Манастир Раваница.

[ribar]

МАНАСТИР РАВАНИЦА

са сајта  www.senje.org текст Др Димитрије Богдановић

 

Недалеко од Сења, на малој заравни у подножју Кучајских планина, на коју се улази узаном клисуром са бистром водом реке Раванице, окружен стрмим и шумовитим планинама, налази се манастир Раваница, прелепа задужбина српског кнеза Лазара Хребељановића.

Од самог села Сења, манастир је удаљен око 600 m, а од града Ћуприје око 12 km, са којима је повезан асфалтним путем. Овим се путем може даље наставити, кроз живописну раваничку клисуру, за излетиште Сисевац, где се налази црква светог Сисоја, затим Сењски Рудник, Пасуљанске Ливаде, Равну Реку, Ресавицу, па долином реке Ресаве до манастира Манасије, Деспотовачке бање, Деспотовца и опет се наћи у Ћуприју ( затворити круг ), поред које пролази аутопут Београд - Ниш.

Манастир је подигнут 1381. године, на измаку последње епохе српског века и био је на челу споменика Моравске школе. Црква посвећена Вазнесењу Христовом, а подигнута је да прими општежиче велике ларве као маузолеј, тј. гробна црква кнеза Лазара.

Значај и смисао Раванице од подизања до данашњих дана, без обзира на услове у којима се живело и радило у бити је остао исти - да буде узорна заједница духовног живота, манастир православног и светогорског типа, да у себи прикупља и негује и из себе расађује духовне вредности и достигнућа народа, да успоставља духовни континуитет у историји српског народа, преко кнеза Лазара још више допринесе чршћем повезивању српског народа, развијању свести да је без обзира на границе и међе један. Све ово, па и више од тога, Раваница је са својим братством и сестринством више од 6 векова чинила и чини данас. Она је била једно од светих места одакле је потицала и утврђивала се наша вера, наша писменост, наша слобода. Тиме што је истовремено и гробна црква кнеза Лазара, њен се значај само повећавао.

 

Свети Кнез није жалио средства како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је хтео да има склониште и за живота и псоле смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио.

Само осам година после довршења Раванице, догодила се Косовска битка ( 1389 ) када је свети кнез Лазар погубљен. Тело светог Кнеза било је прво сахрањено у цркви у Приштини, после две године пренето је у Раваницу и у њој је почивало читавих 300 година.

После Косовске битке, Турци су више пута пленили целу српску земљу. Тада су поједина утврђена места била жртве њиховог пустошења, а међу њима се спомиње и тврђава манастира Раванице. Забележено је да је Раваница паљена и пустошена 1398, 1427. и 1436. године.

После коначне пропасти српске државе ( 1459. ), Турци су подвргли општем пустошењу све манастире. Тада су поново опустошили и Раваницу и из цркве однели све сребро и злато које су нашли. Саму цркву - како сведочи један путописац из XVI века - нису дирали.

ОД 1687. ДО 1691, настали су за Раваницу тешки дани. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела.

Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем XVII века. По његовом запису, у пролеће 1690. године патријарх пећки Арсеније Чарнојевић са 37 хиљада породица морао је испред турске силе да бежи преко Дунава. Тада и монаси манастира Раванице узеше мошти светога кнеза Лазара и придружише се патријарху Арсенију. Ишли су четрдесетак дана док не приспеше у град Будим и ту, више Будима, населише се у месту званом Сентандреја. Ту се настани патријарх са епископима, монасима и многобројним народом. Раваничани подигоше у Сентандреји, близу дунавске обале, малу цркву и у њој положише мошти светог кнеза Лазара 1697. године, како пише Стефан Даскал, а раванички калуђери оставише Сентандреју и нађоше у шуми у Фрушкој гори пуст манастир Врдник. Они обновише овај манастир и покрише га, саградише од дрвета трпезарију и ћелије, а у цркви коју - за успомену на Раваницу - посветише Вазнесењу Господњем, положише мошти светога кнеза Лазара. Одвојени од свога манастира, раванички монаси су и даље сматрали да припадају старој обитељи.

Чим је 1718. године утврђен у Пожаревцу мир између аустријског ћесара и Турака, једини од живих монаха раваничких који се био затекао у Врднику, јеромонах Стефан Даскал, зажеле да види своју негдашњу обитељ у Србији. Још мир не беше заживео, а он крену на пут. Затече манастир сасвим пуст. Црква се налазила у жалосном стању. Припрата ( западни део цркве ) била је све до темеља у развалинама. По цркви беше изникло дрвеће. Све је било зарасло у коров, тако да се није могло распознати ни место где су била врата. Те зиме јеромонах Стефан припреми све што беше потребно за оправку цркве, а за даље три године подиже припрату и обнови ћелије.

Овај јеромонах Стефан, чији се лик и данас сачувао у припрати, северно од улазних врата, носио је надимак даскал ( учитељ ), јер он беше ту, у обновљеној Раваници, отворио школу. Из те школе изашао је велики број свештеника који се у својим записима хвале да су учили код даскала Стефана. Ова школа се одржала кроз цео XVIII век.

Такође, кроз цео тај век одржавала се и веза између манастира Раванице у Србији и Врдника у Срему. Када су 1739. аустрисјку војску потукли Турци, патријарх Арсеније IV Шакабента, који је био на страни Аустријанаца, био је принуђен да пређе у Аустрију. Тада се и све српске цркве нађоше у тешком положају. Раванички монаси онда нађоше за добро да све манастирске ствари пренесу у Врдник.

У ратовима који су се при крају XVIII века водили у Србији с Турцима, братство манстира Раванице играло је врло значајну улогу. У манастиру је био главни стан брата Коче Петровића, по коме је и војна названа Кочина крајина. Априла 9.1788. главни стан Кочина брата беше снажно нападнут од Турака и тада је Раваница поново опљачкана, а ћелије спаљене. Године 1794. црква је поправљена и ћелије поново озидане.

Неке су оправке вршене и у Карађорђево и Милошево време.

Године 1833. је израђен и постављен садашњи иконостас у цркви. Тада је игуман манстира био Никанор Кнежевић, родом из Шибеника, пострижник манастира Крке ( умро на Св. Саву 1838. и сахрањен са јужне стране олтара ).

Највише је у Раваници урађено за време архимандрита Диониса Поповића - Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне 22 године ( од 1842 - 1864 ). Родом је био из Черевића у Срему, гимназију је завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима и филозофију у Загребу. У Србију је прешао 1839. и прво био чиновник Конзисторије, а затим професор богословије. Године 1842. постављен је за настојатеља манастира Раванице.

Кнез Александар Карађорђевић одобрио је 1844. године да се манастир оправи о државном трошку. Манастир је оправљен и поокривен лимом. Године 1864. пробијен је пут од " Врела " код села Сења до манастира и подигнут преко речице Раванице мост од тесаног камена на свод. ( Дотле се у манстир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира ). На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са северне стране цркве, 1849. године подигнут је манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас.

За време архимандрита Јосифа Гавриловића ( 1849 - 1905 ), начињен је био у цркви под од цементираних плочица, а споља на цркви свуда около озидан " сокл " од црвеног тесаног камена.

Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице ( пуних 35 година - од 1908. до 1943. ). Он је препокрио цркву кад се 1919. године вратио из првог светског рата, у коме је учествовао као војни свештеник. Изменио је затим столарију на цркви и конаку и снабдео конак потребним намештајем. Сазидао је више зграда на бившој манастирској економији " Бигар " у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. године величанствена прослава 550-годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија стрељали су Немци на Бањици 25. јануара 1943.

Од 1955. године, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије врши стручну конзервацију цркве. Са крова је скинут плехани и поновно постављен оловни кров. Зидови су очишћени од малтера којим је црква у XIX веку била омалтерисана, тако да је дошла до изражаја сва лепота фасаде грађевине, зидане наизменично од камена и опеке. После скидања малтера и креча, постала је уочљивија орнаметика око прозора. Око целе цркве каменом је поплочана стаза и урађена дренажа. Очишћене су и конзервиране фреске у храму и постављен нови под од белог мермера. На место дрвених, постављени су мермерни оквири око прозора. Отпочето је чишћење и конзервирање преосталих камнеих кула.

Главни део цркве Раванице је споља врло живописан. Има једно веће и 4 мања кубета. Зидови цркве су изграђени од наизменичних редова тесаника и опеке. Складни испусти и удубљења, дају зиданим платнима пуно живота. Прозори су уоквирени богатом орнаметиком. Они су сви двојни, изузев једног тројног на западном зиду цркве. На западном зиду, изнад прозора налази се прелепа розета. Декоративни ефекат зидова појачава низ малих, шупљих крстова изграђених у теракоти и у облику звездастих лончића утиснутих у зидове. Они су поређани око аркаде прозора и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају оригиналне крстове од шест кракова који почивају на једноме постаменту у облику правоугаоника. Поља која обухватају луци, покривена су орнаметиком у облику шаховске табле, формиране од црвених опека и од сивкастог камена. Од посебног је значаја скулптурална орнаметика махом стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља: цветови испреблетених стабала, палмете, грифони и слично.

Живопис Раванице је слабо очуван. Највећи део фресака, насликан у горњим деловима цркве, пропао је. Остало је сачувано у фрагментима или је дошло до наших данан у лошем стању. Од преосталих фресака најпре се по свом значају издваја ктиторска композиција на западном зиду на којој су представљени кнез Лазар и кнегиња Милица са својим малолетним синовима Стефаном ( Високим ) и Вуком. Поред ктиторске композиције необично су врдне и фигуре светих ратника у северној и јужној певници. Изнад светих ратника, нацртане су сцене из Христовог живота као и сцене Христових чуда испуњавају горње површине свих зидова. У јужној певници живописане су у једој зони Исцељење раслабљенога и Исцељење слепога у бањи Силоамској. Изнад њих је Божићна химна и дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у јерусалимском храму. Сасвим у врху изнад јужне певнице, налази се велика композиција Уласка Христовог у Јерусалим, која детаљно приказује овај свечани тренутак, и може се сматрати једном од најуспелијих ферсака са овим мотивом у нашем средњовековном сликарству. Једна мајка уздиже на рукама своје нејако дете, које с гранчицама у руци поздравља Христа; један човек носи на десноме рамену једнао, док левом руком води друго дете. Око се зауставља на безброј детаља. Сцена с децом која се отимају о хаљину, уноси у слику много живота. Зид којим је опасан град ( Јерусалим ) и зграде у њему појачавају декоративност слике.

У центалном кубету приказани су 16 старозаветних пророка.

На западном делу се налази, као и у осталим цркбвама ове епохе, Успеније свете Богородице. Многобројни медаљони светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су живим и светлим бојама и представљају новину у сликарству крајем XIV  века.

У тамници овог сликарства уочавају се извесни нови мотиви, карактеристични за ово доба ратова с Турцима и стрепње пред турском најездом: сликају се свети ратници и читави циклуси Христових чуда. Инстиктивно се спремало за одбрану и очекивала чудесна помоћ Божија.

Као у архитектури и декоративним рељефима, тако и са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе, новог стилског правца у српском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а аутор није био исти. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица врсних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је убележио своје име на фресци једног светог ратника. Фреско-сликарство манатира Раванице својом тематиком је врло блиско једном делу живописа манастира Сисојевца, који се налази у близини и који је био метох Раванице. У раваничком сликарству посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и Поклоњење Агнецу у олтарској апсиди, и циклус Великих празника у горњим зонама храма. У припрати, која је преплаљена у 18. веку, видљиви су остаци ранијег живописа на источном зиду. Остале површине прекривене су зидним сликама из 1721. године, међу којима је и портрет обновитеља манастира Раванице јеромонаха Стефана.

Живописна орнаметика је у Раваници богато заступљена. Ње има на колнетама стубова, на дрвеним стегама које везују цркву, на венцу тамбура... Заступљена је геометријска и биљна орнаметика у најразноврснијим преплетима. И орнаметика износи на видик уметникову тенденцију ка живописним контрастима. Лепота ових орнаметика управо и лежи у ефекту који чине контрасти боја.

Живопис припрате ( западног дозиданог дела цркве ) је из XVIII века. Ове фреске су највероватније радили зографи из Македоније. Од значаја је већ поменути портрет јеромонаха Стефана Даскала, који је подигао ову припрату и обновио манастир. Он је насликан одмах до улазних врата, на западном зиду са северне стране. Од првобитног живописа из XV века очуван у припрати само лик Свете Богородице изнад улазних врата главног дела цркве.

У југоисточном углу припрате налази се гробница преподобног Ромила који се у XV веку подвизавао у једној пећини близу манастира Раванице. Ова пећина је уништена приликом изградње железничке пруге Д. Ћуприја - Равна Река.

[ribar]

СТРАДАЊА МАНАСТИРА

После Косовске битке, а посебно после пада свих српских земаља у турске руке, манастир је често узнемираван, пљачкан и паљен. По Сеченичком и Врхбезничком летопису ( Ј. Шафарик, Паматки, 1873. стр. 77 ) манастир је први пут страдао 1398. године. Други пут се то догодило 1436. године када је Мурат " пленио " Србе и порушио утврђења манастира. По једном летопису из XVII века манастир је паљен 1399 године. Посебно су тешка времена, међутим, настала после пада деспотовине 1459. године, па све до обнове Пећке патријаршије. Из тих времена, о разарањима и пљачки манастира, оставио је податке Архимандрит Георгије. Он је записао како доласком Турака " разорена би сва земља српска и не остаде десети део народа. Сви велики манастири били су поробљени и разорени. Турци и Татари разграбише сва црквена богатства... Наш манастир разорише, покупише све сребро и злато што беше у цркви, натоварише на 12 камила и отиђоше".

 

Анастасије Србин, писао је како су " Турци у то доба много досађивали монасима манастира Раванице, како су их тукли, чупали им косе и браде тражећи новац и храну колико ови нису могли зарадити ни испросити. Због тога су житељи Раванице, тридесет монаха, обдан бежали у шуму, а тек с` вечери се враћали у манастир да обаве богослужење ".

Такође је записано да је после претрпљеног пораза од Срба који су војевали уз Аустријску војску ( 1687 - 1688 ) Јеген Осман - Паша, портин одметник у једном збегу код манастира Раванице ( у извору Добраница ) побио осам до девет стотина душа. Познати монах Стефан Даскал, записао је тих дана како су хришћани после Београда и других Турских места трпели гоњења од Турака.

Тек по обнови Пећке патријаршије настаје период верске толеранције, па је приступљено обнови манастира.

Између 1678. и 1690. године Раваница је трпела учестала пустошења, када је коначно запустела и многи монаси " посечени ", док је други део братства с` пролећа 1690. године прешао са Арсенијем Чарнојевићем у Срем, носећи са собом мошти кнеза Лазара ( Љ. Стојановић, запис и натписи, 1895. ). У тој " великој сеоби Срба" били су: проигуман Кирил, Јеромонах Висарион, Стефан и поп Филип.

Један од њих, монах Стефан Раваничанин, доцније јеромонах познат и као Стефан Даскал, једини преживели од Раваничког братства, враћа се после 30 година у манастир. Предузимљиви Стефан је најпре обновио цркву ( 1719 ), а затим припрату ( 1721 ).

Стефан је основао и прву школу у овом крају, чији је први учитељ био, због чега је добио и назив Даскал. Из те школе је изашао велики број свештеника, који су били учитељи и свештеници у миру, али и вође храбрих чета у борбама за слободу српског народа. Стефан Даскал је умро 1730. године.

 

Према неким забелешкама и хајдук Вељко Петровић је извесно време боравио у манастиру. Са својом дружином се ту причестио пред одлазак у бој за одбрану Крајине од Турака.

 

ВРАЋАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА У МАНАСТИР РАВАНИЦУ

Септембра 1989. године, најзад после 600 година, мошти кнеза Лазара су враћене у његову задужбину - манастир Раваницу, одакле су однете пред најездом Турака 1690. године.

Мошти кнеза Лазара су прво смештене у Будиму, а затим у Сент Андреји. Ту су Раванички калуђери остали до 1697. године, а затим се спустили до Фрушке Горе, где су добили опустели манастир Врдник. Тамо су мошти биле све до 1942. године. У то време тај део Војводине био је припојен усташкој хрватској држави, а усташе харају и пљачкају Фрушкогорске манастире. Због тога су калуђери мошти кнеза Лазара сакрили у једну малу црквицу близу манастира и назвали је новом Раваницом.  

Све то је било познато и властима у Београду, па је тадашњи председник српске владе генерал Милан Недић затражио помоћ од Немаца да се мошти кнеза Лазара однесу на сигурно, у Београд. Немци су на то пристали и једна српска делегација, на чијем челу је био др. Радослав Грујић, познати црквени историчар, у пратњи немачких војника одлази у манастир на Фрушку гору да преузме мошти кнеза Лазара. Тада су, по ноћи, киши и дебелом блату мошти запрежним колима из скровите црквице пренете до немачког камиона и потом до Београда, где су смештене у Саборну цркву.

У Саборној цркви мошти кнеза Лазара налазиле су се до 1989. године, до прославе шест векова од боја на Косову, што је био и повод да се коначно врате у манастир Раваницу, ктиторску задужбину кнеза Лазара.

 

Смисао Раванице јесте - кнез Лазар. Сваког Видовдана, Срби треба да ходочасте два места: Гази Местан - да се поклоне див јунацима и Раваницу - да се поклоне честитоме кнезу.  

 

Мошти светог кнеза Лазара су прошле и борвиле у следећим местима:

 

28. јул - манастир Нова Раваница ( Врдник ),

3. септембар - манастир Озрен ( код Тузле ),

17. септембар - манастир Троноша,

20. септембар - Лозница,

25. септембар - манастир Петковица,

1. октобар - Осечина,

4. октобар - Ваљево,

9. октобар - манастир Ћелије,

11. октобар - манастир Лелић,

15. октобар - манастир Боговађа,

16. октобар - Лазаревац,

18. октобар - Аранђеловац,

20. октобар - Топола,

23. октобар - Крагујевац,

25. децембар - манастир Жича,

5. март 1989. - манастир Љубостиња,

23. април - манастир Студеница,

11. јун - манастир Нова Павлица,

28. јун ( Видовдан ) - манастир Грачаница,

29. јун - Приштина,

30. јун - Куршумлија,

2. јул - Прокупље,

7. јул - Ниш,

23. јул - Лазарица ( Крушевац ),

2. септембар - манастир Горњак,

8. септембар - Сење

 

ЗНАЧАЈ КУЛТА СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА

Шта то значи: култ кнеза Лазара? То је, свакако, осмишљено штовање успомене на један лик у којем су сабране извесне идеје, врлине и поруке. Култ Светих Моштију народних владара, поред примарно верских елемената, представља важну, трајну актуализацију једне свести, а са њом, у њој, једнога симбола и обрасца. Кнез Лазар у Раваници, то је, пре свега, Лазар - наследник, настављач и следбеник светородне династије Немањића. То је, дакле, веза, копча, са својом аутентичном историјом, којом је народ одређен и утврђен у својим атрибутима, у праву на постојање и са својом државноправном и културном баштином. Кнез Лазар у Раваници, то је представа идеалног владара међу Србима и, самим тим, представа о норми и смислу владања, средњевековно, православно-византијско и немањићко поимање државе и друштва, у којој се моралне категорије такмиче са правним категоријама, па владар није само суверен и <<dominus>>, него и праведни заточник истине, милости, дарежљивости, одважности и јунаштва, бранитељ сирочади и удовица, свих понижених и слабих. Још важнија је његова Мученичка смрт на Косову, смрт схваћена управо у текстовима црквеног култа Лазаревог као опредељење за Царство Небеско. Кнез Лазар оваквог опредељења, трајни пример и подстицај... Њиме се стварала и одржавала свест, утицало на морал, пресуђивало у личним и општим недоумицама. Раваница је зато тек са тим култом, са кнезом Лазарем и његовим Моштима, до краја открила свој смисао. Она је носилац трајне и коначне и последње поруке српског Средњег века. Стога се мора мислити на огромни значај Раванице под Турцима за одржавање српске националне свести. Разуме се, не само Раваница, али међу првима Раваница премошћује епохе и успоставља духовни континуитет у историји Српског народа. То је тачка додира и преноса средњовековне српске државности у памћење народа.

Никада се неће довољно подвући огроман актуелни значај који су морале имати Мошти Светих Владара једног народа за његову самосвест, за континуитет или обнову његове цивилизације... Манастир са таквим култом, каква је Раваница, окупљао је и повезивао све Србе! Штавише, раванички култ,  свуда присутан у богослужењу храмова и манастира Српске Цркве, доприносио је и тиме још вишем, дубљем и чвршћем интегрисању народа, развијању свести да је, без обзира на границе и међе, на локалну своју или туђу власт, тај народ - једно. Часне Мошти Светитељске су уопште обједињујући чинилац, а Мошти српских владара и црквених поглавара су кроз историју су посебно посведочене у тој функцији. Тиме и манастир као <<маусолеји>> са Моштима великих, Светих предака, постају веома важни чинилац интеграције, повезивања и уједињивања у јединственој историјској свести. Изванредно је колико су зрачења оваквог духовног средишта широка и далека. На Балкану, православни хришћани, поготову током 16. и 17. века, обједињени су истоветном свешћу. Раваница тада привлачи и православне Бугаре. Познат је траг тог поклоничког виђења Раванице у " Мученију Ђорђа Кратовца ", од попа Пеје, из двадесетих година 16. века. Из Софије се одлази за Раваницу, да се виде Мошти Светога Кнеза, целе и нетакнуте, како сведоче о дејству Божје Премудрости, Моћи и Милости, што се на народ излива преко његових поглавара. Поп Пеја наводи предање о Кнезу Лазару и Косовском боју управо у аргументацији своје тезе да на, подразумевало се благочастивим, <<поглаварима Бог показује чудо>>. Као посматрач Лазаревих Моштију пише и раванички ходочасник: <<Кнез Лазар са војском својом побеђен би од Турака на Косову. Како само њега прослави Бог и његово тело све до сада нетакнуто пребива. Видео сам то својим очима: глава му одсечена, а крв истекла још стоји усирена, помислио би да је - данас посечен! И благоухане мирисе испушта. Верујте, сви који су тада са њим побијени Свети су као и он, али само на поглавару показа Бог чудо!>> Др Димитрије Богдановић.

 www.senje.org

[ribar]

http://www.mojefotke.rs/controls/imgSizer2.aspx?img=2750&w=444&h=0

http://www.mojefotke.rs/controls/imgSizer2.aspx?img=2735&w=444&h=0

[Милан Меденица :)]

evo i mog doprinosa :

http://www.srpskoblago.org/Archives/Ravanica/index.html

[ribar]

Sava, iguman manastira Ravanice

Živorad Janković

Uobičajeno je shvatanje da je manastir Ravanica zadužbina kosovskog mučenika svetog kneza Lazara, što je stavlja u red vladarskih zadužbina na čijem početku stoji manastir Studenica, podignuta od velikog župana Stefana Nemanje, „sakupitelja srpske zemlje“, po rečima starog pisca i osnivača dinastije. Zatim slede Mileševa, Sopoćani, Banjska, Dečani, Arhanđeli... Niz se završava Manasijom, zadužbinom Lazarevog sina despota Stefana.

Pomenutom shvatanju da je Ravanica Lazareva zadužbina doprinosi činjenica da se njegove mošti tu nalaze. Kada se pogleda tekst povelje koja je sačuvana u poznijem sažetom izvodu, izgleda da zamisao osnivača Ravanice nije bila da ovaj hram bude njegovo grobno mesto. U tom slučaju, tekst povelje u svom uvodnom delu, gde se obično sreću bogoslovski motivi, ima formule eshatološkog sadržaja poznate iz drugih sličnih akata. Umesto toga, ovde bi pre reč bila o tome da knez podiže hram u znak zahvalnosti što je stupio na položaj vladara: „Stoga i ja, u Hrista Boga blagoverni knez Lazar, revnujem pre mene bivšim blagočastivim carevima, na presto kojih me Bog uznese i činom carstva ukrasi i slavom - od mnogih njegovih darovanja koja su na meni, malo njemu ushtedoh prineti, koliko je moguće.

Blagovoljenjem Oca i pospešenjem Sina i soveršenijem Svetoga Duha podigoh od osnovanja manastir u slavu Svetoga Vaznesenja i kao ktitor njegov po moći ukrasih“.

Ravanica se odlikuje svojim položajem. Uobičajeno je da srpski vladari grade zadužbine u onim oblastima gde se u tom momentu nalazi težište države. I knez Lazar tako čini, samo što je sada pažnja usmerena na moravski deo Srbije, jezgro oblasti kojom je on upravljao pre nego što je postao vladar. Ta oblast kao da je dotle nekako zanemarena ili bar zapostavljena u izvorima, jer o njoj se dotle malo zna. U vreme kneza Lazara dostiže svoj puni procvat. Grade se hramovi, prepisuju knjige, nastaju monaške naseobine oko pojedinih manastira. Srpska zemlja u to vreme je poslednje i najbezbednije utočište za one željne samoće i tišine. Vizantija i atoska Sveta Gora više to ne mogu da pruže, jer su ugrožene od Turaka. Nažalost, takvo stanje neće dugo trajati. Turci uviđaju da Srbija pod Lazarevim vođstvom svakoga dana postaje sve jača i otpornija posle krize nastale gašenjem dinastije Nemanjića. Stoga hitaju da odmere snage sa njom. Turska je tada već postala sila prvoga reda koja može da se nosi i sa jačim državama nego što je Srbija. Kosovski Vidovdan 1389. godine predstavlja prelomnu tačku u srpskoj istoriji. U bici gine čitavo pokolenje jednoga naroda. Tu Lazar, iako vladar, ponaša se i pada kao običan vojnik. Osobenost kosovskog poloma čini i to što na bojištu ostaju oba vladara, a to se retko dešava. Za Srbe potonjih vekova prošlost se deli na period pre i posle Kosova. Godinu dana nakon sudbonosne bitke, Ravanica pod svoje svodove prima mošti kosovskog mučenika. Zahvaljujući tome, staje u red sa manastirom Mileševom, koja čuva mošti osnivača Srpske crkve Svetoga Save.

Nastala pri kraju života stare Srpske države, Ravanica će brzo poneti ožiljke ropstva na sebi. Gorela je već 1398. i 1439. godine. Važan datum u njenom životu predstavlja Velika seoba Srba 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Poučeni teškim iskustvom spaljivanja Savinih moštiju sto godina ranije, ravanički monasi pokušavaju da sačuvaju skrivanjem Lazareve mošti. Sa njima i ostalim dragocenostima manastira za četrdeset dana stižu do Sentandreje. Od 1697. g. nalaze utočište u fruškogorskom manastiru Vrdniku, koji od tada postaje sremska Ravanica. Postoje slični primeri kod drugih manastira, gde se po dve obitelji smeštene u različitim oblastima čvršće vežu i ispomažu u nevolji. Ipak, nigde ne postoji toliki stepen bliskosti kao kod moravske i sremske Ravanice. To ide dotle da se knez Lazar počinje smatrati i osnivačem manastira Vrdnika. Od toga ne beže ni sastavljači zvaničnog opisa fruškogorskih manastira, nastalog po nalogu karlovačkog mitropolita Pavla Nenadovića. Tu se za ovaj manastir kaže: „Zdatelj že jego sveti knez Lazar serbski (iže njine v tom hramje v kivotje netljeno ležit). Po njemu bist ktitor prvi Nedeljko Stojanović, žitelj varoši Futoga...“. Ne čudi što i narodna pesma u osnivaču manastira vidi kneza i čak zna kako teče razgovor oko planiranja gradnje:

Nos’te blago niza Srijem ravni

Ka Vrdniku pod goru Vruškinju

Saziđ’te mi crkvu Ravanicu

Ravanicu moju zadužbinuAo Vruška visoka planino

U tebe i slava i krasota

Sva lepota u tebe počiva

Tu su mesta sveti izabrali

Manastire za nji popravili.U toku austrijsko-turskog rata (1788–1791), kod nas poznatog kao Kočina krajina, kao što se može očekivati u opštoj bežaniji koja zahvata Srbe južno od Save, ravanički monasi znaju kuda će - idu u Vrdnik. Ipak, austrijske vlasti ne dozvoljavaju da tu svi ostanu, već neke raspoređuju i po drugim manastirima. Tada je iguman Ravanice Isaija Stefanović, koji se povodom povlačenja Austrije iz rata obraća bečkom caru: „Pozdravljamo te, gospodare rimskog naroda! Zašto nam tako uradiste? Mi smo vašu naredbu izvršili, Turke smo potukli i veliku međusobnu kavgu zametnuli. Turci sada vide da od ćesarevaca niko neće doći. Okupljaju se od Bitolja do Niša da bi nas sve porobili. Nego gledajte da ovih dana dođete ovamo, inače nećete naći u životu ni muško ni žensko, jer ovo ljudstvo nije jedinstveno, a drugo, nema municije. Odavde su odlazili ljudi do Bitolja, ali ne mogu reći koliko tamo ima Turaka“.

Tada je manastir Ravanica teško stradao, kao i većina hramova beogradske oblasti. Razaranja su praćena i velikim ljudskim žrtvama među srpskim vojnicima, ali se zbog brzine obnove o tome malo govorilo. Sa početka 1793. godine potiče popis dragocenosti iz ovog manastira za koje mitropolit Stratimirović nalaže da još izvesno vreme radi sigurnosti ostanu u Vrdniku. Na samom kraju, 30. decembra iste godine, mitropolit dozvoljava da deo stvari bude vraćen u Ravanicu. Među potpisima pomenutog popisa, pored igumana Isaije, sreće se i monah Sava. Kada je nameravao da se vrati za svoj manastir, trebalo je obezbediti posebnu dozvolu koju dobija „pod uslovom da se kavge i svađe kloni i pametno vlada“. Sledećih godina dolazi do obnove manastira, što je samo deo opšteg talasa gradnje hramova po celoj oblasti, o čemu saznajemo iz više zapisa arhimandrita manastira Bogovađe hadži-Ruvima i Memoara prote Matije Nenadovića.

Na prvoj skupštini ustanika o Vaskrsu 1804. godine, održanoj u Ostružnici sreće se „u ime monaškog klira“ Sava i Josif, igumani Ravanice i Kalenića. Nije slučajno da, sem ove vesti iz prve godine bune, nema drugih podataka o igumanu Savi. Kao i u vreme Kočine krajine, vodeći ljudi Crkve imaju veliku ulogu samo u početku, a kasnije tu ulogu preuzima država.

Posle 1806. g, nakon opravka Manasije, vrše se radovi i na Ravanici. U toku ustanka prelazi iz fruškogorskog manastira Vrdnika jeromonah Isaija Gavrilović. To je u vezi sa poznatom Ticanovom bunom u Sremu 1807. godine. Namesnik Isaija ostaje kod ustanika do pada njihove države 1813. godine, kada beži sa mnoštvom ostalih u Srem. Tokom detaljne istrage koju sprovodi austrijska vlast povodom Ticanove bune njegovo ime se češće sreće po sudskim aktima. Po njegovom povratku u Srem, ponovljena je istraga povodom njegovog učešća u buni od pre šest godina koja se svršila tek 1815. godine. O životu manastira u vreme ustanka ima nekoliko vesti iz kasnijeg vremena. Tako se u vreme kneza Miloša vrši popravka krsta, koji je „još pre Karađorđevog vremena okovan u Pančevu“. Na period ustanka podseća i Joakim Vujić pri svom obilasku manastira 1826. g: „U vreme rata Josifa cesara i srpskog vožda Georgija Petrovića jeste ista crkva mnogokratno paljena i rušena bila; u nju su Turci s nasilijem ulazili, svetiteljima oči boli i parali, seno i drva unutra unosili, pak iznutra crkvu potpaljivali, kako i današnjim danom na zidovima videti se može. U crkvi su mošti Romila Sinaita“. Povodom bliskosti Ravanice i Vrdnika koja se održava preko moštiju svetog kneza Lazara, treba pomenuti famu koja dopire do bečke vlasti, kako je o Vidovdanu 1811. godine u ovom manastiru došlo do susreta vođe ustanka Crnoga Đorđa i karlovačkog mitropolita Stratimirovića. Đorđe se tu pojavljuje sa pratnjom od čak pedeset vojnika. Naređena je provera, ali ona nije dala ništa konkretno.

Kobne 1813. godine sa ostalima beži i iguman Sava. Karantin je izdržao kod manastira Feneka, a zatim je nameravao da se naseli, po ugledu na svoje prethodnike u manastiru Vrdniku, „kako što su prežnjeg bekstva zdje pribežavali“. O tome saznajemo iz pisma igumana manastira Vrdnika Sofronija Vujića, upućenog konzistoriji u Karlovcima. Iako su postojale tradicionalne veze između dve obitelji i spremnost monaha sremske Ravanice da izbeglu sabraću prime, za to je bila potrebna dozvola konzistorije. Ranije su za boravak u Vrdniku bila predviđena dva studenička monaha, te iguman Sofronije moli da umesto njih dođu Ravaničani.

Iguman Sava stigao je u manastir Vrdnik 30. oktobra, ali tu nije dugo boravio. Iz popisa sa njim donetih manastirskih i ličnih stvari vidi se da je on umro pre aprila 1814. godine. Isto tako, saznajemo da je u vreme smrti sa sobom imao trista jedan groš. U proleće sledeće godine stiže monah manastira Ravanice Josif Stanisavljević da preuzme manastirske utvari. Uz vraćene stvari prilaže se i prepis zapisnika. Naglašava se u pismu igumana Sofronija za mitropolita Stratimirovića da se ne vraćaju svi predmeti, već deo njih ostaje pohranjen u riznici manastira Vrdnika. Mnogo ovo podseća na pominjani popis iz vremena Kočine krajine, rađen po nalogu istog mitropolita. I uz pismo mitropolitu Stratimiroviću prilaže se jedan prepis zapisnika.

Među izbeglima iz Ravanice nalazi se i Joanikije Feodorović, postrižnik ovog manastira, rodom iz Moskve. Samo je po sebi zanimljivo da ruski monah dođe u zemlju ustanika u vreme kada je san svakog srpskog monaha bio da poseti Rusiju. Krajem 1814. godine iguman manastira Jaska Dionisije Čupić javlja konzistoriji kako monah Joanikije želi da bude primljen u bratstvo toga manastira, gde je došao pre deset meseci na boravak kao izbegli monah, a sada želi tu da ostane. Joanikije je opisan kao revnosni posetilac crkve, nesvadljiv i poslušan, te ga stoga iguman rado prima u zajednicu. Uz pismo je priložena i molba monaha Joanikija po kojoj on želi da bude pribrojan bratstvu „dok je Srbija pod igom Agarena, a kada Srbija pripadne Austriji ili Rusiji, tad bih ja prešao u manastir svoga postriga

http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/929/tekst/sava-iguman-manastira-ravanice/

[ribar]

MOŠTI KNEZA LAZARA

[мирођија]

MOŠTI KNEZA LAZARA

  ????? ?? ?? ???? ????. ??? ???????? ? ???????? ????????,  ????  ???  ??  ?????  ??  ????  ?? ??

  ????????  ???????  ?????????  ?????,1989.?. 

 

[Тавита]

Manastir Ravanica 3 min

[SasaJ69]

Retro - Manastir Ravanica (januar 2015.)

 

Ravanica- posle tri veka Kneževe mošti vratiše u Ravanicu, gde mu počast odaše na hiljade vernika... Pokloniše se oni onom ko ih nauči šta je vera,obraz,čast i sloboda!