Манастир Јошаница

ribar · Мај 28, 2009

Манастир «Јошаница»

Историја манастира

У писаним историјским изворима нема података о најранијој историји Јошанице, оснивању манастира и изградњи цркве, нити је у самом манастиру сачуван натпис који би о њима сведочио. Народне легенде оснивање манастира приписују кнезу Лазару. По једној верзији кнез је подигао храм да би се искупио од греха јер је у лову на том месту нехотице устрелио пустињака по имену Јоша, који се у клисури подвизавао. У овом предању има истине јер у Јошаничком Прњавору још има људи који се добро сећају велике камене пећине, негдашње испоснице, у којој су заиста могли живети отшелници. Пећину је 1862. обишао Јосиф Веселић, запазивши да је већ и тада била обрушена. Пред испосницом се и 1970. видела гомила расутих тесаника сиге. Али убрзо по формирању каменолома на том делу клисуре испосница је, нажалост, сасвим ишчезла, као и готово све остале пећине на Црном врху. Ипак, иако уништена пре но што су у њој могла бити изведена систематска археолошка ископавања, у рекогносцирањима крајем шездесетих година 20. века у њој је пронађен драгоцен археолошки материјал који сведочи о томе да је пећина под Шареником била монашка испосница. Средњовековна глеђосана керамика из прве половине 15. века, откривена у окапини, која се данас налази у фондовима јагодинског Завичајног музеја, од кључне је важности и за датовање манастира у целини. Остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине зидног сликарства у цркви, археолошка грађа откривена на тлу храма и око манастира – керамичке посуде, фрагменти луксузног стакла и звона, као и једна мања остава сребрног новца деспота Ђурђа Бранковића – чиниоци су на основу којих се изградња цркве и живопис могу определити у почетак четврте деценије 15. века. Будући да се налази у срцу средњовековне беличке жупе, манастир је припадао племству које је располагало овим земљиштем као баштином, о чему сведоче оштећени ктиторски портрети властеоске породице насликани на јужном и западном зиду припрате. Мада у два страна извора постоје подаци о властели која је средином 15. века управљала Јагодином (породице Јакшића и Белмужевића), што је поједине истраживаче наводило да у њима виде ктиторе манастира – питање стварног идентитета јошаничких ктитора ипак мора остати отворено.

Овом, раном хоризонту историје манастира, припада и топонимија Јошанице. Она баца више светла на тип монашке заједнице у клисури, о чему на свој начин говори и живопис припрате са циклусом необичних сцена с аскетском тематиком. Назив оближњег села Црнче, који потиче од средњовековног апелатива за монахе (чрнци), као и низ других топонима, сведоче о давнашњем снажном присуству анахорета у брдима око реке Јошанице, па се може рећи да је у јошаничкој клисури постојала монашка пустиња организована по начелу лавре, односно скита. О тој раној историји манастира веома речито сведочи језик старог живописа који, захваљујући древним обрасцима, у први план истиче блискост у односу властеле и монаха, карактеристичну за доба позног средњег века. Хијератични лик једног монаха пустињака насликан је на јужном зиду припрате између породице ктитора и фронталног архијереја, можда св. Јована Милостивог. Експресивни портрет овог калуђера без нимба, постављен наспрам владарске породице, показатељ је угледа ове личности, па у њему треба видети припадника оне посебне групе преподобних, часних стараца, који су сматрани светима још за живота. Овај духовник, који је у храму добио право на портрет, био је без сумње предводник јошаничких отшелника. Сагледан на овај начин, јошанички манастир био је сасвим сличан оним духовним средиштима која су у српским крајевима крајем 14. и у 15. веку оснивали калуђери синаити избегли из далеких светогорских и синајских лаври.

Иако се не зна шта се у време пада Деспотовине збивало са манастиром, добро очувана архитектура храма говори о томе да га Османлије нису озбиљније оштетиле ни тада, па ни доцније. Са друге стране, скромни уломци надгробних споменика од најфинијег белог мермера, који подсећају на рад студеничких клесара из 16–17. века, указују на трајање монашког живота у манастиру током ова два века, и по обнови Пећке патријаршије. Архивске вести из прве половине 18. века указују на могућност да је јошаничка црква служила житељима Јагодине као парохијски храм, јер у месту није било богомоље све до 1818. када је кнез Милош подигао своју задужбину, садашњу јагодинску Стару цркву. О томе да је Јошаница у неком тренутку напуштена могу сведочити рано забележена сећања житеља околних села према којима су манастир, који је био зарастао у луг, најпре открили и одржавали мирски свештеници, још за време турске власти. Судећи по Ј. Веселићу, први старешина јошаничког манастира био је Милентије Томић. У складу с овим стоје и подаци из примитивног протокола рођених и умрлих из архиве манастира, настали пре 1786, године најстаријег познатог извора о Јошаници. То је ктиторски натпис о обнови чији је оригинал, нажалост, у међувремену изгубљен или уништен. Текст натписа је, ипак, сачуван у преписима Јоакима Вујића и Јосифа Веселића, као и у манастирском летопису. На каменој плочи коју је Ј. Вујић видео над западним порталом могло се читати да су 1786. манастир обновили тадашњи игуман, јеромонах Алексије (Теодоровић), и протопоп Јован Поповић из Јагодине, његов рођак, али и јагодински кнезови Доброслав и Бошко, у време београдског митрополита Дионисија и турског султана Абдул-Ахмета. Занимљиво је да су у обнови учествовала и световна и духовна лица, као у време оснивања манастира. Ипак, не зна се шта је било предмет обнове, да ли је у питању била само оправка цркве или и обнова монашког живота у целини.

Убрзо потом, почетком 1788. избио је велики аустро–турски рат, познат у Србији под називом Кочина крајина. С обзиром да се манастир налази у близини Цариградског друма, капетан Коча Анђелковић – један од вођа устанка – свој главни штаб сместио је у Јошаницу. Током пролећа 1788. у јошаничкој клисури дошло је до жестоког окршаја турске војске и устаника. Принуђен да се повуче у дубину црновршког подгора, Коча је напустио Јошаницу те су Турци упали у манастир и запалили га. Иако је у противнападу успео да поврати манастир, касније истога лета, због неуспеха на војишту Коча се склонио из Србије, па су Турци Јошаницу још једном похарали и запалили. Архивске вести сведоче о томе да су и обновитељи манастира, игуман Алексије и протопоп Јован Поповић, као и јошанички духовник Глигорије, учествовали у овим борбама.

У Првом српском устанку Јошаница се изнова нашла на удару сукобљених војски. Пошто је устанички вожд Карађорђе половином марта 1804. изгубио битку за Јагодину, своје је трупе повукао на обронке Црног врха и у јошаничку клисуру, а када се 15. јуна 1813. у Јагодини тешко разболео, тражио је да га пренесу у манастир и тамо лече. По сведочењу Ј. Вујића келије, сазидане трудом Мелентија (Тошића), потпуно су порушене у налету османске војске одмах по пропасти Првог српског устанка 1813. Већ у јесен 1814, за време Хаџи-Проданове буне, Јошаница је поново у жижи догађаја јер се у њој обрео монах Генадије који је у Јагодинској нахији подизао народ на устанак. Након неуспеха буне Турци су га у манастиру ухватили и са другим заробљеницима спровели у Београд. По избијању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић 8. јула 1815. шаље јошаничког игумана Мелентија као свог изасланика, са задатаком да уговори сусрет српских и турских преговарача. Ови значајни мировни преговори представника Марашли Али-паше и кнеза Милоша одржани су 10. августа 1815. у Јошаници. Српску страну представљали су Јован Обреновић, тумач Димитрије, кнез Милоје Теодоровић из Црнча и калуђер Неофит из Никоља. Поводом успешних преговора кнез Милош је 1832. даровао Јошаници три звона, која су уништена у Првом светском рату. Била су постављена на старој троспратној звонари, јужно од цркве, чије је подножје било озидано каменом. Она је, што показују стари фотографски снимци, између два светска рата уклоњена и замењена новим звоником, подигнутим на северној страни манастирског дворишта.

С обзиром на то да је игуман Алексије носио исто презиме као устаничке вође, кнезови Милоје и Панта из села Црнча, који су у манастиру сахрањени, овај игуман Јошанице могао је бити члан исте породице. У потомству кнеза Милоја памти се да је он и крштен у Јошаници, па је доцније у манастиру формирана заједничка гробница ове породице. На стогодишњицу кнежевог помена 1852. гробницу је оградио окружни начелник Јевта Теодоровић и син кнеза Милоја, а свечано ће је 1932. обновити управа манастира и Милан Тодоровић, директор јагодинске гимназије и кнежев праунук. Алексије је био игуман Јошанице до 1815, али га је краће заменио јеромонах Макарије. Пред крај Аустријско–турског рата, нешто после 1790, захваљујући труду јеромонаха Мелентија (Тошића), студеничког постриженика, северозападно од цркве сазидане су нове монашке келије. Иако подаци из манастирског летописа наводе да је Мелентије био игуман између августа 1815. и маја 1818, када га је заменио Евстратије (Константиновић), у једном акту од 2. јула 1816. међу сведоцима је – као игуман – потписан и јошанички духовник Евстратије. Потврда о постављењу Мелентија за игумана, коју је митрополит Агатангел издао 29. априла 1817, разрешава ово питање сведочећи о томе да су се током 19. века исти калуђери више пута смењивали на месту игумана, што није била реткост. После другог Мелентијевог постављења, за игумана је поново дошао Евстратије, такође студенички постриженик, родом из Босне. Један акт митрополита Агатангела од 18. септембра 1822, са потписом кнеза Милоша, којим се игуману Евстратију даје дозвола да купи милостињу и на тлу ћупријске нахије, посредно је сведочанство о томе да се Евстратије показао као веома вешт игуман. Он је убрзо обезбедио средства за подизање нових келија, данашњег Старог конака. О њему се веома лепо изразио и Јоаким Вујић који је у Јошаницу приспео 21. августа 1826, и код Евстратија законачио. Тога дана, Ј. Вујић је урадио препис ктиторског натписа из 1786. о обнови манастира, отргнувши га од заборава. У кратком опису цркве истакао је да је била цела осликана ликовима светитеља. Релативно добро стање средњовековног живописа и после четири века туркократије свакако је имало утицаја на одржавање свести о старини и значају манастира међу становништвом. Вујић је тада уочио да су очи светитеља биле оштећене, оптуживши за то Турке који су у време Кочине крајине и Карађорђа манастир више пута палили. Скидање боје са ликова светитеља могуће је приписати, међутим, и сујеверју и апокрифној медицини. Он је такође забележио и да су Турци „из пиштоља на темпло пуцали које рупе од танета и дан данашњи видети се могу“, што је најранији помен једне олтарске преграде у Јошаници. Комисија за попис манастира Јагодинског округа обишла је Јошаницу 21. октобра 1830. и констатовала да зидно сликарство покрива све површине храма, али да није у добром стању.

Већ 1829. у порти Јошанице сахрањена је Милосава, жена беличког кнеза Милоја, чиме је започето формирање породичне гробнице кнезова из села Црнча. Три године касније, 1832, на том је месту сахрањен и кнез Милоје. У натпису на гробној плочи под рељефним ликом кнеза с искуканом сабљом, са поносом се наводе кнежеве врлине и звања, његова храброст, неустрашивост и дипломатске заслуге. Духовни значај Јошанице наредних година постајао је све већи, о чему сведочи већи број крштеница новорођених из околних села. Уз духовну, расла је и економска снага манастира који је током прве половине 19. века био само метох великог манастира Каленића. Уз блиску сарадњу с околним живљем, упоредо су забележени и сукоби и парничења због земље. Зато су Комисијским протоколом из 1847. и повељом кнеза Александра Карађорђевића из 1849. утврђене границе шумског и зиратног земљишта манастира Јошанице. Са братством Каленића вођена је 1851. преписка са жељом да се на новој припрати, коју је требало доградити уз јошанички храм, формира и звоник, али ова намера ипак није остварена.

Захваљујући њеном економском јачању, Архијерејски сабор уврстио је Јошаницу у ред самосталних и општежитељних манастира, решењем достављеном игуману Јустину (Грбићу) 10. октобра 1854. Вероватно да је нови статус подстакао овог игумана да предузме веће радове на обнови храма. Један акт из манастирске архиве пружа податке о преградњи цркве 1856–1858. којом су, нажалост, нанета тешка оштећења првобитној архитектури и старом живопису. У архиви се чува и препис несталог ктиторског натписа о овој погубној обнови, у којем стоји да је изведена разрезом парохијана и трудом игумана Јустина, и да је окончана 20. јула 1858. за владе кнеза Александра Карађорђевића и митрополита Петра. Да би се увећала унутрашњост храма, у целини је срушен зид који је делио припрату од наоса, проширени су сви прозорски отвори у куполама и у олтару, а пробијени су и нови на јужној фасади. Тада су највероватније изведене и фреске у протезису на новом слоју малтера, јер су преко представе Снетија насликани Евхаристијски Христос и поменик у виду диптиха, у којем се наводи и име српског митрополита Петра. У „обнови“ је са западне фасаде скинута и камена плоча са ктиторским натписом из 1786. Њу је, прислоњену уз манастирски зид, видео Ј. Веселић када је 7. јула 1862. посетио Јошаницу. У време преградње цркве уклоњен је и стари иконостас који помиње Ј. Вујић. У великој студији о Србији Ф. Каниц бележи да је у Јошаници 1864. под куполом, „противно свакој традицији“, постављен нов иконостас а да су иконе, рад новосадског сликара Илије Димитријевића, изведене по налогу тутора Радисава Милутиновића из Белице. Овај иконостас склоњен је током конзерваторско-рестаураторских радова 1967–1971, и тада му се губи сваки траг. Ипак, изглед те вишеспратне олтарске преграде под куполом наоса сачуван је на драгоценим теренским снимцима из 1967.

По захтеву Конзисторије Епархије београдске, 21. октобра 1867. јошанички игуман Серафим саставио је опис манастира и његовог имовинског стања у којем се, између осталог, наводи и да је живопис у храму прекривен и да је у храму постављен обичан иконостас. Већ из наредне године потиче детаљнији извештај о имањима манастира, процењеним на 52.490 гроша, који су 18. јануара 1868. заједно потписали игуман Серафим и намесник Евстратије. На основу претписа министра просвете и црквених дела од 1. маја 1871, а по жељи игумана Јевтимија, 11. јуна 1871. издат је акт којим су делови манастирске земље уступљени на бесплатно уживање житељима Јошаничког Прњавора, док је 1873. манастир добио и прилог у износу од 13.030 гроша за оправку манастира.

У тешким годинама за време Српско–турских ратова 1876–1878. Јошаница је све своје зграде уступила потребама војних болница. По окончању ратних дејстава нови игуман Арсеније, упамћен као одмерен монах вредан поштовања, уз помоћ јеромонаха Теодосија и монаха Вићентија припремао је нову обнову манастира. Она је уследила 1885, за време краља Милана Обреновића, о чему сведочи натпис на каменој плочи са десне стране улаза у Стари конак. Радови су се по свој прилици односили само на адаптацију спрата конака који је првобитно био од лошег материјала. Манастиром је добро управљано и под следећим игуманом Јанићијем. Он је 10. октобра 1888. министру просвете и црквених дела могао да достави извештај о имању које се састојало од чак 16 делова. Потом је уследила још једна обнова. Са западне стране храма дозидана је 1890. спољна припрата, у коју је пренета Јошина гробница. Смештена је у југозападни угао нове просторије, а у источном зиду формирана је и посебна ниша за потребе упражњавања култа „испосника Јоше“. Тада је унутрашњост храма у целини осликана бело и прекривена шестокраким звездама које су подражавале небески свод. Због склоности паду спољна припрата је 1946. сасвим уклоњена. У последњој деценији 19. века манастир је својим средствима, путем зајма, могао да помогне подизање Саборног храма у Јагодини. Поводом освећења темеља 1896. тадашњи црквени поглавар, митрополит Михаило, долазио је у Јагодину, али је претходно посетио и Јошаницу, у којој га је пред црквом дочекао игуман Арсеније у свечаном руху.

www.manastir.org/

ribar · Мај 28, 2009

Успешно вођење манастира настављено је и почетком 20. века. Нови игуман, јеромонах Гаврило (Купусинац), образован и сналажљив монах, унапредио је економију. За његове управе саграђена је зграда за смештај алата, подигнут је модеран воћњак – у околини чувен по квалитету – као и нов виноград, чиме су увећани приноси са целокупног имања. Манастир је већ 1902. поправљан и црква препокривена лимом, док је 1909. у храму постављена нова часна трпеза од црвеног мермера са златним натписом у којем су наведени краљ Петар I Карађорђевић, митрополит Димитрије и игуман Гаврило. Уследиле су године великих донација. Тако је 1912. манастир поклонио сву потребну грађу за подизање школа у селима Деоници, Лозовику и Белици, док је током Првог светског рата за све војне обвезнике и резервне болнице Јошаница бесплатно давала огрев и уступала зграде за смештај избеглица из Мачве. У повлачењу српске војске 1915. манастир је напустио и игуман Гаврило, прикључивши се трупама. На Солунском фронту је у Енглеско-српској болници у Водену радио као добровољац – болничар, где је 17. априла 1917. погинуо у експлозији авионске бомбе У манастиру су између 1915. и 1921. привремене старешине биле јеромонах Доситеј (Павловић) и раванички игуман Макарије (Милетић).

За игумана је затим постављен Теодосије (Тошић), родом из Пирота. Он је искуство најпре стекао управљајући Миљковим манастиром крај Мораве. Будући вредан, способан и сналажљив, у Јошаници је веома брзо развио пчеларење, повртарство и плетарство. На његов предлог у Јошаници је 1921. одржан тродневни оснивачки састанак монашког удружења. Трудећи се да уреди изглед манастира Теодосије је ојачао подзид према брду са северне стране цркве, тамо преместивши звоник са новим звонима изливеним 1923, на којима се у натписима помињу краљ Александар I Карађорђевић, српски патријарх Димитрије и сам игуман Теодосије. Тих је година плотом оградио порту, подигао велику улазну капију, и преместио и уредио манастирско гробље. Наложио је да се фасаде цркве украсе паралелним тракама црвене боје и да се на источној и западној страни насликају розете. На тераси испред кованлука подигнут је Споменик војницима у ратовима 1912–1918, у виду високог обелиска прекривеног натписима и стиховима В. Илића Млађег. Заједно са потомством кнеза Милоја из Црнча, он је 25. септембра 1932. организовао свечани пренос његових посмртних остатака и обнову гробнице.

Теодосијев наследник, од 1939, био је игуман Софроније (Михаиловић), аутор манастирског летописа. Током Другог светског рата, нажалост, неки чланови братства пали су као недужне жртве. Најпре је 1941. погинуо сабрат Сава (Богдановић), а затим и 1942. игуман Софроније, Лазар Јевремовић, манастирски шумар и ученик богословије, као и јеромонах Дамаскин (Андрић). У манастиру је, упркос страдањима, формиран дом за избегличку децу. По окончању ратних дејстава 1944, не сачекавши партизане, манастир су напустили монаси Варнава (Николић) и Тома (Јакшић), а у конаку је остао само старац јеромонах Димитрије (Божајковић). Ипак, 8. априла 1945. за игумана је постављен архимандрит Иринеј (Вујановић), који ће покушати да консолидује стање у Јошаници. У наредним деценијама манастир ће улагати велике напоре за опстанак, о чему сведочи период шумадијског епископа Валеријана (Стефановића) и јошаничког игумана Хаџи-Христифора (Обрадовића). У време овог игумана, у периоду 1967–1971, извођени су истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, према пројекту најпре крагујевачког, а потом и републичког завода за заштиту споменика културе. Тада је манастирској цркви враћен њен средњовековни лик. У храму је 1971–1973. постављен нови иконостас, са иконама Драгомира Јашовића, који је због старости и оштећења 2005. замењен новим, радом монахиње Арсеније и зографске радионице манастира Гргетега.

За време шумадијског епископа Саве (Вуковића) и игумана Макарија (Аврамовића), у периоду 1981–1984. обновљен је јошанички Нови конак. Наредних година манастир је задесила озбиљна криза монаштва. Током краћег боравка монахиња у Јошаници и захваљујући труду Друштва за обнову конака, 1991. извршена је адаптација оронуле зграде Старог конака, уз уређење манастирске библиотеке, при којој се налази и стара архива манастира Јошанице. У најновије време, под игуманом Евтимијем, у Јошаници је дошло до нове, истинске обнове монашког устројства; 2005. је при манастиру регулисан ток реке Јошанице, а 2007. окончано подизање подрума. Манастир је поново заузео место духовног центра читаве области. У општежићу остварено је и свеукупно јачање манастирске економије, о чему најбоље сведоче узлет и развијање специфичних делатности као што су пчеларство и књиговештво.

Успешно вођење манастира настављено је и почетком 20. века. Нови игуман, јеромонах Гаврило (Купусинац), образован и сналажљив монах, унапредио је економију. За његове управе саграђена је зграда за смештај алата, подигнут је модеран воћњак – у околини чувен по квалитету – као и нов виноград, чиме су увећани приноси са целокупног имања. Манастир је већ 1902. поправљан и црква препокривена лимом, док је 1909. у храму постављена нова часна трпеза од црвеног мермера са златним натписом у којем су наведени краљ Петар I Карађорђевић, митрополит Димитрије и игуман Гаврило. Уследиле су године великих донација. Тако је 1912. манастир поклонио сву потребну грађу за подизање школа у селима Деоници, Лозовику и Белици, док је током Првог светског рата за све војне обвезнике и резервне болнице Јошаница бесплатно давала огрев и уступала зграде за смештај избеглица из Мачве. У повлачењу српске војске 1915. манастир је напустио и игуман Гаврило, прикључивши се трупама. На Солунском фронту је у Енглеско-српској болници у Водену радио као добровољац – болничар, где је 17. априла 1917. погинуо у експлозији авионске бомбе У манастиру су између 1915. и 1921. привремене старешине биле јеромонах Доситеј (Павловић) и раванички игуман Макарије (Милетић).

За игумана је затим постављен Теодосије (Тошић), родом из Пирота. Он је искуство најпре стекао управљајући Миљковим манастиром крај Мораве. Будући вредан, способан и сналажљив, у Јошаници је веома брзо развио пчеларење, повртарство и плетарство. На његов предлог у Јошаници је 1921. одржан тродневни оснивачки састанак монашког удружења. Трудећи се да уреди изглед манастира Теодосије је ојачао подзид према брду са северне стране цркве, тамо преместивши звоник са новим звонима изливеним 1923, на којима се у натписима помињу краљ Александар I Карађорђевић, српски патријарх Димитрије и сам игуман Теодосије. Тих је година плотом оградио порту, подигао велику улазну капију, и преместио и уредио манастирско гробље. Наложио је да се фасаде цркве украсе паралелним тракама црвене боје и да се на источној и западној страни насликају розете. На тераси испред кованлука подигнут је Споменик војницима у ратовима 1912–1918, у виду високог обелиска прекривеног натписима и стиховима В. Илића Млађег. Заједно са потомством кнеза Милоја из Црнча, он је 25. септембра 1932. организовао свечани пренос његових посмртних остатака и обнову гробнице.

Теодосијев наследник, од 1939, био је игуман Софроније (Михаиловић), аутор манастирског летописа. Током Другог светског рата, нажалост, неки чланови братства пали су као недужне жртве. Најпре је 1941. погинуо сабрат Сава (Богдановић), а затим и 1942. игуман Софроније, Лазар Јевремовић, манастирски шумар и ученик богословије, као и јеромонах Дамаскин (Андрић). У манастиру је, упркос страдањима, формиран дом за избегличку децу. По окончању ратних дејстава 1944, не сачекавши партизане, манастир су напустили монаси Варнава (Николић) и Тома (Јакшић), а у конаку је остао само старац јеромонах Димитрије (Божајковић). Ипак, 8. априла 1945. за игумана је постављен архимандрит Иринеј (Вујановић), који ће покушати да консолидује стање у Јошаници. У наредним деценијама манастир ће улагати велике напоре за опстанак, о чему сведочи период шумадијског епископа Валеријана (Стефановића) и јошаничког игумана Хаџи-Христифора (Обрадовића). У време овог игумана, у периоду 1967–1971, извођени су истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови, према пројекту најпре крагујевачког, а потом и републичког завода за заштиту споменика културе. Тада је манастирској цркви враћен њен средњовековни лик. У храму је 1971–1973. постављен нови иконостас, са иконама Драгомира Јашовића, који је због старости и оштећења 2005. замењен новим, радом монахиње Арсеније и зографске радионице манастира Гргетега.

За време шумадијског епископа Саве (Вуковића) и игумана Макарија (Аврамовића), у периоду 1981–1984. обновљен је јошанички Нови конак. Наредних година манастир је задесила озбиљна криза монаштва. Током краћег боравка монахиња у Јошаници и захваљујући труду Друштва за обнову конака, 1991. извршена је адаптација оронуле зграде Старог конака, уз уређење манастирске библиотеке, при којој се налази и стара архива манастира Јошанице. У најновије време, под игуманом Евтимијем, у Јошаници је дошло до нове, истинске обнове монашког устројства; 2005. је при манастиру регулисан ток реке Јошанице, а 2007. окончано подизање подрума. Манастир је поново заузео место духовног центра читаве области. У општежићу остварено је и свеукупно јачање манастирске економије, о чему најбоље сведоче узлет и развијање специфичних делатности као што су пчеларство и књиговештво.

Братство

Тренутно у манастиру живи и монахујући подвизава се петочлано братство:

свештеноигуман Евтимије, настојатељ манастира, три монаха и један искушеник.

У манастиру се нарочита пажња посвећује аутентичном православном богослужењу, као и манастирским послушањима, а особито пчеларству и повезивању књига.

ПОЛОЖАЈ МАНАСТИРА

Манастир «Јошаница»1 се налази у атару села Јошанички Прњавор, на подручју општине Јагодина, удаљен око 9 km од Јагодине.

КАКО ДОЋИ ДО МАНАСТИРА?

До манастира можете доћи:

аутомобилом: користећи путну мрежу, без потешкоћа, можете из било кога дела земље стићи у Јагодину, одакле асфалтним путем, пратећи знакове, после 15-ак минута вожње стижете у манастир.

аутобусом: готово из било којег краја Србије аутобусом можете стићи у Јагодину. Из Јагодине, локалним аутобусом, можете доћи до села Сиоковац одакле лаганим пешачким ходом стижете до манастира за 30 до 40 минута (3 km).

возом: на страници ЈП "Железнице Србије" можете видети прецизно приказану Шему железничких пруга у Србији, те тако изабрати Вама најпогоднију релацију за путовање овим превозним средством.

пешке: прешавши «Камени мост» у Јагодини путем који води поред «Руског гробља» кренути преко села Винораче, Деоница и Сиоковца. Наставити даље тим путем и после 1 km на раскрсници скренути лево, пратећи пут док стигнете у манастир (3 km). Од Јагодине до манастира постављени су путокази које ако пешак прати у манастир стиже за 2 до 3 часа хода.

www.manastir.org/