Проповед

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ПРОПОВЕД

Одмах после јеванђелског читања бива проповед. Ово место проповеди намеће како предање, тако и практични разлози. Проповед је увек бивала после читања Јеванђеља, као природни наставак речи поуке, која се у Цркви нуди народу Божијем као једна дијахронична целина: пророштво - апостолска проповед - јеванђеље - коментар и тумачење од стране савременог учитеља Цркве. Проповед, у свим својим облицима, било као омилија која директно тумачи прочитане одељке из Светог писма, било као реч која синтетички развија неку празничну, литургијску или другу тему која се тиче вере или етоса Цркве, зависи од светописамског штива. У сваком случају, дидактички део свете литургије захтева да буде завршен проповеђу. Стављање проповеди на крај литургије више изазива конфузију, него што доноси корист.

Изговор да тада још није сабрана целокупна заједница има основа, али онда би, из истог разлога, и Апостол и Јеванђеље требало да буду премештени на крај литургије. Сем тога, у овом предлогу подсвесно постоји обртање вредности: проповеди се даје првенство у односу на вршење свете евхаристије, пошто они верници који закасне јесте да губе богослужење, али зато стижу на проповед. Α други аргумент, односно да се премештањем проповеди на причастан добија оно време које је потребно за по- јање причасна, и на тај начин се не одуговлачи трајање литургије, потпуно је антилитургијско. Причастан је органски елемент свете литургије, време корисно за при- премање да би се приступило светом причешћу, а не мртво време за давање побожних поука. Ако свештенослужитељ и беседи, како то у принципу и бива, време причасна је за њега драгоцено и погодно само да се причести и да припреми причешћивање народа. Α ако не беседи сам свештенослужитељ, тим још горе, јер се тиме проповед деградира у беседу за друге, а не, у првом реду, за свештенослужитеље, који не могу истовремено и да се причешћују и да слушају проповед.

Временско трајање проповеди на светој литургији, сем ретких изузстака, треба да варира између 10 и 15 минута. Прекорачење овог времена замара и изазива задржавање сабрања.

На литургијама нашег семинара из Литургике проповедају студенти четврте године на основу програма који се доноси у јуну претходне године. Проповед бива са налоња који се поставља на амвон и увек се чита, не зато што је ово идеалан начин поучавања, него да би беседа била течна и унапред припремљена, и првенствено да се беседник не ставља на муке да одмах, од првог беседничког корака, напамет произноси проповед.Теме и врсте проповеди су, такође, унапред одређене, тако да се даје целокупан увид у проповед, као што то захтева и теорија беседништва.

Беседе студенткиња, као што смо то већ и рекли, произносе студенти.

извор фотографије