Хришћански Бог је Бог жи­вих а не мр­твих

[Guest]

Због чега се руши првобитно достојанство човјека?

Историјски пут познања свијета и човјека, њиховога смисла, значаја и предодређења представља многовјековну традицију широког и комплексног разматрања цијелога спектра различитих питања, који су резултирали и доприњели стварању не само различитих теорија и хипотеза о човјеку, него и опредјелили даљи ток развоја самих научних дисциплина. Данас када се говори о историјским процесима познања личности човјека, већина научника склона је издвајати три основне области човјековог познања: филозофију, теологију и науку, свака од којих данас претендује не само на абсолутну истинитост и тачност, него и на узајмну контрадикторност.

Иако се човјек по схватању како науке тако и богословља јавља разумним и слободним бићем, ипак очување јединственога погледа и става на његово поријекло и смисао његовога постојања није могло бити остварено. Многи се слажу да су узајамни сукоби у трагању за истином произашли прије свега, у диалогу између рационалног и ирационалног, између логике и мистике, између размишљања и Откровења. Износећи своје представе о човјеку, наука је врло рано одбацила богословље и торжествено га отправила у музеј историје човјечијих заблуда, јер разум побјеђује „слијепу“ и пуну „апсурда“ вјеру. Руководећи се начелима разума и логике научно сазнање је несвјесно одредило и границе свога познања, јер је убрзо затим показало своју немоћ и неспособност да уђе у свијет вјечних схватања.

Јаз који се створио између научног и богословског познања, био је убрзо још више продубљен новим конфликтом, али овога пута између самога факта и спекулативнога умствовања, то јесте између науке и филозофије. За науку, филозофија је постала сувишна и празна, јер сама по себи није доносила никакве научне факте, због чега је сва њена улога била сведена на методологију научнога изучавања.

За већину вјерујућих научника данашњи однос научног знања и хришћанскога богословља, који се некада давно сложио у прошлости, изображава јадну и трагичну слику, у којој остаје само жаљење за античним периодом човјечије цивилизације, када је образовани човјек сједињавао у једноме лицу богослова, филозофа и научника. Подјела човјечијег познања доприњела је не само стварању нових и различитих система познања и погледа на свијет, него је довела и до катастрофалних заблуда које су биле погубне за цијело човјечанство, па и за саму науку. Покушавајући дефинисати појаве вјечних схватања, прије свега смисао човјечијега постојања научници су узалудно ходали по вјечним лавиринтима заблуда из којих није било излаза показивјући на такав начин своју и научну неспособност. С друге стране, кретање у таквом правцу донијело је много негативних последица и за самога човјека, који је био лишен могућности спознања самога себе, свога циља и предодређења. Човјек је био лишен највећега дара и достојанства који му је Творац дао, а то је препознати образ Божији у себи.

Када је у другој половини XVIII стољећа чувени шведски ботаник Карл Линеј (1707-1778) познати још као и краљ систематике, у X издању своје књиге „Системи природе“ поистовјетио човјека са мајмуном, изгледало је то као најциничнији и најстрашнији изазов друштвеној етици. Без обзира на веома лукаво добаљење термина Nosce te ipsum (упознај самога себе), к научној дефиницији човјека Homo sapiens, велики Линеј ипак није сумњао у Божанствено поријекло човјека и његово суштинско разликовање од других представника животињскога свијета. Ипак под његовим утицајем довољно брзо енглески биолог Томас Гексли (1825-1895), у својој књизи „Човјеково мјесто у природи“ пише о потпуном одсуству било каквих разлика између човјека и мајмуна. Међутим први који је отворено и директно говорио о животињском поријеклу човјека био је њемац Ерист Гегељ (1834-1919). Његово родословно дрво животиња, познато као „Антропогенија“, било је сатављено у потпуној једнакости са учењем Дарвина. На крају и сам Чарлс Дарвин (1809-1882), енглески научник и аутор теорије о еволицији, у своме дјелу „Поријекло човјека“, изјављује да се животиње јављају директним предцима човјека.

Са пуним правом могло би се рећи да је то била велика научна, прије свега антрополошка катастрофа. Не само да је стављен под сумњу божанствени акт стварања човјека, него је и поистовјећивање човјека и животиња индиректно указивало на мисао о непотребности саме етике и таквих социјалних института, као што су религија и многочлана породица. Аргументи против присталица еволуције били су углавном моралног и религиозног карактера, због чега и нису били прихваћани научницима, који су своју позицију сматрали апсолутно непоколебљивој захваљујући њеној „научности“. Таква научна схватања нашла су плодно тло прије свега у делима психолога, који су све више и више били склони видјети у човјечијој личности само друштвену животињу, игноришући искуства хришћанских подвижника и свједочанства мученика за вјеру, научно дефинишући такве појаве као одступање од норме или резултатом фанатизма.

Област научнога изучавања је свакако област експеримента и научнога факта, који на крају свога процеса резултирају и доводе до добијања одређених знања у различитим областима истраживања. Због тога се научно и истраживање и познање огледа прије свега у практичној примјени. Важност таквог знања је велика и значајна за човјека, што је посебно примјетно данас у широком развоју технике и технологије. Међутим наука, која своја гледишта заснива на фактима, никада није могла и никада неће моћи да уђе у свијет вјечних схватања, таквих као што су слобода, савјест, срећа и главно човјек, његово мјесто и значај у васељени. Стремећи се спознати некога или нешто путем рационализма, логике, расуђивања и анализа, наука је сама себи одредила и границе научнога познања. За науку је остала недопустива и неприхватљива чињеница да осим битија може да постоји и небитије. Ако покушамо да опредјелимо логички статус материјализма то можемо лако примјетити да је он заснован на вјери у абсолутност материје. Централним мјестом таквог схватања јавља се тврдња да постоји само беспочетна и бескрајна материја. И ако поставимо питање како је то могуће доказати, одговор ће бити никако. То је предмет вјере, а не доказа објашњавају научници. Због тога је и основна теза материјализма лишена било каквог научног значаја. Такве појаве у науци могу се дефинисати на један веома прост начин. Пошто је душа свакога човјека створена по образу и подобију Божијем, онда је потпуно природно и нормално да сваки човјек осјећа и потребу зе вјером. Остаје само отворено питање на какав начин се та вјера реализује. Ако нема истинске вјере у Бога, онда се и религиозна потреба пројављује сујевјерјем или квази вјером. Због тога је материјализам несумњиво квази вјера, то јесте изопачена вјера. Осим тога, материјализам разматра могућност човјечијег познања искључиво природно научним путем. Због тога се и човјечији мозак изображава како неки систем према коме се примјењују принципи кибернетике. А једно од основних кибернетичких схватања према теорији Гедеља формулише се као тврдња да систем неможе познати самога себе, него да му је за то потребан језик вишег степена - мета језик. На такав начин ако разматрамо човјека с природно научне тачке гледишта, долазимо до закључка да он не може спознати виско развијене форме материје па чак ни себе самога. Због тога један од највећих представника научнога свијета А. Анштајн у своме чланку о „Смислу живота“ пише: “Одговорити на питање о смислу живота, значи владати религиозним осјећањима “ (Б.Г. Кузнецов. Эйнштейн. М., Изд-во Наука, 1967. С.67.) Велики математичар и физичар Б. Паскал (1623-1662) веома интересантно и оправдано описује сфере научнога познања: “наука посједује двије крајности које се подударају – прва је потпуно природно познање, у коме се налазе сви људи при рођењу – другу крајност достижу само велика душе, које пролазећи кроз све доступно људима знање, долазе до убјеђења да ипак ништа незнају и на такав начин опет се враћају на почетак“ (Мысли о религии. М., 2001. С. 37). Како се појављује научна идеја и шта је за њу карактерно, најбоље илуструју ријечи познатог физичара М. Планка „Такви процеси су ништа друго до божествене тајне, које се или сасвим не објашњавају или могу бити освјетљене само дјелимично. Покушавати проникнути у њихову суштину било би потпуно неразумно и самообмањујуће. (М.Планк. Происхождение научных идей и влияние их на развитие науки. Изд-во АН СССР, 1958. С. 47. )

Током многовјековне историје свога постојања и филозофија као једна од области познања, покушавала је осмислити човјечију личност и смисао његовога постојања на земљи. Користећи се својим законским ресурсима, прије свега комплексним познањем различитх модела устројства свијета, филозофи су настојали да што достојније и узвишеније дефинишу свијет и човјека. Ипак на крају исцрпивши све ресурсе свога истраживања, и сами филозофи су заговорили о антрополошкој кризи. На то их је подстакла прије свега чињеница што се почетком XX вијека озбиљно почело сумњати у истинитост хуманизма. Филозофи егзистенционалног правца били су први који су на крају признали вјеродостојност религиознога схватања човјека, његовог божанственога поријекла и предназначења. Ево шта пише свети Василије Велики о филозофком мудрствовању: „Јелински мудраци расуђивали су о природи, али ни једно њихово учење није остало тврдо и непоколебљиво. Јер незнајући за Бога нису допуштали могућност да поријекло свих ствари зависи од разумнога узрока. Због тога су предност давали земаљским стварима и узроком свих ствари видјели у природном стихијама“. (Творения иже во святых отца нашего Василия Великого, архиепископа Кесарии Каппадокийския. Ч.I, М., 1845, с. 3).

Великан руске религиозне филозофске мисли Ф.М.Достојевски који је читав свој живот провео размишљајући о тајни човјековог постојања на земљи, дошао је до закључка да се смисао човјековог бића састоји у томе да човјек нетреба само да живи, него ради чега да живи, ради каквога циља. Свако је дужан, сматра велики филозоф, да себи постави такво питање, јер тражећи одговор на њега, сваки човјек може себи одредити правилан правац у потрази за смислом свога живота, другим рјечима у потрази за истином. Јер човјек се, продужава Достојевски, нерађа одмах човјеком, него тек треба да постане њиме. Но да би из себе створио човјека он мора да се оријентише на неки идеал, на нешто што му може послужити примером савршенства у сваком смислу. Због тога је Достојевски управу када сматра да разум, наука и реализам никада нису могли да створе социјалну хармонију, него да је човјечанством увијек управљао неки Виши идеал који је прелијеп, свет и блажен и на који човјек треба да се угледа.

Замјенивши Виши идеал Христа идеалом мајмуна, човјек је одбацио не само Бога, него и истину о себи. Ако нема Бога како тврди наука, онда је врло лако да човјек постане и мајмун. А без Бога човјек је не само беспомоћан у потрази за самопознањем, него је способан оправдати свако зло и служити злу. Због тога спознати праву истину о себи могуће је једино кроз уподобљавање Вишем идеалу, а не прогресом ума или искуством науке. Јер положити живот свој за све, добровољно поћи на крст могуће је само при широко развитој личности, а не захваљујући научним фактима. Због тога је Христос кључ цјелокупне човјекове личности и његовог живота. Људи нису створени ради тога, да би само живјели овде на земљи, слично животињама, које послије своје смрти ишчезавају, него да би вјечно живјели са Богом и у Богу. Због тога је битно да човјек правилно схвати истину о себи, о своме поријеклу и циљу. Стремљење човјека к самопозанњу одговара замислу Творца, који је своје створење надарио разумом. Јер „нема ничега вриједнијег, осим познања, јер је познање свјетлост разумној души - писао је свети Јован Дамаскин ( Творения. Источник знания. – М., 2002. С. 55). Упознавајући Бога, човјек спознаје самога себе. Други пут к самопознању непостоји. По висини реигиозног усавршавања човјека, умножава се и његово духовно искуство. А Господ просвећује таквога човјека и дарује му кроз усавршавање знање закона невидљивога свијета.

У данаше вријеме сва настојања да се дође до јединственога погледа на питања која су везана за човјека углавном се своде на покушаје сближавања различитих позиција и погледа. Међутим данас чини нам се више него икада и научници и богослови осјећају потреба за дијалогом и сарадњом. Узајамни односи Бога и човјека, богословски речено описују се таквим схватањем као што је синергизам, то јесте узајмном сарадњом, по ријечима апостола Павла који људе назива „сарадницима са Богом“ ( I Кор 3.9). Због тога је очевидно да и богослова, филозофа и научника треба да повезује жеља синергичке сарадње у овоме свијету. Да би тај дијалог био успјешан наука не смије да прелази преко граница тварнога свијета, а са друге стране и богословље не смије сувише да се удаљава од Божанственог свијета. Јер мјесто њиховог безопастног сусрета управо је граница између ова два свијета.

Јереј Миладин Митровић

13 / 01 / 2012

[Guest]

Хришћански Бог је Бог жи­вих а не мр­твих

Аутор: Ар­хи­е­пи­скоп це­тињ­ски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Број 1082, Рубрика Духовност

Хри­стос Вас­кр­се! Ми Хри­шћа­ни, бра­ћо, про­све­ће­ни свје­тло­шћу вјеч­не Исти­не и Му­дро­сти, кла­ња­мо се Бо­гу жи­вих, а не Бо­гу мр­твих, јер вје­ру­је­мо у Хри­ста рас­пе­то­га и вас­кр­сло­га, а кроз Ње­га и у Ње­му вје­ру­је­мо у оп­ште вас­кр­се­ње мр­твих, тј. у бе­смрт­ност чо­вје­ка и жи­вот вјеч­ни.

За­то се мо­ли­мо, про­свје­тље­ног ума и ср­ца, ових да­на при­пре­ме за Хри­сто­во Вас­кр­се­ње: „Бо­же ве­ли­ки и про­сла­вље­ни, Ти си нас жи­во­твор­ном смр­ћу Хри­ста Тво­га пре­се­лио из тру­ле­жно­сти у не­тру­ле­жност; Ти сва на­ша чу­ла осло­бо­ди од умрт­вље­но­сти стра­сти­ма, по­ста­вив­ши им за до­брог упра­ви­те­ља уну­тра­шњи ра­зум; и око на­ше не­ка бу­де да­ле­ко од сва­ког рђа­вог гле­да­ња; слух наш не­до­сту­пан пра­зним ри­је­чи­ма, а је­зик - чист од не­при­стој­них раз­го­во­ра. Го­спо­де, очи­сти усне на­ше ко­је Те сла­ве; учи­ни да се ру­ке уз­др­жа­ва­ју од злих дје­ла, а да тво­ре са­мо оно што је Те­би угод­но; утвр­ди бла­го­да­ћу Тво­јом све на­ше удо­ве и ра­зум.“

Та­ко­ђе се мо­ли­мо Ње­му „ко­ји је ти­је­лом оку­сио смрт“, да „умр­тви сва­ко на­ше тје­ле­сна му­дро­ва­ње“ и да „при­ку­је ко­сти на­ше стра­ху Су­да сво­га стра­шно­га“, зна­ју­ћи да је „страх Бо­жи­ји по­че­так сва­ке истин­ске му­дро­сти“. Свје­тлост Хри­сто­ва ко­ја про­све­ћу­је све и сва, осве­ћу­је и про­све­ћу­је не са­мо Хри­сто­вим пр­вим до­ла­ском од Ро­ђе­ња до Вас­кр­се­ња и Ваз­не­се­ња, не­го и Ње­го­вим Дру­гим до­ла­ском, ка­да ће се ја­ви­ти знак Си­на Чо­вје­чи­је­га на не­бу, ка­да ће про­пла­ка­ти сва пле­ме­на зе­маљ­ска (Мт 24, 30) и иза­ћи на ви­дје­ло сва­ки чо­вјек и сва дје­ла људ­ска. Тај Дру­ги до­ла­зак је не са­мо пу­но­ћа све­га што се зби­ва­ло у исто­ри­ји не­го је мје­ра и про­вје­ра чо­вје­ка и сви­је­та и све­га оно­га што је чо­вјек дје­лао и ка­ко је дје­лао у свом зем­ном жи­во­ту. Ни­је цар­ство зе­маљ­ско, жи­вот на зе­мљи и оно што у ње­му ра­ди­мо ко­нач­на мје­ра чо­вје­ко­ва и чо­вје­ко­вог ми­шље­ња и на­чи­на жи­вље­ња, чо­вје­ко­вог до­сто­јан­ства. Чо­вјек је би­ће до­стој­но по­што­ва­ња са­мо ако је вјеч­но би­ће, ако се зе­маљ­ско цар­ство и жи­вот ули­ва у Цар­ство не­бе­ско, вјеч­но и не­про­ла­зно. Има оно што чо­вје­ка чи­ни вјеч­ним и бе­смрт­ним и оно што ра­за­ра и уни­жа­ва ње­го­во би­ће. При­зван да бу­де оби­та­ли­ште вјеч­но­га Ду­ха, оту­ђе­њем од Бо­га, од сво­је при­ро­де и свог вјеч­ног зва­ња и на­зна­че­ња, он обе­сми­шљу­је сво­је би­ће, по­сто­ја­ње и све што чи­ни у кр­лет­ци вре­ме­на и про­сто­ра. При­зва­ни да по­шту­је­мо све­ти­њу свог ро­ђе­ња и жи­во­та, као и све­ти­њу ра­ђа­ња и жи­во­та дру­гих љу­ди, са­мо је истин­ски по­шту­је­мо ако при­зна­је­мо да је она вјеч­на и не­про­ла­зна. Жи­вот се по­шту­је од за­че­ћа до пре­ста­вље­ња и до у вјеч­ност. Он се уз то по­шту­је и на­чи­ном жи­вље­ња, на­чи­ном упо­тре­бе бо­го­да­них си­ла (тје­ле­сних и ду­хов­них), уса­гла­ше­ним са при­ро­дом и са ко­нач­ним ци­љем и сми­слом жи­во­та. У на­ше ври­је­ме, по­себ­но се на два на­чи­на обе­сми­шљу­је људ­ски жи­вот и скр­на­ви ње­го­ва вјеч­на све­ти­ља. Оба та на­чи­на сво­јом зло­у­по­тре­бом не­про­ла­зне све­ти­ље жи­во­та скри­ва­ју у се­би са­мо­у­би­лач­ки и са­мо­у­ни­шту­ју­ћи по­рив чо­вје­ков. Они су уто­ли­ко по­ра­зни­ји за чо­вјеч­ност и вјеч­ни чо­вје­ков лик и лич­ност, уко­ли­ко то би­ва оза­ко­ње­но у са­вре­ме­ном људ­ском дру­штву и за­јед­ни­ци, и то у име људ­ских пра­ва...

Пр­ви на­чин ко­јим се по­ри­че и обе­све­ћу­је вјеч­на све­ти­ња жи­во­та је­сте - че­до­мор­ство. Оно што је Цр­ква зна­ла и свје­до­чи­ла од пам­ти­вје­ка, а што да­нас по­твр­ђу­је и на­у­ка је­сте чи­ње­ни­ца да је од са­мог за­че­ћа чо­вјек- истин­ско људ­ско би­ће, и да, уби­ли га у за­че­ћу или пе­том или де­ве­том мје­се­цу, или од де­вет или де­ве­де­сет го­ди­на - уби­ја­мо истог чо­вје­ка. Ем­бри­он у ма­те­ри­ној утро­би ни­је про­ста из­ра­сли­на ње­ног ор­га­ни­зма; ни­је исто што и ње­на пљу­вач­ка или не­ко од из­лу­че­ња ње­ног ти­је­ла: у ње­му је сав чо­вјек у ну­кле­у­му, са свим свој­стви­ма ко­ја га чи­не чо­вје­ком. Утроб­но че­до­мор­ство, са­кри­ве­но под на­зи­вом абор­ту­са, да­нас је по­ста­ло јед­но од оза­ко­ње­них пра­ва чо­вје­ка и же­не. За­ко­ни ко­ји у јед­ној до­би и уз­ра­сту шти­те људ­ско до­сто­јан­ство, у дру­гој до­би, до ро­ђе­ња и по­сли­је смр­ти га уки­да­ју, не при­зна­ју и по­ни­шта­ва­ју. Та­ко мај­ке и ље­ка­ри, ма­те­рин­ску утро­бу, ра­ди­о­ни­цу жи­во­та, пре­тва­ра­ју у мр­твач­ни­цу, ли­ша­ва­ју­ћи но­во­за­че­то ди­је­те не са­мо пра­ва на ро­ђе­ње, не­го и на вјеч­ни жи­вот. Пра­во ко­је ли­ша­ва чо­вје­ка од­го­вор­но­сти за пра­во дру­го­га на жи­вот, и ра­дост и свје­тлост жи­во­та, не зна­чи ли оправ­да­ње зло­чи­на чо­вје­ко­у­би­ства? Ни­ка­да не­ће­мо за­бо­ра­ви­ти про­бу­ђе­ну са­вје­сти до­жи­вот­но ка­ја­ње јед­не мај­ке, ко­ја је у ври­је­ме рат­ног ви­хо­ра и би­је­де, ро­див­ши ше­сто­ро дје­це - сед­мо по­ба­ци­ла, што је уви­јек на ис­по­ви­је­сти по­кај­но по­на­вља­ла. На ри­јеч све­ште­ни­ка-ис­по­вјед­ни­ка, да ће јој Бог опро­сти­ти јер се по­ка­ја­ла, она би са су­за­ма од­го­ва­ра­ла: И ја вје­ру­јем, оче, да ће ми Бог опро­сти­ти, али се пи­там не­пре­ста­но- да ли ће ми мо­је ди­је­те опро­сти­ти? Та­ко раз­ми­шља мај­ка, про­бу­ђе­на за све­ти­њу жи­во­та, са­гле­да­ва­ју­ћи је у свје­тло­сти Ли­ца Бо­жи­је­га, ко­ја ће је от­кри­ти и афир­ми­са­ти при Дру­гом до­ла­ску Хри­ста Жи­во­то­дав­ца.

Про­гла­ше­ње бе­сло­ве­сне по­хо­те за бо­жан­ство и ти­ме обо­го­тво­ре­ње са­мо­жи­во­сти и са­мо­у­ни­ште­ња, про­ја­вљу­је се и оза­ко­њу­је да­нас ви­ше не­го икад у исто­ри­ји и на је­дан дру­ги на­чин. То је оно што се по ви­до­ви­том Апо­сто­лу на­ро­да Па­влу до­га­ђа љу­ди­ма „за­лу­дје­лим у сво­јим умо­ви­ма“, „по­там­ње­лог не­ра­зум­ног ср­ца“, ко­ји за­мје­њу­ју „сла­ву бе­смрт­ног Бо­га по­до­би­јем смрт­но­га чо­вје­ка“; ко­је Бог пре­да­је „у же­ља­ма ср­ца њи­хо­вих у не­чи­сто­ту, да се беш­ча­сте тје­ле­са њи­хо­ва ме­ђу њи­ма са­ми­ма“; – та­кве „пре­да­је Бог у срам­не стра­сти. Јер и же­не њи­хо­ве пре­тво­ри­ше при­род­но упо­тре­бља­ва­ње у про­тив­при­род­но, а исто та­ко и му­шкар­ци оста­вив­ши при­род­но упо­тре­бља­ва­ље же­на, рас­па­ли­ше се же­љом сво­јом је­дан на дру­го­га, му­шкар­ци са му­шкар­ци­ма чи­не­ћи срам“... (Рим l, 21–27). Та­кви, као ни не­пра­вед­ни­ци, ни блуд­ни­ци, ни идо­ло­по­кло­ни­ци, по истом Апо­сто­лу „не­ће на­сли­је­ди­ти Цар­ства Бо­жи­је­га“ (1Kop 5, 9), тј. ни­кад не­ће са­зна­ти ка­квим је Бог ство­рио чо­вје­ка и ра­ди че­га га је ство­рио, за­што он по­сто­ји на зе­мљи. Со­до­ми­ја као про­тив­при­род­ност ни­је са­мо по­свје­до­че­на вје­ков­ним би­блиј­ско-хри­шћан­ским ис­ку­ством и Хри­сто­вом на­у­ком, не­го и све­у­куп­ним ре­ли­гиј­ским ис­ку­ством чо­вје­чан­ства. За­то Цр­ква Бо­жи­ја, уз сва­ко по­што­ва­ње људ­ске сло­бо­де („све ми је до­зво­ље­но, али све не ко­ри­сти; све ми је до­зво­ље­но, али не дам да ишта овла­да мно­ме“, (1Кор 5, 12), ни­кад не­ће и не мо­же при­хва­ти­ти мо­дер­не, из ан­ти­хри­шћан­ских цен­та­ра иде­о­ло­шке мо­ћи, ди­ри­го­ва­не па­ра­де сра­ма и не­при­род­ни на­чин жи­вље­ња за „па­ра­де по­но­са“. Бог за­и­ста ни­је ство­рио Ада­ма и Сте­ву, не­го Ада­ма и Еву: „И ство­ри Бог чо­вје­ка по об­лич­ју сво­је­му, по об­лич­ју Бо­жи­је­му ство­ри га; му­шко и жен­ско ство­ри их и бла­го­сло­ви их Бог, и ре­че им Бог: ра­ђај­те се и мно­жи­те се, и на­пу­ни­те зе­мљу, и вла­дај­те њом...“ (1Мојс 1, 27–28). Цр­ква про­по­ви­је­да ту ети­ку и др­жи се тог ста­ва упра­во из нај­ду­бљег по­што­ва­ња сва­ког људ­ског би­ћа, као не­по­но­вљи­вог ство­ре­ња Бо­жи­јег, са­гле­да­ва­ног са тач­ке гле­ди­шта вјеч­но­сти и бе­смрт­но­сти. Јед­но је си­гур­но: сва­ко оза­ко­ње­ње „по­хо­те пло­ти и по­хо­те очи­ју“, тј. пе­де­ра­сти­је као мо­рал­ног на­че­ла, не­ми­нов­но во­ди оза­ко­ње­њу и пе­до­фи­ли­је, као и ско­то­ло­штва за на­чин чо­вје­ко­вог бе­сло­ве­сног жи­вље­ња (у Аме­ри­ци већ по­сто­ји јак по­крет за оза­ко­ње­ње пе­до­фи­ли­је).

Та­кав тип еро­са, по­твр­ђу­је ег­зи­стен­ци­јал­но људ­ско ис­ку­ство- ра­ђа смрт и ни­шта­ви­ло. А упра­во да би нас осло­бо­дио од смр­ти и ни­шта­ви­ла, Хри­стос нас је сво­јом жи­во­твор­ном смр­ћу и Вас­кр­се­њем „пре­се­лио из тру­ле­жно­сти у не­тру­ле­жност“. За­то му се и мо­ли­мо да „сва на­ша чу­ла осло­бо­ди од умрт­вље­но­сти стра­сти­ма“, на­ро­чи­то од ове дви­је го­ре на­ве­де­не стра­сти, „по­ста­вив­ши им за до­брог упра­ви­те­ља уну­тра­шњи ра­зум.“

Сто­је­ћи у сло­бо­ди ко­јом нас Хри­стос осло­бо­ди, бра­ћо, не дај­мо се опет у ја­рам роп­ства гри­је­ха, смр­ти и ни­шта­ви­ла ухва­ти­ти, са на­дом да ће се и сва тво­ре­ви­на осло­бо­ди­ти од ро­бо­ва­ња про­па­дљи­во­сти на сло­бо­ду сла­ве дје­це Бо­жи­је (ср. Гал 5, 1; Рим 8, 21); Кр­сту Хри­сто­вом се по­кло­ни­ма и Вас­кр­се­ње Ње­го­во про­сла­вљај­мо, све­ра­до­сно се по­здра­вља­ју­ћи:

Хри­стос Вас­кр­се!

Ва­и­сти­ну Вас­кр­се!