагон за храном и пићем – не зато што су те побуде саме по себи лоше, него зато што су оне поремећене грехом и захтевају да буду очишћене посредством самодисциплине. Отуда следи да подвижништво или аскетизам није борба против тела, него за тело, и циљ поста је да очистимо тело од нечистоте (скверне) која му је страна и да га учинимо духовним. Одричући се онога што је грешно у нашој вољи, ми не уништавамо богостворено тело, него га васпостављамо у његовој истинској уравнотежености и слободи. Према речима оца Сергеја Булгакова, ми „убијамо“ плот да бисмо задобили тело.

То што тело чинимо духовним не значи, међутим, да га дематеријализујемо, лишавајући га његовог карактера као физичке чињенице. Појам „духовно“ не треба изједначавати са појмом „нематеријално“, као што ни „плотско“ или „чулно“ не можемо изједначити са „телесним“. Када појам „плот“ користи св. апостол Павле, он означава човекову свеукупност, и душу и тело, али у њиховом палом стању и у стању одвојености од Бога; на исти начин, и „дух“ означава човекову свеукупност, и душу и тело, али у смислу њиховог избављења и обожења благодаћу Божијом (26). Према томе, и душа, исто као и тело, може да постане „плотска“ и „чулна“, као што и тело, подједнако као и душа, може да постане „духовно“. Када св. апостол Павле набраја телесна дела (Гал. 5,19–21), он укључује и такве појмове као што су раздори, јереси и пакост, тј. дела која се много више везују за душу, него за тело. Чинећи наше тело духовним, Велики пост не потискује физичку страну човечије природе, него чини да наша материјалност (наша вештаственост) буде онаква каквом ју је Бог замислио.

Ово је начин на који ми тумачимо наше уздржавање од хране. Хлеб, вино и други земаљски плодови представљају дарове Божије које окушамо с поштовањем и благодарношћу. Уколико се православни хришћани у извесним периодима уздржавају од једења меса, и ако то, у извесним случајевима, чине непрестано, то не значи да Православна Црква начелно заговара вегетаријанство и да чин једења меса сматра за грех; уколико се повремено уздржавамо од вина, то не значи да се у потпуности одричемо његове употребе. Када постимо, не чинимо то стога што сматрамо да је сам чин једења сраман, него да бисмо своје једење учинили духовним, светотајинским и евхаристијским – оно у том случају више није уступак нашој грамзивости, него начин за заједништво са Богом Дародавцем. Будући далеко од тога да нас наводи да храну сматрамо за нешто нечисто, пост има сасвим супротну последицу: само они који су посредством уздржања научили како да контролишу свој апетит могу да цене потпуну славу и лепоту коју нам је Бог дао. Ономе који ништа није окусио током 24 часа и једна маслина учиниће се веома хранљивом. Кришчица обичног сира или тврдо кувано јаје никада нису тако укусни као на васкршње јутро, после седам недеља поста.

УЗДРЖАВАЊА ОД ПОЛНИХ ОДНОСА

Овакав приступ можемо да применимо и на питање уздржавања од полних односа. Црква од давнина учи да брачни парови, током периода поста, треба да покушају да живе као браћа и сестре, што никако не значи да су полни односи у браку сами по себи грешни. Напротив, Велики канон Андрије Критског – у којем, више него игде у Триоду, налазимо указивања на смисао поста – без икакве двосмислености каже: „Брак је частан, а брачна постеља неоскрнављена, јер Христос и једно и друго благослови, телесно једући и у Кани на свадби воду у вино претворивши показа Своје прво чудо (27).

Уздржавање брачних парова нема, дакле, за свој циљ потискивање, него очишћење полности. Такво уздржавање, које ће се упражњавати по договору привремено, увек има позитивну сврху, да би се предали посту и молитви (1. Кор. 7,5). Самоограничавање, које је далеко од тога да укаже на дуалистичко омаловажавање тела, служи, напротив, да полној димензији брака придружи и ону духовну, које би, иначе, он могао да буде лишен.

Чувајући нас од дуалистичких, погрешних тумачења поста, Триод више пута понавља речи о добру које је својствено вештаственој (материјалној) творевини. У последњој служби која се у њему налази, у вечерњој на Велику суботу, одељак са петнаест читања из Старог Завета почиње првим речима из Књиге Постања: У почетку створи Бог небо и земљу… Све што је створено дело је руку Божијих, и као такво, оно је „добро веома“. Сваки део ове божанске творевине, како тврди Триод, придружује се у узношењу похвале Створитељу.

Мноштва на небесима узносе Му славу,

Пред Њим дрхте херувими и серафими,

Нека Му све што дише и нека Му свака твар

Узноси хвалу, благосиља Га и велича изнад свега.

Ти, Који си висине прекрио водом,

Који си поставио песак као границу мору и Који све ствари подржаваш,

Теби сунце пева похвалу и месец Те прославља, и свака твар приноси

химну Теби, свом Творцу и Створитељу заувек.

Нека све дрвеће у шуми ликује и пева,

Нека горе и брда поскоче у великој радости због милости Божије,

И нека дрвеће у шуми запљеска рукама (28).

ХРИСТОВА ЧОВЕЧАНСКА ПРИРОДА

Овако позитиван став према материјалном свету не налази се само у учењу о творевини, него и у учењу о Христу. У Триоду се опет и опет наглашава истинска физичка реалност Христове човечанске природе. Како онда људско тело може да буде зло, кад је Сам Бог у Својој сопственој личности прихватио и обожио тело? Као што кажемо на јутрењу у првој недељи поста, у Недељи Православља:

Ти нам се, љубављу преиспуњени Господе, ниси јавио само у спољашњем подобију, као што кажу Манијеви следбеници, непријатељи Божији, него у пуној и истинској стварности тела (29).

Пошто је Христос прихватио истинско материјално тело, а што химне за Недељу Православља јасно кажу, постало је могуће да се Његов лик изобрази на светим иконама, где се као материјал користе дрво и боје.

Неописива Реч Божија постала је изобразива;

Узевши тело од Тебе, Богородице,

Он је оскрнављени образ васпоставио у његовој негдашњој слави,

украсивши га божанском лепотом.

Зато своје спасење исповедамо делима и речима

И изображавамо Га на светим иконама (30).

Ова тврдња о духоносним могућностима материјалне творевине стална је тема током периода Великог поста. Прве недеље Великог поста подсећамо се на физичку природу Христовог оваплоћења, на материјалну реалност светих икона и на видљиву, естетичку лепоту Цркве. Друге недеље поста подсећамо се на св. Григорија Паламу (1296–1359), који је учио да је васцела творевин проникнута Божијим енергијама и да човек још у овом животу и својим телесним очима може да созерцава ову божанску славу, да је благодаћу Божијом његово тело постало духовно. Треће недеље прослављамо вештаство дрвета Крста, а шесте недеље благосиљамо вештаство палминих гранчица; у среду Страсне седмице бивамо помазани вештаством уља у Светој тајни миропомазања, на Велики четвртак опомињемо се како је на Тајној вечери Христос благословио вештаство хлеба и вина, преобразивши их у Своје Тело и Крв.

Они који посте далеко су од одбацивања материјалне творевине; напротив, они потпомажу њено избављење. Они одговарају на призив који је св. Павле упутио „синовима Божијим“: Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… И сама твар ће се ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Римљ. 8,19–21). Посредством уздржавања током Великог поста ми, уз помоћ Божију, покушавамо да одговоримо на овај призив као свештеници творевине, васпостављајући све ствари у њиховој првобитној слави. Ако подвижничка самодисциплина означава одбацивање света, онда је то само у оном смислу у којем је он искварен падом; ако, пак, одбацује тело, онда је то само у оној мери у којој су њиме овладале грешне страсти. Жудња искључује љубав: све док жудимо за другим особама или за стварима, нисмо у стању истински да их волимо. Ослобађајући нас жудње, пост нас чини способнима за истинску љубав. У оном тренутку када нама престане да влада себична жеља да приграбимо и употребимо, ми почињемо да гледамо свет очима Адама у рају. Наше самоодрицање је пут који води ка нашем самопотврђивању, то је наш начин да ступимо у космичку литургију, где све ствари, видљиве и невидљиве, прослављају свога Творца.

Приредили мати Марија и епископ Калист (Вер)

Превод: Антонина Пантелић

Православље бр. 1007

Фусноте:

1. Епископ Николај (Велимировић): Мисионарска писма, према преводу у The Journal of the Fellowship of St. Alban and St. Sergius, no. 24 (1934), с. 26–7.

2. Посни Триод се назива тако што у Великом посту током седмице канон и јутрења обично имају само три песме, уместо осам, како је уобичајено током осталих периода у години. Да би се избегла забуна, следићемо грчку праксу која назив „Триод“ задржава за књигу намењену периоду поста, док књигу која се користи после Васкрса назива „Пентикостар“.

3. Вечерња на Задушнице

4. В. V. Lossky, The Mystical Theology of the Eastern Church (London, 1957), p. 216 (В. Лоски, Мистичко богословље Православне Цркве)

5. Појединости види у наставку, с. 35–36.

6. Homilies on the Statues, iii, 3–4 (P. G. [Patrologia Graeca] xlix, 51–3).

7. Homilies on Fasting, i, 10 (P. G. xxxi, 181B).

8. Вечерња на Недељу праштања, вечерња у понедељак и уторак прве седмице

9. The Diary of a Russian Priest (London, 1967, с. 128.)

10. Јутрење у уторак прве седмице.

11. Вечерња у суботу увече (Недеља Страшног суда)

12. Упор. са оним што је наведено у тексту мати Марије и архимандрита Калиста Вера, Празнични Минеј (The Festal Menaion, London, 1969,. с. 16. )

13. Види у наставку нав. текста, с. 183

14. Similitudes, V, iii, 7.

15. Вечерња у среду прве седмице.

16. Јутрење на Недељу Страшног суда.

17. Друга песма, тропар 25”.

18. Apophtheomata Patrum, алфабетска колекција (P. G. lxv), Антоније 37 и 38. Грчка именица „герон“ („старац)“ у православном значењу не мора означавати човека који је нужно стар по годинама, него и онога ко се одликује духовним искуством и мудрошћу. Појам „старац“ означава особу која је од Духа Светога добила дар да проникне у срца других људи и да их духовно руководи.

19. Лествица, 7. степен

20. Вечерња у понедељак прве седмице

21. Сви ови наводи преузети су из јутрења на први понедељак

22. Вечерња у среду, у седмици пред почетак Великог поста

23. Photius, Nomocanon, Tit. vii, c. I. Зар савремени православни хришћани не би могли да примене ово правило на гледање телевизије?

24. Лаодикијски сабор (око 364)

25. Јутрење у понедељак прве седмице

26. Литургијски текстови не одговарају увек овој библијској употреби, тако да се понекад реч „плот“ користи као синоним за „тело“.

27. Девета песма, тропар 12

28. Велики канон, осма песма, ирмос; Compline на Велики четвртак;

Јутрење на Недељу крстопоклону, јутрење на Цветну недељу

29. Персијанац Мани (око 216–276), оснивач манихејства, проповедао је непомирљиви дуализам. Сматрао је да за човеково тело, нити за било шта што припада материјалној творевини не може бити спасења; делићи светлости који су заробљени у човеку морају се ослободити посредством строгог аскетизма који је подразумевао и вегетеријански начин исхране.

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/3046

Март 11, 2011

ПОСТ КАО ИНФОРМАЦИОНА АПСТИНЕНЦИЈА

Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема (у мањој или већој мери) устаљену навику праћења потпуно бескорисних аудио/видео садржаја. У неким случајевима, временски консеквентно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за „информационо-технолошким причешћивањем“, задовољавајући своју метафизичку жеђ свим другим, само не Извором воде живе. Нажалост, под налетом секуларизма од овога често нису имуни ни хришћани...

Дубински смисао Великог поста

Општа информациона инфлација и њихово апсорбовање од некритичких конзумената сигурно су на првом месту проблематичних питања данашњице. Са свих страна човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких (углавном дигиталних) средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица МП3 плејера, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајњег изолационизма и искључивости, са једне, и некритичког примања информација и информационог либерализма са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем, већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. Ако је у питању верујући човек, и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је управо време Великог поста.

У једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени седмонедељни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га овенчао Пасхом, учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше обећане земље – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изразио отац Александар Шмеман.

Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама, које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности, јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са старим навикама или пак усвојити лаганији приступ? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника, који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија.

Почетак у категоријама негације

Отац Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу програмом на телевизији. У контексту наше ситуације, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? Са друге стране, да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију (осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара)?

У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености, односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика која, као каква илустрација стварности, нон-стоп иде у позадини, или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану (на каналима попут ЦНН-а). Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је бити избирљивији по питању њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве. Тако у Старечнику и Филокалији налазимо савете да се клонимо од рада који расејава мисли, колико до нас то стоји.

Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија попут оне којом западни „доброчинитељи“ утерују срећу по свету. Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног…) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике и опсега). Пред чулима се секвенцијално одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови… Таква динамика улазних информација напросто меље гносеолошко-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна (тј. онај дух празности на почетку поменуте молитве Јефрема Сирца).

Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвеном систему, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико имате рачунар и пратите вести са интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни, и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања, или серију рекламног материјала, што опет води до поменутог проблема релативизације.

На крају, изузетно је битно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација и убудуће.

Дијахронично време

Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч, јер заглушујућој буци информација са свих страна противставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастрофилософијом, посни став је лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса, овенчаног недељом, и годишњег круга празника и постова, са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве.

Време које Црква доживљава је дијахронично и не познаје дистинкцију између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон, који је Истина, по светом Максиму Исповеднику. Велики петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом, гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требао да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када баш морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа?

Антиномични закључак

Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница.

Апстиненцијом од преобилних информација открићете још једну антиномију, антиномију Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју есхатолошку веру и наду.

презвитер Оливер Суботић

Православље бр. 913

Март 17, 2011

13. март 2011.

Недјеља Православља у Мостару и Житомислићу

Стара Црква у Мостару је била претијесна да прими православне вјернике у прву недјељу Великог Васкршњег поста - Недјељу Православља. Посебну радост Цркви чини велики број младих и дјеце који активно учествују у животу Цркве, а осјeтно је већи број вјерника на богослужењима у последње вријеме од како је Епископ ЗХиП г.Григорије почео да столује у граду на Неретви.

Светом Литургијом на Теодорову суботу началствовао је пензионисани мостарски парох протојереј-ставрофор Милорад Бештић, уз саслужење о.Радивоја Круља и о.Данила Боре. У Недјељу Православља Светом Литургијом началствовао је старјешина мостарске цркве протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, уз саслужење оца Милорада и оца Данила.

Окупљеној литургијској заједници вјерних, послије читања Светог Јеванђеља, пригодном бесједом обратио се отац Радивоје Круљ.

СПЦО Мостар

У Манастиру Житомислић Свету Литургију служио је игуман Данило, уз салуживање јеромонаха Лазара и присуство бројног вјерног народа.

фотографије:

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/3053

Март 17, 2011

13. март 2011. Недјеља Православља у Требињу

У Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу, свечано је прослављена Недјеља Православља. Свету Архијерејску Литургију служио је преосвећени епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије уз саслужење Епископа Атанасија, те свештенства и ђаконства Саборног храма. Послије читања Светог Јевађеља, Епископ Атанасије пастирском бесједом обратио се вјерном народу.

Храм је био препун вјерника, а нарочито дјеце, који су примили свету тајну Причешћа. Затим је извршена свечана Литија са иконама око Саборног Храма, након које је епископ Григорије прочитао Синодик Православља. У епархијском дому приређена је свечана трпеза љубави за вјерни народ, који је и овога пута показао своју вјерност Христу и Цркви учествујући у светој Литургији-Заједници љубави Бога и људи.

Православни вјерници овај дан прослављају као дан праве вјере, као коначну побједу над иконоборцима. Бог је створио чојека као свога сатворца и сарадника, створио га је по лику своме и створио га је за живот вјечни. Када човјек изгуби лик Божији у себи он постаје „безобразан“ и богоборац, као цар Теофило. Прогањање човјека је и гоњење Бога, јер ко не види лик Божији у човјеку, никада неће познати ни Онога по чијем је лику створен. У овај дан се молимо и за мир у Цркви и за обраћење свих оних који нису отворили срце своје за Бога. Молимо се и за све оне који су положили живот свој за свете иконе, али се молимо и њима за нас јер су полажући живот свој за истину постали Христоносци и наследници царства Божијег и вјечни чувари истине. Црква се молила и за свог гонитеља ,иконоборца, цара Теофила и над њим се десило чудо и гријеси су му опроштени. Христос је призвао и Натанаила и призива све нас, али и ми као некада Натанаило треба да посвједочимо“ти си син Божији, ти си цар Израиљев“.

На данашњи Празник, у Манастирима и Храмовима наше Епархије, на Светим Литургијама учествовао је велики број вјерног народа , који су се скоро сви и причестили Светим Тајнама Христовим.

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/3052

Пријави се

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Срђан Ранђеловић

Rašo

Rašo

Постоване слике

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова