биологија и екологија

[Guest ja]

штедња воде (из уџбеника за биологију 7. р. о.ш.)

________________________/ нерационално        /    рационално(затворена славина)

                                        (отворена славина) /

___________________________________________________________________________

прање зуба                      /    40-60 л              /            2 л

___________________________________________________________________________

          бријање              /      40-80 л            /            4 л

___________________________________________________________________________

прање судова                  /      80 л                /            20 л

___________________________________________________________________________

прање кола                    /        600 л              /            60 л

___________________________________________________________________________

[Guest ja]

сада, распитајте се колико кошта литар воде, и израчунајте колико се плаћа нерационално, а колико рационално потрошена вода. шта је боље?

отворена славина у минуту потроши 11-12 литара воде. ако би се рационално трошила вода, потрошња воде би могла да се смањи за чак 90%.

***тако каже уџбеник за биологију за / р.о.ш., а издавач је заводза уџбенике.

[Guest ja]

http://www.natureprotection.org.yu/

http://www.zr-leap.org/?m=200807

http://www.reciklaza.sr.gov.yu/

http://www.kopaonikschool.org/besede_2002.html

http://www.ekosfera.rs/01/dan-planete-zemlje.html

http://www.ekoforum.org/index/vest.asp?vID=595

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/vesti/glas-javnosti-03-03-2009/ekoloska-katastrofa

http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/bs/newsbriefs/setimes/newsbriefs/2007/11/13/nb-04

http://www.recan.org.rs/

http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2000/233/233_13.html

http://www.svetbiljaka.com/Forums/viewtopic/t=10612.html

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/09/03/srpski/R03090201.shtml

http://www.sloboda-za-zivotinje.org/

http://www.sepa.sr.gov.yu/

http://www.sabornost.org/sabornost/tekst.php?id_sveska=6&id_tekst=80

http://www.sepf.sr.gov.yu/

[Guest ja]

MEĐUNARODNI EKOLOŠKI KALENDAR

26. januar - Svetski dan obrazovanja o zaštiti životne sredine - World Environmental Education Day

02. februar - Svetski dan močvarnih područja - World Wetlands Day

14. februar - Svetski dan očuvanja energije - World Energy Day

18. februar - Medjunarodni dan biloške kontrole - International Day of Biological Control

05. mart - Svetski dan energetske efikasnosti (nepotvrđen podatak)

08. mart - Međunarodni dan žena - International Women's Day

14. mart - Međunarodni dan protiv brana, za reke, vodu i život - International Day against dams and for rivers, water and life

15 mart - Svetski dan zaštite potošača - World Consumer Rights Day

21. mart - Svetski dan šumarstva - World Forestry Day

22. mart - Svetski dan vode - World Water Day

23. mart - Svetski dan meteorologije - World Meteorological Day

17. april - Svetski dan zdravlja World Health Day

22. april - Dan planete Zemlje Earth Day

24. april - Svetski dan zaštite životinja od eksperimenata nad njima -

26. april - Dan Černobilske katastrofe

09. maj - Medjunarodni dan ptica - International Birds Day

12. maj - Svetski dan pravedne trgovine - World Fair Trade Day

15. maj - Internacionalni dan klime - Climate Day

22. maj - Svetski dan zaštite biodiverziteta - International Day of Biological Diversity

31. maj - Svetski dan borbe protiv pušenja - International No Tabacco Day

05. jun - Svetski dan zaštite životne sredine - World Environment Day

08. jun - Svetski dan okeana - World Oceans Day

17. jun - Svetski dan borbe protiv isušivanja i poplava - World Day to Combat Desertification and Drought

11. juli - Svetski dan populacije - World Population Day

12. avgust - Međunarodni dan mladih - International Youth Day

16. septembar - Svetski dan zaštite ozonskog omotača - International Day for the Protection of the Ozone Layer

22. septembar - Dan bez automobile - No Car Day

22. septembar takodje, - Medjunarodni dan mira - The International Day of Peace

Treći vikend septembra - Očistimo svet - Clean up the world

27. septembar - Dan turizma - World Tourism Day

28. septembar - Dan zelene kupovine - Green Consumer Day

Prvi ponedeljak oktobra - Svetski dan staništa - World Habitat Day

01 do 7 oktobar - Svetska nedelja divljih životinja - World Wildlife Week

04. oktobar - Svetski dan zaštite životinja - World Animal Welfare Day

11. oktobar - Medjunarodni dan za smanjenje Prirodnih katastrofa - International Day for Natural Disaster Reduction

16. oktobar - Dan hrane - World Food Day

24. oktobar - Dan UN, World Developement Information Day

Treći vikend oktobra - Dan hranjenja ptica - Feed the Birds Day

01. novembar - Svetski dan vegetarijanstva World Vegetarian Day

03. novembar - Svetski dan čistog vazduha - World Pure Air Day

17. novembar - Dan ekološkoh pokreta - The Environmental Movement Day

20. novembar - Dan deteta - Children's Day

27. novembar - Dan uzdržavanja od kupovine - International No Shop Day

29. novembar - Dan borbe protiv trgovine krznom - Fur Free Friday

01. decembar - Dan borbe protiv side - World AIDS Day

02. decembar - Dan tragedije Bopalu - Bhopal Tragedy Day

05. decembar - Dan volontera - International Volunteer Day

10. decembar - Dan ljudskih prava - World Human Rights Day

11. decembar - Dan planina - International Mountain Day

http://www.well.org.rs/Ekoloski%20kalendar.htm

[Guest ja]

future architecture

SLOBODAN MALDINI: F U T U R E A R C H I T E C T U R E

IZVODI IZ KNJIGE: ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE

EKOLOŠKA ARHITEKTURA

Naziv za arhitekturu koja sadrži poseban, pažljivo razmatran odnos prema životnoj sredini, sadejstvujući zajedno s njom. Ekološka arhitektura uzima u obzir prirodne zakonitosti i zahteve prirodne sredine u kojoj se nalazi, ne narušavajući je, već, uključujući se u njene prirodne tokove. Primeri ekološke arhitekture su: arhitektura zemlje, solarna arhitektura, drvena arh. i dr. Ekološka arhitektura koristi konzervaciju energije, efikasnu insolaciju, kišnu vodu i proces recikliranja u najvećoj mogućoj meri. Termin je skovan u periodu 1970-tih.

Bez obzira da li se naziva ekološkom, održivom ili zelenom arhitekturom, environmentalan senzibilitet koji je evidentan u arhitekturi danas je različit od nastojanja koja su načinjena nakon velike svetske krize u periodu ranih 1970-tih. Široko polje koje sadrži ova nova arhitektura prostire se izvan jednostavnih dendencija uštede energije putem solarnog grejanja individualnih zgrada, internacionalnoj medjuzavisnosti i obnavljanju izvora. Ovaj razvijajući ekološki stav zasniva se na sve većoj svesti o unutrašnjoj tenziji koja postoji izmedju aktivnosti gradnje i neophodnosti da se sačuva zemlja od potencijalne ekološke katastrofe. Pozicionirana kao više pragmatična alternativa koja se javila u periodu kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih, održivost je formulisana kao srednje rešenje postavljeno izmedju zahteva onih koji su tražili kompletno zaustavljanje razvoja u nameri da se zaustavi dalja environmentalna destrukcija i onih koji su verovali da je moguć neograničen razvoj, bez bilo kakvih limita koji bi obezbedili svetski ekološki balans. Na konferenciji Svetske komisije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini 1986, na sednici kojom je predsedavao predsednik vlade Norveške Gro Harlem Brundtland, donet je koncept održivosti koji je definisan kao “putevi socijalnog, ekonomskog i političkog progresa koji rešavaju potrebe sadašnjice bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da reše sopstvene potrebe”. Koncept je dobio dodatnu podršku od strane Svetskog Samita kojeg je organizovao Maurice Strong a koji je sponzorisala ista komisija Ujedinjenih nacija, a koji je održan u Rio de Žaneiru 1992. Sledile su konferencije o ljudskim pravima u Beču, populaciji i razvoju u Kairu, socijalnom razvoju u kopenhagenu, o ženskim pravima u Pekingu i ljudskim naseljima u Istanbulu, koje su se, svaka za sebe, fokusirale na specifične socijalne komponente proširenog manifesta o životnoj sredini.

Odražavajući univerzalnost pokreta o održivosti, briga za životnu sredinu je imala centralnu ulogu na Svetskoj izložbi, Expo 92 u Seville-i. Centralni objekt izložbe bila je bioklimatska sfera, arhitekata Antonio Cano, Pedro Silva i Manuel Alvarez-a. Centralnu osu izložbe, Avenue of Europe, projektovali su arhitekti Jean Marie Henning i Nicolas Normier, a koja je sadržavala elemente arapskih malqaf-a, “hvatača vetra”, koji su obezbedjivali povoljnu mikroklimu. Vodeni zid dug 400 metara projektovala je američka grupa SITE.

Ovaj senzitivitet za ekologijom proizveo je zainteresovanost mnogih teoretičara za to područje, paralelnu onom koju je opisivao Jean-Francois Lyotard u periodu kasnih 1970-tih i ranih 1980-tih, kao “period popuštanja” . Medju najpopularnijim tendencijama ovogn tipa bila je prva koja je obuhvatila tehnologiju kao sredstvo za obezbedjenje rešenja za tekuću environmentalnu krizu. Koncept koji je imao centralno mesto u ideologiji održivosti bio je paradoksalno onaj koji je dostigao svoj ekstrem u high-tech arhitekturi Nicholas Grimshaw-a, projektu nazvanom Eden project, koji se realizuje u Cornwall-u, UK, a koji treba da replicira prirodne cikluse i procese. U ovom smislu, projekt prati prethodne projekte, kao što je bio Biosphere II u Arizoni, koji je realizovan 1991 (nakon Biosphere I, Zemlje). Eden project je porodjena zamisao Tom Smit-a, koji je takodje kreirao Lost Garden u istoj regiji Cornwall-a. Arhitekti su prišli ovakvim environmentalističkim stavovima postavljanjem pitanja u vezi načina na koji mogu različite kulture biljaka kao i ljudi da se nalaze u medjusobnom odnosu na istom područuju. Rezultati njihovog rada bili su osnova za program koji je predložila Agenda 21, program Ujedinjenih Nacija za Akciju, koja je rezultovala iz zaključaka konferencije u Riju. Uskoro se konsultuju botaničari iz celog sveta o potencijalu žetvi i vrsta biljaka koje treba uključiti u program ekološke arhitekture.

Vrlo brzo razvija se tendencija korišćenja prirodnih materijala za gradnju. Opeka je odličan materijal u okolnostima održivosti jer traži relativno malo energije za proizvodnju – u poredjenju sa aluminijumom, staklom ili čelikom – a ima odlične termičke sposobnosti. Upotrebom opeke, arhitekti redukuju potrebu za velikim sistemima grejanja i hladjenja, što dovodi do razvoja novog arhitektonskog tipa zasnovanog na upotrebi opeke.

Ekološka arhitektura ima svoje široke sledbenike po svetu i čvrsto je povezana sa drugim stilovima, kao što je na primer vernakularna arhitektura. Medju najznačajnijim protagonistima ekološke arhitekture, izdvajaju se: Michael Hopkins, Inland Revenue Centre, Nottingham, UK (1992-4), New Parliamentary Building, london (1989); Future Systems, London Scheme, Zero Emission Programme (1995); Renzo Piano, J.M. Tjibaou Cultural Centre, Noumea, New caledonia (1991-7); Short, Ford and Associates, Queen’s Building, De Montfort University, Leicester (1993); SITE, Tennessee Aquatorium, Chattanooga project (1993), TIECC Communications Centre project, Trawsfynydd, Wales (1994); Richard Rogers, Master plan for Majorca, kod Palma (1994); Ken Yeang, MBF Tower, Penang (1990-93); Gaia Associates, Waterfall House, County Meath (1989-90), Eco House, County Cork (1995-6); Aspen Design Group, Rocky Mountain Institute, Old Snowmass Valley, Aspen, Colorado (1984); Center for Regenerative Studies: California State Polytechnic University, Pomona (1994) i dr.

FUTURE ARCHITECTURE

Predstavlja arhitekturu vizionara koji imaju važnu implikaciju za budućnost. Ona uključuje inovatore čiji broj radova ide od nule pa sve do radova “prema potrebi”. Ovi arhitekti predstavljaju svoje ideje na crtežima, kolažima i hipotetičkim projektima koji nisu izvodljivi uz današnje poznavanje konstruktivnih metoda, ali čija će realizacija biti moguća u budućnosti. Medju predstavnicima future architecture nalaze se oni koji predstavljaju zemlju kao mrtvu planetu, uništenu od strane industrijalizacije i ekološke degradacije, ali, nasuprot njima su oni koji predstavljaju arhitekturu budućnosti kao tehnološko i ekološko čudo, koje vodi razvoju čovečanstva do neslućenih granica. Tako, američki arhitekta Jeffrey Miles u svom projektu “Ozone-maker” (1993) demonstrira visok nivo futurističkog poleta i, bez obzira da li je projekat uopšte moguće izvesti, koncentriše se na arhitekturu onakvu kakva će biti u trećem milenijum. On je ekološki predstavnik leonardovske zelene teorije koja treba da savlada sve probleme ekološkog zagadjenja. U svom “proizvodjaču ozona” on daje futuristički sjaj fantazija u vidu satelita koji popravljaju ozonski sloj putem zamene hlorofluorougljenika, čisteći atmosferu. Njegov drugi koncept u stilu science- fiction predstavlja Biotecture, po nekim karakteristikama zasnovan na konceptu Wright-ovog Broadacre City-ja, sa idealističkim rešenjem centričnog življenje na zemlji, poput vizije STERN-a urbanog centra kao biotopa. Kombinujući ova dva primera, Miles objavljuje da urbani centri treba da budu produžetak integrisane strukture prirode. On sugeriše da, proučavanjem eko sistema i ponašanja biljaka i životinja, ljudski rod ima šansu da udje u produktivan period reverznog inženjerstva. Ova ideja predlaže grad kao proizvod totalne reciklaže i kao cevovodu nalik strukturu komponovanu od podzemnih habitata koji se pružaju po celoj zemlji. Namera ovakvog projekta je da se očisti površina zemlje i razviju tehnologije koje če doneti punu dobrobit unutar podzemnog sveta.

U periodu 1983-95, Donna Goodman daje svoj predlog plutajućeg grada (“Floating City”), koji se zasniva na postavci da zemlje koje nemaju prostorne mogućnosti, poput Japana, moraju neodložno da se okrenu proučavanju podvodnih eko sistema. Goodmanova predlaže izgradnju ostrva koja plove na vodi postavljena na vazdušnim pontonima. Ostrva su stabilizovana kablovima i sidrima za dno okeana i predstavljaju mini gradove koji sadrže samoodržive tehničke i agrikulturne komponente koje se zasnivaju na energiji mora. Medju ekonomskim i ekološkim prednostima, kompleks uključuje sisteme za čišćenje dna okeana, za iskopavanje raznih minerala, uzgajanje akvakultura, sadnju na krovovima da bi se smanjila polucija i obezbedila osenčenost grada.

GREEN DESIGN

( engl. zeleni dizajn) Opšti pojam iz oblasti dizajna koji je ušao u upotrebu 1980-tih. Međunarodno povećanje interesevanja u ekološke teme, izazvano različitim ekološkim katastrofama koje je izazvao čovek (na pr. radijacijska zagađenost u Černobilu i zagađenja sirovom naftom na Aljasci), zajedno sa narastajućom zabrinutošću zbog stvaranja akumulativnog efekta zagađenja na čovekovu prirodnu sredinu koji je izazvan razvojem industrijskog sveta (tj. globalno zagrevanje). 6Uloga dizajnera kao protagoniste u procesu proizvodnje ali i potrošnje unutar procesa koji je usaglašen sa prirodom, bila je istaknuta pre svega radovima Buckminstera Fullera, Richarda Neutre i mnogih drugih u periodu 1950-tih g. Kasnih 1960-tih i ranih 70-tih, ovakvi koncepti su dobili na značajom pojavom tendencija design for need (dizajn za potrebe), delimično radovima Victora Papaneka. Međutim, 1980-tih, g.d. je pokazao svoj pravi značaj, što je predstavljalo posledicu masovnog ekološkog pristupa projektovanju i verovanju u mogućnosti očuvanja životne sredine njenom pravilnom upotrebom, što je pretpostavljalo postojanje novog pristupa dizajnu. Značajni predstavnik g.d. u to vreme bila je grupa Michael Peters Group, koja se bavila konsulttantskim radom na polju dizajna, posebno u onim oblastima koje su bile potencijalni ekološki problem - zagađivač, kao što je pakovanje. Grupa je proučavala upotrebu materijala koji moze da bude recikliran i razvila je koncept “zelenog” stila zivota. 1990-tih g. je postalo jasno da pojava green designa nije samo prolazna pojava, kao što je to smatrano 1970-tih. Potreba za rešavanjem naraslih ekoloških problema, bila je konstantno prisutna, posebno nakon takvih kriza kao što je nio Zalivski rat 1990.g., koji je sobom doneo destrukciju životne sredine.

KONTEMPLATIVNI NATURALIZAM

Zajedno sa romantičnim naturalizmom predstavlja onu vrstu arhitektonskog naturalizma koji je okrenut čoveku kao misaonom biću, njegovom unutrašnjem biću, svetu njegove kontemplacije. Arhitektura kontemplativnih naturalista spaja elitističku filosofsku misaonost sa rafiniranim odnosom prema prirodi, prirodnoj sredini arhitekture i upotrebi istančanih prirodnih građevinskih materijala. “Umetnik je čovek” - pisao je Paul Klee - “i on sam je priroda, delić prirode u vladavini prirode”. Dijalog sa prirodom je opštepriznat kao uslov za svaku umetničku misao. Predstavnici kontemplativnog naturalizma su, poput protagonista romantičnog naturalizma Boullee, Ledoux, Gaudi, Steiner, Wright, ali i Aalto.

KRIVICA TEHNOLOGIJE

Ekološki ekvilibrijum je istorijski prevaziđeno stanje i u prirodnom i u socio-ekonomskom ekološkom sistemu. Osnovno kretanje vezano za ekološki ekvilibrijum je njegovo stalno narušavanje i napori prirode, s jedne strane i društva, s druge strane, da uspostave bar neke ili bar na nekom nivou balanse.

Dva su kompleksa “udara” na prirodnu sredinu: A) degradacija sredine zagađivanjem, kongestijom i bukom i uništavanje prirodnih izvora.

A. Na degradaciju prirodne sredine utiču tri procesa: zagađenje vode, vazduha i zemljišta, kongestija u prostoru i buka.

Na indeks oštećenja sredine utiče: 1) obim stanovništva, 2) proizvodnja ili potrošnja po stanovniku i 3) suma polutanata izrazena u jedinici proizvodnje ili potrošnje.

Druga manifestacija degradacije sredine je kongestija u prostoru. Pojavni oblici jesu: 1) povećanje gustine stanovništva, 2) povećanje saobraćajne zagušenosti, 3) izraženi konkurentski odnosi u zauzimanju zemljišta, 4) porast neproduktivnog korišćenja zamljišta.

B. Drugi kompleks udara na prirodnu sredinu je uništavanje prirodnih izvora. Erozija zemljišta prouzrokovana narušavanjem prirodnih ciklusa i spoljnim tehnološkim uticajima, prekomerna neregenerativna eksploatacija prirodnog bogatstva prouzrokovana potrebama rastuće populacije i profiterskom ekonomijom, nepoznavanje specifičnog ekološkog zakona nepredviđenih posledica tehničkog razvoja itd., samo su neke, značajnije, manifestacije “drugog udara” na prirodni ekološki sistem.

ZELENA ARHITEKTURA

Naziv za pokret ekološkog dizajna koji se dogotio u periodu kraja XX veka, a koji je tesno povezan sa eco-tech arhitekturom. Predstavlja projektovanje arhitektonskih objekata koji su tesno povezani sa prirodom, zelenilom i predstavljaju u suštini strukturu prirodnog ambijenta povezanu sa arhitektonskim gradjevinskim objektom. Medju arhitektonskim timovima koji su najviše povezani sa progresivnim istraživanjem zelenog dizajna je nemačka firma LOG ID. Ova interdisciplinarna grupa je jedinstveno sačinjena od arhitekata, inženjera, doktora medicine, botaničara, fizičara i komunikacionih tehnologa. Grupu je osnovao Dieter Schempp, a firma je postala svetski poznata na polju istraživanja solarne energije i ekonomije zelene tehnologije. Dok je rad grupe bio primarno orijentisan u naučnom smislu, njihovo korišćenje fukcionalnih koordinata prevedenih u zgrade imalo je ubedljiv artistički profil. LOG ID usmerava svoju pažnju na solarne odgovore na energetske probleme arhitekture, smatrajući solarnu energiju za najprimereniju i najjeftiniju energiju koju je moguće upotrebiti u arhitekturi. Oni takodje sagledavaju povezanost izmedju prisustva svetlosti i njene konverzije u ljudsku energiju, što predstavlja idealan model gde se maksimalna korist generiše iz minimalnog inputa energije. Značajan je njihov objekt Research Laboratory for Experimental Traumatology, sa Dieter Schempp-om i Fred Moellring-om, Ulm, Nemačka (1989), zatim Glasshouse, Herten, Nemačka, (1994). U SAD je formiran Center for Maximum Potential Building Systems (CMPBS) u Laredo, Texas, pd vodjstvom Pliny Fisk-a i Gail Vittori-ja, koji je proučavao uzorke habitata po celom svetu sa namerom da razume korelaciju izmedju uslova stanovanja, klime, botaničkog sveta i topografije, izvučenih iz varijeteta geografskih lokacija. Fokus njihovog proučavanja je na problemu globalnog urbanikzma i neuspehu ekonomije da zasnuje svoje operacije na integrisanim sistemina prirode, a zaradi zaštite sopstvenog kontinualnog profita i održivosti. Medju mnogobrojnim projektima ovog centra, karakterističan je The Advanced Green Builder Demonstration, Austin, Texas, SAD (1994-97). U Francuskoj treba pomenuti radove grupe Sens Espace, pod vodjstvom Jean Pierre Campredon-a, u Nemačkoj to su Hinrich i Inken Baller; STERN u Berlinu, kao i Sim van der Ryn.

http://maldini.wetpaint.com/page/future+architecture

[Guest ja]

http://www.filozofija.info/index.php?option=com_content&view=article&id=246:cenzura-danas-nasilje-ili-ekologija-kao-novi-opijum-za-mase&catid=46:primenjena&Itemid=50

[Guest ja]

Uticaj čoveka na životnu sredinu

 

Za zdravog čoveka, za zdravu životni sredinu i ekološki odgovorno društvo

Čovek kao biološka jedinka,bilo gde da se nalazi, podleže uticaju životne i svoje sredine. Ovaj odnos ima biološku ravnotežu i zavistan je od bioloških zakona,a njegova promena narušava zdravlje čoveka.

Promene u životnoj sredini čoveka koje su van njegovih mogućnosti da ih kontroliše,narušavaju biološku ravnotežu  i oštećuju ga (prirodne katastrofe) i sl.

S druge strane ako čovek želi da usavršava, menja i neracionalno koristi svoju biološku sredinu, ukratko rešeno on želi da njom dominira, povećava se uticaj te izmenjene sredine na čoveka. Ljudi, u želji da svoj život učine udobnijim, pa često u senci izvanrednih uspeha u raznim oblastima svoje delatnosti (tehnologije, nauke,saobraćaja, proizvonja hrane i sl.) dovode u početku i nezapaženo, a sve dalje,do procesa degradacije i zagadjivanja životne sredine,da se skoro već može postaviti pitanje opstanka ljudske vrste.

Kada je čovek postao „bogatiji“, kada, u poslednjih 150 godina misli da dominira prirodom, shvatio je da su posledice izvesnih uspeha u današnje vreme poražavajuće, a za budućnost katastrofalne. Nazvao ih  je „ekološkom krizom“.

Institut za i kontrolu ljudske aktivnosti u svetu sa sedištem u Vašingtonu poručuje da se zdravlje naše planete Zemlje stalno ogoršava: smanjuje se hranljivi sloj zemlje, šume umiru, pustinje se šire, povećavaju se otrovni gasovi u atmosferi ( ugljen dioksid, sumpordioksid, i dr.), gomilaju se otrovni otpaci, u vodi se nalaze teški metali, kancerogene materije i smanjuju se mnoge biološke vrste (životinje i biljke).

Gotovo u svim zemljama,a i u svetskim razmerama (OUN) postoji širok front borbe za otkčanjanje negativnih posledica zagađivanja, kao i protiv dalje degradacije čovekove sredine.

Mislim da naš  rad (svih, posebno onih na odgovornim mestima) treba da se usmeri u prvom redu u sprečavanju aktivnosti koje ruše ekološku ravnotežu, a u isto vreme u otklanjanju  posledice zagađenja. Potrebno je obezbediti svakom čoveku zadravu životnu sredinu (čist vazduh, čistu vodu, nezagađenu hranu i sl.)

                                                            *

Korisnici prirodnih dobara, dakle svi mi, kao i potencijalni zagađivači životne sredine (iz nauke, tehnologije, saobraćaja, proizvodnje hrane i dr.) treba da se upoznaju sa negativnim posledicama neracionalnog ponašanja prema prirodi, neracionalnog ponašanja prema zakonima prirode uopšte, neracionalno korišćenje prirodnih resursa i da se na taj način formira ekološka svest, odnosno da se formira ekološka etika savremenog čoveka.

Međutim, priroda ne dozvoljava da se remete osnovni biološki zakoni, ali i ljudsko društvo ima svoja pravila ponašanja, svoje zakonske norme koje se moraju počtovati. Bez tog uslova u industriji razvijenog sveta, u borbi za veći dobit, u prljavoj tehnologiji, biološki zakoni su uvek u opasnosti.

Koji su to osnovni činioci koji remete biološke zakone i samim tim doprinose zagađenju životne sredine?

Četiri su osnovna, a to su:

1. Upotreba prirodnih bogatsva u industrijske svrhe.

Poznato je da su bogatstva jedne zemlje, sadržana u njenoj utrobi ili na površiničesto presudni činilac njen standard. Da bi se ona mogla pravilni i racionalno koristiti neophodno je poznavanje svih ekoloških faktora koji postoje u dotičnoj sredini. S druge strane, nužno je da poznajemo ekonomsku moć prirode koju želimo da koristimo, kao i tržište gde plasiramo uzajamne proizvode  prirode i čoveka.Godišnje iz zemljine utrobe izvlači se oko 120 milijardi tona različitih ruda, sa tendencijom stalnog porasta. Da bi se smestile ove sirovine potrebna bi bila željeznička kompozicija od oko 700 hiljada vagona, tako duga da 15 puta puta opaše zemljinu kuglu po Ekvatoru. Prerada ove impozantne količine ruda i drugih materijala (uglja, nafte) praćeno je ogromnim količinama otpadnih materijala. Područja na zemlji koja su inoksicirana, kontaminirana, zagađena, nepodesna za životne funkcije. Takva područja stvara čovek, nekontrolisanim ostranjivanjem (neostranjivanjem) otpadnih materijala.

Savremenom čoveku su na umu dve kapi.

Prva, ona čista, kristalno čista u planinskim jezerima,  plavim morima, prekrasnim vodopadima, ona koja ga je stvorila snažnim, neustrašivim i o koj sada često samo sanja.

Druga kap je crna. O ovoj kapi nema pesama, nema romantike. Ona se nalazi ispod mora. Ova kap je kao čarobni biser, za njom svi tragaju. U energetskoj krizi vlada prava naftna groznica i  stvoren je nekontrolisani zagađivač naše planete.

  2. Nekontrolisani porast ljudske populacije.

Karakteristika dvadesetog i početak dvadeset i prvog veka je ’’demografska ekspanzija’’, koja označava rapidno povećanje broja stanovnika na zemlji. Sa stanovišta zagađenja životne sredine značajna je migracija stanovništva u gradove i industrijske centre. Smatra se da gradovi zauzimaju  oko o,4% zemljine površine, a da u njime žive oko 42% stanovnika naše planete. U oko 50% srpskih naselja vazduh se smatra ozbiljno zagađenim.

3. Povećana proizvodnja sintetskih i hemijskih materija.

’’Hemizacija’’ poljoprivrede dovodi do preopterećenja ekosistema. Povećanje poljoprivredne proizvodnje i povećanje prinosa, koje nazivamo ’’zelena revolucija’’ postignuto je između ostalog i upotrebom mineralnog đubrima i zaštitom, najčešće  otrovnim hemikalijama. U poljoprivrednoj proizvodnji koriste se oko 100 miliona tona raznih mineralnih đubriva i oko 3 miliona tona pesticida, ne računajući aditive i brojna sredstva u tehnologiji hrane (vitamine,hormone,antibiotike). Za poslednjih 30 do 40 godina rastureno je oko 1,5 miliona tona samo DDT.

4. Povećana je potrošnja kiseonika različitim industrijsko-proizvodnim aktivnostima čoveka.

Smatra se da potrošnja kiseonika u industriji i saobraćaju u pojedinim industrijski razvijenim zemljama i regionima prevazilazi količinu proizvedenog kiseonika od strane kopnenih zelenih biljaka datog regiona. Navodi se da automobili učestvuju sa više od 50% u zagađenju naše atmosfere. Smatra se da oko 320 miliona automobila, verovatno ih sada ima više u svetu, potroše više kiseonika nego cela ljudska populacija. Istovremeno automobili izbace a atmosferu oko 250 miliona tona ugljen monoksida i preko 60 miliona tona ugljovodonika. Jedan mlazni avion prilikom preletanja Atlantika potroši 70 do 150 tona atmosferskog kiseonika.

Nedostatak kiseonika i pomannjkanje čiste vode izgleda da su prvi činioci tako zabrinuli današnjeg čoveka da on veliki deo svoje tehnologie usmerava na zaštitu životnog prostora. Zaštita životne sredine jedno je od značajnih problema da našnjice, na kojem moraju sarađivati brojni specijalisti širom sveta. Do pre oko dvadeset godina o ovom problemu se kod nas malo znalo (?) ili mu se pridavao nezapaženi značaj  za širu javnost. Međutim,izgradnja krupnih industrijskih objekata , neplanska urbanizacija pojedinih područja i neadekvatna izgradnja pratećih sanitarnih objekata, dovodi očito do ozbiljnih poremećaja u prirodi, koje se posebno odrazile na reke kao slagalište raznih organskih i neorganskih otpadnih materija. Nekontrolisano izbacivanje ovih materija u vodenu sredinu remeti prirodni tok kruženja materija, dovodi do poremećaja ekoloških uslova, nastaju poremećaji u biocenozi vode i voda na taj način postaje neupotrebljiva za razne ljudske potrebe.

Ozonski filter

Na osnovu novijih saznanja smatra se da je ozonski sloj danas tanji za oko 0,5 do 1,0%, a neki proračuni ukazuju da bi za sledećih oko 50 godina debljina tog sloja mogla da se smanji za oko 30%. Zašto je to značajno? Posledice se mogu naslutiti ako se zna da snižavanje koncetracije ozona za oko 5% povećava ultravioletne radijacije za oko 26%. Ovo smanjenje koncetracije ozona u atmosferi rezultat je povećanja vodene pare i oksida azota, koji se oslobađaju pri letovima nadzvučnih aviona.U  fotohemijskim reakcijama voda i oksidi azota razlažu ozon, pretvarajući ga u molekularni kiseonik. U istom smislu deluju i freon (komercijalni naziv) u vidu raznih spojeva, u više miliona tona godišnje  zagađuje atmosferu i smanjuje ozonski sloj.

Animalna ekologija

Stočarstvo je neminovnost življenja i prema stepenu njegovog razvoja može se suditi o razvoju naroda. Šta zagađuje životnu sredinu u stočarstvu? Razni otpaci stočarske proizvodnje, u prvom redu životinske ekstremente i urin,l eševi uginulih životinja i klanički otpaci. Važnost problema nagomilavanja otpadaka ilustruju podaci da jedan milion mužnih krava proizvodi otpake kao 35 miliona ljudi. Broj živinskih mini farmi povećava se iz dana u dan i već su evidentni problemi zagađenja životne sredine.

Buka i čovekovo zdravlje

Buka je sastavni deo našeg života i prisutna je na radnom mestu, na ulici, u stanu, te u trenicima odmora i spavanja. Buka deluje na neurovegetativni sistem čoveka. Osobe su razdražljive, gube san, psihički su nestabilne, uzimaju sredsva za smirenje, a radna aktivnost je znatno smanjena.

Buka deluje i na žlezde sa unutrašnjim lučenjem tzv endokine žlezde (polne žlezde, štitasta žlezda i dr.). Mnogobrojna ispitivanja ukazuju da  žene trudnice u uslovima dužeg dejstva buke češće pate od sekundarnog steriliteta ili prevremenih spontanih pobačaja. I libido u radnica i radnika u uslovima povećanog rizika delovanja buke pokazuje lagani pad. To svakako zavisi od stepena inteziteta buke, karaktera buke, dužine ekspozicije, konzumiranja alkohola, pušenja i neadekvatnih mikroklimatskih uslova. Buka utiče i na ubrzani rad srca i povećanja krvnog pritiska.

Ekologija i turizam

Posebno mesto u razvoju turizma zauzima prostor i to njegov kvalitet i način korišćenja. Treba uskladiti društveno-ekonomski razvoj u najširem smislu reči sa efikasnom i dugoročnom zaštitom čovekove okoline. Sa ekonomskog  i ekološkog aspekta značajna je konstatacija da su ekološka osteljivost jednog prostora i njegova turistička aktivnost upravo proprocionalni i zahtevaju racionalno turističko korišćenje određenog područja. Međutim, treba imati u vidu da turizam postaje poseban vid privredne aktivnosti i sa negativnim komponentama od zagađivanja obala,narušavanja prirodnih resursa zbog gradnje hotela, žičara,negativnih posledica pojačanja saobraćaja, buke,preuzimanja loših stranih navika i promena načina života i tome slično.

Pravo svakog čoveka je da živi u zdravoj i čistoj sredini. Borba za veću dobit ne sme da remeti biološku ravnotežu ili da primenom prljave tehnologije zagađuje čoveku sredinu. Dobit da, ali ne po svaku cenu koji zagađuje i uništava životni prostor.

http://www.kardiologija.net/kardiologija/Da_li_znate/odgovori/Za%20zdravu%20sredinu.htm

[Guest ja]

BOŽIĆNI INTERVJU: EPISKOP JEGARSKI PORFIRIJE (PERIĆ)

 

Episkop jegarski Porfirije

Savremena tehnička civilizacija će možda rešiti problem gladi, ali moramo da znamo da glad stomaka nije jedina glad čoveka..

Rođenje Hristovo najviša je radost hrišćanske vere, ali i najveća tajna i najveće čudo u istoriji sveta. Da je Bog stvorio svet možemo razumeti. Da Bog, međutim, postaje ono što po prirodi nije, to je najneshvatljivija stvar, ali i najsilnija projava ljubavi. Svojim rođenjem u telu kao da Hristos gromoglasno poručuje čoveku: „Ma koliko se ti udaljio od mene, ma koliko ti bežao, ja sam uvek sa tobom i uz tebe”, kaže Njegovo preosveštenstvo episkop jegarski Porfirije (Perić), starešina manastira Kovilj u božićnom razgovoru za „Politiku”.

• Da li današnji hrišćanin, rastrzan svakodnevnim problemima, zaboravlja da je Bog na njegovoj strani?

– Čovek današnjice nije svestan da je Bog uvek sa nama zbog toga što je uronjen u sivilo svakodnevice, gde se masa solipsističkih individua dodiruje samo u interesnoj sferi. Reč je o otuđenom čoveku. Ali, treba da znamo da čovek nije ono što on jeste; on tek treba da bude ono što jeste. Činjenica je da je smrt Boga, koju je objavio Niče, u ljudskim umovima učinila svoje. Proces sekularizacije je učinio da živimo u jednom svetu gde su mnogi bez nade. Setimo se Beketa, Joneska, Kafke i drugih protagonista beznadežnosti i očaja. Spomenimo i činjenicu koju je Adorno označio kratkom sentencom koja glasi: „Posle holokausta pesništvu je odzvonilo”.

Dvadeseti vek prepun različitih ideologija i „izama” nije utolio glad ljudsku nego je proizveo još više zla koje površan čovek vidi kao odsustvo Boga. Bog i jeste večno odsutna prisutnost. Tragediju čovečanstva možemo da sažmemo u reči pesnika Psaltira: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio”. To su reči i samog Spasitelja na krstu. To su reči i svih nas, ako uzmemo krst svoj i krenemo za Hristom. To je prosto ljudska situacija koju ne možemo svesti na nivo bogostavljenosti.

Starozavetni Jov je posle užasnih iskušenja i stradanja rekao: „Znam da je živ moj otkupitelj i da ću u telu svom videti Boga”. Iza stradanja i iskušenja kroz koje čovek prolazi kroje se ukus života i smisla ljudske egzistencije. Bog je došao u ovaj svet ne da spase neki delić ili razlomak ljudskog bića, neki lep san čovečanstva, već da spase čoveka u njegovoj celokupnosti. Još je u nekom antičkom proročištu pisalo: „Zvan ili nezvan, Bog je prisutan”.

• Čini se da u današnjem nemilosrdnom procesu globalizacije koji melje svet ima malo mesta za „globalnu civilizaciju ljubavi” koju propoveda Jevanđelje i Hristova crkva?

– Ja sam još ranije evro-američku, zapadnu civilizaciju imenovao civilizacijom uspeha, a pravoslavnu civilizaciju, civilizacijom ljubavi. A, kao što kaže apostol Pavle, ljubav ne traži svoje. Ona je trpeljiva, ona se nada, ona veruje. Ne traži neki vidljivi, fascinantan uspeh u svetu, jer je po svojoj prirodi snishodeća. Ona nije carstvo od ovoga sveta, ali je lepa i može da doživi sudbinu koju znamo iz bajke o Pepeljugi. To je ona nevesta koju naš ženik Hristos hoće, s kojom ćemo ući u večitu zajednicu Boga i čoveka.

Nije ni u globalizaciji sve loše. Ali, mi se plašimo da se ona ne razvija nauštrb siromašnih, da ne nosi sobom marginalizaciju duhovnih vrednosti i samog čoveka. Zar nije strašan naslov knjige Noama Čomskog, „Profit iznad ljudi”. Danas je profit taj entitet koji depersonalizuje čoveka. Savremena tehnička civilizacija će možda rešiti problem gladi, ali moramo da znamo da glad stomaka nije jedina glad čoveka. Ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih. Samo poredak koji obuhvata bogatstvo različitosti jeste vredan poštovanja. Svaka ljudska ličnost, a i narod kao kolektivna ličnost jesu unikat kosmosa i neizbrisiv trag Božjeg promišljanja o svetu i o čoveku.

• Često zameraju Pravoslavnoj crkvi da više voli da se upliće u visoku politiku nego da pomaže malim konkretnim ljudima u nevolji.

– To nije tačno! Reč je o nama odveć poznatoj i dobro uvežbanoj praksi izvrgavanja Crkve ruglu, ili o istovremenom nerazumevanju prirode Crkve i zloj volji, koja ponekad ide do nesavladive mržnje u odnosu na sve koji u Boga veruju. Slične kritike upućuju još i oni izopačeni, antihumani umovi koji pod politikom ne podrazumevaju sveopštu brigu o materijalnom i duhovnom dobru i interesu svih ljudi, nego beskrupuloznu, međustranačku borbu, koja ima samo jedan „sveti” cilj, a to je po svaku cenu osvajanje vlasti. Za Aristotela, međutim, politika jeste briga za javni život u svim njegovim sferama. To je briga svih o opštem dobru. Stoga on i kaže da se samo idiot ne bavi politikom.

Ko to može da preotme monopol na brigu o javnim dobrima; monopol na bilo koje pravo? Monopolisti, „vlasnici” istine, iskusni veterani „politički korektnog” ateizma, bogoborci i vešto umekšani, prikriveni i demokratskom maskom presvučeni antidemokrate i totalitaristi i posle pada komunizma – ne mire sa sa činjenicom da je vreme jednoumlja i totalitarizma, Bogu hvala, iza nas. „Nekad bilo – ne ponovilo se”!

Crkva se ne upliće u „visoku politiku” s namerom da vrši svetsku vlast. Za razliku od bilo koje partije, koja je samo jedan deo društva Crkva je celina, sabor i iznad partija. Ona obuhvata sve delove, pa i ljude koji su članovi različitih stranaka, kao i one koje ne pripadaju nijednoj partiji. Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvima kakav on jeste da bi ga tešila i davala nadu. Zar poučavani Jevanđeljem i iskustvom svetih nemamo šta da kažemo na pitanja socijalne nepravde, porasta kriminaliteta, nasilja u porodici, umnožavanja bolesti zavisnosti, širenja ekološke katastrofe, mogućnosti manipulacija u bioetici… i svih drugih izazova koje moderno društvo, utemeljeno na idealu „progresa” i neobuzdane potrošnje, proizvodi? Naravno da je u centru pažnje mali čovek. Petnaest godina unazad Crkva je učestvovala u zbrinjavanju stotina hiljada izbeglica, obezbedila stotinama mladih školovanje, mnogima omogućila lečenje…

• Rimokatolička crkva je pre dve godine usvojila socijalno učenje kao podsticaj hrišćanskoj delatnosti i sekularizovanom društvu. Da li je i Pravoslavnoj crkvi potreban takav dokument, budući da se može čuti da SPC nema jasan stav o pojedinim društvenim pitanjima.

– Iako pravoslavne crkve, izuzev Ruske, nemaju artikulisan stav u vezi sa socijalnim pitanjima u formi posebnog učenja, briga Crkve za svet i čoveka je nešto što izvire iz njene prirode. Tu nema suštinskih razlika između pravoslavnih i rimokatolika. Od najranijih vremena u Crkvi imamo veličanstvene primere izraza organizovane hrišćanske brige i ljubavi za bližnjeg. Setimo se svetog Vasilija Velikog i bolnice i sirotišta koje je organizovao, setimo se svetog Jovana Zlatoustog i njegovog svestranog angažovanja na polju konkretne pomoći vernima, ili našega Svetoga Save i njegovog sveukupnog socijalnog rada. Setimo se i svetog vladike Nikolaja koji osniva domove za siročad, pogledajmo Pravoslavnu crkvu u Grčkoj koja nije pretrpela komunistička nasilja i uočićemo razgranatu i raznovrsnu socijalnu delatnost…

Danas ni izdaleka nismo zadovoljni onim što crkva čini na socijalnom planu. Ne zaboravimo, međutim, da je naša crkva posle Drugog svetskog rata opljačkana i osakaćena, da je sve oteto i da se više od pola veka bori za goli opstanak i preživljavanje.

• Danas se više govori o potrebi liturgijske obnove koju malo ljudi u potpunosti razume. Da li je reč samo o pokretu za obnovu drevnog liturgijskog predanja i pozivu na često pričešćivanje vernika ili o nečem drugom?

– Statistike pokazuju da većina našeg naroda pripada Pravoslavnoj crkvi. Mali je procenat, međutim, onih koji u potpunosti poznaju svoju veru i redovno učestvuju u liturgijskom životu Crkve. Najčešće, pobožnost se izražava kroz držanje porodične slave i posećivanje hrama o Božiću i Vaskrsu i možda još jednonedeljnim postom uoči ovih praznika. S obzirom na našu, ne tako davnu bezbožnu, ideološki anticrkvenu prošlost, moramo razumeti ovu tradicionalno-običajnu crkvenost, ali to nije dovoljno, to nije sve.

Vera u Boga nije tek racionalno uverenje u postojanje nekakve više sile, pogotovo nije folklor, vera je život koji podrazumeva zajednicu sa Bogom i potpuno predavanje sebe Bogu. Ne samo kada smo u hramu Božjem, nego i kada se bavimo pitanjima obične svakodnevice, mi ne napuštamo svoj pogled na svet. Ako smo doista verni Bogu onda se naša vera vidi u svakom našem postupku i svakoj reči, u svakom pokretu.

Liturgijska i duhovna obnova u našem narodu jeste imperativ vere i tragičnog vremena u kome živimo. Bez liturgijske obnove nije moguća ni jedna druga suštinska obnova: ni kulturna, ni nacionalna, ni državna… Duhovni identitet i samosvest jesu temelj na kome se zida svaki drugi identitet. Samo u liturgiji doživljavamo konkretnu krstoliku ljubav, prema Bogu i prema bližnjima. Tu postajemo svesni sebe, ali prepoznajemo i neprocenjivu vrednost svakog drugog, kao našeg bogolikog brata. Stoga liturgijska obnova predstavlja neophodnost, a ona znači – od običajnog vernika postati aktivan učesnik u životu Crkve.

Milenko Pešić

Izvor: politika, 06.01.2007.

http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/boini_intervju_episkop_jegarski_porfirije_peri/

[Guest ja]

ЕПС: Еколошка катастрофа за сто хиљада људи

21. мај 2009. | 15:28

БЕОГРАД - Еколошки покрет Србије саопштио је данас да је упутио писмо надлежним институцијама у Србији, у коме се упозорава на опасност по здравље више од сто хиљада људи, али и будућих генерација уколико изграђена фабрика за прераду старих оловних акумулатора "Монбат" у Инђији буде пуштена у рад. 

Како је наведено, писмо је упућено председнику Србије Борису Тадићу, премијеру Мирку Цветковићу, надлежним министарствима и институцијама, као и градоначелнику Инђије Горану Јешићу.

Олово се испушта директно у земљиште

У писму Еколошког покрета - Савеза еколошких организација Србије наведено је да је, "упркос закону, одлукама министарства и масовног противљења јавности, серијом махинација, бугарски инвеститор "Монбат" у Инђији сазидао фабрику за прераду акумулатора која ће олово испуштати директно у земљиште планирано за водоснабдевање".

Наведено је и да, без обзира на то што је Министарство животне средине и просторног планирања донело решење 9. септембра прошле године о поништавању свих дозвола и сагласности добијених на покрајинском нивоу, изградња фабрике није била прекинута.

Еколошки покрет Србије упозорио је да је Студија о процени утицаја на животну средину урађена поново и да су у њој све спорне чињенице избрисане наводећи да се израда студије доводи у питање, јер је "дошло до озбиљног сукоба интереса".

""Монбат" је као члан пословног клуба Технололошко-металуршког факултета у Београду ангажовао професоре овог факултета за израду студије, а два члана су постала и део техничке комисије за усвајање поменуте студије", наведено је у писму те организације.

У Дунаву 400 хиљада килограма олова

Еколошки покрет Србије је на недавно одржаној конференцији за новинаре упозорио на то да би 400 хиљада килограма олова годишње могло да се излије градском канализацијом у Дунав, "што би представљало еколошки геноцид".

У писму се упозорава и на здравствене проблеме који могу настати приликом изливања олова, јер многи научници сматрају да вишак олова који доспева у организам у детињству остаје депонован у костима током целог живота, а да велики проблеми могу настати и код одраслих.

Према проценама стручњака, уколико фабрика буде пуштена у рад, олово које ће доспевати у земљу угрозиће рад пољопривредника овог подручја.

Према наводима Еколошког покрета, урбанистички план Инђије није усаглашен с Урбанистичким планом Србије, већ је обухваћен специјалним планом Фрушке горе, а да притом још нису достављени потребни подаци за израду плана.

После одржане јавне расправе о Студији о процени утицаја на животну средину, пре неколико дана, грађани Инђије, Еколошке организације, лекари и урбанисти предали су петицију Покрајинском секретаријату за заштиту животне средине у Новом Саду.

Еколошки покрет Србије - Савез еколошких организација Србије најавио је и мирне протесте у Инђији, а у суботу од 9 до 12 часова код градске пијаце сакупљаће потписе за петицију за забрану рада те фабрике.

Монбат: Све жалбе Еколошког покрета одбачене

На јавној расправи, одржаној 19. маја у Покрајинском секретаријату за заштиту животне средине и одрживи развој у Новом Саду, компанија Монбат Плц д.о.о. из Инђије и стручни тим Технолошко металуршког факултета из Београда, који је и аутор Студије о процени утицаја на животну средину Објекта за прераду старих оловних акумулатора и израду легура на бази олова, представили су пројекат свим заинтересованим јавностима.

Након одржане јавне расправе, техничка комисија испред Покрајинског секретаријата, односно Министарства за заштиту животне средине има законски рок у коме треба да одлучи и поднесе извештај на бази кога се издаје решење о давању дозволе.

"По налогу Министарства заштите животне средине из септембра 2008. године, Монбат Плц је био у обавези да понови процедуру за добијање сагласности на Студију о процени утицаја на животну средину. У складу са законом, Студија је претходно била изложена јавном увиду и све жалбе Еколошког покрета Новог Сада и Србије до ове фазе су одбачене као неосноване од стране овог органа али и Републичког Министарства за заштиту животне средине. Очекујемо позитиван исход и решење како бисмо почели са радом јер је фабрика која је најсавременија у региону, приведена намени и еколошки потпуно безбедна", изјавио је директор Милан Петровић.

http://www.rtv.rs/sr_ci/vesti/drustvo/ekologijae/2009_05_21/vest_132451.jsp

[Guest ja]

ПАРАСТОС ЗА ПОСТРАДАЛЕ У НУКЛЕАРНОЈ КАТАСТРОФИ У ЧЕРНОБИЉУ

Posted by bigor on 01/05/2009

30. април 2009; Црква св. Ђорђа-Подгорица, Парастос за пострадале у нуклеарној катастрофи у Чернобиљу - ГАЛЕРИЈА

Подгорица, 1. мај (Светигорапрес)– Јуче, 30. априла. 2009 у Цркви св. Ђорђа у Подгорици служен је парастос за пострадале од посљедица нуклеарне катастрофе у Чернобиљу у организацији Амбасаде Украјине у Црној Гори и Митрополије Црногорско-приморске.

Парастос је служио Преосвећени Епископ диоклијски Г. Јован, игуман манастира Острог и викарни Епископ Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија са свештенством подгоричког архијерејског намјесништва.

Поред делегације Амбасаде Украјине у Подгорици на челу са Амбасадарком Украјине Њ.Е. гђом Оксаном Сљусаренко, молитви за несрећно страдале присуствовали су Њ.Е. Амбасадор Руске Федерације г. Јаков Герасимов, Амбасадор Републике Аустрије г. Флориан Рауниг, Амбасадор Републике Србије г. Зоран Лутовац, представник Амбасаде Републике Грчке, гђа Соња Томовић-Шундић као представница Предсједника Црне Горе, представници Министарства иностраних послова Црне Горе и појединих политичких партија.

Преосвећени Владика Јован је, у својој бесједи, подсјетио на одговорност човјека према творевини Божјој и потребу да човјек са мјером и у складу са њеним законитостима користи природна богатства којима је Бог обдарио творевину.

Чернобиљска катастрофа је највећа еколошка катастрофа у историји нуклеарне енергије и десила се 26. априла 1986.г. у нуклеарној централи недалеко од града Чернобиља у Украјини (тада саставни дио СССР). Од непосредних посљедица експлозије умрло је тридесет људи, евакуисано је око 200.000 људи, а посљедице радијације до данас узрокују повећани број обољења од рака у тамошњем окружењу, нарочито међу дјецом.

И.Б.

http://svetigora.wordpress.com/2009/05/01/%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B5-%D1%83-%D0%BD%D1%83%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%BA/

[Guest ja]

Отуђење човека од природе

Екологија и Прав ославље

Аутор: др Гордана Живковић, Број 1002, Рубрика Црква и друштво

Идеја заштите природе није нимало нова. Јасна спознаја да људско овладавање природом може проузроковати многе нежељене и штетне последице представљала је саставни део опште европске свести још на почетку 18. столећа. Међутим, еколошку свест пониклу током последњих неколико деценија прошлог века карактерише значајна новина.

Јер, за разлику од дотадашње заштите природе која је своју основну мотивацију црпла у домену естетеског, сада се по први пут недвосмислено изриче став да човек може угрозити и озбиљно довести у питање природне основе живота целог човечанства. На тај начин се, заправо, суштински проблематизује и излаже сумњи сама остварљивост пројекта модерне као прогресивног овладавања природом посредством њеног деспотског опредмећења. Дакле, оваква еколошка свест сеже на неки начин до самих корена нововековне рационалности, пројављујући чак њену драматичну кризу. У прилог томе сведочи (и) познати став Роберта Шмемана, једног од признатих савремених теоретичара кризе, који дословце гласи: еколошка свест представља значајан облик кризе модернитета, чију фундаменталну ознаку чини систематична инструментализација науке у служби људске животне праксе. Скоро истоветно схватање садржано је у исказима једног Макса Вебера, Карла Шмита, Арнолда Гелена, Романа Гвардинија или Ханса Блумеранга. Наиме, сви овакви покушаји "концептуализације" модерне подразумевају сасвим одређено схватање науке – реч је, свакако, о нововековној науци коју одликује строго нетелеолошки и квантификујући (математички) карактер тј. програм превођења свих квалитативних искустава у квантитативне исказе. А у оквирима такве једне науке субјект и објект знања су неизбежно и "сасвим логично" раздвојени онтолошким јазом, чију непосредну последицу представља разумевање природе на начин који елиминише свако присећање на њене праве циљеве, као и свођење свега "природног" на статус могућег средства за људске циљеве.Управо у томе се и манифестује једна сасвим специфична дијалектика – док је пренововековно мишљење посматрало човека као "највише природно биће", дотле га модерна свест најпре "ослобађа" из оваквог укупног природног склопа како би га, одмах потом, њему битно супротставила! Но, када се таква свест неизбежно "судари" с тврдокорном и непорецивом чињеницом да је сам човек у ствари део природе – и то оне, чије антропоморфно посматрање претходно изричито забрањује – тада модернистичко "природно посматрање човека" незаустављиво постаје његово – нељудско посматрање. Њиме се човек своди на статус пуког објекта, и то истог оног који је претходно он већ придао свему природноме. Следствено томе, све што доприноси нашем "сувереном знању" о природи, једновремено доприноси увећању могућности овладавања људима! Тачније, човеково све веће "овладавање природом" увек значи и све веће овладавање човеком; док, научно задовољавање потреба коначно приводи научној манипулацији потреба у циљу њиховог прилагођавања апарату њиховог задовољавања. Овде се логично намеће следеће питање, неизоставно тражећи свој одговор: Чиме је то исходовало знање којим је просветитељство наумило докинути митове, свладати умишљање и осигурати човеково овладавање и искоришћавање природе?  Шта се то, заправо, догодило с чувеном Беконовом максимом "Знање је моћ", која најсажетије исказује дух новог времена – Што је научни и технички напредак у сазнавању природе већи, то је већа и власт човека над природом?! Највернији одговор пружа сама нововековна наука – раније окренута знању с обзиром на истину садржану у њему и остваривању правде као такве, она се данас искључиво везује за технику и ставља на располагање интересима владања, чиме заправо одустаје од питања о свом крајњем циљу и хијерархији вредности којој треба да служи; отварајући се чак утицају најнижих инстиката. Управо у томе садржи се снажна клица деструктивности напретка и могуће катастрофе. Стога, није нимало чудно што је целокупна еманципација човека од природе ишла потпуно супротним смером од жељеног – уместо да води истинском човековом напретку и ослобођењу, водила је његовом отуђењу и поробљавању. А с обзиром на евидентне, стално нарастајуће, разарајуће импликације модерног технолошког развитка, оваква "еманципација" би у свом крајњем исходу могла привести човека самом крају живота на Земљи! Зато је катастрофизам, иначе веома присутан у савременој култури, све друго само не неоправдан став. Јер, с обзиром на убрзани развој средстава  човековог овладавања природом - која су у ствари средства његовог уништавања – оваква једна перспектива има сасвим реалне изгледе и да се оствари.... Због овакве скоро извесне вероватности еколошке катастрофе, сваки лажни оптимизам и отужно потенцирање човекове безбрижности и лакомислености могу данас тек допринети нашем колективном самоуништењу.

С друге стране, овакво инструментализовање модерне рационалности морало је водити (и) разарању хуманизма, који је и сам постао поприште жестоке кризе и коначно њена жртва. Јер, док је некада човек поимао ум искључиво као "инструмент" свога Ја,  сада он доживљава супротност тога " самообоготворења": машина је збацила возача и сама јури у слепо! Тачније, првобитна основна намера рационалног, свесног, планског управљања природом и човековим светом на темељу  егзактног сазнања његових закона, завршила је контрапродуктивним учинцима – кризом постојећег начина владања; кризом културе као распадања свега духовног; те, кризом самог људског постојања. То, укратко, значи да је данас драстично подвргнута упитности "носећа" одредница појма напретка  као владајућег обрасца мишљења и делања западног света, којим је потиснута и смењена хришћанска идеја спаса. По много чему судећи таква идеја прогреса не само што не води ка ослобођењу људског лика, већ доводи у питање саму идеју човека. Реч је о сталној тенденцији претварања човека у придодатак технологије, чиме се он фактички обездуховљује, а његов однос са живим бићима и стварима бива сведен на однос "поседовања и господарења". Сходно томе, нововековни "разумни човек" вођен чежњом да буде "чувар битка", завршава као пуки "намесник ништавила"! Оставимо по страни овде иначе "просту истину" да човекова надмоћ у односу на осталу природу није у његовој могућности да се од ње раздвоји и одвоји, постајући од ње независан, но "у могућности да подигне природу на ниво личног постојања и да заједничари с Богом.(Епископ Игњатије Мидић, "Хришћанство и екологија")... И баш у вези с тим неизбежно се поставља питање: да ли човек сме све што може - како би се иначе могло закључити из наивног веровања модерног духа у свемоћ науке и неограниченост напретка- односно развоја, или пак може само оно што сме? Одговор на то питање свакако има далекосежне моралне и духовне имликације, представљајући стога стално човеково искушење. Управо зато што рационалност не сме бити сама себи сврха, већ само средство очовечења човека, мора се у име истинске људске еманципације и ослобођења данас одлучно захтевати отклањање штетних последица апсолутизирања рационалности. То заправо значи да би поред ума, требало на наозбиљнији начин узети у обзир људска хтења и осећања, веру, машту и суд: дакле, изнова обухватити и обновити све димензије људскости. Руководећи се тиме данашњи еколошки и антинуклеарни покрети – као само један од могућих одговора на рационалност произведену индустријским друштвом – отворено устају против налога репресивног ума, наглашено инсистирајући на "новом моралу" и "новој осећајности". У том смислу, данас говорити о екологији значи у ствари – говорити о човеку. У првом плану стоје, наиме, проблеми човека кога је загушила машина, који је са самим собом у раздору, умањен изнутра и угрожен споља (Мounier).

Да еколошко питање има духовну и моралну димензију, и тиче се свих људи, обелодањује и чињеница да је Васељенска патријаршија приредила до сада више еколошких симпосиона, чиме је указала светској јавности на актуелне проблеме, те се заложила за стварање стабилног савеза између науке и религије и разраду принципа еколошке етике ( Живица Туцић, "Новости из хришћанског света").

Православне могућности  у осмишљавању одговора на питања о фундаменталним еколошким проблемима нису данас мале. Пре свега, православна антропологија сматра да човек није створен да поседује ствари и развија над њима свој инстинкт моћи, већ да их именује тј. отпочне с њима "дијалог на ти", усмеравајући их при томе према Богу и себи самом. Његови односи с њима нису односи господара и слуге, већ односи "братства" по пореклу и суштини. И још више од тога, природа се сматра саставним делом самога човековог тела. У односу човека и природе реч је, заправо, о особеном заједништву које не поништава својеврсност и оригиналност било којег свога дела. Напротив, православље наглашено инсистира на поновном успостављању и оживљавању нарушеног разговора човека и природе као Божјих творевина чији је извор истоветан; на њиховом  сусретању, додиривању, прожимању, заједничком пулсирању и узајамном препознавању; коначно, на њиховом суделовању у само једном животу целокупне васељене која је устројена по законима реда и хијерархије. Православље, дакле, данас пружа евидентне потенцијале за нужно човеково присећање на јединственост, складност, смисленост свега створеног...Јер, чулни свет светли истим светлом које прониче човеково срце и одражава његов живот. Управо тај свет је и потребан човеку, како би развијао своју интелигенцију и успињао се према своме Богу!

Сходно томе, Црква излаз из данашњих озбиљних еколошких проблема и претеће еколошке катастрофе налази управо у васпостављању односа човека и Бога, који је омогућен Оваплоћењем Логоса, а даље се остварује учешћем у литургијској заједници, баш зато што повезује еколошку кризу са антрополошком кризом и спасење света са спасењем човека.

Православна литургија, међутим, нема само сотиоролошке, већ и пуне космолошке имликације, с обзиром да цела творевина символички бива узнета Богу ради живота. Како је, изгледа, управо у оживљавању литургијског етоса један од могућих путева излечења "на смрт рањене природе" погођене човековом небригом, себичношћу и деструктивношћу, то се чини сасвим умесним пророчки став које изговорио Мерло-Понти: двадесет први век ће бити религиозан или га уопште неће бити...   

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1002/tekst/ekologija-i-prav-oslavlje/

[Guest ja]

Supervulkanizam - "nova" globalna pretnja?

Milan M. Ćirković, Friday 29 August 2008 - 00:00:00

Izvor: B92@Nauka

Piše: Milan M. Ćirković

Geoloske 'vruce tacke' i oblasti ostataka poznatih supererupcija

Kosmička tela veličine preko 1 kilometra pogađaju Zemlju u proseku jednom svakim 100 hiljada godina. Na današnjoj gusto naseljenoj planeti, oluje, požari i glad izazvana jednim takvim sudarom izazvali bi smrt preko milijardu ljudi, čak i ako ne uzmemo u obzir ratove i druge posredno izazvane oblike nasilja koji bi usledili. Ali supersnažne vulkanske erupcije sposobne da izazovu katastrofu istog reda se dešavaju otprilike jednom u 50 hiljada godina, sugeriše nekoliko novijih studija, pre svega ona Majkla Rampina (Michael Rampino), geologa sa Njujorškog univerziteta.

Supervulkanizam

Supervulkanskom se konvencionalno naziva ona vulkanska erupcija koja proizvodi preko 1000 kubnih kilometara izbačenog materijala. One se takođe smatraju sposobnim za proizvodnju više od hiljadu megatona stratosferskih aerosola i čestica prašine dimenzija manjih od jednog mikrona, koje se dugotrajno (reda veličine godina) zadržavaju u visokim slojevima atmosfere, blokirajući Sunčevu svetlost. Jasno je da supererupcije na ovaj način izazivaju globalno zahlađenje (koje se naziva “vulkanskom zimom”) i ekološki poremećaj u čitavom svetu. U današnjem prenaseljenom svetu, supervulkanska erupcija bi gotovo neizbežno izazvala slom savremene civilizacije.

I dok u svetu polako raste svest o pretnji koju predstavljaju asteroidi i komete, i uveliko se razmatraju različiti planovi koji bi mogli umanjiti ili skroz sprečiti ovu pretnju, niko danas nema ni najpribližniju predstavu kako da predvidi sledeću supervulkansku erupciju (a kamoli da je spreči, što se čini daleko težim od skretanja asteroida sa “rizične” putanje). Rampinovo upozorenje zasnovano je na istraživanju geoloških ostataka prethodnih supererupcija. Takvi ostaci se pronalaze u tzv. geološkim vrućim tačkama, poput Islanda, Sumatre, Azorskih ostrva, zapadnog Sibira ili ostrva Reunion u Indijskom okeanu.

Dva takva ostatka nalaze se u Sjedinjenim Američkim Državama: u slavnom Jeloustonskom nacionalnom parku i takozvanoj Dugačkoj dolini (Long Valley) u Kaliforniji. Oni su imali tri velike erupcije u proteklih 2 miliona godina, pri cemu su svaki put pokrili čitav severnoamerički kontinent pepelom, od Atlantika do Tihog okeana. Ali najdramatičniji i najskoriji takav događaj odigrao se na mestu današnje kaldere (vrste kratera) Toba na indonežanskom ostrvu Sumatra pre 73-74 hiljade godina.

Pogled na kalderu poslednje supervulkanske erupcije (Toba, Sumatra, Indonezija)

Strahovita eksplozija vulkana Toba raznela je planinu koja se tu prethodno nalazila i stvorila krater prečnika oko 100 kilometara, izbacivši prašinu i pepeo u vidu stuba zastrašujućih 50 kilometara visine, i oslobodivši, između ostalog, preko 3 milijarde tona (3000 megatona!) sumpor-dioksida u atmosferu. Sumpor-dioksid je jedan od najopasnijih proizvoda kako vulkanske aktivnosti, tako i u novije vreme, ljudske industrije. Količina sumpor-dioksida izbačena u supererupciji Tobe najmanje stotinu puta je veća od one koju su izbacili vulkani poznati iz pisane istorije: Vezuv u erupciji koja je uništila Pompeje 79. godine naše ere, ili Krakatau pri čuvenoj eksploziji iz 1883. godine.

Sumpor-dioksid se u atmosferi pretvara u aerosole sumporne kiseline, koji bivaju postepeno isprani kišom tokom više godina. U takozvanim “ledenim jezgrima” – uzorcima leda određene starosti koji se vade iz dubina glečera – koje su geofizičari pronašli na Grenlandu, najveća vrednost sumporne kiseline podudara se sa vremenom erupcije vulkana Toba i traje oko 6 godina. Ovo jasno pokazuje da se gust vulkanski oblak sa svim pogubnim efektima proširio preko čitave planete.

Jedna od najinteresantnijih savremenih hipoteza o efektima supervulkanskih erupcija nije, međutim, potekla iz geofizike već iz... ljudske genetike! Sa skorašnjim velikim uspehom “Projekta ljudskog genoma” otvorio se za naučnike čitav niz novih pitanja vezanih za ljudsku evoluciju. Jedna od prvih stvari koje su naučnici uočili jeste zapanjujuća uniformnost ljudske genetske strukture. Na molekularnom nivou, sličnost između ljudi sa svih geografskih širina i dužina i iz najrazličitijih klimatskih i kulturnih okruženja je neverovatno velika; sve razlike koje percipiramo među ljudima ili su proizvedene kulturno ili su zanemarljive!

S obzirom da ljudi žive na gotovo čitavom kopnu naše planete izuzev Antarktika, ovo je zaista neobično. Ljudska genetska varijabilnost je daleko manja nego varijabilnost kod drugih sisara koji imaju tako veliki geografski raspon (recimo pacova ili pasa). Standardno objašnjenje ovoga jeste da su svi ljudi koji danas žive na Zemlji potomci jedne relativno male populacije (takozvana hipoteza “mitohondrijalne Eve”) u dalekoj prošlosti čovečanstva.

Erupcija Etne

Kakve veze ovo ima sa supervulkanima? Veliki mađarski biohemičar Albert Sent-Đerđi, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće strukturne formule vitamina C, svojevremeno je izjavio: “Dobar naučnik je onaj ko misli isto kao i svi ostali a vidi nešto što niko drugi ne vidi; genije je onaj ko vidi isto što i svi ostali, a misli nešto što niko drugi nije pomislio.” Ovo je možda upravo takav slučaj, s tim što je onaj uzbudljivi deo u tome što se to upravo sad odvija, i mi možda imamo retku sreću da vidimo značajnu novu naučnu paradigmu u nastajanju.

Naime, 1998. godine američki antropolog Stenli Embrouz (Stanley H. Ambrose) je predložio da je upravo supererupcija Tobe bila globalna katastrofa koja je smanjila ljudsku populaciju na veoma, veoma mali broj – ispod 10 hiljada, a možda i ispod hiljadu individua. Embrouz je, koristeći poznate stope genetskih mutacija, “vratio film unazad” i pokušao da proceni u kom dobu je došlo do genetskog “uskog grla” (engl. bottleneck) koje objašnjava današnju uniformnost ljudskog genoma. Odgovor: pre oko 75 hiljada godina. Koincidencija sa supererupcijom Tobe možda nije samo koincidencija!

Prema Embrouzovoj teoriji, vulkanska zima nastala zbog izbacivanja ogromnog vulkanskog oblaka prašine i aerosola u stratoferu trajala je čitavih šest godina. Tokom tog perioda, zbog pomračenog Sunca, globalna temperatura na površini naše planete opala je za desetak stepeni Celzijusa, sa regionalnim smanjenjima većim od 15 stepeni. Ovo je neizbežno izazvalo ekološku katastrofu: nedostatak Sunčeve svetlosti i hladnoća značili su dramatično smanjenje biomase u biljkama, što je, sa svoje strane, imalo za posledicu da su životinje i ljudi masovno stradali od gladi.

Naši preci u to doba nisu bili ništa sigurniji od drugih životinjskih vrsta, niti su raspolagali ma kakvim načinom da se bolje suprotstave gladi, tako da je “zamalo” došlo do potpunog izumiranja naše vrste. Ona mala populacija koja je preživela, učinila je to zbog srećne okolnosti da se nalazila u najtoplijim i biomasom najbogatijim krajevima planete, u centralnoj Africi, odakle se, kada se zastrašujući vulkanski oblak raspršio i Sunce ponovo normalno zasijalo, proširila širom planete.

Tambora krater

Naravno, sa objavljivanjem Embrouzove teorije pojavili su se i skeptički glasovi. Veoma je teško rekonstruisati niz događaja koji su se odigrali pre više od sedamdeset milenijuma, a posebno ekoloških faktora koji su u njima imali udela, kada je precizno modeliranje ekologije koju dan-danas posmatramo još uvek jako teško, a često i nemoguće na sadašnjem nivou znanja. Pravničkim rečnikom “porota još zaseda”, i tek će buduća istraživanja pokazati da li je Embrouzova uzbudljiva hipoteza najbolje objašnjenje stvarnosti. Međutim, sama činjenica da ona predstavlja mogućeobjašnjenje zagonetke genetske varijabilnosti ukazuje na potencijal supervulkana da izazovu katastrofalne poremećaje biosfere.

Najveći problem za živa bića koja prežive (zbog geografske udaljenosti pre svega) sam trenutak supereksplozije i udarne talase, zemljotres od 10 rihtera, uraganske oluje i kisele padavine koji ovaj trenutak prate, bilo bi hlađenje zbog blokade Sunčeve svetlosti. Značajnije istorijske vulkanske erupcije, kao što su Tambora 1815, Krakatau 1883. i Pinatubo 1991. godine, su izazvale merljiva smanjenja globalnih temperatura, doduše samo nekoliko desetih delova stepena. Detaljni Rampinovi proračuni pokazuju da je supererupcija Tobe smanjila globalnu temperaturu za oko 5 stepeni, dok bi regionalna hlađenja išla i do 15 stepeni Celzijusa.

Ovo bi uništilo najveći deo vegetacije nad tlom. Ukupno, količina svetske vegetacije bi se smanjila za oko 25%. U savremenom, gusto naseljenom svetu, ovo bi izazvalo svetsku glad koja bi trajala decenijama, pojačanu sumornom činjenicom da gotovo nijedna zemlja na svetu (izuzimajući Švajcarsku i još veoma mali broj država) nema rezerve hrane za čitavo svoje stanovništvo za duži period. U takvoj situaciji, nije teško zamisliti da bi smanjeni poljoprivredni resursi izazvali čitav niz sekundarnih katastrofa, pre svega ratova za hranu, zatim i globalnih epidemija i slično. Sve u svemu, gotovo je izvesno da civilizacija kakvu danas znamo ne bi preživela.Kao što u nedavnom komentaru za New Scientist naglašava slavni britanski paleontolog i astrobiolog Sajmon Konvej Moris (Conway Morris), jedan od najzaslužnijih za poznatu rekonstrukciju faune iz Kambrijuma pronađene u Bardžesovom škriljcu u Britanskoj Kolumbiji: “Sve što možemo da uradimo jeste da držimo palčeve prekrštene i nadamo se da ćemo do naredne supererupcije imati robusni društveni i ekonomski sistem zasnovan na globalnoj pravdi i solidarnosti, kao i početak snažnog programa međuplanetske i međuzvezdane kolonizacije.”

Supervulkanizam je takođe relativno loša vest za potragu za vanzemaljskom inteligencijom (SETI). Ova potraga zasniva se na ideji da će civilizacije na udaljenim planetama opstati dovoljno dugo da razviju tehnologiju neophodnu za komunikaciju preko ogromnih međuzvezdanih udaljenosti. Međutim, mi istovremeno očekujemo da se takve civilizacije moraju pojaviti na planetama koje su tektonski aktivne, iz više razloga, a pre svega zbog potrebe za kruženjem ugljenika između atmosfere i tla. Energija za ovakvo kruženje potiče, u krajnjoj instanci, od raspada dugoživućih radionuklida u Zemljinoj unutrašnjosti, pre svega urana, torijuma i kalijuma-40, koji pokreću sve tektonske promene. Tektonski aktivne planete su istovremeno nužno i vulkanski aktivne.

Stoga je za očekivati da su sve naseljene planete podložne povremenim supererupcijama koje bi mogle predstavljati kraj civilizacije drugde, kao što mogu jednog nepredvidljivog dana – posebno ako ne budemo mudri u duhu gore navedene izjave Konvej Morisa – okončati i civilizaciju i postojanje razumnih bića ovde.

________________________________________

this content item is from Viva fizika

( http://viva-fizika.org/e107_plugins/content/content.php?content.120 )

http://viva-fizika.org/print.php?plugin:content.120